Gerry Rafferty, najpopularniji UK kantautor '79: Tvorac monster hita "Baker Street" o svojoj muzici



Sax deonica u "Baker Street" je bila napisana. Kada sam pisao pesmu počeo sam od te deonice i nameravao sam da napišem stihove za nju, ali, pomislio sam da bi bilo bolje da ostane instrumentalna deonica. Kada smo snimali, probali smo gitaru, ali nije išlo...

Danas sam broj 1. On će biti sutra, i zauzimaće ga mesecima. Moje prvo mesto će trajati nekoliko sati. (Eh, takav ti je život u rock bizu.) Dakle, prvi intervju koji će Gerry Rafferty (Džeri Raferti) dati u ovoj godini je "Džuboksu" - iza mene dolazi čitava vojska pitalaca, ali ja sam PRVI! Nismo li počašćeni?

Tačno u podne. Ne obračun ćaskanje. Ne kod korala, u hotelu.

S ušima prepunim petodnevnog preslušavanja albuma, žurim na sastanak s predstavnikom njegove kompanije ploča, da bi zajedno sreli Gerrya.

Sedimo u foajeu, Terri (prijazna mlada dama) i ja, razgovarajući o albumu. Pokušao sam hit-test na sebi: preslušao sam svih deset kompozicija s albuma, i otišao u šetnju.

Posle pola sata sam se sećao samo jedne kompozicije: "Get It Right Next Time". (To će biti drugi singl, kaže mi.) 

Novi "Baker Street" u svom zvuku, strukturi, trenutačnosti... Volite ga na prvi dodir. 

Vratio sam se ponovnom preslušavanju "Night Owl": naslovna kompozicija je i novi singl, i tri dana pre izdavanja je emitovan na radiju. 





Za svo čudo, ne samo "A" strana, već i "B" ("The Way That You Do It"), što se nije desilo, mislim još od "Beatles" dana. 

"Night Owl" - o jednoj noći u Stokholmu prošle godine na evropskoj turneji. 

"Take The Money and Run", koja otvara drugu stranu, je cinični komentar o rock biznisu, u kome najbolje uzeti novce i pobeći!

"Family Tree" je retrospektivni pogled na početak karijere. 

Na prvoj strani su i "Days Gone Down", "Why Want You Talk To Me"; na drugoj "Already Gone", "Tourist", "It's gonna be a long night" pesme o sitnicama koje život znače; izrečene, uglazbljene na način da ih instantno morate voleti do vrhova svih svetskih top-lista ljudi, događaji, osećanja ... viđeni kroz cinične naočare razumevanja ... songwriter decenije?


Gerry Rafferty: Pozdrav za čitaoce Džuboksa

Terri se nervira što ga nema.

Petnaest minuta kasnije, kroz hotelska vrata prolazi Gerry praćen suprugom.

Posle upoznavanja, uzima ključ apartmana; dajemo mu pet minuta vremena da se smesti, dok se vraćamo našem razgovoru: Raffertyu je bilo potrebno osam godina da iznenada postane prekonoćna senzacija, uspeh.

Nije to bilo samo "City to City" 'zbacivanje' "Saturday Night Fever" s pobedničkog postolja hit dominacije, kako je izgledalo. (Muzika, na kraju krajeva, pobeđuje).

Liftom stižemo do prvog sprata. I upućujemo se ka vratima numerisanim 113. 

Nije li 13 nesrećan broj? Ne, ako u njemu odseda čovek koji je prodao 4 miliona albuma. 

Gerry je na telefonu. 

Izgleda da 'zvezde' u rocku, ništa drugo ne rade, sem što telefoniraju i kasne na intervjue. Ovog puta nije bilo strašno. Sećam se jednom sam čekao Elvis Costella 27 ... dana, pre nego što sam odustao.

Ali, šta on radi ovde? Ajd' izgubi se na vrh top-liste!

Sretnite Gerrya, 'posmatrača':


Gerry i Billy Connolly



"Za mene je komponovanje kao vođenje dnevnika. Pesme su samo za mene: pisao bih i kada niko ne bi slušao. Srećan sam da mogu i da živim od toga." 

Terri i njegova supruga, ostaju da prisluškuju razgovor. Pitam ga o utiscima po završenom radu na albumu, o singlu, očekivanjima ...

"Odlično se osećam i drago mi je da je završeno, jer sam proveo nekoliko meseci radeći album. Srećan sam, jer sam zadovoljan rezultatom. Da, veoma sam zadovoljan."

"Obično ne mislim o plasmanu na top-listi. Čekam da vidim šta će se dogoditi. Kada je izašao "City to City", nisam imao pojma da će imati takvog uspeha, što me je stvarno iznenadilo i obradovalo. Prodat je u zamašnom tiražu u Engleskoj i u celoj Evropi. Ne, nikad nisam očekivao tako nešto, moram priznati."

"U Engleskoj slušamo sve snimke koje smo napravili i u okviru kompanije odlučujemo koji je mogući singl (komercijalno govoreći), šta se meni dopada. Obično nema nesuglasica. "Night Owl" će biti izdata ovde i u Evropi - to je moj izbor, kao i njihov. U Americi je drugačije: prepuštam izbor njima, jer oni poznaju svoje tržište, ukus publike, tako da je njihov izbor drugačiji - "Days Gone Down".




- Čudno je da nemaš reči pesama objavljene na podomotu, jer se dojme i kao poezija.

"Stidljiv sam, što se toga tiče; možda sledeći put... Ne znam zašto ih ne objavim ... ne mislim da su tako dobre, da ima potrebe da ih objavim na poleđini omota."

- Reči na "Take the Money and Run" počinju s "I was cut up in the fever in the summer of 69" ("Bio sam zaražen groznicom u leto '69.") Nisi li bio zaražen rock-groznicom 1968. godine, ili to znači nešto sasvim drugo?

"Groznica ... znači samo jednu potrebu o napuštanju rodnog grada (Paisely u zapadnoj Škotskoj) i dolasku u London. Ali, i ono što mi se događalo muzički."

- Ali, udružio si se s Billy Connollyem 1968. godine, zar ne?

"Kasnih 60tih ... 1969. godine."

- Kako si, uopšte, stao nogom na 'stravičnu' rock-stazu?

"Stravična ... na nekoliko načina. Misliš, kako sam uopšte počeo da sviram?"

- Oprosti, ali ponekad postavljam komplikovana pitanja bez potrebe.

"Kupio sam gitaru kada mi je bilo trinaest godina (rođen je 1947. godine), i slušao sam tadašnje 'zvezde': Elvis Presleya ... svakog ko je bio na radiju. Naučio sam nekoliko akorda i učio sam da sviram njihove pesme, s ploča.

Školu sam napustio kada mi je bilo petnaest godina i u šesnaestoj godini ("Sweet Little Sixteen" otpeva Chuck Berry) sam pristupio svojoj prvoj grupi; svirali smo na lokalnim igrankama subotom i nedeljom. Tako sam, u suštini, počeo."

- Kako si se udružio s Billy Connollyem?

"Billya sam sreo na partiju 1969. U to vreme je radio s Tom Harveyem, kao "Humblebums". Kada smo se sreli, od prve smo se razumeli, shvatili. Pitao me je da pristupim "Humblebums"-ima, što sam i učinio."

- Kako je izgledalo raditi s njim, jer mi se čini da je on potpuno suprotan tebi?

"Verovatno je istina da smo bili veoma različiti, što se temperamenta tiče. Billy je ekstrovertan, a ja introvertan. Iako izgleda da smo jako različiti, nije tako, jer imamo toliko toga zajedničkog kao ljudi - oba smo iz istog kraja Škotske, odrasli u istim okolnostima, pod istim uslovima; muzički smo bili prilično različiti.

Billyeva muzička biografija je prilično ograničena: on je folk tip, svira bendžo; muzika koju je slušao je blue-grass, folk ...

Ali, on je upotrebljavao muziku kao medij sopstvenog izražavanja, da priča priče, da direktno komunicira s ljudima, s što više ljudi. Nije bio toliko posvećen komponovanju, jer je imao drugi cilj - da zasmeje ljude."

- Koji je bio razlog razilaska s Billyem?

"Zbog razloga koji su ležali u našoj različitosti: moj i Billyev talent su potpuno različiti i razvijali su se u suprotnim pravcima. Radili smo zajedno tri godine, i otišli smo, koliko je to bilo moguće, daleko. Očigledno je moj udeo bio veći nego muzički, i njegov veći nego čist humor; složili smo se da se raziđemo."

- Gledajući na "Humblebums" dane, koje su kompozicije odolele zubu vremena?

"Ima jedan ili dve: "Her Father Didn't Like Me Anyway" i mala "Rick Rack", koja je bila dečija pesmica. Bilo je još nekoliko, ali ne mogu da se setim, jer je to bilo davno."




Na prošlogodišnjoj turneji, koja je bila nazvana (pogađajte) "City to City", izveo je nekoliko kompozicija s dva albuma (jer više nisu ni snimili) "The New Humblebums" i "Open the Door".

Ova dva albuma su bila izdata na "Transatlantic Records", i povučena su iz opticaja, tako da je danas jako teško doći do njih.

POSLEDNJA VEST: Upravo je "Logo Records" (koja je kupila sva prava "Transatlantic" kataloga) izdala prvi album "The New Humblebums". Drugi će uslediti.

Za istu kuću je snimio i prvi solo album: "Can I Have my Money back?"

Na snimanju je sreo Rab Noakesa i Joe Egana, i to je evolviralo u "Stealers Wheel".

"Pre nego što sam se razišao s Billyem, planirao sam svoj band. Rab Noakesa sam sreo dok sam bio s Bilijem. Rab je, takođe, kantautor, tako da smo često zajedno nastupali; slagali smo se i pitao sam ga želi li da osnuje sastav sa mnom.

Pristao je.

Kontaktirao sam i Joe Egana, koga sam poznavao od dana mog prvog sastava - bio je zainteresovan.

Kada smo Billy i ja krenuli različitim putevima, počeli smo da organizujemo "Stealers Wheel", što je bilo u vreme kada sam radio prvi solo-album. Morao sam, po ugovoru, da uradim još jedan album."


Stealers Wheel faza



- Da li bi ga drugačije uradio, da ga danas radiš?

"Prvo, taj album je urađen jako jevtino - 2500 funti; iako je to bilo, skoro pre deset godina, to je neverovatno mala suma. To je ograničilo vreme u studiju na minimum, tako da je mnogo toga moralo biti zbrzano.

Upotrebio bih mnogo više vremena, radeći pesme, aranžmane, snimajući. Bio bi bolji u neku ruku ... a možda i ne.

Imao je svojih čari u ono vreme. Najglavnije su pesme, i čini mi se da je nekoliko, još uvek vrednih."

Posle kraće pauze, dodaje: 

"Iako nije prodato mnogo kopija, iznenađujuće je koliko mnogo ljudi zna o njemu." Album je 'klasika': poslušaj "Merry Skeffington", naslovnu kompoziciju, "Sign on the Dotted Line, New Street Blues, To Each and Everyone"...

Moram li da navedem svaku kompoziciju da bih vas uverio?




- Pre snimanja prvog "SW" albuma, Noakes je otišao?

"Da, odlučio je da nastavi solo. Uvek je i radio sam - nije imao iskustva u radu s drugim ljudima; bio je solo-izvođač. Mislim da se osetio klaustrofobičnim, pa je odlučio da se vrati na usamljeničku stazu.

Joe i ja smo nastavili s Roger Bramanom, koji je bio Amerikanac Sreo sam ga dok sam bio s Billyem - bio je odličan gitarista, pisao je veoma interesantne kompozicije. Ali i on je otišao, odlučio je da nastavi solo. 

Ostali smo Joe i ja; bilo je mnogo audicija za basistu i bubnjara."

"Stealers Wheel", najznačajnija grupa prve polovine 70. godina je izdala tri albuma - prvi je jednostavno nazvan po sastavu, drugi je bio "Ferguslie Park" (imenovan po bloku zgrada u Gerrievom mestu), a treći "Right or Wrong".

"Mislim da je prvi najbolji, ni drugi nije bio loš. Treći je bio sasvim prosečan, jer kada smo ga radili, naši menadžeri su nas obavestili o rasformiranju kompanije i likvidaciji. To nije doprinelo atmosferi u studiju.

Pored toga, kompozicije su bile mnogo snažnije na prva dva LP-a".

S prvog albuma je singl "Stuck In The Middle With You" koji je bio veliki hit s obe strane Atlantika.





"Joe i ja smo zajedno napisali 4 kompozicije: on je napisao još četiri, i ja 3 ili 4. "Stuck In The Middle With You" smo napisali za pola sata, tako da je to bila stvar za bacanje. Kada su nam ljudi rekli da je to fina stvarčica, nasmejali smo se.

Mislim da je bilo drugih kompozicija komercijalnijih na albumu tako da je nismo izdali u Engleskoj.

U Americi su izdali i završila je na 2. mestu top liste što nas je jako iznenadilo, jer je to bio prvi singl novog sastava.

- To je bio prvi ukus slave, zar ne?

"Bio je to prvi put da su se moje ploče prodavale. Sediš ovde i tamo se nešto dešava, izgleda tako nestvarno daleko. U to vreme, ni Joe ni ja nismo bili u Americi tako da je to bilo nezamislivo za nas.

Bilo je čudno. Plus, bilo je mnogo stvari koje su se događale sa sastavom - Joe i ja smo proveli pet ili šest meseci na audicijama, tražeći basistu, gitaristu i bubnjara.

Sastav je bio zajedno pet ili šest nedelja, i bio je jako sirov.

Bilo je u redu u studiju, ali mi smo imali samo nekoliko nastupa.

Kada je "Stuck" postao hit, kompanija ("A&M") je želela da idemo u Ameriku na turneju. Ja to nisam želeo da učinim s polu-uvežbanim sastavom, tako da sam odlučio da odem iz benda.

Otišao sam u Škotsku i posmatrao razvoj situacije - "Stuck" je postigao zavidan uspeh i u Engleskoj.

Planirao sam da radim novi solo-album.

Posle šest meseci, zazvonio je telefon i jedan od menadžera me je pitao da se vratim, jer je Joe bio u nezavidnoj situaciji.

Baza "SW" smo bili Joe i ja - kompozitorski tim.

Kada sam ja otišao sve je palo na njegova leđa: pisanje pesama, vođenje sastava.

Čini mi se da je pravi razlog mog odlaska bio više traženje odmora od biznisa. Posle šest meseci je bilo u redu - vratio sam se."

- Stvarno je neočekivano da se osnivaču sastava smuči i ode.

"Ja sam stvorenje impulsa. Radim stvari po impulsu - ne toliko sada, jer pokušavam da se obuzdavam. Onda - bio sam mlađi. Bio sam u situaciji koja me je činila nesrećnim, i jedino rešenje je bilo da odem, i brinem o posledicama kasnije."

"Dok sam bio odsutan iz sastava - dva nova člana su pristupila: basista Harper i gitarista Luther Grosvener (ili Ariel Bender).

Bili su odlični muzičari ali su imali malo dodira s muzikom koju smo mi želeli da pravimo.

Kada sam se ja vratio, Joe je želeo da ode. Naši menadžeri su radili protiv nas dvojice, što smo otkrili. Dogovorili smo se da rasformiramo sastav i radimo kao duet upotrebljavajući session muzičare u studiju i na turnejama.

Snimili smo drugi LP sa sessionovcima.

Ali, nismo želeli turneju. Imali smo problema s menadžerskom kompanijom koja je bankrotirala u vreme snimanja trećeg albuma, nekih deset meseci kasnije, ostavivši nam neverovatnu masu problema i onemogućavajući Joea i mene da nastavimo.

Znali smo da će biti potrebno godinu, dve da se sve sredi legalno."

Drugi album je izbacio drugi hit "Star", i 1974 godine. "Stealers Wheel" je, najzad, posetio Ameriku.





"Nismo nastupali - bila je to promociona poseta. Intervjui za magazine, radio ."

Turneje po Engleskoj, Holandiji, Nemačkoj... Ali, Gerry nikad nije bio veliki ljubitelj muzičkih putovanja.


Uspeh albuma "City To City"



- Hoćeš li ove godine krenuti na put dužnosti'?

"Da, negde u jesen avgust, septembar."

- Iznenađenje, priča se da nećeš nastupati!?

"Bilo je toliko ljudi, menadžera, producenata iz Amerike koji su mi telefonirali svakih deset minuta pitajući me za turneje od šest meseci.

Odlučio sam da je najbolje da svima kažem da neću nastupati, da neću više ići na turneje, jer je bilo pitanje raditi ih kad oni hoće, ili kada to meni odgovara.

Uživam samu svirku, ali mrzim putnički deo."

- Čini se da ti više odgovara rad u studiju?

"Prilično sam srećan u studiju; mogu provesti mnogo vremena. "Night Owl" smo počeli prošlog novembra, i s prekidima nam je bilo potrebno dva i pol meseca. Kompozicije su bile napisane prošlog jula i avgusta. Bilo mi je potrebno četiri, pet nedelja da ih završim."

- Kada su "SW" završili, imao si dve godine odmora. Šta si radio za to vreme?

"Većina tog vremena je bila upotrebljena u razrešavanje legalne strane raspada grupe. Često sam putovao do Londona, da vidim advokate, savetnike.

Pisao sam, i većina pesama na "City to City" je napisana u tom periodu.

Jednostavno sam čekao da budem slobodan, da bih pregovarao za novi ugovor i snimio solo album."

Prošlog leta je izdata kompilacija "Stealers Wheel" materijala, nazvana po njihovom prvom hitu ali pod Gerryevim i Eganovim imenom.

- Jesi li imao udela u toj kompilaciji?

"Ne, to su oni uradili na svoju ruku".

- Samo profitiranje na uspehu "City to City"?

"Normalna praksa kompanije ploča."

- "Take the Money and Run" je napisana pre, ili za "City to City" album ali nije našla mesta na njemu.

"Snimili smo je, ali mi se nije sviđala ta verzija, mislio sam da bi mogla biti bolja. Odlučio sam da je ostavim za neko drugo vreme. Ovog puta sam je ponovo snimio, bio sam mnogo srećniji rezultatom pa sam je uključio na LP. 

Pesma je napisana pre četiri godine, po raspadu "SW", na razočaranju u muzički biznis."

- Tvoji albumi su omekšali u cinizmu, koji je bio jako evidentan na "Can I Have My Money Back?"

"Verovatno; svi mi popustimo s godinama. Pojavi se negde, u nekom stihu ... cela "Take the Money and Run" ali, ne onoliko kao pre, slažem se."

- Izuzev postojanja mudriji s starošću ne vidiš ni jedan drugi razlog? Možda si postao srećniji s biznisom, u međuvremenu?

"Svakako; uspeh me je učinio srećnim. Postigao sam ono s "City to City" čemu sam težio od svoje šesnaeste godine. Zadovoljniji sam, sada više mogu da kontrolišem svoju karijeru, ono što radim."

Okreće se prema supruzi i pita je da li se slaže - "Da, slažem se." 

Kaže mi da mogu da objavim njeno slaganje.

GR dodaje "Stavi - Gerryeva žena se slaže ."

Stavio sam, Gerry.

- Kako nastaju tvoje kompozicije? Uđeš li u studio s definitivnorn verzijom, ili dozvoljavaš i muzičarima da doprinesu kreiranju?

"Dozvoljavam im da kreiraju što je više moguće. Kada napišem kompoziciju imam prilično jasnu ideju kako to želim da zvuči, kakav aranžman hoću, koje instrumente želim. Pesme prođu kroz prirodni proces promene kada ih predstaviš drugim muzičarima, oni doprinesu nešto svoje, što ja želim da rade, jer sve su to odlični muzičari. Ja to ohrabrujem jer uvek nešto možeš naučiti."

- Saksofon u "Baker Street" je neverovatan, kao i na "Get it Right Next Time".

"Ta deonica u "Baker Street"-u je bila napisana. Kada sam pisao pesmu počeo sam od te deonice i nameravao sam da napišem stihove za nju, ali, pomislio sam da bi bilo bolje da ostane instrumentalna deonica.

Kada smo snimali, probali smo gitaru, ali nije išlo.



(Demo verzija "Baker Street")




Pozvali smo Pete Zonea Amerikanca koji svira saksofon i bas, ali je bio bolestan.

Predložili su mi Raphael Ravenscrofta.

Raf je došao u studio te večeri, i kada je odsvirao deonicu - bilo je fantastično! 

On je izvanredan muzičar - bio je na turneji sa mnom prošle godine, a radio je i na novom albumu."




- Koje stvari više voliš - one koje iskoče, ili one koje dugo žive u tebi i potrebno im je mnogo vremena da dobiju konačni oblik?

"Više volim one koje iznenada nastanu, kao recimo "Get It Right Next Time". Ne sećam se da je i jedna bila teška na "Night Owl". Najteže mi je da napišem reči, jer sve vreme mi kroz glavu prolaze akordi, tonovi.

Konstrukcija pesme je tu melodija - težak posao nastaje kada treba da napišem reči koje odgovaraju muzici."

(Jesam li te inspirisao za "Press Press" /"Press Pritisak")?

- Koja ti je najmilija na ovom albumu?

Razmišlja pre nego što će reći "Get It Right Next Time" na opšti smeh.




Svi omoti (izuzev drugog "Humblebums" albuma) su urađeni od John Patrick Byrnea kao i dekoracija Gerryeve gitare.

Ilustracija J. P. Byrnea

- Kako si ga sreo?

"Imam starijeg brata Jima, koji je šest godina stariji od mene. On i Patrick su zajedno išli u umetničku školu u Glasgowu.

Sreo sam ga kada mi je bilo 12 godina, a njemu oko 18.

Kada je meni bilo 17 ili 18 godina, odlazio sam do njegove kuće, on svira gitaru po malo, razgovarali smo i tako.

Njegov boemski način života mi je imponovao; pomogao mi je da razvijem svoje ideje, ohrabrio me je da nastavim da pokušam da napravim karijeru kao muzičar.

Njegove slike me nisu nikada direktno inspirisale, ali ih volim, volim njegove ideje, način gledanja na stvari."

(John Byrne je pre nekoliko godina izlagao u Zagrebu.)

Tako je govorio Gerry Rafferty u najpoštenijem intervjuu koji sam ikada vodio. Hvala.

Razgovarao: Saša Stojanović, obrada: Yugopapir (Džuboks, 1979.)




Podržite Yugopapir: FB TW Donate