EKV - Margita Stefanović, junaci moje mladosti: "Brižit Bardo je čist rock'n'roll!" (1986)


Prema tome, jedino što mora da se desi, to će biti ta neka smrt u tom nekom fizičkom smislu i nikako ne u duhovnom, nikako ne starenje u duhovnom smislu i nikako ne završavanje rada ako znaš da će taj rad tebe održavati u životu i činiti te mladim

Više se uopšte ne sećam kada je počela ta priča. Čini mi se, davno. Bilo je dosadno, obično beogradsko veče. Nije puno obećavalo. Neko je pomenuo koncert u Pivari. Za grupu, do tada, nikada nisam čula. Zvala se Katarina II.

U mraku tog čudnog skadarlijskog prostora bilo je dosta ljudi. Pamtim samo strašan dim, jednu devojku na sceni, nekoliko silueta kojima nisam videla lica i pomalo haotičan zvuk, koji se uvlačio pravo pod kožu.

Kasnije su ti isti zvuci dopirali sa radija.

Jedno vreme, svake nedelje pre podne, skala je stajala na Studiju B.

"Diskomer"

Čula se "Jesen".




Iz vremena pred izlazak prve ploče sećam se razgovora sa Magi, nekog starog drveta i zida na kome piše:

Margita je dečak. 



Tu je nastala jedna čudesna Zokina fotografija. Sada se natpis više ne vidi. Žbunje ga je sakrilo.


Imaginarni grad



Margita. 

Neki dečak je pitao da li ona ide sa Pogorelićem na turneje. Da je pitao desetak godina ranije možda bi i dobio potvrdan odgovor. Ovako...

Margita ima svoj klavir, i sinti, Ekatarinere i njihove zajedničke turneje.

I puno, puno lepih priča, kao što je ona o pismima jednog starog prijatelja koja stižu iz raznih krajeva sveta sa pomalo peska. "Škrgutava" pisma.

Magi žali što ne može i malo duše da putuje u raznim pismima, da stiže do raznih ljudi i da se taj delić duše oseti pod prstima, kao pesak.

Voli Roberta Pauela i njegove pripovetke, među kojima je najlepša i najpopularnija "Tea In The Sahara".

Krivo joj je što Sting nigde nije napisao da je uradio pesmu prema toj priči. Možda je to i jedan od razloga što ne voli Stinga.

Voli lepe ljude, Brižit Bardo,

"koja nema veze sa rock'n'rollom, a koja je čist rock'n'roll i čist simbol šezdesetih godina i svega što se tada dešavalo i koja je najlepša na svetu", 

voli

"čika Marka Bolana koji je isto najlepši na svetu, neverovatno ženskast, lep na totalno ženski način".

Svoje prve junake, kao i mnoge devojčice, vezuje za bajke, prinčeve, princeze, Romea i Juliju i neke priče:

- Kad sam bila mala fasciniralo me je to da postoji jako veliki broj priča koje sam znala da se nikada neće ostvariti i da ću biti srećna ako ikada naslutim da su makar realno postojale.

Takva je priča o tome da su i ljudi mogli postati bogovi ako su bili dovoljno dobri i dovoljno veliki.

Egeja su, recimo, bogovi proglasili svojim bratom jer se, misleći da mu je sin poginuo, bacio u more Egejsko, i tako je, pošto su ga bogovi odabrali i proglasili svojim bratom bogom, postao besmrtan.

Drugi krug junaka poklapa se sa polaskom u školu, prvim susretima sa muzikom, nekim novim saznanjima, nekim važnim ženama i rock'n'roilom:

- Čim sam videla svoju učiteljicu odmah sam se zaljubila u nju. Izgledala je božanstveno, u nekom svetloplavom kostimu, sa najtoplijim likom koji može da postoji na svetu i bila sam jako ponosna što imamo iste inicijale. 

Ona nas je naučila da prepoznamo zašto su majke važne u našem životu - kao osobe koje su zadužene da nas odneguju. Znači, ne postoji ništa što moraš, ne postoji ništa što je neki šablon - sve ćemo naučiti sa godinama.

Moje prvo veliko vezivanje za muziku jeste vezivanje za ženu koja me je naučila da sviram.

Miroslava Petrović. 

Ja volim da kažem da je ona moja majka. Mojoj mami to ne smeta.

Kod Lilike je prešla u praksu ta priča o tome da ništa ne moraš da radiš u životu, da ne moraš da sviraš, da ne moraš da učiš, da ne moraš da budeš uredan, da ne moraš da se kupaš ako ti se ne kupa i da jedino mora da se umre.

