Hronika BG talasa (1. deo) - Momčilo Rajin: Razrešimo nedoumice oko BG rocka! (1981)




Šta je osnovni uzrok da se Beograd stvarno nije i ne razvija u rock centar, ili zašto beogradski momci i devojke već godinama ne uspevaju da izraze svoja osećanja, razmišljanja ili opsesije. Odgovor je vrlo jednostavan - Beograd u poslednjih desetak godina nije imao stvarnih mesta na kojima bi ova kultura ponikla i imala prostora da se razvija

Džuboks, 27. mart 1981. godine:



Beograd ima rock scenu - Beograd nema rock scenu, pitanje je na koje neki ljudi već preko deset godina pokušavaju da odgovore. Oni prvi koji smatraju da je ima, izgleda da su ili preveliki optimisti ili im se toliko dopada ta ideja da se već godinama divno zabavljaju pišući članke nekoliko meseci pre i posle tih retkih nastupa beogradskih muzičara.

Džuboks ilustracija
Da je svaka grupa koja postoji u Beogradu u poslednjih šest meseci održala samo po jedan nastup bilo gde u gradu ili zemlji mogli bi se složiti sa tom konstatacijom. Ovako, po svemu sudeći, oni drugi su više u pravu.

Ako se vratimo u blisku istoriju ispada da je Beograd pravu scenu imao jedino između 1965 - 1968. u vreme legendarnih nastupa na Sajmištu kada je gotovo svaka ulica imala svoju grupu i ravnopravno zastupala svoj trend.

Mislim da je toliko tadašnje interesovanje za pop i začetke rock muzike proisticalo iz kolektivne želje za dobrom novom zabavom i igrom.

Umesto tolikog broja diskoteka kao što ih je bilo u poslednjoj deceniji, koje su postale simboli vikend zabve u gradu, postojao je isto toliki broj mesta za igranke. Bilo da su to bili gimnazijski prostori i igranke, Gradska kafana ili neka druga mesta na kojima se moglo okušati sa profesionalnijim angažmanom.

Pre svega nova forma zabave - brzi ples uz živu muziku, bila je dovoljno atraktivna da izazove veliko interesovanje.

Sledeće logično pitanje je što ta scena nije duže opstala.

Odgovore moramo potražiti među novim razlozima. Pre svega, ceo taj talas je uglavnom bio "preslikavački", odnosno preko devedeset posto tadašnjih aktera se zadovoljavalo "skidanjem" stvari sa svetskih top lista (glavna trka je bila oko toga ko će brže skinuti No. 1 hit sa talasa Radio Luxemburga), dok je veoma mali procenat pokušavao da krene samostalnim putem komponujući vlastiti repertoar.

U takvoj situaciji publika se zasitila svojih uličnih miljenika čim su im originalna ili licencna izdanja postala dostupnija. Ili, još jedna pobeda originalnosti nad pokušajima kopiranja.

Sedamdesete su protekle u očekivanju te scene.

Između 1968. i 1978. u Beogradu su delovale praktično samo tri stvarno značajne i uticajne grupe - to su bile, jedna od prvih jugoslovenskih super-postava Korni grupa; čvrsta, povremeno izvan opticaja Yu grupa i veoma dobra akustična grupa S vremena na vreme.

Za sve vreme svog postojanja ove grupe nisu napravile više od desetak koncerata u Beogradu.

Česte izmene članova, podvojenost u radu Korni grupe, raskorak između sviračkog i stvaralačkog kod Yu grupe i nedostatak stvarno precizne koncepcije u S vremena na vreme, osnovni su razlozi zbog kojih njihov rad u suštini nije proizveo stvarno veliki efekat ni u zemlji pa ni u Beogradu...

Na komercijalno uspešne grupe Beograd je trebalo da čeka do 1978. i pojave Riblje čorbe, te do prošle godine i brzog uspona Generacije 5. Obe grupe su doživele uspeh u ponovnom naletu popularnosti heavy metal zvuka. "Čorba" u oštrijem, a "Generacija" u mekšem izdanju.

Ali i ovi primeri su poslužili samo da potvrde pravilo kako pojedine komercijalno uspešne grupe ne moraju neminovno za sobom "povući" i takav uticaj koji bi uslovio razvoj jedne scene.

Tako dolazimo do ključnog mesta na ovu temu.

Šta je osnovni uzrok da se Beograd stvarno nije i ne razvija u rock centar, ili zašto beogradski momci i devojke već godinama ne uspevaju da izraze svoja osećanja, razmišljanja ili opsesije. Odgovor je vrlo jednostavan - Beograd u poslednjih desetak godina nije imao stvarnih mesta na kojima bi ova kultura ponikla i imala prostora da se razvija.

Kada je u pitanju rock, nedostatak prostora je akutan - mlade grupe jednostavno godinama nisu imale prostor za predstavljanje.

Ovde odavno postoje velike sportske hale u kojima se par puta godišnje organizuju veliki nastupi poznatih svetskih ili domaćih imena. Ali prostor za bazu je uvek zaboravljan. Sve je ovo uticalo na nastanak klime u kojoj su svi uglavnom bili zadovoljni što u toku godinu dana imaju jednu priliku da vide stvarno veliki događaj, a ako su nešto znatiželjniji onda i nekoliko koncerata srednje veličine. Kao po onoj staroj - i vuk sit i ovce na broju...

Druga institucija u kojoj rock bitiše godinama je "Dom omladine", gde se uz diskoteku i džez klub povremeno organizuju igranke i koncerti. Ova kuća, budući da je komercijalno orijentisana, gurala je srednju liniju rocka i nije bila previše zainteresovana za pružanje stvarne podrške onima koji su na početku.

I tako, uz nekoliko mesta na kojima se povremeno sviralo ili svira (Dadov, Filozofski fakultet, Fakultet dramskih umetnosti), pa se zatim za kafanskim stolom više prepričavalo o utiscima tih svirki i sledećim gigantskim koracima, u poslednje dve godine jedino je Studentski kulturni centar zahvaljujući koncepciji "Spoljnog programa" sistematski poveo računa o mladim grupama, kroz omogućavanje proba i koncerata uz ne previsoke normative koje su ti muzičari trebali da ispune.

Kako je na ovom mestu ulaz bio slobodan, oni koji su nastupali trebalo je da pokažu samo malo pomaka, malo invencije i želje za samoizražavanjem.

Publika rasterećena predrasudama ili nekakvim komercijalnim zanosom mogla je da prati napredak ovih mladih grupa na samom izvorištu.

Tako se i desilo da na ovom mestu nastupe sve tri grupe koje su osnovni povod za pisanje ovog teksta.

Šarlo akrobata, Električni orgazam i Idoli uz mnogo novih grupa (Urbana gerila, U škripcu, Krvno zrnce, Defektno efektni, TV moroni, Arrow košulje itd.) trebalo bi da čine kostur onoga što su opet dobronamerni novinari brže bolje proglasili BAS-om ili Beogradskom Alternativnom Scenom.




Da ovo mesto sada već nije bivša stvar za nastupe onih koji počinju, možda bi se taj famozni BAS i razvio.

Kako radni ljudi SKC-a u smislu racionalnijeg trošenja svojih ionako malih godišnjih sredstava nisu smatrali da je rock poželjan u njihovim prostorima, posle novembarskog koncerta nazvanog "Poslednja igra", a grupe za svoje probe ionako troše "mnogo" električne energije - pristupilo se zahvaljivanju na saradnji.

Tako su se - umesto mladih grupa kojima je na ovom mestu bilo omogućeno da krenu jednim drugim putem, grupama koje su pre svega želele da publici ponude dobru zabavu, da joj pokažu kako je rock u suštini jednostavna stvar za koju nije neophodno višegodišnje kontempliranje - na ovom mestu pojavili oni koji su za svoje mesto za probe mogli i dobro da plate.

Osnovna koncepcija kuće da pruža prostor i vreme onima koji studiraju i koji imaju volju, želju i snagu da se samoizraze je preinačena za ovu priliku. Umesto mesta koje je moglo da posluži kao izvanredni katalizator za mogući razvoj scene došlo je do zatvaranja vrata.

Tako je umesto scene ostao embrion.

