Kako je bilo na koncertu grupe The Clash u Minhenu, 19. maja 1981: Kad će London da pozove Jugu?




Prvi put tada pogledavši prema pozornici ugledao sam Strummera kako, već sav u znoju, nešto govori narodu i osvestivši se shvatio da sam u stvari, bez obzira, što ga nisam pratio sa dužnom pažnjom, u onoj gomili pomahnitalih tela, provlačeći se kroz kišu udaraca i sam ih deleći na sve strane, doživeo taj London Calling mnogo dublje, silovitije i istinitije nego da sam samo stajao, gledao i slušao 

Već više od petnaest minuta sedim nad praznim papirom, dok na gramofonu polako odmiče London Calling, ne znajući kako da počnem priču o koncertu koji su Clash održali (ili bolje odživeli) u Circusu Krone u Minhenu, pred ne baš prepunim, ali zato izuzetno raspoloženim gledalištem. Naravno (stari trik, ali šta da se radi) primećujem da sam upravo počeo.

Dakle, ovako je to bilo:


******



Pred Circusom sam se našao već oko šest sati, zatekavši tamo nekolicinu najvernijih, koji su za ovu priliku obukli svoja najsvečanija punkerska odela, izboli se i našminkali i naravno okačili valjda sve Clash bedževe koji postoje na svetu.

Gomila se vrlo brzo uvećava i obradujem se kad vidim da je publika izuzetno šarolika, što pokazuje da su mladi Nemci shvatili da besmislene konfrontacije i prepucavanja oko toga da li je bolji ovaj ili onaj pravac (a shvatanju se obično prilagođava i izgled) ne vode baš ničemu i da neko ko ima, recimo, dugačku kosu može uživati u muzici grupa poput Clash isto kao i neko ko sebe naziva punkerom (i obrnuto, svakako).

Stvar je dakle u glavi (i još na jednom skrovitijem mestu) a ne na glavi, ali uvek će biti foliranata koji će misliti suprotno.

U Nemačkoj su inače u jeku veoma oštre polemike povodom izgradnje nekih nuklearnih reaktora, pa su protivnici toga iskoristili ovu priliku da skupe par stotina novih potpisa za svoju stvar, kao i da podele svoje propagandne letke i ostali »no nukes« materijal.

Kada su stigli i do mene bio sam suviše zaokupljen grupom (otprilike šesnatestogodišnjih ako nisu i mlađe) vikend punkerki koje su upravo prolazile, pa sam samo progunđao da ne razumem nemački, a i baš me mrzelo da se potpisujem.

Klinke su se verovatno presvlačile i šminkale po podrumima ili haustorima, jer ih mame ne bi pustile takve na ulicu, ali mora se priznati da su to vešto izvele.

Kao predgrupa bili su najavljeni Holly And The Italians, koji su na žalost otkazali u poslednjem trenutku onemogućivši me tako da uživam u live izvođenju materijala sa njihovog veoma dobrog debi albuma The Right To Be Italian, što ću im teško oprostiti.

Tek kad se svetlo ugasilo saznali smo ko je došao kao zamena - u pitanju je bila relativno (a meni sasvim) nepoznata berlinska grupa Neon Babies, koja hvata poslednji voz za uspeh uključujući se manje-više nategnuto u nekakvu varijantu new wavea (pardon).

Imaju dobrog gitaristu, feminiziranog saksofonistu koji lepo popunjava praznine i anemičnu pevačicu prijatnog, mekog glasa koja se (kao i ostali) znatno bolje snalazi u mirnijim, rekao bih kabaretskijim stvarima. Band je očigledno dosta rastrzan između raznih pravaca - vidi se da bi hteli da pojednostave stvar, ali sa druge strane očajnički traže priliku da pokažu kako »znaju i da sviraju«.

To je u stvari neki power pop. ali ni naročito uzbudljiv niti originalan i osim u dopadljivoj numeri Blaue Augen koju su izveli na kraju nisu bogzna šta pokazali, a i publika se nije mnogo zagrejala (izuzev onih koji su bili prirodno zagrejani raznim pomoćnim sredstvima).

U Nemačkoj trenutno ima mnogo, mnogo boljih novih bandova na čelu sa fenomenalnim Deutsche Amerikanische Freundshaft (o kojima ću se potruditi da bude više reči nekom drugom prilikom) i ne verujem da će Neon Babies uspeti da stignu dalje od ovoga što jesu, iako se neosporno radi o iskusnim i dobrim muzičarima (uostalom, sličnih primera ima i kod nas. pa vam je verovatno jasno šta hoću da kažem).

U pauzi srećem Vrdoljaka (tu su još i Max Jura iz Filma i Tomaž Domicelj), malo se muvam oko bara i kupujem par Clash bedževa za uspomenu i dugo sećanje, pa zatim se vraćam unutra, gde su posetioci obučeni kao punkeri već zbili redove ispred same pozornice. 

Probijam se i dospevam prilično blizu, našavši se gotovo u samom centru glavne gužve, u uzbuđenju smetnuvši s uma da takve pozicije nisu preporučljive u ovakvim prilikama (a saznaćete i zašto).

The Clash u Minhenu (foto: Branislav Rašić)


Divlji pogo



Clash se uskoro pojavljuju, uz zaglušujući zvuk orgulja (ironija, u svakom slučaju iznenađenje). Strummer šeta po pozornici, dovikuje nešto publici, odugovlačeći da okači svog Telecastera, Headon se zagreva, Mick Jones skakuće sa širokim osmehom na licu, Paul Simonon je u omiljenoj pozi punk basista, sa basom spuštenim do samih kolena.

Konačno Joe stavlja gitaru oko vrata i početak je, prema očekivanjima, rezervisan za London Calling, izvrsna uvodna bas fraza i... to je poslednje čega se sećam kad su prvi minuti koncerta u pitanju.

Masa je istog trenutka uletela u tako divlji pogo da sam imao utisak da se nalazim usred pobesnelog stampeda, već sledećeg momenta osetivši kako i sam skačem (potpuno vertikalno uvis, baš kao što pravila propisuju) iako nisam imao takvu nameru. 




Bio sam potpuno zaboravio na tu mogućnost, pa se u prvi mah nisam snašao, a onda je došao refren i prvi redovi pretvorili su se u frenetičnu ludnicu u kojoj su udarci (ali onako prijateljski, od srca, ha ha) pljuštali na sve strane pa je trebalo prilično majstorstva održati se na nogama.

Dobar deo publike pohrlio je na sigurniju udaljenost, ali nije bilo nimalo lako dočepati se mirnijih delova hale i dok sam se (sav izgreban i izgužvan) domogao slobodne teritorije, London je poslao sve pozive.

Prvi put tada pogledavši prema pozornici ugledao sam Strummera kako, već sav u znoju, nešto govori narodu i osvestivši se shvatio da sam u stvari, bez obzira, što ga nisam pratio sa dužnom pažnjom, u onoj gomili pomahnitalih tela, provlačeći se kroz kišu udaraca i sam ih deleći na sve strane, doživeo taj London Calling mnogo dublje, silovitije i istinitije nego da sam samo stajao, gledao i slušao.

London nije zvao, London je urlao negde iznutra, istovremeno ispunjavajući i atmosferu nečim neopisivim. 

Clash zaista na pozornici prosipaju iz sebe i poslednju kap znoja, žile na Strummerovom vratu sve vreme su toliko napete da izgleda kao da će se svakog trenutka srušiti u nesvest.

Ipak, nastavlja još žešće i morate ostati zadivljeni pred neiscrpnom energijom koju i on i ostali neprekidno emituju. Mick Jones je stalno u pokretu, ali ne tako nervozno kao Joe, svaki čas odlazi do elektronskih udaraljki, zabavlja se njima, igrucka i smeši se.

U svojim belim, previše podignutim pantalonama i crvenoj košulji on najmanje od svih liči na punkera - u stvari, jedino Simonon svojim izgledom i ponašanjem asocira na '77.

Sviraju uglavnom materijal sa albuma Sandinista, što publika svejedno dobro prihvata, mada starije stvari, posebno one sa prvog albuma, dočekuje sa više ushićenja.

London Calling je, na moju veliku žalost, pomalo zapostavljen, tako da čak ni na bis nećemo čuti ni Spanish Bombs, NITI PAK Hateful ili The Right Profile.

Šteta, u svakom slučaju.

Negde oko sredine koncerta izvode Bankrobber, koju publika većim delom peva zajedno s njima. Ipak, ne forsiraju to i pesma ima normalnu dužinu, bez ponavljanja refrena u beskonačnost.




Odmah se kreće dalje, na paravanu iza njihovih leđa projektuju se slike, koje imaju za zadatak da podvuku značenje teksta i stvore jasniji utisak o onome što Clash žele da saopšte.


Samo je još Che falio...



Sadržaj je naravno uglavnom politički i tu stižemo do pogodnog momenta da se osvrnemo na onu drugu, nemuzičku stranu njihovog stvaralaštva, koja po mom mišljenju prilično zaostaje za muzikom. Ne mislim time da kažem da je loše, a još manje nepotrebno angažovati se na neki način i na tom polju, ali smatram da je za tako nešto potrebno mnogo više od muzičkog talenta ili dobre moći zapažanja i retki su slični pokušaji koji su imali onu snagu koju bi trebali da imaju.

Clash umeju da budu gorki i da žestoko napadnu, ali moram priznati da mi ponekad deluju i pomalo nategnuto i naivno u svojim nastojanjima da se prikažu kao nekakva levo (pa samim tim i napredno) orijentisana grupa.

Dešava im se takođe (a to je gotovo neoprostivo) da izgube distancu (pri čemu mislim na koncert kao celinu, a ne posebno na tekstove kao istrgnute delove) i dozvole sebi da se postavljaju u poziciju ocenjivača.

Možda grešim, ali takve stvari mi se ne dopadaju.

To ne znači da Clash nemaju briljantnih političkih pesama poput, na primer, Spanish Bombs i možda me je baš okolnost da ta stvar nije izvedena podstakla da napišem ovo. Osnovno što želim da kažem je da, svrstavajući se u jedan tabor, oni neminovno gube širinu i jedan deo slobode, dolazeći tako u poziciju da sputavaju sami sebe. 

Takođe, mislim da je pomalo provaljeno i, što je važnije, nedovoljno efektno i svrsishodno prikazivati slike tenkova, vojnika sa šlemovima i puškama i raznih prizora iz rata (samo je još Che Gevara falio) u kombinaciji sa sjajnim šarenilom neonskih reklama, ili pak američku zastavu pored sovjetske i slično.

Svakako da je bilo i vrlo uspelih slajdova (momak koji, sa slikovito uzdignutim srednjim prstom, pokazuje šta je rock’n’roll, vesti kolaži od novinskih naslova, parola The Front Lines Here), ali smatram da od grupe kalibra Clash nije previše tražiti najviši nivo u svemu, imalo to veze s muzikom ili ne.


Usta puna pljuvačke



Vraćamo se pozornici gde zapenušani Strummer karakterističnim grčevitim pokretom odozgo nadole udara po gitari, usta su mu stalno prepuna pljuvačke, koju nije u stanju da proguta tokom pesme (a i kako bi, kad svaku stvar - jednu bržu od druge - peva toliko mahnito i željno kao da mu je poslednja).

Začudo ne koristi je da bi se pljuvao sa prvim redovima publike - dakle, po logici na početku pomenutih foliranata, on nije praaavi punker. 

Doza ludila ’77 meša se sa reggaeom, gde Topper ima priliku da pokaže svoje vanserijske sposobnosti i zadivljujuću racionalnost i funkcionalnost sviranja, njegovi zglobovi kao podmazani uljem, rade metronomskom tačnošću (gde su sad foliranti iz drugih tabora, koji baljezgaju o tome kako new waveri ne znaju da sviraju).

Mick s vremena na vreme preuzima vokale (u po jednoj stvari to će uraditi i Simonon, pa čak i Headon i to veoma dobro) koliko da Joe povrati snagu, zatim nastavljaju još žešće, brže, silovitije, stižući do kraja u jednom dahu.

Bisevi (bilo ih je dva) su dugi i pošteni, sastavljeni iz blokova od po tri stvari. Tu smo konačno dobili još malo London Calling - Brand New Cadillac u prvom produžetku i, veštom Joevom afektacijom obogaćenu, verziju Jimmy Jazz u drugom.




Police And Thieves je i sada izostala, možda drugi put.

Clash odlaze, već potpuno iscrpljeni (ko je želeo, mogao je za njima u garderobu), ali sumnjam da je i veći deo publike bio previše čio posle dvosatnog skakanja i borbe za opstanak.

Svi su mrtvi umorni, ali do maksimuma ispunjeni zadovoljstvom.

Zaista je lepo videti ljude koji svoj posao (posao?) rade sa toliko predavanja i želje da publici pruže najviše, makar potrošili i poslednji atom snage. 

Zbog toga je dobro što je postojala ta '77, jer su ljudi koji su tada iznikli uspeli da vrate rock'n'rollu njegov izvorni duh i ponovo ga približe (ovoga puta možda više nego ikada) publici, zbog koje on uostalom i postoji.

Jedni od onih koji su u tome otišli najdalje bez svake sumnje su i Clash.

Žao mi je što ne mogu da ostanem duže, ali koncert je bio predug, a voz, kao što znamo, ne čeka nikoga i zato moram da požurim, posebno što sledeći imam tek ujutru.

U kupeu sam u razgovoru sa saputnikom (koji je išao čak za Dortmund i bio veoma željan čovek) upotrebio svih četrnaest nemačkih reči koje znam i jednu englesku - Clash. Stekao sam utisak da je tada prvi put čuo za njih. Pa lepo, učinio sam jedno dobro delo. Ura za mlade izviđače.

I još nešto, što ne moram da kažem, ali ću ipak reći: bilo bi jako dobro da London uskoro pozove Jugoslaviju, odnosno obrnuto. Ili ćemo čekati da momci pređu četrdesetu (i pojeftine) pa da ih vidimo kod nas.

Napisao: Aleksandar Žikić, obrada: Yugopapir (Džuboks, 1981.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate