Aleksandar Tijanić, utisci sa meča Zvezda-Partizan '84: Tapkaroši jedva čekaju da dođe Piksi iz Niša



Za jednog fudbalera, pun stadion je isto što i bojni brod za admirala ili puna katedrala za biskupa. Doduše, postoji mala razlika: admiral ili biskup mogu da pogreše samo jednom, a fudbaleri, zahvaljujući ugrađenom mazohizmu domaćih navijača, uvek iznova dobijaju šansu

Da su drugovi u plavim uniformama (koristim priliku da im čestitam 13. maj, Dan bezbednosti, i zaželim sve najbolje u daljem radu) krenuli u akciju, bilo bi to najmasovnije hapšenje u domaćoj istoriji.

Naime, na stadionu Crvene zvezde grupica od oko devedeset hiljada neodgovornih građana, bez dokaza je više puta skandirala "lopovi, lopovi" profesionalnim fudbalskim radnicima koji nisu postigli ma kakve rezultate rada (0:0). 

Pretpostavlja se da je to ista grupica koja je i jesenas uzvikivala te parole (znači, krivično delo klevete u povratu) zbog nerešenog rezultata i time bacila ljagu na časne ekipe "cigana" i "grobara". 

Ove dve ekipe, inače, poznate su u okolini pod pseudonimom "delije".

Najbolji u oba tabora: Janković i Smajić

Ovakvim ispadima, po ko zna koji put, potvrđeno je "opšte mesto" da je glavni problem domaćeg loptanja primitivni navijač i njegova bolesna čežnja za golovima, beletrističkom igrom i uzbuđenjima. 

Ali, valja priznati, otkako je cezarski Rim upropastio sebe trošeći ogroman novac na cirkuske predstave, nijedna suma u istoriji nije gluplje potrošena od onih 1,8 milijardi dinara, koliko su prošle nedelje fudbaleri oteli osirotelim navijačima.

Rulet, na žalost, nije bio namešten! 

Da jeste, bila bi to utešna vest. 

U tom slučaju, naime, znali bismo da impotentni derbi nije pravo lice crvenih i crnih, već da je utakmica poslužila kao primer aktivne miroljubive koegzistencije komšija koji su odluku o šampionu dogovorno odložili za susrete sa "nesusedima".




Socijalna patologija na delu



Mistični su razlozi zbog kojih se publika glavnog grada vraća na stadione u situaciji kad, recimo, Zagreb, stari kulturni centar, diže ruke od ove primitivne igre prepuštajući Dinamo i drugoligaša Zagreb čemernoj sudbini. 

Rafiniranom ukusu očigledno je dovoljna šampionska titula u košarci, ali ovdašnji ukusi traže preko hleba pogaču.

Gojko Zec (foto: Intervju)
Zbog toga je derbi sačuvao najbolje paganske obredne tradicije. 

Od poklonjenja navijača knezu Mihailu, preko ritualnih tuča maloletnih delikvenata, dima roštilja oko stadiona, dolaska prepunog voza navijača iz Crne Gore, koji su stajali čitavu noć i pevali borbene pesme, pa do tržišne cene od stotinu hiljada dinara za "zapad" i uspaljenih "tifoza" koji u obližnjim kafanama nude stanarsko pravo kao zalog opkladama "da ćemo danas zgaziti grobare".

Ali, u čitavoj frci izgubio se osnovni raison d’etre čitavog skupa - Igra

Sve je to ličilo na prećutni sporazum "vaš šesnaesterac je vaš šesnaesterac, ali je zato naš šesnaesterac naš šesnaesterac". 

Samo se na trenutke u susretima na sredini terena prepoznavala različita filozofija igre.

Zec, koji je jedva preživeo prošlu sezonu lova, komponovao je folk-sastav Zvezde od dva košarkaša (Janković, Nikolić), tri boksera (Miletović, Jurišić, Šugar), jednog Slovenca zaduženog za bezbednost (nije Dolanc nego Elzner) i Šestića, kome saigrači pre utakmice pokažu gde je protivnički gol - pa šta uradi.

Zvezdina igra je policentrična, ne zavisi od jednog čoveka, a brojne kupovine prošle godine, zatim eventualna rasprodaja u inostranstvu i inflacija dinara unela je u ekipu krvožednost koja je nedostajala "zečevima". 

Čak i Milko Đurovski trči i daje golove, prvi put otkad je saznao da mu uskoro ističe ugovor, i već sad tvrdi da će razbiti Zvezdinu banku i izvući džekpot. 

Sudeći po svemu, ova utakmica se igrala za njega. 

Doduše, sindikat beogradskih tapkaroša nudi devizno učešće za kupovinu Stojkovića Piksija iz Niša i Pančeva iz Skoplja, jer su za dobar posao potrebne velike utakmice. 

Partizan još zagovara centralistički model igre u kojoj vlada gerontokratija oličena u Vukotiću.

On ima ulogu centralnog kompjutera, ali, kao što znamo, kompjuteri ne trče. 

Tako je Smajić, koji je već dve godine ubedljivo najbolji igrač Partizana, dobio privilegiju da trči i za sebe i za budućeg direktora Vukotića.

Sve je to već viđeno, već oprobano i već dokazano - provincijski slabo. 

Jednostavno, naš fudbal je toliko površan da ne može propasti jer još nije pronađena tako porozna materija.

Za jednog fudbalera, pun stadion je isto što i bojni brod za admirala ili puna katedrala za biskupa. Doduše, postoji mala razlika: admiral ili biskup mogu da pogreše samo jednom, a fudbaleri, zahvaljujući ugrađenom mazohizmu domaćih navijača, uvek iznova dobijaju šansu.

Treneri, po običaju, najkrupnijim rečima potkrepljuju svoje najsitnije teze, pa tako tvrde da je derbi bio koješta, jer su "fudbaleri osećali preveliku odgovornost pred punim stadionom"! 

Dobro, onda znamo gde je greška i šta će, uopšte, toliko publike na jednom mestu.


Fudbalska katedrala



Istini za volju, niko i ne govori o Igri. Pre same utakmice na licima predsednika Zvezde Šakića i Cerovića lepo se videlo da su prodali 83.248 ulaznica. Mirno su šetali ispred svlačionica i čekali igrače koji su tek dolazili na posao. 

Vladimir Cvetković, izvršni producent parade, sa vrha stadiona je kontrolisao priliv 1,8 milijardi dočekujući goste u svečanoj tribini. Uzgred, Cvele je po običaju odskakao od okoline. On, naime, liči na košarkaša, a svi oko njega liče na fudbalere.

Pomenuta trojica, zagovornici new deala Crvene zvezde, konačno stižu na cilj, samo ako crveni osvoje titulu.

Oni su, zapravo, autori projekta koji predviđa stvaranje naše prve prave evropske ekipe i dinosauruskog kluba čiji značaj prevazilazi okvire sporta. 

Projekat treba da ima tri osnovna prodora: kupovinu najboljih mladih igrača u državi, stvaranje tima koji se uvek bori za titulu, zatim unutrašnju organizaciju kluba koja se oslanja na istorijsko dijalektičko jedinstvo sporta i biznisa i solidnu finansijsku osnovu koja će sve to omogućiti

Miloš Milutinović (foto: Intervju)
Primetili ste, u ovakvoj podeli rada biće sve manje posla za Dragana Džajića, koji tako postaje reprezentativna figura i čovek čiji oreol opčinjava mlađe igrače koje valja prevesti u Zvezdu.

Sva četvorica su već bila u bunaru jesenas, ali sad dolaze na svoje. 

Prema tome, ekonomistički trust mozgova Zvezde, za sada, čini isto što i planeri naše ekonomije: traže da se stvarnost prilagodi njihovim planovima. 

Jedni su uspeli!

Ipak, jedini igrač o kome vredi govoriti posle derbija, uopšte nije igrao, pardon - nije ulazio u igru, jer ni ostali nisu igrali. Naravno, reč je o poznatom junaku sportskih bugarštica Mitru Mrkeli

Taj dvadesetogodišnjak bio je za sve vreme utakmice na ivici klupe i ivici plača. Trebalo je videti njegovo lice, pa osuditi na dugogodišnju robiju sa prisilnim radom sve one koji su ga u petnaestoj godini proglasili Peleom, u šesnaestoj reprezentativcem, u osamnaestoj najvećom zvezdom prelaznog roka i sada, u dvadesetoj bivšim talentom. 

Ojađen i mračan, taj momak je simbol nezdrave sprege star-sistema, sportske štampe, klubaštva i naše neprirodne potrebe da se u umerenoj klimi u svemu ponašamo neumereno.

Priklješten surovim činjenicama, Zec je pre nekoliko meseci ukinuo klasne razlike u timu i u toj preraspodeli Mrkela je izgubio status zvezde, a Jagodinac Nikolić, koji je došao u Beograd drugim poslom, postao je oslonac čitave igre.

Partizan se razlikuje. 

Još u unutrašnjoj strukturi kluba preovladava "vojni element", lišen samo jedne bitne vojne karakteristike - subordinacije! 

Zapravo, u radu kluba se oseća takozvana zdrava konzervativnost bez dalekometnih planova i ambicija.

To samo pokazuje da Gospodin Slučaj u našem fudbalu igra mnogo veću ulogu nego što to profesionalci smeju da priznaju. 

Mi slučajno idemo u Francusku na prvenstvo Evrope, ali slučajno, uvek baš nama nedostaje jedan gol do finala ili do evropske pobede; samo naše igrače mrze sve sudije na kugli, a uprkos svemu, mi smo, ipak, najtalentovanija fudbalska nacija na svetu - a da niko nije u stanju da objasni šta je to - talenat?

Tako se još jednom pokazalo da naši fudbaleri mnogo zaostaju za pravim profijima. 

Dva sata nakon "derbija", televizija je prikazala spektakularnu tuču Maradone protiv komandosa ETE, koju su posmatrali sa tribina čak Kralj i Kraljica. To je bila prava profi-makljaža, komponenta "sine qua non" gladijatorskog folklora.

Znam, reći će sitničari, njima je, za razliku od naših profesionalaca, lako. 

Mi, naime, nemamo kralja i kraljicu.

Ukratko, derbi jasno pokazuje da je došlo krajnje vreme da revidiramo naše stereotipove o fudbalu, da se probudimo i uhvatimo u koštac s realnošću. Fuj!

Napisao: Aleksandar Tijanić, obrada: Yugopapir (Intervju, maj 1984.)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)