Đorđe Kadijević: Mnogi shvataju besmisao podela i smejuriju stvaranja pigmejskih državica (1995)




Sve ove male državice i enklave, koje se sada prave, nemaju nikakvu budućnost, pogotovu što su zidane malterom nasilja. Pašić je bio u pravu jer jugoslovenskim narodima nije doneo nikakvo zlo. Naprotiv! Za dugi period zaštitio ih je od najvećeg zla i opasnosti povlačenja, crtanja međusobnih granica koje su uvek bile apsurdne, pogrešne i besmislene

U okviru cklusa "Majstori TV režije" upravo gledamo ostvarenja Đorđa Kadijevića, koji uopšte nije televizijski već filmski režiser. Ako se u to niste uverili, uživajući u "Čudu", "Zakletvi", "Leptirici" i "Čoveku koji je pojeo vuka", ostaju vam još dva ponedeljka kad će biti prikazani "Karađorđeva smrt" i "Sveto mesto".

Mirjana Nikolić kao "Leptirica"
Usput, ovaj autor je ostvario šest filmova za bioskope, dvadeset za televiziju, kao i tri serije, od kojih je ona o Vuku donela TV Beograd najveći trofej u istoriji - evropski "Gran pri" iz Rima.

Ukupno sto sati filma!

- Moj opus na televiziji svojevrstan je presedan - kaže Đorđe Kadijević. - Odbijao sam da radim u studiju i sa elektronikom, klonio sam se TV manira i sve sam uradio filmskom kamerom, filmskom tehnikom i filmskim izrazom. 

Naravno da je bilo otpora, ali se on polako slamao zahvaljujući rezultatima.

Rimski "Gran pri" osvojen 1988. godine, u konkurenciji TV produkcija 42 zemlje, konačno je raspršio sve sumnje u moj način rada.


Sa obe strane okvalifikovan kao izdajnik



- Nije mali broj onih koji i danas pitaju režisera Kadijevića ko mu je onaj Kadijević koji u NIN-u već trideset i više godina piše likovne kritike...

Đorđe Kadijević (foto: M. Isailović)
- Naravno, to sam ja, po školskoj naobrazbi istoričar umetnosti. No, nikad nisam ni pomišljao da život posvetim kritici umetnosti, a da ne pokušam da tu umetnost i sam stvaram. Uporedna sudbina čoveka koji se bavi i kritikom umetnosti i stvaranjem umetnosti u našoj sredini predstavlja veliki rizik. Naši ljudi vole da znaju ko je ko, šta ko radi.

I, ako se drzne da se iskazuje na još neki način, ili će biti pogrešno shvaćen, ili će doći u poziciju da radi protiv sebe.

- Konkretno, u slučaju Kadijevića?

- Sa obe strane sam okvalifikovan kao izdajnik. Istoričari umetnosti i likovni kritičari smatraju da je neozbiljno da pokušavam da stvaram umetnost, a kolege režiseri se pitaju: šta će ovaj ovde?

Đorđe Kadijević ima stručnu kvalifikaciju da se bavi likovnom kritikom jer je diplomirao na katedri za istoriju umetnosti u Beogradu.

- A gde je stekao visoko obrazovanje filmskog režisera?

- U selu Katići, na obroncima Mučnja. Filmski snimatelj Aleksandar Petković me je u našoj davnoj zajedničkoj mladosti privukao u Kino klub Beograd i tu me je, duboko ubeđen da sam rođen za režisera, bukvalno, fizički naterao da učestvujem na jednom konkursu Fonda za kinematografiju Srbije.

Pobedio sam i dobio sredstva za moj prvi projekat "Praznik". Tako smo u tim gudurama, po ciči zimi, snimili u ambijentu jednog četničkog sela priču o militantnoj kontrarevoluciji, bez ijedne petokrake i bez ijednog partizana.

Aleksandar Petković mi je bio i profesor, i mentor, kao i ostali filmski radnici, među kojima montažer Vuksan Lukovac, pa glumci Jovan Janićijević Janaćko, Bata Živojinović, Dušan Janićijević...

- Moglo bi se reći: prvi četnički film?

- Dotad su se snimali isključivo filmovi sa temama iz revolucije. Na onu drugu stranu, poraženu, okrivljenu i odbačenu, niko se nije obazirao. Doduše, Mića Popović je napravio "Čoveka iz hrastove šume", ali on se bavio samo psihologijom čoveka koji je bio žrtva kontrarevolucije, a ne fenomenom kontrarevolucije, kao ja.

Slobodan Perović, glumac koji nema para da plati račune...
I ne bih dobro prošao da "Praznik" nije imao strahovitu ubedljivost ambijenta i za jednog debitanta neobičnu umetničku snagu.

Čak sam na Pulskom festivalu dobio "Zlatni vijenac" zagrebačkog lista Vjesnik.

Mitologiju "Praznika" produžio sam filmom "Pohod" u kome Slobodan Perović tumači običnog, prostog srpskog seljaka koji beži iz pakla rata, vukući sa sobom jedno tele kao simbol života.


Ženama život, muškima istorija



- Neka svežija filmska sećanja?

Janez Vrhovec: Pesma i špricer
- Moj omiljeni glumac Janez Vrhovec je na proslavi povodom stote odigrane uloge rekao:

"Menjam svih ovih sto filmova za jedan - sledeći!"

Tako sam i ja priželjkivao - da mojih sto sati režiranih filmova menjam za sledeći projekat, što se i ostvarilo.

I sad sam pred velikim iskušenjima jer treba da za TV Beograd radim ogromnu, ambicioznu seriju o Nikoli Pašiću, a po scenariju iskusnog i vrsnog pisca Žike Lazića.

Iskušenje je ogromno, jer rezultat mora biti onakav kakvu ova grandiozna svetska veličina zaslužuje, nikako slabiji od "Vuka Karadžića".

A kako to postići kad su se prilike promenile?

Nije to više ona velika, moćna jugoslovenska televizija koja je mogla da sklapa ugovore sa evropskim zemljama, da omogući ogromnoj ekipi da putuje i snima po celoj Evropi idući tragom Vuka Karadžića, da angažuje hiljade statista, stotine konjanika i radi seriju četiri godine, sa prethodnim pripremama od osam godina. 

Koliko se radujem ovom projektu, toliko i strepim.

- Ko će igrati Nikolu Pašića?

- Konkurs za mladog Pašića je još otvoren, a zrelog državnika tumačiće najverovatnije Mrgud Radovanović.

Berček: Toliki je mrak da mu ne vidim kraja... 
Važna mi je fizička sličnost, pa kralja Milana, koga je kod Save Mrmka igrao Aleksandar Berček, mora da glumi neki drugi glumac, a Berček će sigurno dobiti neku značajnu rolu, baš kao i Petar Kralj koji je kod Mrmka bio Nikola Pašić.

Takođe, tražim i glumca za veliki i na filmu potpuno zapostavljen lik Aleksandra Karađorđevića, u narodu vrlo poznat, pa mora postojati fizička sličnost. Isto je i sa kraljem Petrom.

- Ima li tu uopšte ženskih likova?

- Ženama u ovoj seriji pripada život, a muškarcima istorija. Zato su dominantne Pašićeva sestra i supruga, a tek u drugom fonu su markantne istorijske ličnosti, kao kraljica Marija, Draga Mašin...

Zasad obećavam povratak glavne junakinje "Leptirice" Mire Nikolić, koja je potpuno nepravedno pala u zaborav.

U postojećem tekstu Žike Lazića moraćemo da poradimo na jačoj artikulaciji ženskih likova, jer nema ni filma, ni TV serije bez upadljivih, upečatljivih i zanosnih žena.


Titu skinuti kapu!



- Pripreme za seriju o Nikoli Pašiću traju već dve godine, snimanje bi trebalo da počne na proleće i da potraje još najmanje dve godine na autentičnim ambijentima, uz skup dekor, istorijske kostime, statiste i ogromnu ekipu od dve stotine filmskih radnika, jer, sve se radi filmski. To neće moći od TV pretplate?

- U izgledu je finansijska saradnja sa vladom Srbije i država bi trebalo da pomogne seriju kao projekat od posebnog nacionalnog interesa.

Đorđe Kadijević ispred uljane slike Miće Popovića na kojoj pozira
kao likovni kritičar (foto: M. Isailović)

- Otkud sad to kad se Nikola Pašić jedva provlačio kroz školske udžbenike?

