Leo Martin, pevač godine '73: Biću veoma srećan ako se moje pesme budu slušale i kroz deset godina




Leo se u muziku "upetljao" sasvim slučajno, nakon poznanstva s jednim profesorom muzike. "Bi li ti nešto svirao?" pitao ga je. Kad je položio prijemni ispit u muzičkoj školi trebao je odabrati instrument. "Klarinet?" pitao ga je on dalje. OK, složio se Leo, iako tada još nije ni znao kako klarinet izgleda


Leo Martin rođen je 6. III 1942. godine na planini Jastrebac.

Gimnaziju i Srednju muzičku školu završio je u Beogradu, gde je i ušao u svet muzike.

Prvo je svirao klavir u nekoliko beogradskih, u to vreme veoma poznatih orkestara.

Pevačku karijeru započeo je pre šest godina u Zapadnoj Nemačkoj gde je posle svega mesec dana pevanja u jednom baru za američku vojsku dobio ponudu da snimi svoju prvu ploču za američku firmu "Kolumbija".

Na toj prvoj ploči nalazile su se četiri izrazito džez kompozicije specijalno za njega komponovane.

Čim se ploča pojavila u prodaji počela je da se prodaje kao "alva" i Leo je za veoma kratko vreme postao jedan od najpopularnijih pevača Zapadne Nemačke.

Krajem 1968 godine vratio se u Jugoslaviju, gde je za svega nekoliko meseci pevanja uspeo da prodre u sam vrh naših najboljih interpretatora zabavne muzike.

Mnogi naši stručnjaci danas ga smatraju za našeg najboljeg interpretatora.




Detinjstvo



Sve do svoje šeste godine, Leo je sa svojom porodicom živeo u jednoj maloj kolibici na planini Jastrebac. Pošto su se u to vreme baš na ovoj planini vodile ogorčene borbe između partizana i Nemaca, Leo je veoma retko izlazio iz svoje kolibe.

Izlazio bi samo onda kada su nastojala kratka primirja između dve zaraćene strane, i onda bi najčešće odvodio svoje koze u obližnju šumu da se nahrane jer je njihovo mleko predstavljalo glavni izvor hrane u to vreme njegovoj porodici.


Drugovi



Što se tiče drugova iz tog vremena Leo ih nije imao nijednog, jer se tek susedna koliba nalazila najmanje jedan kilometar udaljenosti od njegove. Leo se u to vreme najčešće družio sa svojim
kozama i drugim domaćim i divljim životinjama.

Tek 1948. godine kada se njegova porodica preselila za Beograd, Leo je stekao i njegove prve drugove kojih se danas veoma rado seća na svakom koraku.

Inače, te godine Leo je prvi put saznao šta je to: čokolada, lopta ...


Roditelji



Po završetku školovanja njegovi roditelji, otac Božidar i majka Mirjana, napustili su Beograd i ponovo se vratili da žive na Jastrepcu gde i dan danas žive.

Leo, danas, kad god ugrabi slobodnog vremena, obavezno ih poseti jer sve ono što je do sada postigao u životu ima da zahvali uglavnom njima, jer oni su se najviše žrtvovali da Leo postane ovo što je danas. 

Bilo je dana kad su njegovi roditelji prosto gladovali dok su on, njegov brat i sestra, uvek bili siti...


Knjige



Prva knjiga koju je Leo pročitao je školski bukvar.

Posle ove knjige kada je naučio da čita latinicu i ćirilicu pročitao je brdo knjiga od čega najviše pesama.

Njegovi najomiljeniji pisci su Jesenjin i Lorka.


Prva ljubav



Za razliku od mnogih sedamnaestogodišnjaka koji su se obično zaljubljivali u svoje školske drugarice Leo se zaljubio u svoju profesorku filozofije.

S njom se zabavljao čitave dve godine.

Po samom raskidu ljubavi sa svojom profesorkom, Leo se na jednoj igranci, na kojoj je svirao, upoznao sa devojkom njegovih godina po imenu Ljuba i posle godinu dana zabavljanja stali su pred matičara.

Danas veoma srećno žive u braku sa dvoje dece.


Anegdote



Leo je u privatnom životu veoma tih, miran i skroman čovek pa je zbog toga veoma teško napisati neku anegdotu koja je vezana za njega. Možda jedna koja se dogodila na prošlogodišnjoj "Pesmi leta".

Jedan kolega, s kojim od tog slučaja više ne govori, pred njegov sam izlazak na binu zaključao ga je u WC-u.

Leo je WC napustio tek onda kada ga je ovaj kolega navodno usled njegove "sprečenosti" da peva na tom koncertu zamenio i umesto njega otpevao nekoliko - Leovih pesama.


Uspesi



Što se tiče uspeha, njih u Leovoj karijeri ima bezbroj. Ipak, najdraža su mu dva: što je u Zapadnoj Nemačkoj dosad snimio sedam ploča koje su se prodale u veoma rekordnom tiražu i što je na nedavno održanom "Beogradskom proleću" od strane žirija "Kluba poznatih" proglašen za najboljeg pevača tog festivala.


Neostvarena želja



Postoji samo jedna: da njegova porodica i on budu živi i zdravi, a sve ostalo će doći svojim tokom.

Obrada: Yugopapir (Karavan, jun 1972.)





*****




Kažu da je u domaćoj zabavnoj muzici samo jedan Leo Martin: ne imenom, nego stilom, izborom kompozicija i osebujnošću interpretacije.

- "Evergreeni"? Mi smo mladi narod da bismo ih imali - odmahuje rukom na upit o pokušajima klasifikacije naše zabavne muzike - Jer, otkad živi naša zabavna muzika? Od 50-e...

Zato mu povlađujem kad tvrdi da je nemoguće računati na neke domaće "evergreene", iako, po njemu, imamo nekoliko izuzetnih autora, Diklića i Dedića, na primer.

- "Još samo večeras" Drage Diklića stara je 10 godina. I dan-danas se rado sluša. Bit ću veoma sretan ako tako bude i s mojim pesmama kroz deset godina.




Leo je slušao i sluša mnoge dobre pjevače. Upitate li ga za najdražeg - zna se, "najsuptilniji je Ray Charles", kaže, a voli Franka Sinatru i Nata Kinga Colea.

- Novi? Misliš na ove današnje pevače? Tu nema dobrih pevača, već samo grupe. Valjda si i primetila da u tim grupama uopće nije bitan solista; maltene da se pevač i ne čuje, važniji su neki efekti, sirene... 

To ja ne mogu da slušam dva sata. U stvari, mislim da mladi to uopće i ne slušaju, za njih je glavno da je bučno. Oh da, i ja kao mlad slušao sam tu ubilačku muziku. 

Mada, bilo je onda i lepe muzike i velikih imena. Paul Anka, na primer. Odličan je: komponira još uvek divne stvari. "My way" je fantastična melodija.

Čini mi se da se vraćamo dobroj muzici: pokazalo se da to nije stvar ukusa jedne decenije, nego je to dobra muzika koja će uvek živeti.

Jedan se moj kolega, koji je prije nekoliko godina pevao hit za hitom zapitao da li ima i dalje smisla da peva, publika ga se zasitila, pesme više "ne prolaze". 

Ima smisla, rekao sam mu, samo moraš da biraš pesmu: ono što brzo upali, mnogo se brzo i ugasi, kao čamovo drvo. A dobra bukva gori...


Vrijeme rocka



Leo se u muziku "upetljao" sasvim slučajno, nakon poznanstva s jednim profesorom muzike. "Bi li ti nešto svirao?" pitao ga je. 

Kad je položio prijemni ispit u muzičkoj školi trebao je odabrati instrument. "Klarinet?" pitao ga je on dalje. OK, složio se Leo, iako tada još nije ni znao kako klarinet izgleda.

Godine 1960. osniva sastav "Veseli bendžo"

- U to sam vreme pratio sve moje današnje kolege, uzimao autograme - smije se. - A bilo je to vrijeme rocka i one jako popularne pjesme "Renato, Renato, Renato". (Smijemo se oboje.) 




U međuvremenu završava studij prava. Muzičar ili pravnik? Dilema je kratkotrajna. Oformljava novi VIS "Expres 8" s kojim njeguje vokalni džez. Zatim odlazi s našim muzičarima kao bubnjar u Zapadnu Njemačku. 

Tu su sve češći njegovi solistički nastupi; krajem 67. ima probno snimanje za "Columbiju", iduće godine snima "Let me stay" koja po licenci dolazi k nama. 

Kod nas ga traže, a tamo ga zovu da nastupa s Antoineom; odabire ipak Beograd, a povremeno "skokne na kakva snimanja gore".

Slijede nove singlice - "Barbara", "Plava obala", "Bit ću uvijek sam", "Zvao sam te Džordžija", "Odiseja", "Svet bez tebe", "Ja te volim", "Tvoja ljubav".

Ovih dana izlazi njegov prvi album sa svim tim melodijama. 

Nastupa redom na domaćim festivalima, osim na splitskom, jer...

- Kad su me prvi put zvali, odlazio sam na turneju, drugi put je bila loša pesma i rekao sam: ne mogu, brate, to da pevam; ove godine idem, pevat ću kompoziciju Vojkana Borisavljevića "Idi, dušo moja". Najčešće pevam njegove i Kornelijeve pesme.

(Pesmu je na kraju ipak otpevao Dragan Mijalkovski i to već za par meseci, na Beogradskom proleću 1974 - op. Y.)

Veliki auditorij slušalaca I programa Radio-Beograda i čitaoca listova "Politika ekspres" i "Novosti" izabrali su Lea za "pevača 1973". 

To je njemu vrlo drago priznanje, i, dodaje:

- To je zato što moje pesme dugo traju.

Najviše voli - slušati muziku, jako glasnu. Ima fine uređaje i provodi sate i sate u preslušavanju pjesama.

- Za nas je muzičare ogromam posao slušati muziku - tvrdi, a odobrava mu kimanjem glave Drago Diklić, koji prati naš intervju. - Pita me prijatelj što sam radio celo popodne, ja mu kažem, a on meni "Uh, mnogo si radio!?" A ne zna da sam nekih 8 taktova slušao i po 300 puta.

Za sebe kaže da je pomalo neozbiljan ("u stvari, zavisi - s kim si, onakav si... "), veseo je kad je u veselom društvu, voli šetnje, dinamičan je. 

- Kad bi mogao da ponovo bira profesiju...

- Izabrao bih istu, jer jeste da je teška, ali je meni lepa!

- Poruka za Tine (čitateljke magazina - op. Y.)?

- Možda bih ja i imao poruku, ali sam još uvek i ja toliko mlad (32) da nemam prava da dajem poruke. Poruke treba da daju ljudi od 70 godina: oni imaju šta da kažu...

Napisala: Gordana Mihajlov, obrada: Yugopapir (Tina, februar 1974.)




Podržite Yugopapir: FB TW Donate