Religiozni praznici u SFRJ: "Član sam SK, ali ne vidim ništa loše u tome što slavim slavu ... " (1985)



Slava je, bez sumnje, svečarski, porodični ritual. Međutim, nemojmo se zavaravati, to nije uvek bezazleno okupljanje i druženje. Pod plaštom ove lepe tradicije mogu da se kriju i neke druge namere. A toga ima gotovo u svim sredinama. U okviru prazničnih okupljanja, ne retko, potežu se nacionalistička obeležja, počinje kuknjava nad sudbinom svog naroda koji se veliča, dok se drugi omalovažavaju

Sve se više slave religiozni praznici, često pod izgovorom porodičnog okupljanja i druženja. Poneti novim životom prekidali smo sa starim, a za neke prevaziđene vrednosti nismo ponudili nove, koje bi ih u potpunosti zamenile. Na mnogim mestima očigledno, ostavili smo otvorena vrata na koja se umesto naše, spretno uvlači neka druga ideologija.


*****



U drugoj polovini decembra prodavci ribe ostvarili su dosad nezapamćeni promet. Samo na beogradskoj pijaci Zeleni venac, kako nam je rekao Čeda Krstić, poslovođa prodavnice ribe, uoči pravoslavnog Svetog Nikole, u jednom danu prodato je 20 tona, deset puta više nego "običnih" dana!

To je znatno više nego i za period protekle tri godine, kada je u vreme božićnog posta svih hrišćanskih veroispovesti prodaja ribe bila veća za 20 odsto. Koliko je prasića stradalo zbog onih koji su "posne" svece ispraćali mrsnom trpezom - ne znamo. Teško je bilo ući im u trag, pošto su se oni prodavali preko privatnih veza, jer je u Srbiji (van pokrajina) klanje mladih prasića zabranjeno.

Naravno, malo manje su potrošili na slave oni koji su na njih išli. U isto vreme, u glavnom gradu, prema rečima Olge Coković, rukovodioca prodaje OOUR "Krin" pri RO "Gradsko zelenilo", dnevno je bilo prodato oko 16.000 strukova različitog cveća, što je 30 odsto više od uobičajenog prometa!


Ne samo običaji



Beograd, devetnaesti decembar. Grupa mladih i starih ispred i u Crkvi Svetog Marka. Ne znamo da li ih više ulazi ili izlazi, ali ih nije mali broj. U rukama drže neke zamotuljke. Upitala sam jednu stariju ženu - šta se to događa?

- Dete moje, danas je Sveti Nikola - odgovorila je gotovo začuđeno.

Znatiželja me je odvukla u božji hram. Provela sam tamo nepunih pola časa. Primetila sam dva mladića, očigledno zbunjena. U strahu da ga neko ne vidi, jedan od njih je prišao svešteniku i upitao:

- Oče, može li se ovde, kod vas, doneti žito?

- Pa, sinko, već je kasno.

- Ovde mi je, u ovoj kesi - snebivajući se, rekao je mladić.

- Stavite žito na sto. Požurite, čeka me mnogo posla, treba da idem u svoju parohiju...

- Ali, oče, ne znam kako to da uradim, nikad u životu nisam slavio...

Sveštenik ga je tad upitao hoće li ubuduće da slavi, i kad je dobio potvrdan odgovor, predložio je mladiću:

- Ubuduće ne morate dolaziti u crkvu, dajte mi svoju adresu.

Mladić je tad pocrveneo i našao se u čudu:

- Pa, znate, to mi nije zgodno.

Sveštenik je obavio obred uz opširno objašnjenje kako se slave slave.

U međuvremenu, onaj drugi se snašao. Slučajno je sreo poznanicu, jednu stariju ženu, koja je za isti posao došla i koja mu je sve detaljno objasnila.

Ko slavi slavu, nismo morali da pitamo. Već se zna: nijedan društveni sloj i nijedna generacija više nije izvan ovakvog povratka tradiciji. Ostalo nam je da postavimo pitanje - zašto?

- Slavim slavu i ne mislim da činim nešto što se kosi sa opšteprihvaćenim društvenim normama - bila je iskrena 30-godišnja S. L. radnica, kojoj kao ni ostalim našim sagovornicima "nije bilo zgodno" da joj se pominje ime. - Slavio je i moj deda i moj otac, a sada i ja.

Nisam pobožna i ne verujem u čuda, ali ako to nije smetalo mojim starima, ne smeta ni meni. Slavim slavu ne zato što nisam član Saveza komunista, niti je slava razlog što nisam u Partiji.

Uostalom, slava je običaj koji se u našoj porodici prenosi s kolena na koleno, pa zašto bih ja bila ta koja prekida jednu lepu tradiciju? Kad već slavim, vodim računa da ne narušim običaje koji je prate: nekoliko dana pre slave pop dolazi u kuću da "sveti vodicu", a na taj dan žito se nosi u crkvu.

Naravno, celog tog dana gori sveća. Slavski kolač se "lomi" isto onako kao što su radili moj otac i deda.

Među našim sagovornicima bilo je i onih koji se ovog obreda ne pridržavaju, ali je u njihovoj kući slava najznačajniji datum:

- Ne verujem u Boga, samo nastavljam tradiciju porodice - veli nam 42-godišnji M. K, ekonomist. - Smatram da je slava dan kad porodica okuplja rođake, prijatelje. To je, za mene, dan poput rođendana.

Slavim slavu bez sveće i slavskog kolača, ali je žito obavezno, naravno neosvećeno. I bez sveštenika. Član sam SK i ne mislim da je čovek koji čuva tradiciju kuće, zbog slave religiozan. Kao što se nasleđuje kuća, imanje, tako se isto nasleđuju i običaji.

- Smatram da bismo svi, i oni koji slave i oni koji to ne čine, trebalo da budemo u Savezu komunista - rekao nam je 60-godišnji L. M, penzioner. - To nema nikakve veze. Slava je, po mom mišljenju, velika stvar. Ima li nešto lepše nego kad su cela porodica i njeni prijatelji na okupu!


Čovekova nesigurnost



Da li je ipak, samo reč o tradicionalnom običaju? Teolozi će reći "ne". Oni tvrde da slave u biti imaju religiozno obeležje.

- Postoji izvestan broj onih koji slave samo iz tradicionalnih razloga - veli nam Mihajlo Arnaut, sveštenik. - Ali, izjašnjavanje o slavi kao tradicionalnom običaju smatram više obazrivim, tačnije, zaštitnim izrazom. Verski obred unosi atmosferu svečanosti ne samo u članove porodice već i u one koji dođu kod njih na slavu. Zato se ta svečanost razlikuje od obične svetkovine.

Po mišljenju ovog uvaženog teologa, povratak slavama i religiji uopšte, posledica je čovekove nesigurnosti - i duhovne i materijalne.

- Vraćajući se porukama religije čovek nastoji da otkrije sebe autentično i jasno. Savremene prilike, ne samo kod nas, nego i u svetu osiromašile su ga, naročito u ljubavi i poverenju. Ta praznina ga je, na neki način, uplašila i naterala ga da traži praiskonska rešenja.

Nije li Dostojevski bio u pravu kad je rekao da ima ljudi koji veruju a misle da ne veruju, kao što ima i onih drugih. O tome kako tumačiti ovo novo pribežište svetkovinama naših pradedova, razgovarali smo i sa kulturolozima i sociolozima.

- U kriznim vremenima kad ljudi ne mogu napred, oni se vraćaju nazad - veli dr Dragiša Vitošević, književnik i vrsni poznavalac naših narodnih običaja. - Slave su samo mali oblik tog vraćanja. Posle rata su ljudi slavili ili na slave odlazili krišom, noću.

O toj činjenici se nije vodilo računa. Mislilo se da se sve začas može lako dekretima preokrenuti, pa i slave.

A slava je bila ne samo praznik verskog obeležja, već porodični praznik kad se rodbina sa svih strana obavezno okupljala, dakle praznik doma, porodice, roda, plemena.

Objašnjavajući potrebu da se bar neki osnovni oblici "starog reda" sačuvaju, naročito kad je reč o porodičnom i prijateljskom okupljanju, dr Vitošević kaže:

- Vekovima smo živeli u velikim zajednicama i te zajednice još žive u nama. Novi, gradski život, međutim, pored svih sanjanih olakšica i prednosti, doneo je i veliku užurbanost, usamljenost i otuđenje.

Zato se prirodno javlja i čežnja za tim starim, zavičajnim, vekovnim oblicima druženja i okupljanja. Tu su, na prvom mestu slave, jer se ničim nisu mogle potisnuti ni zameniti.

Pokušaj sa rođendanima, iako se dosta rasprostranio, nikad nije ozbiljno ugrozio slave. To je ipak, ostao samo praznik najmlađih i vid njihovog druženja. 

A starijem čoveku ionako ne liči mnogo da slavi dan svog rođenja, iako bi to priličilo našoj skorojevićkoj psihologiji koja na prvo mesto stavlja, kako bi rekao Jovan Cvijić - "kult sebe samoga".

U našim stalnim i brzim improvizacijama, kad je već reč o slavama, one su postale nešto najprirodnije. One su prosto stil ovog našeg očigledno prelaznog razdoblja, koje je toliko puno raznih nesnalaženja, od dna do vrha.


Lažna osećanja



Poslednjih godina sve više prizivamo tradiciju u pomoć. Moramo li danas, a to je već sutra, da se vraćamo u juče?

O tome smo razgovarali i sa dr Ratkom Božovićem, sociologom kulture. Pre nego što nam je išta rekao, skrenuo je pažnju da je reč o oblasti koja zbog svoje višeznačnosti i neuhvatljivosti iziskuje pažljivo istraživanje, a mi takva istraživanja nemamo.

Pa kad bi ona i postojala, ističe on, teško da bi se mogli izvesti konačni zaključci, a još manje biti nepogrešivi sudija.

Ipak, dr Ratko Božović smatra da povećanu privrženost slavama kao tradicionalnom običaju ne bi trebalo shvatiti kao puku zabludu ili kao izrazitu individualnu i društvenu dezorijentaciju.

- U tome bi - ističe naš sagovornik - pre trebalo videti povratak na jedan oblik života koji je gotovo nasilno bio prekinut i poreknut, a zamena za njega nije ispoljila ni dovoljno vitalnosti, niti se uspela ukoreniti. Uopšte, ako se tradicija mistifikuje i potiskuje, ona naknadno može vaskrsnuti izobličena u nešto neprirodno i nakaradno. 

Ono što se javilo kao zamena za tradicionalni običaj, slavu na primer, nije imalo ni duhovnost ni magnetizam tradicionalnog obreda, pa se zato nije moglo ni održati.

Ako pokušamo da odgovorimo na pitanje kako i zašto je došlo do povećane zainteresovanosti za običaje prošlosti, ne smemo zaboraviti da je taj povratak nepristajanje na preovladajući stil života, koji je označio i rasulo starih i nesposobnih da afirmišemo nove vrednosti.

To je i naša ekonomska i društvena, moralna i duhovna kriza.

Pokolebana ideologija i uzdrmani sistem vrednosti kao da su i sami gurali na povratak, na ono što je već bilo.

Svako idealizovanje prošlosti - objašnjava dr Ratko Božović - teško može umaći zamkama konzervativizma. Kad tradicija postane "sveta", kad je prate idolopoklonstvo i nostalgičnost, onda ona samo može voditi do konfuzije u sistemu vrednosti i do lažnih osećanja.

Tradicija počinje da liči na molitvu koja se mehanički izgovara i dobija isprazno ritualno obličje. Njen "svečarski" duh ostaje u vremenu prošlom, pošto više nema suštinske veze sa zahtevima novog vremena.

Ako nešto postaje samo puka navika, koja prividno odgovara potrebama, onda smo možda, i ne sluteći, na putu kompromitovanja izvora i suštine tradicije.

I kao što je neprihvatljivo tiranisanje duhom tradicije, štetno je i svako nasilje nad tradicijom. 

Neophodan je zato slobodan odnos prema njoj i puna odgovornost za njeno prihvatanje i za njeno odbacivanje.

Slava je, bez sumnje, svečarski, porodični ritual. Međutim, nemojmo se zavaravati, to nije uvek bezazleno okupljanje i druženje.

Pod plaštom ove lepe tradicije mogu da se kriju i neke druge namere. A toga ima gotovo u svim sredinama. U okviru prazničnih okupljanja, ne retko, potežu se nacionalistička obeležja, počinje kuknjava nad sudbinom svog naroda koji se veliča, dok se drugi omalovažavaju.

Uz blagoslov i sveću raste nacionalistička i verska mitomanija, a pojedine verske organizacije i pojedinci (iako su odnosi našeg društva i crkve dobri i korektni) sve češće se nameću kao jedini zaštitnici vere, nacije, čak braka i porodice.

Zato što smo nemoćni da rešimo mnoga pitanja zajedničkog života, ponekad odlazimo u krajnosti u kojima smo svi jednako izazvani.

Biće da smo negde ostavili otvorena vrata.

Kroz njih se umesto naše, spretno uvlači neka druga ideologija.

Prisetismo se još jednom posete crkvi Svetog Marka. 

Na ulazu smo sreli jednu mladu devojku, nije imala više od 25 godina, koja nam je na pitanje zašto dolazi u božji hram, rekla:

- Moji roditelji su u mladosti bili vernici. Raščistili su s Bogom u ratu, kad su im poubijali najbliže. Međutim, ni bez Boga nisu dobro proživeli. Nemamo još svoj stan, a ja sam izgubila svaku nadu da ću se zaposliti... Šta vi mislite, ima li Boga?

Nasmejala se, ostavljajući nas u nedoumici da li je njeno odlaženje u crkvu odista priklanjanje Bogu ili izraz razočarenja u našu svakodnevicu, i obavezala nas da nađemo pravi odgovor na to pitanje.

Napisala: Danica Manojlović, obrada: Yugopapir (Nada, januar 1985.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate