Milorad Jakšić - Fanđo, bivši šofer i student mašinstva, jedan je od naših najboljih snimatelja (1967)



U slučaju profesionalnog filma, kod koga čovek već ima jednu dozu profesionalne veštine sve se za tili čas može da pretvori u šablonsko rešavanje. Donedavno su postojali neki normativi za filmsku kameru i fotografiju i oni su godinama poštovani. Danas treba biti i hrabar i inventivan da bi se te norme narušile i da bi se tragalo za nekim novim elementima filmske fotografije 

Poslednje godine u našoj kinematografiji istaklo se ime novog mladog snimatelja Milorada Jakšića. Za 18 meseci izronio je iz anonimnosti i snimio tri filma: "Tople godine" Dragoslava Lazića, "Buđenje pacova" Živojina Pavlovića i "Sirota Marija" Dragoslava Lazića, a sada vodi kameru i četvrtog filma "Kad budem mrtav i beo", koji režira Živojin Pavlović.

Za kratko vreme Milorad Jakšić Fanđo uspeo je da stane u red naših najboljih snimatelja i po mnogo čemu postane izuzetna pojava u našem filmu.

Milorad Jakšić-Fanđo
(foto: Filmski svet)
Pre svega po svojoj darovitosti, a zatim po svome brzom usponu.

Interesantno je za naše filmske uslove, da Fanđo nikad nije bio asistent snimatelja i nikad nije prešao onim već utabanim stazama.

Fanđo je po mnogo čemu naš filmski fenomen.

Njegov dolazak pred filmsku kameru umnogome negira norme filmske pedagogije i obrazovanja, jer ovaj snimatelj se na filmu našao sasvim slučajno, iz "srpskog inata" kako kaže.

- Radio sam kao šofer u jednoj ekipi - priča Jakšić. - Dušan Makavejev je tada snimao svoj poznati film "Osmeh 61" i pozvao me je u ekipu da radim kao šofer. Do tada sam gledao samo neke kvaziistorijske spektakle i melodrame i studirao mašinstvo. 

Posle nekoliko dana zainteresovao sam se za ono što su radili članovi ekipe.

Rekli su mi: "Snimamo film".

Ako se tako radi, pomislio sam, zašto onda ne bih i ja mogao da snimam!

Tada sam se i odlučio da zaplivam u filmske vode, jer mi je to izgledalo mnogo prostije od mašinske tehnike.

Učinilo mi se da tu ima manje formula. Zato sam pokušao kod kino-kluba "Beograd" da izučim tu veštinu i zatražio od njih da mi pomognu u ostvarenju moje namere.

Međutim, oni ne samo da nisu imali razumevanja za moje molbe, već su mi se rugali. 

Sa istom motivacijom odbijen sam i u Akademskom kino-klubu.

Posle toga srpski inat je došao do vrhunca.

Nabavio sam o svom trošku traku, našao neku kameru, uzeo za ruku moju tadašnju devojku i sadašnju ženu, pa na licu mesta izmislio scenario i snimio kratki film za dva-tri dana. 

Drugovi iz kino-kluba su se lepo zabavljali kad sam im pokazao ono što sam snimao. 

Ali odmah posle toga, na amaterskom filmskom festivalu, na koji sam poslao film, opet o svom trošku, dobio sam nagradu za kameru.


U traganju za novim elementima filmske fotografije 



- Znači, snimateljski posao nije nikakav bogom dani posao?

- Neosporno je da čovek mora da ima talenta za svaki posao. Pitanje je samo koliko čovek ume njime da ovlada. Da nije bilo tog događaja, verovatno se nikada ne bih zainteresovao za film.

Ali u ovom slučaju moja odluka i moja rešenost bile su prevashodne.

- Recite nam iskreno, Fanđo, da li sa oduševljenjem prilazite svome poslu?

- Mislim da se danas entuzijazmom može da radi samo u amaterskom filmu. Samo u toj oblasti filmskog stvaranja postoji sva draž ovog poziva. Meni je kao amateru bilo neopisivo uzbudljivo da otkrivam neke nove stvari, koje su drugi već odavno otkrili. 

Međutim, u slučaju profesionalnog filma, kod koga čovek već ima jednu dozu profesionalne veštine sve se za tili čas može da pretvori u šablonsko rešavanje. 

Donedavno su postojali neki normativi za filmsku kameru i fotografiju i oni su godinama poštovani. 

Danas treba biti i hrabar i inventivan da bi se te norme narušile i da bi se tragalo za nekim novim elementima filmske fotografije. 

Filmska fotografija je u početku bila čisto svedena na to da se na filmskoj traci zabeleži jedan događaj. 

Međutim, pošto je film prvenstveno vizuelni doživljaj, vremenom je postalo jasno da taj doživljaj veoma mnogo zavisi od toga koliko će i kako biti odslikan. 

Na snimanju filma "Sirota Marija"
(foto: Filmski svet)

- Kako shvatate zadatak i karakter filmske angažovanosti jednog snimatelja, kako pristupate filmu kao umetnosti?

- Mislim da filmska fotografija ima svrhu samo onda kada je podređena koncepciji filma i kada je funkcionalna. Kad je sama sebi svrha ona postaje potpuno bespredmetna. 

Zato ona mora potpuno da izrazi određena stanja atmosfere i situacije i da pronađe tačno definisani ton za svaku od njih.

Tu, naravno, treba puno inventivnosti i osećanja.

Dotle je sve naučena veština, a tog trenutka sve postaje stvar osećanja.

Slika mora da se oseti u prostoru, da se zna gde šta treba da stoji.

To se sve ne može naučiti i to sve zavisi od ličnosti snimatelja. Siguran sam da ne postoje dve ličnosti koje isto osećaju, niti dve ličnosti koje bi zajedno mogle da snime jedan film.

Uobičajenu formaciju "direktor fotografije i snimatelj - švenker" smatram kao apsolutno nepotrebnu u autorskom filmu, jer autor filmske fotografije mora da bude i direktor fotografije i kamerman u isto vreme.

Veoma često potpuno doživljaj zavisi od pokreta kamere i od kompozicije.

- U čemu se sastoji vaša priprema za snimanje filma?

- Prvo počinjem od proučavanja scenarija. U dogovoru sa rediteljem filma tražim mesto slika u tom filmu. Odredim jednu generalnu liniju onakvom kakvom je osetim da je najbolja, dok o nekim detaljima odlučujem tokom samog snimanja. 

Potpuno i celovito formiranje slike dolazi neposredno pred snimanje u okviru svake sekvence.

Sad se postavlja kao problem tačno određivanje potrebne slike: sve može da se radi u dosta varijanti, a uvek mora da se pronađe prava.


Živojin Pavlović sprema "Gluvi barut"



- Posle filma "Kad budem mrtav i beo" koji film dolazi na red?

- U februaru počinjem snimanje filma o Svetozaru Markoviću pod nazivom "Srbija na Istoku", koji će režirati Dragoslav Lazić. 

Onda treba ponovo da se sastanem sa Živojinom Pavlovićem u njegovom filmu koji će se snimati po romanu Branka Ćopića "Gluvi barut". 

Spremam i sam jedno iznenađenje: početkom leta počeću jedan samostalni filmski projekat u produkciji kino-kluba "Beograd" koji ću sam režirati, dok će tekst za ovaj film po mom sinopsisu napisati Živorad Mihailović

To radim isključivo zato što posao snimatelja nije nimalo cenjen u našoj zemlji. 

Reditelji filmova stalno potcenjuju našu vrednost i svode je na nulu. 

Osporava nam se svaka kreatorska i autorska uloga u filmu. Ako uspem u ovom filmu kriminalističkog žanra, onda mislim da ću se njemu i posvetiti.

U filmskom nekrologu onda će mi verovatno stajati kako je jugoslovenska kinematografija izgubila jednog talentovanog mladog snimatelja.

Kao što je iz inata postao snimatelj, Milorad Jakšić - Fanđo će, iz inata postati i reditelj da bi dokazao kako za jaku volju nema nikakvih prepreka.

Tekst: J. A, obrada: Yugopapir (Filmski svet, novembar 1967.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate