Bijelo dugme - Koncert kod Hajdučke česme (2. deo): Izveštaji novinara Džuboksa (1977)






Tako se u jednom trenutku Petar Popović, čovek bez čije se pomoći jedan ovakav koncert verovatno ne bi mogao zamisliti, pretvorio u bolničara - na rukama je prenosio poluonesvešćene devojčice do sigurnijeg mesta, pokraj nas, i tu je intervenisala ekipa lekara

Za Gorana Bregovića i "Bijelo dugme" koncert kod Hajdučke česme predstavljao je dvostruko iskušenje: ne samo da je trebalo vratiti poverenje publike, nagriženo višemesečnim stagniranjem grupe u kreativnom smislu i razvodnjenim konceptom trećeg albuma, već su i odnosi u samom sastavu počeli da se svode na pitanje održavanja rok mašinerije koja sopstvenim snagama nije više bila sposobna da prati inercijom određeni red vožnje. 


Prvi put posle trogodišnje suverene vladavine nad osećanjima i energijom mladih Jugoslovena, Bijelo dugme je izgubilo samopouzdanje, ali ne i sposobnost priznavanja svojih pogrešaka.

Njihov status zahtevao je preokret, ali na nivou - ne običan koncert začinjen sentimentalnošću i lažnom patetikom oproštaja, ne muzički testament Gorana Bregovića, već DOGAĐAJ koji će prevazići sve što je po intenzitetu do tada moglo da se veže za njihovo ime.

Ipak, ni u najsmelijim snovima niko od prisutnih nije mogao da nasluti dimenzije te nedeljne zabave u Beogradu. 

Za organizatore to je bila situacija u kojoj se sve dešavalo na ivici eksplozije, za Bijelo dugme - najčarobniji eliksir u karijeri, za publiku najubedljiviji provod u tradicionalno osiromašenom beogradskom letu. 

Kao da su svi akteri svesno nosili na sebi određeni rizik, ulažući ga u zajednički magijski obred i izlazeći iz njega očišćeni, sa olakšanjem koje donosi dobro obavljeni posao.

Bilo je vrlo uzbudljivo na samoj pozornici i oko nje tog toplog avgustovskog popodneva...


Muzika nije više bila u prvom planu


(foto: Vican Vicanović)

Još dok smo se polako probijali kroz gust saobraćaj na domak Miloševog Konaka, razmišljajući gde da smestimo staru "škodu" koja nas je, brzinom hoda, nosila kroz šarenoliku, užurbanu gomilu, bilo je jasno da se priprema nešto sasvim drugačije od uobičajene vikend atmosfere. 

Zajedno sa dvojicom kolega iz Studija B (beogradska lokalna radio stanica), naoružan kasetnim magnetofonom i malom primopredajnom stanicom koja je trebalo da nam omogući javljanje sa lica mesta, provlačio sam se između mladića i devojaka u farmerkama, sa majicama na kojima se upadljivo crveneo osmeh i natpis "Eto, baš hoću!", prolazio pored roditelja koji su svoju decu nosili u naručju ili ih, zbunjene, držali za ruku. 

Dugmad najrazličitijih dimenzija, prišivena ponekad na vrlo smela mesta, simbolično su potvrđivala pripadnost jednom pokretu koji se poodavno oteo racionalnim razmišljanjima i analizama.

Oni koji su od Bijelog Dugmeta stvorili nacionalni fenomen bili su čvrsto uvereni da im pripada još jedno veče i nimalo nisu pogrešili. 

Ono što je dolazilo treba po mnogo čemu shvatiti kao trijumf publike, kao činjenicu koja snagom svoje neposrednosti baca u zasenak sve prividne razloge okupljanja. 

Muzika nije više bila u prvom planu i malo je bilo onih koji su tu očekivali neko iznenađenje ili novost. 

Već samo prisustvo dovoljno je određivalo stav i nije bila potrebna nikakva dodatna atrakcija da bi sam događaj dobio na ubedljivosti.




Naravno, bilo bi neumesno tvrditi da bi ideja o organizovanju ovakvog koncerta naišla na tako veličanstveni odziv da glavna zvezda večeri nije bila grupa Bijelo dugme. U ovom trenutku oni su još uvek najprivlačnije ime domaćeg rok zbivanja, bilo da se sa senzacionalističkom strašću razglaba o njihovoj budućnosti ili nostalgično prekopa njihova prošlost. 

Ono što je i Bijelom dugmetu i publici bilo potrebno je afirmacija sadašnjosti, i celo veče je proteklo kao himna trenutka, kao potvrda vitalnosti jednog mita koji je premlad za umiranje. 

Radio, televizija, film, štampa, svi mediji kao da su odjednom shvatili gde leži esencijalna snaga rok rituala i po prvi put se osetilo da samo učestvovanje daje mogućnost objašnjenja (ako je ono uopšte potrebno), bez unapred formiranih mišljenja i dilema u stilu "treba li nam to ili ne".

Nešto posle 17 časova uspeli smo da se probijemo do same pozornice ne baš velikih dimenzija, podignute na levoj padini udoline kod Hajdučke česme. 

Već tada nikakve vidljive barijere unaokolo nije bilo (docnije sam saznao da je postojala improvizovana ograda koja je "podlegla" pod prvim naletima) i moglo se naslutiti kakve sve neprijatnosti očekuju one malobrojne koji su se zaista starali o održavanju, kakvog - takvog reda i normalnog odvijanja programa. 

Gomila samozvanih "čuvara" i onih koji su se osetili pozvanim da budu u neposrednoj blizini događaja samo je povećavala nervozu i napetost. 

U tim okolnostima izgledalo je najbezbednije smestiti se u pozadini pozornice, iza kompleta bubnjeva, dok nam je leđa "čuvala" velika tabla sa stilizovanim staklenim slovima "Bijelo dugme". 

Što je veče više odmicalo, ta konstrukcija iznad naših glava polako se pretvarala u Damoklov mač, uz ljuljanje i pucketanje pod težinom svih onih koji su očigledno mislili da je pozornica jedino mesto za koje vredi žrtvovati čak i sopstvenu glavu. 



Trijumf bez rizika



Naravno da u takvim okolnostima nije bilo jednostavno uvek se koncentrisati na događaje pred nama, tim pre što je pritisak nepregledne mase spreda počeo ozbiljno da ugrožava sve one koji fizički nisu bili dorasli situaciji.

Željko Bebek (foto: "Nije nego")

Tako se u jednom trenutku Petar Popović, čovek bez čije se pomoći jedan ovakav koncert verovatno ne bi mogao zamisliti, pretvorio u bolničara - na rukama je prenosio poluonesvešćene devojčice do sigurnijeg mesta, pokraj nas, i tu je intervenisala ekipa lekara. 

Srećom, (jer sreća je u ovakvim okolnostima zaista bila neophodna) nije došlo do većih incidenata i pored toga što je muzika nekoliko puta morala da bude prekidana radi smirivanja atmosfere. 

Poslednji sat koncerta Bijelo dugme je bukvalno bilo opkoljeno sa svih strana - najmanje stotinu ljudi tiskalo se na skučenom prostoru između kablova, pojačala, konzole sa svetlima koja se preteći njihala, dva pozamašna bureta sa suvim ledom, filmskih i televizijskih kamermana koji su se borili za što neverovatnije uglove, ushićenih devojčica što trepere već pri samoj pomisli na blizinu svojih heroja.

Iznad nas, na okolnom drveću grozdovi sačinjeni od onih koji su svoju radoznalost kombinovali sa veštinom penjanja. 

Često su nas podsećali na svoje prisustvo suvim odlomljenim grančicama.

Provesti čitavih pet časova u tom kotlu, suočen sa latentnom (i na svu sreću retko ispoljenom fizičkom) energijom nekoliko desetina hiljada prisutnih - nije stvar koja se lako zaboravlja. 

A muzika, pitate se? 

Sve ono što je prethodilo Bijelom dugmetu imalo je nezahvalnu ulogu "zagrevanja" i pripreme za centralni događaj večeri, ali bi nepravedno bilo ispustiti grupu "Leb i Sol" iz Skoplja, koja je vrlo autoritativno izvela nekoliko instrumentalnih numera oslanjajući se često na neparne ritmove preuzete iz narodnog melosa makedonskog podneblja i veštinu svog gitariste. 

Grupa "Tako" i "Zdravo" iz Beograda pokušale su, svaka na svoj način, da prikriju nedostatak originalnosti u žanru koji su odabrale, dok je Bijelo dugme, ponovo u starom sastavu, zvučalo baš onako kako su mnogi i očekivali. 

Način na koji su predstavili svoju muziku govorio je rečito o njihovoj želji da ne osvajaju nove pozicije već da potvrde stare, i mada bi taj teorijski konzervativizam u nekim drugim okolnostima zvučao kao "igra na sigurno", ovde se on, kvantitativno toliko proširen i podržan, pretvorio u trijumf bez rizika, ali i bez osećanja podilaženja publici! 

Bregović i njegovi Bosanci, iako primetno uzbuđeni, reklo bi se čak dirnuti neočekivanim spektaklom čiji su povod oni sami, prošli su kroz dvočasovni program sa odlučnošću očajnika svesnog činjenice da mu od sledećeg poteza zavisi dalja sudbina. 

Međutim, imali su dovoljno snage da ne podlegnu toj grčevitoj dilemi i mada je ovom njihovom povratku na trenutke nedostajalo prave spontanosti i oduševljenja, ono što je preostalo bilo je dovoljno da odagna zle slutnje. 

Od ovog koncerta karijera Bijelog dugmeta je ponovo samo u njihovim rukama!

Napisao: Sloba Konjović, obrada: Yugopapir (Džuboks, oktobar 1977.)

Goran Bregović (foto: "Nije nego")



*****



Topčider je oduvek bio sastajalište i izletište Beograđana. Nekada, davno, u njemu su se sastajali hajduci i zaverenici a kasnije se tamo proslavljao Prvi maj (tajno). U novije vreme on je mesto gde se odlazi na piknik, rekreaciju, ili jednostavno da se čovek udalji od gradske vreve...



U nedelju 28. avgusta gradska vreva zahvatila je i njega. Tog dana Topčider je bio poprište neobičnog glasanja. Glasalo se za najpopularniju našu grupu otkako su električne gitare došle u ove krajeve.

(foto: Vican Vicanović)
Sam način glasanja bio je neobičan.

Glasalo se - nogama.

Još od ranog popodneva, u početku neosetno, a što je vreme odmicalo sve upadljivije, narod se kao voda niz levak slivao iz svih pravaca ka Topčideru. 

Pravac - Hajdučka česma. 

Iz aviona, preko radija i novina obaveštena masa, polako i sistematski, popunjavala je svaki komadić slobodnog prostora oko improvizovane bine.

Mesta za one koji su stizali bilo je sve manje, čak je i drveće bilo zaposednuto. 

Već oko 17,30 teško se moglo naći iole pristojno mesto sa kojeg bi se samo i nazrela bina.

Grupe čiji je zadatak bio zagrevanje publike već su počele svoj potpaljivački posao i uglavnom bile samo lako predjelo za izgladnelu publiku. 

Glavna poslastica tek je trebalo da dode.

Iznad mase koja je svojom veličinom i sama bila zaprepašćena lebdeo je dah iz hiljadu tela, duvanski dim i isparenja. 

U Topčideru, gde popodne bez obzira na datum ne pomaže ni džemper, bilo je vraški vruće.

Kada je čas kucnuo ništa nije moglo da zadrži masu u kojoj su mnogi sedeli (prilično neudobno) i preko tri sata. Svi su poustajali i zbili se. Hiljade su nagrnule ka bini. Da nije bilo milicije i vojske svašta je moglo da se desi ...

Da su, recimo, umesto njih red uspostavljali "anđeli" sa Dušanovca, Čubure ili Dorćola - Altamontska tragedija mogla je da bude reprizirana kraj Hajdučke česme.

A kraj nje sve je bilo u duhu hajdučije i narodnih pesama: da su se "dugmići" svi u so pretvorili - ne bi masi ni ručak osolili, a da je iz neba rosna kiša pala - ne bi pala na zemljicu crnu, već na publiku i "jeans" odeću.

Goran i drugovi zaplenili su naše uši i poharali naša srca, gađajući nas svojim kompozicijama u najslabija mesta. Ako je do sada i bilo tajne u njihovom uspehu - ona je te večeri otkrivena. 

Svi smo znali svaku, apsolutno svaku pesmu iz njihovog repertoara - od prvog Željkovog krika do poslednjeg tona sa Goranove gitare! 

Masa je poslušno pevala, šaptala, vrištala i uzdisala, zavisno od pesme, zajedno sa Željkom koji je vozio rok-mašinu "Bijelog dugmeta" bez zastoja i pauze, od početka do kraja.

Narod se dizao, igrao, sedao i gađao svim i svačim one koji su mu smetali da vidi binu. 

I naravno - uživao.

Posle koncerta kod Topčiderske česme mnogi se verovatno pitaju koji je razlog njegovog nesumnjivog uspeha. Svakako to da se nikada bolje nisu uklopila četiri bitna elementa za svaki javni skup, koncert pogotovu.

- VREME, u vidu divnog sunčanog dana što je došao posle niza tmurnih i kišnih.

- MESTO, stvoreno da primi neograničen broj gledalaca, sa prijatnom hladovinom, mekom travom i relativno dobrim saobraćajnim vezama.

- PUBLIKA: mladi i oni koji se takvima osećaju, tek došli sa odmora, željni da se pre septembarskih obaveza još jednom lepo zabave.

- I najzad (u stvari - pre svega) IZVOĐAČI: sada već definitivno osvedočena naša najpopularnija zabavljačka formacija svih vremena.


Odlična kombinacija ova četiri elementa, od kojih je ovaj poslednii svakako najbitniji, dala je neverovatnu cifru od preko 70 000 posetilaca (po nekima čak 100 000), što svi naši festivali zajedno za poslednjih desetak godina nisu uspeli da skupe - a ni mnogi fudbalski timovi!


Jugoslovenska verzija bitlsomanije



Ovim koncertom je fenomen nazvan "dugmemanija" upotpunjen.

Od svog prvog nastupa u Beogradu pre nekoliko godina, na istom mestu, do ovog poslednjeg (?) "dugmići" su prešli vrlo uspešan put i požnjeli slavu kakvom se retko ko može pohvaliti.

Laza Ristovski (foto: "Nije nego")

Izazvali su burne kritike, oštre napade i nezapamćene rasprave, ali i oduševljeni prijem kod publike koja ih je podržavala.

Koreni i razlozi uspeha ovog sastava leže u činjenici da se on pojavio u momentu kada je stasala, ili stasavala, nova generacija publike. 

Prva generacija rock muzičara (Korni grupa, Indexi, Tajm i drugi) u to vreme još uvek je svirala okrenuta svojoj dotadašnjoj publici, mahom istih godina kao i oni. 

No, ona ih je poprilično ostavila čim je završila školovanje i okrenula se rešavanju bitnih, egzistencijalnih pitanja (zaposlenje, karijera, stan, pokućstvo i sl.). 

Ponašali su se kao francuska vladarka Marija Antoaneta kojoj se gladni narod požalio da nema hleba. Ona im je odgovorila: "Pa onda jedite - kolače!''.

Tako su i oni radili. Nudili su narodu kolače, a njemu je kao hleb trebao rock'n'roll. I to čist, zdrav, nekomplikovan, lako shvatljiv i po naški začinjen.

Za drugu generaciju publike sa ovakvim zahtevima u pogledu muzike rodili su se i drugi muzičari. 

Jedna masovna potreba, i još masovnija želja našla je svoje zadovoljenje u "Bijelom dugmetu". 

Doživeli smo jugoslovensku verziju bitlsomanije - zakasnelu doduše, ali za naše uslova ništa manje burnu! 

Njen vrhunac, verovatno, bio je kraj Hajdučke česme.

Možda ostale okolnosti pod kojima se ovaj koncert održao i nisu važne, ali treba ih makar spomenuti.

Najzad je zbog jednog pop koncerta promenjen režim saobraćaja, što se do sada dešavalo samo uoči velikih sportskih događaja, parada i sličnih masovnih manifestacija, ali zbog muzike - nikada!

Uvedeni su i posebni autobusi za prevoz mnogobrojne publike što je, ne samo iz Beograda već i iz drugih republika, navalila u Topčider.

Mladi Beograđani su se toga dana podelili na one koji idu na koncert i na one koji ostaju. 

Sa njima su pošli (javno, ali i tajno) i njihovi roditelji, da iz prikrajka posmatraju svoju "zabludelu" decu i njihove idole.

Svašta je moglo da se desi... (foto: "Nije nego")

Štampa se utrkivala ko će pre objaviti vest ili članak u sutrašnjim novinama i uz to dati merodavnije tumačenje fenomena nazvanog "Koncert kod Hajdučke česme".

Sam koncert, osim što je zabavio publiku, bio je dobra pouka mnogim muzičkim urednicima, direktorima festivala, producentima, muzičkim i "muzičkim" kritičarima i novinarima.

Iako će svaki od njih imati svoje, i verovatno različito, tumačenje onog što se zbilo u Topčideru, svakako su spoznali da je publika koja se u njemu okupila - ona, koju će morati (hteli-ne hteli) mnogo više da poštuju! A sa njom i njegovu muziku, bez obzira na to ko je izvodi!

Muzika koju su potcenjivali, nipodaštavali, prećutkivali, zaobilazili pa i zabranjivali bila je jača od njih! 

28. avgusta rock'n'roll se iskrcao u Topčideru, to je bio njegov "D - day" za najširu jugoslovensku javnost. 

Pred hiljadama ljudi, uz dim i svetlosne efekte, gromoglasno bučno, nova muzika je izbila na svetlost dana i u centar pažnje. 

Sticaj okolnosti hteo je da tome najviše doprinese "Bijelo dugme". I zato oslobodimo se navijačkih strasti i priznajmo - oni su ostvarili san mnogih a između ostalih i onih koji su im na ostvarenju tog sna utrli put. 

Svoj nastup "Dugmići" su završili u stilu: "mama je legla i odavno spava, niko neće znati da si bila s nama... "

No, tako je bilo samo u pesmi.

Majke i očevi su na prilazima Topčideru kraj kola i ispred kuća brižnim (i uplakanim) očima šarali po gomili koja se vraćala, ne bi li ugledali svoje "male". Znali su da su one (oni) bili sa njim.

Koliko nas je, dok smo se vraćali, pomislilo: "Šta bih dao, dugmići - da sam na vašem mestu".

Pa makar za onih famoznih pet minuta.

Napisao: B. Minić, obrada: Yugopapir (Džuboks, oktobar 1977.)


(3. deo): Izvještaj sarajevskog Vena (1977)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)