Dušan Prelević: Junaci moje mladosti - Beara, James Brown, Charles Bukowski... (1986)



Znaš, i ja sam stalno u nekim frkama. Čas sam dobro, čas loše. Kao i svi mi. I onda kad nešto radiš, treba ti podrška, neko ko je tu, da se javi telefonom, pita kako si, imaš li da jedeš. Jer, puno puta se dešava da nemaš da jedeš po tri dana. Onda piješ vodu i spavaš. Jer kad spavaš nisi gladan. To se meni dešavalo milion puta. I onda je dovoljno da se neko javi telefonom i da ti je bolje
Dušan Prelević je čovek koji ima jednu dugačku i burnu mladost. Mnogo više je doživeo nego što je otpevao. Po nekim rockerskim merilima, ima biografiju pravog "on the road" tipa i večitog gubitnika. Brbljiv i bez dlake na jeziku, ume sa puno slika da priča o jednom rockerskom Beogradu koji danas deluje sasvim nestvarno.

Prele (foto: Zoran Trbović)
Nisu to one uobičajene žvake o sviranju na radiju "Tesla" i pozajmljivanju instrumenata.

Njegovi junaci su ulice, tipovi iz off-a, lokalni pijanci i udaljeni damari nekog muzičkog života koji su do nas tako sporo i zaobilazno stizali.

Album "Na oštrici brijača'', koji je svojevremeno izdao, na omotu nosi pobrojan čitav tim ljudi koji su "na ovaj ili onaj način" bili uz njega.

Od Čarlsa Bukovskog, Žan Lui Lebris de Keruaka, do Branka Marušića Čuture i Borislava Mihajlovića Mihiza. 

Tek nedavno, čitajući Preletove prve kratke pripovetke, shvatili smo da se između svih tih ljudi vuče neka tajna veza.

Uspostavila se negde gore, u delu grada familijarno nazvanom Crveni krst.

Za prijatelje samo Krst.


Dule pegavo jaje



- Kad sam bio sasvim mali, voleo sam Bearu. On je bio onako crn čovek i hvatao je neke nemoguće lopte. Imali smo dvorište i moj pokojni ujak mi je šutirao neku plastičnu loptu i objašnjavao da s leve strane moram da reagujem desnom rukom preko glave, a na desnu levom.

To je bila neka golmanska pozicija koja je morala da se zapamti.

Naravno, bio sam sav krvav, ali negde do petnaeste godine Beara je bio moj idol.




Ja sam tada bio riđ i zvali su me "Dule pegavo jaje" i zato mi se sviđalo sve što je bilo kontra, a Beara je bio izrazito crn, pa kad pusti brkove to je bilo mnogo lepo.

Posle sam ja nešto branio i iskakutao se.

U to vreme, kao klinac, voleo sam knjige iz "Kadok" biblioteke i tu mi se najviše sviđala naslovna strana.

Obično su na njoj bili neki pegavi konji, za mene tada strašno verne slike.

Skoro sam u jednoj privatnoj knjižari, ovde u "Ateljeu 212", video desetak tih knjiga potpuno očuvanih.

Kao nove.

Pitam onog dečka, a on se raspriča o tome da postoji gomila ljudi koji pomno čuvaju te knjige kao relikvije.


Instrumentali su odvratni



Ja sam odrastao na Crvenom krstu a tamo su svi bili najbolji fudbaleri, najbolji golubari i najjači tipovi. I sad ih vidim na Krstu kako piju i još uvek su najbolji. A nisu se pomakli tri metra iz kraja. To su bili strašno talentovani ljudi, ali samo pričaju, nikad ništa nisu uradili. 

Što se tiče muzike, moj prvi junak je bio Elvis Presli.

Prvo sam ga čuo, a nisam ni znao kako se zove a onda je moj pokojni ujak, njega stalno pominjem, on je počeo da nam objašnjava neke stvari.

Bio je stariji devet godina od mene, znao je engleski i dok sam je nešto tra-la-la pevušio uz Preslija on mi kaže:

- Šta, bre, pričaš bez veze, on peva o mesu i ručku. 

A ja sam mislio da je to neka ljubavna pesma.

On nam je prevodio tekstove o nekom zatvorskom rocku, o ručku koji mu mama sprema. Dugo mu nisam verovao, mislio sam da nas folira. Međutim, posle vidim da je čovek bio u pravu.

Moj školski drug Miša, koji je danas inspektor SUP-a, vidiš kakav je život, imao je sve te singlove i mi odemo kod njega pa sve izgrebemo ploče od slušanja, onda kidnemo kući, a Miša dobije batine od brata. 




Tu sam slušao, čitao i pokušavao da prevodim, mada engleski pojma nisam imao.

A prve svirke sam slušao na igrankama u Najlon bašti, gore na Krstu. Tako se zvala zato što su ribe nosile najlon čarape, i to samo one retke koje su ih imale.

Bend je imao dva saksofona, kontrabas i veliki bubanj i to samo jedan, ništa komplet.

Tu su bile igranke svake večeri. Svirali su pesme koje su meni bile odvratne pošto su bile instrumentalne. A čim nema pevanja, meni je bilo bez veze.

Ja sam to, naravno, gledao kroz plot jer nije bilo šanse da uđem.

U relativno kasnijem periodu otkrio sam Otisa Redinga i on mi je ostao najveći do danas.

On je najviše uticao na moje pevanje. Volim sve njegove stvari.

On je pevao i Stonese, ali na sasvim drugi način, navodio je to na soul.

Svojevremeno sam znao 38 njegovih stvari napamet.

Mene je soul najviše inficirao. A jedini beli tip koga sam poštovao bio je Stivi Vinvud za koga čujem da opet ubija.

Kad se on sa šesnaest godina pojavio, bio sam uveren da je crnac, definitivno.

Soul muzika je tada držala banku kod mene. Tu se mnogo energije oslobađa. Ali to nije za Balkan. Pa ni za Englesku, vidiš da svi teško prolaze.

Njihovi rhythm & blues pevači su pocrkali u nemaštini.

Evo i Erik Bardon, ne čuje se ništa o njemu. I ovde kada je bio, doveo neke laufere. Ništa. Ti ljudi nisu prihvaćeni,

A ja sam zavoleo tu energiju koja se oslobađa, promukle frajere.

Bilo mi je smešno kad čujem Hollies, mada su imali odlične pesme, ali meni je to bilo kao da neke ribe pevaju. A na to su ovde otkidali!

Kad su bile Gitarijade, za tri sata svirke čuješ samo četiri pesme. Svi su isto skidali.


Zatrovao me Džems Braun



Ja sam negde 69. i 70. godine pevao za američke vojnike u bazama u Nemačkoj. To su bukvalno sela od dvadeset kuća i mi čučimo dole, a u brdu ima dvadeset i pet hiljada vojske.

Tako jedno prepodne sedimo u lokalnoj kafani "Kod Džoa" koji je bio peder, ali je bio dobar, nikog nije dirao i moglo je da se pije na kredu.

Dakle, sedimo i jedemo kad odjednom uleti tenk do pola kafane i sve poruši. A Džo, to nikad u životu nisam video, ladno se okrene i pita Amerikance:

"Oćete piće?"

Njima otkazale kočnice, srušili mu kuću - a on ništa, uopšte se ne drma.

E, ti Ameri su me zarazili Džemsom Braunom.

Pre Nemačke sam taman izašao iz vojske i to kako su oni živeli meni uopšte nije bilo jasno. Posle radnog vremena su se muvali po selu u farmerkama i havajskim košuljama i gde god pogledaš, vuku se kasetofoni i piči Džems Braun.

Tad je bila udarna pesma "Sex Machine" i to petnaestominutna i trominutna verzija.

I beli i crni, svi su ga slušali. Tu me zatrovao Džems Braun. Na svakom koraku čuo sam to sabijanje, cepanice su padale.

Posle sam preslušao sve njegove ploče i to je bilo strašno.

A zavoleo sam ga još zbog nečeg. Svi u bendu su bili mnogo stariji od mene, imali su po četiri banke i pljuvali su po toj muzici.

A gde god da pogledam drugi orkestar, sve su bili mladi ljudi, i oni su to donekle svirali. Strašno mi je smetalo što ne mogu to da sviram.

Šef benda je stalno pričao da to ništa ne valja jer jednostavno nisu umeli da odsviraju. Jedva sam progutao da sviramo "Sittin' On The Dock Of The Bay" Otisa Redinga i "Rainy Night In Georgia".

I to je prošlo samo zato što je sporo, pa je palilo.

Posle ponoći, kad bi završili svirku, čiče su odlazile u sobu i brojale pare, kupovali neke automobile, gume, a ja bih zapalio tamo gde se još svira.

I odlazio sam po sto kilometara daleko, samo da bih čuo neki bend. Pa posle ne mogu da se vratim, majke mi.


Neprečišćeni rečnik



Napisao sam priču o golubu karudijanu, on je isto moj idol. Kad golubovi ostare, obično im se kidaju glave i prave se nekakve čorbe i slično. Ali moj brat je ovog goluba čuvao i kad je omatorio i nije mogao da ide.

To je bio jedan veliki dasa, taj karudijan. U priči sam pisao o tome kako je majstorski kidnuo kopcu. Isfolirao je Šilju, kako smo zvali kopca.

Ovaj se zaleteo i tresnuo u orahovo drvo. To je stvarno bilo neverovatno, udario je kao avion u filmu, strašno se zakucao, jer on kad sabije krila ne može da manevriše, to je strašna brzina.

A golub može da vrda levo-desno. Mastojrski ga je prešao. Taj golub je stvarno imao muda.

U ta vremena glavno mesto je bila "Šansa", ali išlo se popodne, a oko osam su svi dolazili kući. Tu sam nabio strašne komplekse. Svi obučeni, farmerke i krpe a ja nemam ništa.

Prave ribe su dolazile, frajeri koji ulaze u neke "pežoe" u vreme kad nisam ni znao da postoji vozačka dozvola. Mi dođemo, a niko nas ne gleda. Sad viđam te frajere, imaju po trista kila.

Mnogo kasnije naleteo sam na knjige Čarlsa Bukovskog i video da neko piše o sličnim stvarima koje su se meni dešavale.

Zaintrigiralo me i obradovalo kad sam video da neko koristi taj neprečišćeni rečnik koji meni baš lepo izgleda. To me ohrabrilo da i ja počnem.

Jer, Bukovski piše onako kako mu se dešava. Kad povraća, on to čini zato što se napio, ne zato što je bolestan. Kod Dostojevskog i drugih svi su bolesni, pa treba nešto da ih žališ. A ja njega uopšte ne žalim, šta, kad se ubio neka povraća.




On to tako i kaže, pio sam ovo i ono, a oštra pića ne treba piti, ali upravo te iste večeri to radi i, onda kad ujutro bljuje znaš da se unakazio od oštrih pića.

Kod drugih pisaca treba da žališ što mu je glavni lik dobio tuberkulozu. Kao kod Tomasa Mana, nešto se leči na 250 strana.

U vojsci sam čitao "Čarobni breg" da mi prođe vreme i malo da glumim budalu jer je debela knjiga i niko te ne dira.

Sećam se, na sedamnaest strana ovaj nešto leži na terasi po zimi i gleda. Šta toliko ima da gleda na sedamnaest strana.

Sećam se, metnuo je ćebe na sebe i sad kao glumi njemu je sranje.

Čoveče, moja knjiga neće imati ni sto strana, a on na sedamnaest gleda sneg. Odmah sam preskočio da vidim kraj, a on tamo umire.

Ma, mislim, teraj se, sad on kao nešto ima tuberkulozu, pa nisam je kriv što je dobio. 

Pazi, pun je love, ima tamo najbolji sanatorijum, sve mu je tu i sad još da ga žalim.


Zamisli te ludake



A Bukovski je drugi tip. U svojim frkama.

Znaš, i ja sam stalno u nekim frkama. Čas sam dobro, čas loše. Kao i svi mi. I onda kad nešto radiš, treba ti podrška, neko ko je tu, da se javi telefonom, pita kako si, imaš li da jedeš.

Jer, puno puta se dešava da nemaš da jedeš po tri dana. Onda piješ vodu i spavaš. Jer kad spavaš nisi gladan. To se meni dešavalo milion puta.

I onda je dovoljno da se neko javi telefonom i da ti je bolje.

Tako kad uđem u "Atelje 212", još s vrata moj drugar iz starog kraja Dragan Nikolić samo ustane, izvadi lovu koju u tom trenutku ima i mi je podelimo.

Nema tu mnogo razgovora.




Ma, u to vreme grad je bio pun ludaka. 

Nisam nešto mnogo nostalgičan, ali sad mi izgleda neverovatno kakve su se sve face muvale ulicama. 

Mi krenemo na kupanje, tamo na Savu, između dva mosta i sačeka nas Čita.






Kaže: 

- Ne može na kupanje ako ne skočite bombu s mosta.

I, ako ne smeš, ne da ti da uđeš na plažu. 

Onda se popneš na most, skupiš se, zatvoriš oči i pravo dole. 

Mislim, ne možeš da se udaviš, čekaju te dole čamcem, ali zamisli te ludake...

Zabeležio: Petar Janjatović, obrada: Yugopapir (Rock, decembar 1986.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)