Branislav Kerac: U Jugoslaviji je Novi Sad jedino mesto gde se o stripu kontinuirano misli (1982)




Crtam kao Pepe Gonzales, volim da se zezam kao Hermann, obožavam Giraudove kadrove... Nije da sam ja nešto novo stvorio, ali moje su dinamika i montaža kadrova u stripu, to kako ja vidim neki događaj. Da li ću da ga prikažem sa dva ili tri kadra, kada ću da pravim rez. To je ono što je moje

Branislav Kerac ima svoj kult među jugoslavenskim poklonicima stripa. Njegova dva serijala, "Kobra" i "Cat Claw", s autentičnim domaćim, novosadskim superjunacima Slobodanom i Ket, bliski su tradiciji američke superherojske strip-produkcije kuće "Marvel", a uskoro će Kerac s grupom suradnika, realizirati licencnog "Tarzana", za distribuciju u četrdesetak zemalja svijeta.

Nakon gotovo cijelog desetljeća, sve tamo od dokinuća stripovnog "Plavog vjesnika" potkraj šezdesetih godina, na jugoslavenskoj se strip-sceni izdiferencirao prvi autor čija se ostvarenja dočekuju s popriličnim zanimanjem. Naročito kod mlađeg dijela čitalačke publike.

Riječ je o tridesetdvogodišnjem novosadskom crtaču Branislavu Kercu, čiji su serijali "Kobra", "Cat Claw" i donekle "Poručnik Tara", pokušaj domaće proizvodnje klasičnog narativnog žanrovsko-komercijalnog stripa.

Branislav Kerac (foto: Start)

Kerac se svojim prvim radovima javlja sredinom sedamdesetih godina, u trenutku rađanja tzv. "autorskog" stripa, koji je više-manje nastao u užem krugu ljudi, dok su Radilović i Bednjanec, kao predstavnici shematizirane komercijalne produkcije, radili za inozemna izdanja ili publikacije koje nisu namijenjene prvenstveno poklonicima stripa, a Beker je bio sasvim odustao.

Dakle i prostor i vrijeme apsolutno su pogodovali, trebalo je samo iskoristiti priliku.

Branislav Kerac je to i učinio, o čemu nepobitno svjedoči činjenica da su Kobra i Cat Claw noseći junaci "Yu stripa" - jedine revije koja je potpuno posvećena domaćim crtačkim snagama. On je kult-autor to edicije.

Zbog ozbiljne stvaralačke i materijalne krize u koju je ove godine upao "Yu strip", i sam Kerac izgubio je nešto od dosadašnje popularnosti i značenja. Ali od nedavno, tj. od trenutka kad je i javno objelodanjeno da će on biti na čelu grupe jugoslavenskih crtača koja će za svjetsko tržište licencno kreirati avanture Tarzana, popularnog junaka Edgara Ricea Burroughsa, ponovo je došao u središte pozornosti, ali ovaj put i nešto šire kulturne javnosti.

Što za njega znači to angažiranje oko crtanja "Tarzana"? 

- Ispast će licemerno ako kažem da crtanje Tarzana nisam preuzeo zbog devizne zarade, svetske slave, popularnosti i što sve ne. Kad mi je Svetozar Tomić (urednik novosadskog izdavača stripova, "Foruma") to ponudio, ja sam ispustio olovku iz ruke i obrukao se, jednostavno zato što će naš "Tarzan" ići u najmanje četrdeset zemalja. Ne znamo tačno.

O tome će se čuti, ali se neće posebno spominjati moje ime, nego "jugoslavenski autori". I sada, zahvaljujući tom "Tarzanu", mi ćemo moći prodavati i neke druge stripove. To je meni važnije nego da prodajemo "Tarzana", kao lik koji je prilično bespolan i bezličan, jer to ionako nije beskonačan posao.

A u njemu smeš ovo, a ne smeš ono... Tko voli ograničenja? Zato ja to svoje angažovanje posmatram kao posao, kao biznis. Na kraju krajeva, ja sam radio i "Velikog Bleka", koji je isto tako licencni strip.

Ali ako sve to sagledamo sa druge strane, vidim da kod crtača "Tarzana" postoji jedna jako velika rupa, koju tek treba da iskoristim. Imamo ovu veliku trojku Foster, Hogarth i Manning, koji su svetski priznati autori. Između njih i ostalih crtača postoji velik jaz, a time zapravo želim reći da ću težiti da me se više spominje posle pomenute trojice, a ne s ovim drugima.

Iz probnih crteža ispada da će vaša koncepcija Tarzanova lika biti zasnovana na čovjeku od krvi i mesa, dinamičnosti prizora i bogatstva radnje, koja kod španjolskih crtača, koji ga trenutno crtaju, potpuno izostaje. No neki likovi neodoljivo podsjećaju na junake iz vaših prijašnjih stripova?

- Da. Ali i Milton Caniff, Jack Kirby i drugi svjetski poznati autori imaju svoj tip devojke i mladića koji je jedan šablon. Svi su im ostali likovi samo varijacije tih početnih modela. I upravo kroz jedan takav pristup najbolje možeš da istakneš svoju veštinu, dar zapažanja sposobnost karakterizacije...

Pa i Kobra je isto tako jedan šablon glavnih junaka iz američkih akcionih filmova, dok je Poručnik Tara rađen prema Clintu Eastwoodu. Što se tiče mog "Tarzana", ja ću ga nastaviti tamo gdje je Manning stao.

Jer Tarzan spušten na zemlju da štiti safarije, bolnice, izigrava kojekakve menadžere, nije pravi Tarzan. Pravi Tarzan treba da ima majmune s kojima komunicira, svoju kraljicu La..

Nećete ga valjda predimenzionirati?

- Sam Tarzan kao junak neće biti toliko istaknut. On jeste junak, ali mnogo će mi važnija biti zbivanja oko njega. Kao i svi drugi junaci, ni on nije neprilagodljiv trendovima. Budući da ću ja raditi sveske, a sada je "Marvel" najpopularniji, onda ću ga u tom stilu i raditi.

Međutim, ne nameravam da u njega unesem Marvelovu ideologiju, da ne kažem fiziologiju, već pokret i dinamiku koju je u poslednje vreme totalno izgubio. Ortiz i njegova grupa koji ga sada rade, preuzela je na sebe velik broj stranica, pa ga industrijski prave po vrlo površnim scenarijima.

Na Fostera i Hogartha, koje mnogi ne smatraju samo najboljim stvaraocima Tarzanovih pustolovina nego i najvećim crtačima u povijesti stripa, nećete se ugledati?

- Taman posla. Ja ni jednog ni drugog ne volim toliko. Fosteru se jedino divim kao čoveku koji je imao živce da sve to tako studiozno radi. Pazite, njemu su i kompozicija, i anatomija, i proporcija potpuno na mestu.

Međutim, on meni izgleda vrlo mlitav i mutav, tako da mu je sličica samo jedna lepa vinjeta, kakvu npr. možete videti na "stocku" ili nekom drugom alkoholnom piću.

Kod Hogartha stvar je utoliko drukčija što mu sva ta njegova ishićenja i totalna neprirodnost umrtvljuju svu dinamiku koju dobije montažom A njegova džungla toliko je manijački iscrtana da postaje totalno smešna.

Hogartha jedino priznajem i poštujem kao oca stripske anatomije i dinamike.

Svjetska distribucija "Tarzana" kojeg će naši autori stvarati ide preko švedsko-američke kompanije "Atlantic City". Vjerojatno su njihovi umjetnički direktori, odnosno editori, imali priliku vidjeti vaše pokusne radove. Zanima me kakvi su njihovi prvi dojmovi.


Tarzan Baneta Kerca i Branka Plavšića (1983)
(ilustracija: hollandmeetserb.nl)

- Jednom rječju, zlobni. Već sam govorio o ograničenjima, pri čemu sam mislio na 26 klauzula kojih se svaki autor koji crta "Tarzana" mora držati. Ti drugovi, da ne kažem sa Zapada, zamerili su mi da je Tarzan previše kržljav i zalizan, što su bezvezne primedbe.

Naime, ja sam svog Tarzana radio prema liku kojeg je u filmskoj verziji tumačio Ron Elly: dakle mršavog, žilavog i preplanulog čoveka; drukčijeg od Weissmüllera, koji mi izgleda previše korpulentan.

A zalizanost? Pa Hogarthov je "Tarzan" previše zalizan. Da ne govorim o Manningu, po njemu izgleda kao da se češlja svakih pola sata. No ipak mi se može malo progledati i kroz prste jer je za njih novina da to radi netko sa Istoka.

U kojem smislu?

- Oni su uglavnom naviknuti da odavde stalno dobijaju nekakve socrealističke stripove s puno zastava, reklamnih poruka o našem društvu i slične stvari. Ni u snu nisu pomislili da i mi radimo neke čiste avanturističke stripove.

Da li će vas ta ograničenja i te "zlobne" opaske donekle sputavati?

- Ne verujem, jer ja sam ipak pokvaren tip i pokušat ću da pravim nekakvu svoju verziju "Tarzana", koja će biti u saglasnosti s njihovim načinom i principima, a koja će meni ipak pričinjavati zadovoljstvo.

Prilično ste kritički govorili o nekim svjetskim autorima stripa. Ne ulazeći u polemiku o tome, da li ste i prema sebi toliko samokritični?

- Mislim da jesam. Pokušat ću ukratko da objasnim: Ja sam u jugoslavenskim okvirima uspeo da stvorim nekakav svoj originalni stil, koji je uvek prepoznatljiv, ali samo zato jer nitko drugi tako ne crta. Međutim, svaka pažijivija analiza mogla bi pokazati da od raznih autora sakupljam iskustva.

Recimo, crtam kao Pepe Gonzales, volim da se zezam kao Hermann, obožavam Giraudove kadrove... Nije da sam ja nešto novo stvorio, ali moje su dinamika i montaža kadrova u stripu, to kako ja vidim neki događaj. Da li ću da ga prikažem sa dva ili tri kadra, kada ću da pravim rez. To je ono što je moje.

Kakvo je onda vaše poimanje medija stripa?

- Ja sam odrastao na "Playboyu", "Luju", s mass-medijima, a to mi jako dobro dođe u poslu. Samo izvorište stripa blisko mi je kao onom filmadžiji koji je rekao:

"Ja snimam filmove da bih imao šta da gledam, jer mi se ne dopadaju filmovi drugih autora."

Dakle, strip bi zapravo trebalo pretvoriti u film, jer je prožimanje između stripa i filma glavna caka, dokle autor stripa zapravo treba da stigne. Uzmimo npr. jednu epizodu "Blueberryja". Postavljamo kamere tačno onako kako je Giraud crtao. I dijaloge i sve ostalo, i dobit ćemo strašan film. Ni dosadan, ni rastegnut. Sasvim fino napravljen.

A da radimo film po nekom mom stripu iz sadašnje faze, verovatno bismo dobili nešto loše. Zato i mislim da ću prave stvari raditi tek za jedno pet godina.

Cat Claw
ilustracija: stripovi.com
Niste spomenuli Marvelovu školu. A "Cat Claw" je rađena u takvu stilu pa vas je dio stripovske javnosti proglasio plagijatorom?

- To mi se pitanje baš sviđa, bez obzira na to što je odgovor vrlo jednostavan. Da bih to objasnio, uzet ću jedan konkretan primer. U Marvelovoj kompaniji zaposleno je 50 crtača. Od te gomile crtača trojica njih dobiju zadatak da naprave novog superheroja. I oni uspešno urade taj zadatak.

Da li su oni plagijatori svega onog prethodnog? Nisu. Ja i moji scenaristi Obradović i Draginčić jednostavno smo hteli u trendu superherojske produkcije da stvorimo svog junaka ili junakinju, nema veze, a to smo i ostvarili.

Tvrdoglavo smo se držali Marvela, da pokažemo domaćim marvelovcima, i ne samo njima, da takav strip može i kod nas kvalitetno da se napravi, ako se pruži adekvatna prilika i uloži u to dovoljno truda.

Da bismo u svemu tome išli do kraja, mi smo na špici stripa strogo razgraničili učešće svakog autorskog posla pa smo pomenuli i supervizora što je pandan američkom pojmu editor. Tu je i titl koji imenuje upisivača slova.

Kobra
(ilustracija: stripovi.com)
U Marvelovoj kompaniji to je razvijeno do maksimuma, a kod nas je tek u povojima.

Cat Claw je sasvim netipičan lik? 

- Pa ona je takva kakva jeste, iz prostog razloga što je nisam mogao prikazati kao devojku na koju možete da naiđete svaki dan u trgovini. Da je tako, ona ne bi privukla nikakvu pažnju i nikome ne bi bila interesantna. Žalosno je da je tako, ali je tako!

Ali i "Kobri", koji vas je zapravo i otisnuo iz anonimnosti i proslavio, pripisivale su se neke negativne političke konotacije - počevši od toga što se radi o kaskaderskom karate-stripu...?

- Bilo je i toga No svi su ti napadi bili neosnovani, jer su se bazirali na netočnim i proizvoljnim premisama. Kao prvo, "Kobra" je čisti strip iz avanturističkog žanra, a karate-strip je samo njegov podžanr.

Da to ne važi, onda bismo jedan western-strip koji prikazuje dva kauboja kako pucaju jedan u drugog nazvali revolveraškim stripom.

Uz to, "Ben Bolta" niko ne naziva bokserskim stripom. Zašto bi se onda za "Kobru" reklo da je karate-strip? To više što se Slobodan, kao glavni junak, jako malo tuče karate-stilom iz prostog razloga što ja blage veze nemam s karateom i kada bi jedan karatista uzeo da analizira taj strip, sigurno bi našao hiljadu i jednu zamerku.

... do toga što je glavni lik Jugoslaven?

- Kobra je inače od početka trebao da bude naše gore list, ali ja i scenarista Obradović nismo hteli da pravimo nekog tipa s radne akcije. Važnije nam je bilo da napravimo kvalitetan komercijalni strip na jednom svetskom ili barem evropskom nivou.

Radnja mu se, uz rijetke izuzetke, odvija u kapitalističkim zemljama? 

- Na Zapadu se on sukobljava uglavnom zato jer tamo ima više prilike da se tuče nego ovdje. U nas je valjda milicija sposobnija. Kobra se u tuđini snalazi na sasvim pošten način, a kaskader je po profesiji, jer tako može nesmetano da se seli iz jednog kraja sveta u drugi.

Što se tiče te političke komponente, meni se u stripu nikada neće desiti da ona bude do te mere dominantna da dotični strip bude neprihvatljiv za širu publiku. Zna se ko politiku treba da kroji. To nisam sigurno ja!

Prema pismima čitalaca koje objavljuje "Yu strip", mladi se u "Kobri" najviše oduševljavaju akcionim scenama? 

- Izgleda. Manje-više ja sve vizuelno doživljavam, pa ne volim, recimo, filozofske knjige, obimne romane Tolstoja, Dostojevskog. Ali jako volim da do ekstrema izbacim sve ono što je karakteristično za pojedini žanr.

Ako je tučnjava u pitanju, ja ne napravim običnu mlaku tučnjavu, nego je to kod mene razbijanje i rasturanje. Ako je to zezanje, onda je zezanje. Ako je nešto tužno, onda je to do patetike tužno...

Npr. neko crta vestern zato da bi nacrtao čoveka kako jaše i nije mu važno da li on jaše da nekog ubije ili spasi, dok je kod Girauda slučaj obrnut. Kod njega nećemo videti perfektnu sliku nekog konjanika, mislim do iživljavanja usavršenu, već ćemo pre videti Blueberryjevu zamišljenu facu.

Tu je razlika.

I meni je taj psihološki odnos između Kobre i njegove devojke Kidni u poslednjim epizodama mnogo važniji nego da njega dovedem u situaciju da se tuče. A to dovođenje Kobre u situaciju da se tuče čisti je ustupak čitaocima, jer oni to na kraju krajeva najviše vole.

To nisam mogao da izvedem u prvim epizodama, a sada kada sam stekao neko poverenje i kod urednika i čitalaca, mogu.

Niste dakle za edukativni strip? 

- Nikako. Ja mogu da pravim strip-sagu o caru Dušanu, ali to je jedna škakljiva tema, koju nijedan izdavač ne bi objavio. Edukativan strip za mene je onaj koji teži da nekoga nešto nauči, a ja to ne mogu da naturam u svojim stripovima.

Kobra i Cat Claw su poštene jedinke iz razloga što su sami po sebi pošteni. Oni se pošteno i fer ponašaju. A ako se nešto namerno nameće, to je onda čisto soljenje pameti.

Razgovarali smo o vaša dva tekuća serijala i jednom koji se tek priprema. Vi ste crtali i neke druge stripove, koji su odjedanput naprosto nestali s pozornice jugoslavenskog stripa ili... ?

- Dosad sam nacrtao i 22 epizode "Poručnika Tare", po jednu epizodu "Olivera" i "Nindže", te još nekoliko kraćih samostalnih stripova. "Taru" neću više ni da nastavljam, jer on kao lik više nije toliko atraktivan. A da bih ga radio da bude atraktivan, onda bih previše prešao u "kauboja".

Ostale možda i nastavim jednog lepog dana, kad budem imao dovoljno vremena.

Niste spomenuli "Nema kraja", jedan od rijetkih vaših radova koji izlaze iz modusa žanrovski orijentiranog stripa i priklanja se kreativnoj liniji koju su kod nas zaorali "Novi kvadrat" i njihovi istomišljenici. Sramite li se možda tog stripa?

- Baš obratno. Mene su optuživali da sam Baba Roga što se tiče te tzv. "treće generacije". Taj termin je apsolutno pogrešan, jer u Jugoslaviji je do danas postojalo barem 20-ak generacija crtača. Budući da je svaki crtač radio samostalno, on je za sebe generacija.

Tu "treću generaciju", koja je slavno propala, više bih voleo da zovemo "mladi autori koji su bili svesni da mogu da nešto urade, ali nisu imali sposobnosti da to isto i učine". 

A kod "Nema kraja" ja i Toza Obradović hteli smo da pokažemo da se i takav specifičan način mišljenja može ostvariti dobrim crtežom. Znači, avangardni strip mnogo bolje izgleda ako ga prati i dobar crtež.

Maloprije ste izjavili da ne volite Tolstoja i Dostojevskog, no mislim da ste se stripom "Nema kraja" njima približili? 

- Nisam. Hitchcock je jednom rekao da ako vi prikažete ženu kako spava u krevetu, to znači naprosto da ona spava. No ako na stol stavite sat, to znači da očekujete da se ona probudi ili da se čeka nešto; a ako uz to stavite i čašu vode, to verovatno onda znači da je ona barem malo bolesna.

Ali ako uz sve to u prvi plan stavite i pilule za spavanje, steći ćete utisak da ih je mnogo popila, i da je izvršila samoubojstvo.

Iste te postupke imamo i u "Nema kraja". On je pravljen da ne kažem za gluhoneme. Pažljivo ga pogledavši videt ćemo da je očišćen od svih suvišnih kadrova. Tu je sve satkano od animacije i pokreta. Nije da je težak za čitanje, samo ga treba mnogo pažijivije "čitati" i gledati od ostalih stripova.

Nastojao sam da i u njemu ostanem pri svom rukopisu, jer sam bio strašno napadnut da do besvesti radim komercijalni strip za široku potrošnju,

Stalno spominjete strip i njegova izražajna sredstva. Povucite malo paralelu između njih i stripa, posebice u domaćim okvirima.

- Glavna je razlika u tome što će strip u Jugoslaviji jos dugo vremena biti marginalna pojava. Svi vole da ga čitaju, ali nitko ne bi dao život za njega. Nije zaraza, kao recimo televizija ili film. Domaći strip i film su otprilike na istoj razini, ali iz sasvim drugih razloga. Domaći strip nije otkriven, a dovoljno je dobar; dok je domaći film otkriven, no nije dovoljno dobar.

Evo npr. Banović Strahinja u istoimenom filmu; na početku je prikazan kao strašan vitez bez straha i mane. I autori su posle dozvolili da takav jedan junak bez ikakvog smisla trči kroz šumu i viče: Anđo! Anđo! ... što uopšte ne odgovara takvom tipu junaka.

I zamisli sada Kobru da trči tako pustinjom i viče: Sidni, Sidni!

Niste li i vi sami, tvorci stripova, krivi za takvu situaciju? 

- Nismo, jer mi smo u stvari pravi proizvodni radnici. Time je olakšano i naše normiranje. Naime, budući da sam zaposlen, ja trebam za mesec dana da napravim određen broj tabli, za određenu plaću. Dakle i ja proizvodim, kao i svaki radnik u tvornici.

Za razliku od radnika koji napravi šaraf koji je svega jedanput u eksploataciji, ja pravim proizvod koji se i dalje može još 56 puta prodavati i tako isplaćivati.

Vaše mišljenje o sadašnjem trenutku jugoslavenskog stripa nije baš najsvjetlije?

- I jest i nije. Veliki napredak postignut je samo time što su i izdavači i redakcije promenile svoju donedavnu politiku. Nema više onog:

"Ti strip-crtaču briši!" 

Pouzdano znam da i "Forum" i "Dečje novine" otkupljuju neke stripove zato da stimulišu autore, iako znaju da ih neće nikada objaviti.

Ne bih htio da crtače imenujem hijerarhijski, ili nekako drukčije, jer znam da su oni dosta osetljivi ljudi i teško ih pogađa kritika. Čak iako je i dobronamjerna. Malo ih je onih kojima mogu u lice da kažem:

"Čuj, crtež ti nije ni za šta" 

A ima i dosta onih koje cenim, ali ih ne volim, i obratno.

Novi Sad, čini se, postaje jugoslavenski centar stripa?

- Tako nekako. Od izdavača tu su "Forum" i "Dnevnik". A i po broju autora najjači smo. Pored mene i Obradovića, koji smo dosta eksponirani, tu su Miša Mijatović, Sibin Slavković, Duda Vukojev, Zoran Mijatović, Dejan Nenadov...

Da ne zaboravim Branka Plavšića, koji je izuzetan crtač, ali nikada nije imao pred sobom pravi scenarij. I onog trenutka kada ga dobije, on će da pređe mene i sve ostale.

Zapravo stvar je u tome što je Novi Sad jedino mesto gde se o stripu kontinuirano misli, dok se u ostalim centrima sve to dešava sporadično.

Da odam i malu tajnu, da svi mi ovde koji smo okupljeni oko "Foruma" mislimo od njega napraviti jugoslovenski "King Features Syndicate", agenciju koja će onda lepo Jugoslaviju da udari u čelo i da joj kaže - strip je umetnost!

Razgovarao: Veljko Krulčić, obrada: Yugopapir (Start, 1982.)




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)