- Nikola Pašić je bio odan Karađorđevićima i kad je revolucionarna vlast zbacila tu dinastiju, s njom je svesno pao u zaborav i on.

Tito je izbrisao Pašića iz udžbenika, nije ga voleo kao monarhistu, ali držao se njegove jugoslovenske ideje jer je umeo da razume veličinu Pašićeve misli. 

I tu bi apsolutno trebalo Titu skinuti kapu!

- Kadijevićevo viđenje Pašića?

- On je jedini čovek koji je shvatio da Srbija može ostvariti svoj nacionalni interes samo u okviru jedne daleko veće države u kojoj Srbi, Hrvati i Slovenci neće imati međusobne granice.

Pašić je znao da je Srbima, pa i Hrvatima, nemoguće povući granice, da je to apsurdno, nemoguće razgraničenje, ogroman i grozan problem.

Upravo ovo što se sada dešava!

Nikola Pašić je taj problem rešio na genijalan način - stvaranjem Jugoslavije, jedne ozbiljne države koja i po formatu može nešto značiti u Evropi.

Sve ove male državice i enklave, koje se sada prave, nemaju nikakvu budućnost, pogotovu što su zidane malterom nasilja.

Zato se divim Pašiću, zato sam prihvatio da radim ovu seriju.

Pašić je bio u pravu jer jugoslovenskim narodima nije doneo nikakvo zlo. Naprotiv!

Za dugi period zaštitio ih je od najvećeg zla i opasnosti povlačenja, crtanja međusobnih granica koje su uvek bile apsurdne, pogrešne i besmislene.


Do kraja - Jugosloven!



- Ovo zalaganje za jugoslovensku ideju Nikole Pašića neće baš sve obradovati?

- Tito je možda bio autokrata, ali je ovakve koji sada na političkoj i istorijskoj sceni traže nacionalistička razgraničenja, razjurio još 1944. godine.

Kadijević je i školovani gitarista
(foto: M. Isailović)
Današnji nacionalistički entuzijasti, koji smatraju da je odmah trebalo stvoriti neku Srbiju i eventualno uništiti teritorije drugih a jednokrvnih naroda, neće biti skloni kultu Nikole Pašića.

Čak se pojavio i posprdan naziv: jugonostalgičari.

Besmisleno!

Ne radi se o nostalgiji za Jugoslavijom, već o realističnom odnosu prema stvarnosti ovog naroda.

Pašić je u svojoj lucidnoj glavi davno to video. I bolje nego mnoge usijane tikve danas!

On je ujedinio Srbe, Hrvate i Slovence.

Mi danas možemo da to nastavimo sa Makedoncima, muslimanima i svim ostalima koji čine ovaj narod, jednokrvni. Došli smo na ovo tlo kao JEDNO, a posle se delili po verama, što je za Pašića bila drugostepena stvar.

On uopšte nije bio emotivan čovek, već krajnje racionalan i jugoslovensku ideju je lansirao kao racionalnu ideju: da nema razgraničavanja, sukoba i rata, već samo saradnje i zajedničkog života, zajedničke borbe za opstanak.

Jer, ionako imamo dovoljno neprijatelja okolo.

- I kako se Kadijević deklariše?

- Do kraja života ostaće JUGOSLOVEN! U Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni, Makedoniji ima mnogo ljudi koji slično misle, shvatajući besmisao svih podela i smejuriju stvaranja pigmejskih državica.

Ne treba zaboraviti da svako ko je mali, osim što je slab - smešan je!

Sa raspadom Jugoslavije izgubili smo naš najveći civilizacijski domet, viziju Nikole Pašića, koji je za tu viziju imao rešenja i snage da ta rešenja i realizuje.

Pominjanje jugoslovenske ideje danas se shvata kao emotivan iskaz.

Ova serija treba da pokaže kako je to duboko racionalna ideja, da je još na početku ovog veka Nikola Pašić toga bio svestan i da je red da se na kraju ovog veka prisetimo i prizovemo ovog mudrog vizionara i ujedinitelja.

Razgovarao: Dragan Gajer, obrada: Yugopapir (RTV revija, oktobar 1995.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate