Petar Lalović, reditelj "Poslednje oaze": Apel da se konačno pomogne tom svetu koji nestaje (1984)



Još uvek se ne zna gde prestaje pravo čoveka da ubija i lovi, a gde počinje pravo životinje da živi. Još nismo te zakone utvrdili. Doduše, životinje imaju svoj dan, to je 4. oktobar, Svetski dan životinja, ali to niko ne poštuje, kao što se ne poštuje ni Dan zaštite čovekovih prava! Ne priznaju se ni osnovna prava ljudi, a kamoli životinja


 Druže Laloviću, slažete li se sa ocenom naše štampe i zvaničnih kritika da je "Poslednja oaza" vaše životno delo?

- Ukoliko bih se složio sa takvom ocenom, to bi značilo da od ovoga što sam sada napravio ne mogu uraditi ništa bolje. A ja to ne bih hteo da prihvatim. To je kao kad čovek dobije nogu, kad mu kažu: "Idi u penziju!" 

A ja osećam da ni u ovom filmu nisam rekao sve ono što mogu, ostalo je još toga nedorečenog.

Ali kad kažu da je "Oaza" moje životno delo, misle na ono ispred, na dosadašnje kraće filmove koje sam radio iz miljea "Poslednje oaze", jer ja tamo boravim već nekih šesnaest godina. Ali, ja se nadam da ću još uraditi i nešto bolje.

Zvezde "Poslednje oaze"
Činjenica je da je "Poslednja oaza" prvi jugoslovenski dugometražni dokumentarni film o životinjama koji se prikazivao u bloskopima. Već to govori da je bilo pravo iskušenje odlučiti se na jedan ovakav poduhvat. Pa, kako ste se vi uopšte usudili da krenete sa tim projektom?

- Vidite, ja odlazim već 17-18 godina u tu Oazu, počev od 1964, kad sam snimao jednu seriju za "Jelen". 

Godinama sam tu snimao pojedinačno, parcijalno, kratke filmove o životinjama, filmove sa metaforom, a onda sam uvideo da to mogu da na neki način ujedinim, stvorim jednu snažniju celinu. 

Uostalom, sve te životinje i žive u jednom biotoku, u jednoj biocenozi, zajednici. Hteo sam da se na neki način odužim mojim glumcima za sve prethodne filmove. 

Ali, to je u drugom planu. 

Nešto više od toga što me je povuklo je taj svet koji nestaje. Želeo sam da dam neki svoj apel da se konačno pomogne tom svetu da se sačuva. Jer, čini mi se da je to danas potrebno možda više nego ikada.

 Snimanje ovakvih filmova bez sumnje zahteva i veliku ljubav prema životinjama i prirodi uopšte.

- Pa, ja sam to vremenom razvio kod mene, sigurno, ali bez neke poze mogu reći i to - da sam ranije radio neke filmove možda o keramici, u fabrici gde se ona proizvodi, gde se sa njom radi, ja bih sada i te filmove verovatno dobro radio. 

Jednostavno, nastojao bih da tu uložim sebe, da tako usmerim nekakve svoje stvaralačke napore. 

A eto, ja sam 1964. godine krenuo, tim svojim redosledom, da snimam jednu seriju filmova o prirodi, pa je tada potencirana i počela da se kod mene razvija ta potajna ljubav prema životinjama. 

Jednostavno, brzo sam otkrio da je one i zaslužuju - što sam taj svet više upoznavao, to sam ga više i voleo. Zato je poslednji film i moj apel, ali ne samo moj već i moje ekipe "Centar filma" i Televizije koje su se objedinile u pripremanju filma, da pokušamo otrezniti svet, da životinje imaju pravo na život, i da je na nama da ih pustimo da ga žive. 

Dostojanstveno, jer one to i zaslužuju.


Hoćemo li ostati sami?



 Sve je manje nedirnute prirode, iskonskih oaza koje prirodu čine prirodom ...

- Na žalost, tako je. Od postanka sveta do danas, to nisu moji već zvanični podaci, čak 99 odsto životinjskih vrsti je nestalo, istrebljeno je. To je zaista tragičan podatak, u isto vreme i alarmantan. 

Petar Lalović (foto: Zum reporter)

I šta se sada čini? Ostao je taj jedan procenat i on je stalno na meti! Nije li to čist apsurd? 

Ako se u dvadeset sledećih godina koje su pred nama nešto ne preduzme, i to odlučno, desiće se ono kao na kraju mog filma, što govorim kao opomenu, da ostanemo sami, da čovek ostane sam na ovom svetu!

 To me podseća na jednu poruku sa Radija da je čovek jedino živo biće koje ume da se smeje, i jedina vrsta sposobna da uništi život u prirodi.

- Da, to je tačno, i tragedija je što čovek to radi istovremeno: smeje se i polako uništava taj život u prirodi. 

Jedino što možda i nas mogu da unište pacovi i bubašvabe. 

U svakom slučaju, ja sam i nastojao da dam nekakvu futurističku poruku, sada sve manje futurističku, da čovek za zaista kratko vreme može da ostane potpuno sam na ovom svetu. Zato je moj apel - pustimo ih da žive, ne dozvolimo da nestanu!

 Zaslužuje li uopšte naša civilizacija ovolike žrtve, jer istrebljivanje životinja ni u kom slučaju nije mala žrtva?

- Ne, jasno je da ne zaslužuje. Mi znamo da su Amerikanci od Arizone pa sve do onih pustinja prisvajali prirodu, ali na neprirodan način. Čovek je gledao da tim surovim istrebljenjem ostvari neku korist, prividnu korist. 

Isti ti Amerikanci stostruko taj novac vraćaju nazad da bi ponovo oživeli prirodu, ali to mnogo košta, a i nemoguće je. 

Kod nas to još uvek može da se zaustavi, još uvek nismo došli do tako kritične faze. 

Ali ja gledam kako to ide ... Mi ih istrebljujemo kao što su belci istrebljivali indijance, i nudimo kao jedinu alternativu rezervate. Pravo jačega! U stvari, zakon jačega! 

Mada, ima sada tih pokušaja u svetu, pokušaja da se isprave greške, recimo stranka Zelenih u Nemačkoj. 

Međutim, to se ne sprovodi dovoljno brzo, previše se okleva, kalkuliše na štetu prirode. 

A šta smo pa mi, da li neka nepriroda, nešto što je palo s neba, možda?! Čovek je nekada ubijao životinje da bi jeo meso, da bi se prehranio, preživeo, da bi opstao, jer svi se, uostalom, u živom svetu za to bore. 

Ali, danas čovek ubija iz zadovoljstva. On će ubiti jednog jelena, jednog veličanstvenog, slobodnog, prirodnog stvora samo zato da bi osvojio nekakve trofeje! To je zaista tužna poenta. Uništiti jedan život, ŽIVOT, zbog nekakvih mrtvih trofeja, da bi se mogli pohvaliti pred drugima kako smo ih osvojili ... 

Nije li i to jedan oblik našeg lažnog morala?


Glumci koji ne glume



 Kako ste se osećali gledajući sada već antologijska "Ta divna stvorenja" Džejmija Jusa? Verovatno ste osećali da i sami možete napraviti nešto slično i isto tako dobro?

- Gledao sam taj film tačno osam puta! Neki su čak počeli i da me zezaju, kao, ja više i ne izlazim iz bioskopa, samo taj film gledam! 

Vidite, bioskopski film je vrlo teško napraviti, naročito film koji će biti i gledan. Baš zato i mogu reći da je Jus napravio vanredno dobar film, nešto najbolje što je dosad napravljeno u tom fahu. 

I trebaće da prođe još dugo vremena pa da neko napravi nešto bolje od toga. Ja sam već od početka tu bio hendikepiran, nisam imao tih egzotičnih životinja kojih u Južnoj Africi ima u izobilju, lavova, tigrova, nosoroga, aždaja. 

Ali, imao sam ovo naše što isto tako ima svoje intime, svojih tajni. Na žalost, naša deca i naši ljudi više znaju o lavu, tigru, slonu, nego o životinjama karakterističnim za naše podneblje, o njihovim tajnama.

 Ne čini li Vam se da je Jus ipak insistirao pre svega na atraktivnosti i dopadljivosti? Vi se više zalažete za autentičnost.

- To insistiranje Jusa na atraktivnosti je evidentno, on se čak i ulagivao publici, ali je, svejedno, napravio sjajan film. I pre svega autentično-dokumentarni, jer vi ne možete životinje učiti kako da se ponašaju pred kamerama, šta da rade. 

To nisam ni ja mogao. 

Ali, postoje tu konstrukcije. Recimo, scene pijanih majmuna, slonova, medveda... To svi znaju da je čovek te životinje nakokao injekcijama, opio ih, prosuo jabuke itd. 

Važno je kako to ukomponovati, šta je ispred, šta iza, koje su scene! Važno je i kako je to snimljeno, kako prokomentarisano. A vidite, sve to što je Jus prikazao u svom filmu, dešava se tamo svake godine. 

Ali, da bi to snimio on je morao da luta i sve to traži bar nekih dvadeset godina. A to je mnogo. 

I on je uradio nešto drugo, to je iscenirao i zatim ukonponovao u celinu. 

Ali, on je zauzeo dokumentaristički stav, samim tim što njegovi glumci ne mogu da glume, nikakve instrukcije za njih ne vrede, one zapravo nesvesno glume. Dakle, tu reditelj ne može da kaže glumcima šta da rade, ali može zauzeti stav. 

Kad to kažem, mislim na to da ja mogu da odlučim da napravim reportažu i jednostavno kamerom beležim, registrujem sva ta dešavanja u prirodi. 

Ali, ja nastojim nešto drugo, da zauzmem ugao, da napravim scene, ne samo da ih registrujem već i sam, na neki način, učestvujem u njima. Vidite, i to je dokumentarno. I reportaža, a i ovo. Ali, razlike su evidentne.

 S obzirom na to, mislim da možemo reći da je "Poslednja oaza" nešto više od običnog dokumentarnog filma.

- Vidite, ja bih se još malo zadržao na Jusu. On snima dokumentarne filmove, ali on ima dresere, ukrotitelje, i svi su oni podjednako zaslužni za uspeh filma. Publika koja gleda film iz jedanaestog ili sedamnaestog reda to ne zna. Ona gleda samo ono što je na platnu, i to je jako važno, jer je film ipak jedna iluzija. 

Ali se u ovakvim filmovima ipak pokazuje pre svega ono što se dešava. To što se ponekad ide na atraktivnost je sasvim razumljjvo, jer se radi o filmovima namenjenim širem auditorijumu, a ne strogo naučnim krugovima. A gledaočeva se pažnja mora održati. 

U tome je i sličnost između igranog i dokumentarnog filma. Kao i u tome što oba mogu biti umetnički, ali i loši. A sećate se da je i Gete jednom rekao, kako se čini da se priroda i umetnost isključuju, a u stvari, one se sastaju brže nego što mislimo.


Problem je u nitima



 U svakom slučaju, serije i filmovi inspirisani životom prirode sve su gledaniji. Pomenimo samo "Život na zemlji", "Opstanak", ili možda Kustoov i Malov poetični "Svet tišina", već prozvana "Ta divna stvorenja", itd.




Otkud ekspanzija popularnosti ovih filmova?

- Čovek još uvek nije izgubio tu nit koja ga povezuje sa prirodom. Na kraju, on je i potekao od prirode. Samo je izgleda to vremenom zaboravio, valjda u ovoj sveprisutnoj i uništavajućoj žurbi za uspehom, novcem. 

Te niti treba obnoviti, osnažiti ih, probuditi prirodu u čoveku i čoveka u prirodi. Ali ne na filozofski način, jer takvi pokušaji su do sada ispali neuspešni, već onako kako je to pristupačno čoveku. 

Ja sam dosad pravio i druge filmove, metaforičke. Recimo o onom malom i upornom Balegaru koji strpljivo kotrlja svoj "kamen" na vrh uspona poput večitog Sizifa, ili o hrčku-lopovu, što se prenosno može primeniti i na mnoge ljude koje znamo. 

Ali, to publika ne trpi mnogo. Već posle 15-20 minuta počeće da škripe stolice, da se gledaoci vrte i gledaju na satove. 

Uporni junak "Poslednje oaze"

Tu treba napraviti film koji će zaintrigirati, a ako uspete i reći ono što ste želeli da kažete, za čim ste osećali potrebu, onda ste već majstor. 

Ne treba zaboraviti da publika ima averziju prema dokumentarnom filmu. Stoga se sve češće ide na gaf, na geg ...

 Možemo li u to ubrajati i sekvence ljubavi kod životinja u vašem filmu?

- Pa, recimo to. Pogledajte koliko ima samo neobičnih, krajnje čudnih ljubavi u živom svetu. 

Recimo ona užasavajuća scena parenja bogomoljki. Mužjak je tu unapred osuđen na smrt, jer ga ženka odmah nakon parenja proždire. Ipak, njegova je ljubav tu jača od smrti i vrsta se produžuje. 

Ili ljubav pauka koja je isto tako čudna i neretko kobna po mužjaka prema kome ženka ima veliki apetit. Pa onda parenje kod ježeva ... 

Vidite, čak ni biolozi, diplomirani biolozi, ne znaju kako to ježevi rade

Pitao sam neke od njih, i oni kažu: 

"Pa valjda ježinica legne na leđa..."! 

To nije ništa konkretnije od onog vica: Je l' znate kako ježevi vode ljubav... ?

 Odgovor glasi: Oprezno, vrlo oprezno!

- Da, baš tako! Vidite da znate. U literaturi nema toga, ali ja sam to gledao. Možda se to i zna, ali se bez sumnje vrlo retko može videti. 

Ili, recimo, ono kad jelenu opadaju rogovi. Mene je pet-šest jelena zeznulo sa tim rogovima, dok nisam snimio onu pravu scenu. 

A mnogi ljudi sve do ovog filma nisu znali da jelenima svake godine opadaju rogovi. 

Ili kako oni zapravo umiru? Veoma ih je teško pratiti kad se osamljuju od ostalih iz svog krda, da tako sami uginu. A to su vrlo jezive scene. 

Da bih to snimio morao sam da pratim mnogo jelena i taman kad bih pomislio da ću uspeti da to snimim ispostavljalo bi se da je to pogrešan jelen koji će sigurno još poživeti...

 Vaše slikanje prirode ne ograničava se samo na pukom prezentiranju, već nastoji i da otkriva. A Heraklit je jednom rekao da priroda voli da se okruži tajnama. Tu, dakle, leži izvestan doprinos nauci.

- Ne bih nikada ni išao na nešto bizarno, na geg, na štos, da me nešto ne privlači. Priroda ima neke zakone, neku etiku ponašanja ... 

Recimo one dve ptice, kad mužjak žrtvuje svoj život zbog ljubavi prema maloj beloj čaplji, i na kraju tu ljubav tragično plaća glavom, uginuvši tamo na obodu bare. 

Kad je celo jato belih čaplji krenulo u selidbu, on je ostao sa povređenom ženkom, jedini... i nije uspeo izdržati hladan februar, inače najteži mesec za stanovnike oaze. 

Februar, najteži mesec za stanovnike oaze

Ja tu istinitu priču sigurno ne bih preneo na traku da ona ne asocira i na nešto u našem svetu, u ovom slučaju nešto veoma lepo. 

Nama mnogo toga što poseduju životinje nedostaje, imali smo to pa smo izgubili. 

Ja udaram baš na to, nikad ne bih pričao o hrčku i pauku ako ne bih nešto govorio o nama. To su zapravo odrazi u kojima se prepoznaje čovek, porok i zlo (pauci ili balegari, prim. aut. teksta), ratovi i uništenja (mravi, isto). 

Ako se tu dokačim i nauke, to je već drugo. 

Mada čiste filmove o prirodi još uvek najbolje radi vrsni poznavalac Branko Marjanović od koga smo se svi učili. On to radi na najpošteniji, na divan način. 

Ali, mene to nikad ne bi zanimalo, da se konkretno kaže - ovo je hrčak, ovo je pčela, ovo je kameleon, ovo je balegar, a da se ne govori o nama. 

Možda to izgleda malo megalomanski, ezopovski, ali to je ono što mene privlači. Jer, ako naš svet ne može da nešto nauči od ovog koji ima očuvanu etiku ponašanja, zašto bih mu o tom drugom svetu uopšte i govorio.

 Recite mi, koja je to osobina životinja koja, po vama, čoveku najviše nedostaje.

- Celokupna etika ponašanja, zakoni koji su nekad i kod nas postojali, ali su izgubljeni ili modifikovani. 

U ovom svetu to je još uvek ostalo čisto, premda ne uvek, jer se i tu menjaju neke stvari, ali to je nužda i zakon koje čovek nameće. Trebalo bi se ugledati, da se ponovo podsetimo na ono što smo znali, a sigurno smo znali, čovek je kao najbolja životinja to morao da zna ali se odvikao od toga.

Razgovarao: Slavoljub Marković, obrada: Yugopapir (Zum reporter, april 1984.)

Napomena: Ovo nije kompletan intervju, jer u pronađenom primerku Reportera (broj 894) nedostaju neke stranice...   



Podržite Yugopapir: FB TW Donate