Embrion koji će to još dugo ostati, ako se nešto brzo ne preduzme. Sada se već može, na primer, govoriti o zagrebačkoj, novosadskoj ili riječkoj sceni,  a to je upravo zbog navedenih razloga. Tamo muzičari već duže vreme imaju priliku da u kontinuitetu izlažu svoj rad i napredak.

Ali, euforija oko ideje o "alternativnoj sceni" i ove tri grupe koje su trebalo da stoje na čelu, proizvela je i druge greške. Brzopleto zaključivanje je sve tri grupe predugo zatvaralo u istu vreću samo zato što je postojala stvarna podudarnost u vremenu njihovog prvog pojavljivanja. 

Tako smo došli do još jednog čestog paradoksa - grupa se razvija vrlo brzo, za samo nekoliko meseci, ali je mediji neprestano tretiraju na isti način. Ovakva zastarela ili brzopleta razmišljanja lako se mogu prepoznati u TV emisijama posvećenim tom novom muzičkom izrazu.

Pre mesec dana emisija "44 minuta za novotalasni rock" je ove muzičare tretirala ili na "prastari" način kao u kasnim šezdesetim, ili na najblaže rečeno banalan način. Ni trunke pokušaja stvarnog svesnog ulaska i razumevanja ideja i slika koje ta muzika i ti ljudi nose. 

Pažljivijem posmatraču nije moglo promaći da su sve ove tri grupe od početka zastupale svoju koncepciju.

Idoli su pre ijednog nastupa rešili da se publici predstave preko slika u omladinskoj štampi. Na ovaj način odmah su došli do imagea koji su njihovi nastupi i potvrdili.

Električni orgazam i Šarlo akrobata su krenuli drugim putem - nastupali su gde god je za to bilo prilike, naravno besplatno, osvajajući publiku u direktnom kontaktu.

Njihove sličnosti i razlike ostavićemo još malo po strani i zadnji put ćemo se vratiti na pitanje scene. Kako to da Beograd posle svih ovih godina nije bio u stanju da pronađe ili proizvede tri-četiri mesta na kojima je bilo moguće nastupati? Prostorije za probe je bolje i ne pominjati. Pa i odgovor ponovo nije komplikovan - nije postojala nikakva stvarna inicijativa za tako nešto.

Setimo se onih događaja - koncerata Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme ili na Stadionu JNA, dakle onih događaja koji su pokrenuli raspravu o rocku kao fenomenu.

Naročito posle ovog poslednjeg došlo se do pitanja zašto je omladinska organizacija toliko pasivna kada se radi o rocku i ovakvim događajima.

I stvarno, u tih poslednjih nekoliko godina nije se primećivalo da je omladinska organizacija grada preduzela bilo kakav korak ka rešavanju ovog pitanja. A sasvim je očigledno da je to problem koji postoji i koji ova organizacija može i treba da rešava. U protivnom ovo će ostati večito nerešiv problem.

Kao što jedna lasta ne čini proleće, tako i tri aktivne grupe ne čine scenu - makoliko neko uživao u takvim razmišljanjima.

Svrha ovog uvoda je bila da ukaže i razreši neka predubeđenja i nedoumice o rocku u Beogradu. Kao što se dalo pretpostaviti, povod za tekst i intervjue koji slede je izlazak zajedničkog albuma "Paket aranžman" čiju ste recenziju čitali u prošlom broju. Ujedno, to je bila i prilika da se, osim o ovoj ploči, popriča i o utiscima koje ove grupe nose za svojih sada već više od godinu dana postojanja.

napisao: Momčilo Rajin



Recenzija "Paket aranžmana"- Džuboks, 13. mart 1981. godine:


Stilska raznovrsnost, novi koncepti, sigurnost i razumevanje izražajnih sredstava i mogućnosti već ovim albumom odvajaju ove tri grupe od muzičke žabokrečine u kojoj se rock već godinama davio u našem glavnom gradu

Dizajn omota: Branko Gavrić
Mislim da se izlazak ove zajedničke ploče novih beogradskih grupa slobodno može porediti sa pojavom prvih albuma - Grupe 220, Bijelog dugmeta, Buldožera, Prljavog kazališta i Pankrta.

U određenim trenucima upravo su ove ploče postavljale kamene temeljce našeg rocka.

Osim što su donosile nove, sveže i kvalitetne ideje i koncepte u muzičko-tekstualnom smislu, one su pokazivale i otvarale gomilu mogućnosti za dalji rad - kako samih protagonista, tako i onih koji su pristizali za njima.

To što te mogućnosti ni izdaleka nisu tretirane, shvaćene i iskorišćene na pravi način treba posmatrati u svetlu naših običaja i mentaliteta gde se »idejni podsticaj« uglavnom svodi na najobičniji plagijat.

Šteta, ipak, što ova ploča nije izašla krajem prošle godine kao što je to bilo planirano, jer bi na taj način njihova prošlogodišnja aktivnost bila krunisana na pravi način.

Sve su grupe nastale prošle godine i zahvaljujući seriji izvrsnih nastupa u beogradskom SKC-u, Laguni ili zagrebačkom Lapidariju skrenule pažnju na sebe. Kažem, šteta je što album nije izdat ranije, jer već sada ovi muzičari svoj materijal izvode »malo drugačije« na živo. Kao i uvek, nekakva viša sila remeti planove - ovaj put bila je to nestašica sirovina od kojih se prave ploče.

Upravo zahvaljujući ovim (legendarnim) nastupima, od svih naših diskografskih kuća »Jugoton« se pokazao najpromućurnijim i najelastičnijim, te im ponudio ovakav album i singl ploče. Materijal je sniman u studiju »Druga maca« sa producentom Encom Lesićem. On je svoj posao dosta korektno uradio, naročito kada su u pitanju Idoli pa i Šarlo akrobata (mada je gitara zaslužila bolji tretman) dok je Električni orgazam u poređenju sa ostalima dobio najslabiju zvučnu sliku.

Ovo je ujedno i prilika da se nešto više kaže o zajedničkim crtama i razlikama između ovih grupa koje su isuviše dugo trpane u istu vreću samo zahvaljujući činjenici da su se prve pojavile u tzv. BG-novom talasu i često zajedno nastupale.

Šarlo akrobata je predstavljen sa četiri stvari - Ona se budi, Oko moje glave, Mali čovek i Niko kao ja, Idoli sa - Schwüle Über Europa, Plastika, Maljčiki i Amerika, a Električni orgazam - Krokodili dolaze, Zlatni papagaj i Vi.

Ona se budi i Mali čovek, Plastika, Zlatni papagaj i Vi su teme iz svakodnevnog života, isečci sa beogradskih ulica, zahvati o otuđenosti, pokušaj da se problemi situiraju...

Priča o devojčici koja uskoro puni 18 i koja ne zna šta bi sa sobom dok je okružena onima koji je tretiraju kao seksualni objekt, ili o čoveku raspetom između želja i mogućnosti, »plastičnom« životu u urbanoj sredini bez velikih mogućnosti da se stane, okrene i pođe drugim putem, te o jednom od najpoznatijih novih kafića - realističke su teme u kojima autori ne zapadaju u karikiranje ili nepotrebno moralisanje.

U tih nekoliko pesama nastojanja su im vrlo slična, pa bi se ovako njihovo delovanje možda najbolje moglo okarakterisati kao - »novi realizam«.

Ali, tu ima i drugih stvari.

Krokodili dolaze je Orvelovska visokourbana paranoja 1984. (uzgred, veoma je blizu), Oko moje glave noćnomorna nadrealistička slika, dok su Omorina nad Evropom i Maljčiki najsnažniji zahvat na naš soc-realistički mentalitet koji sam do sada čuo ili video.

Amerika je jedan od prvih pravih pokušaja ispitivanja monotonije u našoj muzici. Niko kao ja je prvi narcisoidni hit u ska maniru...

S obzirom na kratko vreme boravljenja u studiju, svi su sa puno kompetencije izrazili svoja nastojanja.

Stilska raznovrsnost, novi koncepti, sigurnost i razumevanje izražajnih sredstava i mogućnosti već ovim albumom odvajaju ove tri grupe od muzičke žabokrečine u kojoj se rock već godinama davio u našem glavnom gradu.

Siguran sam da ova ploča označava taj prelomni momenat. Počele su osamdesete i vreme je da se dešavaju prave stvari... 

napisao: Momčilo Rajin


Uskoro: Hronika BG talasa (2. deo) - Električni orgazam


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)