Imala sam jedno osam-devet godina kada sam počela realno da razmišljam o tome da ćeš imati više ili manje sreće u životu da taj život proživiš vredan, vredan da se završi.

Prema tome, jedino što mora da se desi, to će biti ta neka smrt u tom nekom fizičkom smislu i nikako ne u duhovnom, nikako ne starenje u duhovnom smislu i nikako ne završavanje rada ako znaš da će taj rad tebe održavati u životu i činiti te mladim.

Taj rad, na svu sreću, počeo je da biva muzika.

Kod Lilike sam prvi put počela da radim nešto i da sam zadovoljna dok to radim. Jako je važno kad si mali da si siguran u nešto što radiš, da je dobro i da ti dođu neki veliki i da imaš tu potvrdu od njih.

Kada sam počela da se bavim muzikom imala sam osam, devet godina, a to je bilo vreme šezdeset sedme, osme. Bila sam svesna da se u društvu oko mene dešavaju jako važne stvari i jedino što mi je bilo žao jeste to što nisam malo starija, što nemam četrnaest, petnaest ili šesnaest godina da mogu da učestvujem u nečemu što se u celom svetu dešavalo a što se, u velikoj meri, ticalo muzike.

Rock'n'rolla.

Tada su nastale prve priče o Marku Bolanu, o Dejvidu Bouviju i sve one divne iluzije koje mogu da se naprave oko njih.

Međutim, Bolan i Bouvi nisu konkretno junaci. Oni su otelotvorenje junaka. Moguće otelotvorenje junaka. Ja obožavam Ivu Pogorelića, međutim on mi nije otelotvorenje junaka. On to jeste samo dok svira.

Dok je, međutim, kod Bouvija ili Bolana ili Zeppelina, Planta, snaga, emotivnost koja se dešava u toku stvaralaštva toliko jaka da obuzima celokupnu njihovu ličnost, celokupni lik i predstavu o tom liku, koja se onda forsira kroz medije.


Emocija koja će živeti u njima



U jednom trenutku, ponesena onim što se događa oko nje, Magi je shvatila da klasična muzika i ono što ona svira neće naići ni na kakav normalan, dobar odziv. Trebalo je naći neki izlaz iz tog, naizgled, zatvorenog kruga:

- Klasična muzika tek danas dobija na nekom publicitetu: Madžar, Nataša Veljković, mali Stefan... Ali, kada se zna koliko vremena oni provode vežbajući, koji sumanut život svi oni imaju, to apsolutno ne može da se nadoknadi nikakvim publicitetom i nikakvim novcem.

A, kamoli Pogorelić, a kamoli ovi veći. Nemoguće je.

Pronašla sam jedno drugo rešenje.

Kad imaš problem sa rečima i problem sa emocijama - posegneš za matematikom. 

Arhitektura je bila matematičko rešenje problema nepriznavanja muzike.

Na trećoj godini mojih studija pojavio se profesor Milan Lojanica.

On je u mom životu tada bio jako važan i još uvek je važan, jer znam da postoji neko ko misli na meni sličan način i ko razmišlja o formi i o važnosti forme u životima ljudi kao ja.

A onda se, u arhitekturu, umešao i rock'n'roll.

- Muzika je, u odnosu na arhitekturu, važnija utoliko što kad sviraš, kad imaš koncert od sat i po vremena, sposoban si da okupiš hiljadu i po ljudi i da svima predstaviš u trajanju od sat i po imaginarni grad i da ih povedeš kroz taj prostor a da je to nemoguće uraditi u arhitekturi. 

Emocija koja se dogodi i koju doživi tih hiljadu i po ljudi na koncertu ostaće i živeće u njima.

Ili kao odvojeni dogadaj ili kao celokupni, zajednički doživljaj.

U arhitekturi mislim da bih bila i ostala nesrećna da nije krenula muzika.

Prva ploča. 

"Geto", "Radostan dan", "Vrt", "Aut", Papićev plakat, koncerti, utisci i razne priče prijatelja, ulična svirka pred Akademijom i opet onaj zvuk.

Zatim - Ekatarina.

Zagreb. 

"... Bolje Vas našli".

Jedan čovek, čije mišljenje cenim više od svega, pričao je tada kako mu je srce igralo dok su svirali.

"Oči boje meda", "Modro i zeleno", "Tatoo", "Zaboravi ovaj grad"... Gerine tetovaže.

Neki razgovori, slikanje, spot, koncerti i puno, puno muzike -  one, što ide pod kožu.

zabeležila: Snežana Golubović (Rock, novembar 1986.)


 Junaci moje mladosti: Milan



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)