Dragoslav Šekularac, životna priča (1/2): Bezobrazluk se već tada čitao u mojim očima ... (1968)

April 1968: Velika glumačka svečanost: Jugoslovensko dramsko pozorište proslavilo dve decenije od svoje prve predstave... Prvi dobitnici nagrade iz fonda Isidore Sekulić su književnici Svetlana Velmar-Janković, Živojin Pavlović i Ljubomir Simović... U tom Somboru: Počele Osme somborske muzičke večeri... Lale se razigrale: U Zrenjaninu završen 18. susret vojvođanskih pozorišta... U okviru proslave 60-godišnjice stvaranja albanskog pisma, u Prištini počelo savetovanje naučnih radnika koji izučavaju albanski jezik i književnost... Treći međunarodni Bijenale industrijskog oblikovanja otvoren u Ljubljani... Muzičko veče za pamćenje: Najpopularniji francuski šansonjer Žilber Beko održao koncert u Beogradu... Prvakinja beogradske opere Radmila Bakočević postigla veliki uspeh na sceni Metropoliten opere u čuvenoj "Madam Baterflaj"... Miroslavu Krleži uručena jedna od ukupno sedam "Herderovih" nagrada za 1968. godinu... Dragutin Šurbek i par Vecko-Stipančić postali prvaci Evrope u stonom tenisu... Na velikom plivačkom takmičenju u Bonu, naša takmičarka Mirjana Šegrt pobedila na 100, 200 i 400 metara. Stazu od 100 metara plivala je u novom evropskom rekordu 59,9 sekundi... Jugoslovenski vaterpolisti pobedili reprezentaciju Holandije sa rezultatom 7:5... Pobedom sa 5:1 nad reprezentacijom Francuske u fudbalskoj utakmici održanoj u Beogradu, Jugoslavija se kvalifikovala za polufinale Kupa nacija... To je bilo 24, ali već 27. aprila naši fudbaleri gube u Bratislavi od reprezentacije Čehoslovačke - i to 3:0... A jedan od najvećih fudbalera na ovim prostorima, Dragoslav Šekularac, popularni Šeki, otvara dušu novinaru zagrebačkog Plavog vjesnika... 

"Vrata Crvene zvezde bila su kao od čelika i delovala su kao da mi se nikada neće otvoriti. Bar da su me pustili da malo žongliram, da pokažem šta znam! Terali su me čim bi me ugledali. Sve zbog niska rasta, debeljuškasta izgleda i, kako se sada opravdavaju, bezobrazluka što se već tada čitao u mojim očima"

Imao sam samo trinaest godina kada je moja fotografija prvi put ugledala svetlost dana, a moja izjava dobila istaknuto mesto na novinskim stupcima. Dogodilo se to 1954. godine u vreme kad se u Švajcarskoj igrao fudbalski šampionat sveta.

Nekoliko novinara s foto-reporterom navratilo je u dvorište, gde sam po ceo dan šutirao fudbal. Zapitali su nas dečake šta mislimo ko će osvojiti titulu svetskog prvaka. Prognozirali su Brazil. Najviše glasova posle brazilskih majstora fudbala dobili su Mađari. Ja sam bio jedini koji je tvrdio da će prvak sveta postati Zapadna Nemačka.

Kada su braća Walter, Rahn i ostali zaista trijumfovali, ti isti novinari potražili su tog dečaka. Bio sam to ja. Snimili su me i tražili od mene da dam opet neku sličnu, neverovatnu, i gotovo neostvarljivu izjavu, ubeđujući me da sam "prorok" i da će se to opet obistiniti.

Na pitanje koji su najbolji fudbaleri sveta odgovorio sam:

- Postoje samo tri istinska majstora fudbala. To su Mathews, Puškaš i Šekularac.

Nisam nikada više video i sreo ove novinare, ali zar se zaista nije ostvarila moja prognoza. 

No, uostalom, to nije u ovom trenutku bitno. Počet ću vam pričati o sebi od dana kada sam bio mali.


Kako smo krali voće na Bajlonijevoj pijaci



Rođen sam 30. novembra 1937. godine u Štipu. U ovom gradu u Makedoniji živeo sam samo šest meseci, jer su mi se roditelji preselili u Beograd. Majka mi je Makedonka. Kažu da je Donka Markovska bila veoma zgodna i šarmantna dama, i da je moj otac Bogosav, tada student prava (diplomirao je na vreme), imao mnogo muke dok je nije privoleo da se uda za njega.

Prvo sam dete i postao sam, normalno, mezimče u kući.

Otac Bogosav, majka Donka, mali
Dragoslav i još manji brat Mirko
Četiri godine kasnije, rodio se moj mlađi brat Mirko, isto tako fudbaler, sada ozbiljan student, ali ja sam zadržao sve beneficije koje pripadaju prvencu i simpatije kompletne porodice.

Moje se detinjstvo ni u čemu posebno ne razlikuje od ostalih. Ne sećam se onih dana dok nisam počeo igrati fudbal, jer se verovatno ništa posebno značajno nije ni dogodilo. Znam samo da sam sa svojim drugovima često išao i "krao" lubenice i voće na Bajlonijevoj pijaci, da bismo ga posle donosili našim "devojkama" s kojima smo u parkovima, zajednički i s velikim zadovoljstvom i važnošću, zbog takvih "hrabrih podviga", delili plen.

Zanimljivo je da nas nikada nisu uhvatili, jer vesti i priče o tim mojim nedozvoljenim igrama nikada nisu stigle do oca. Imao sam sreću da tako bude, jer je Bogosav, to još uvek mislim, najstroži otac koga je ovaj svet dao. 

Neke stvari ni sada ne mogu da mu zaboravim, ali, naravno, oprostio sam mu ih.

Dok sam išao u kratkim pantalonama i bosonog, bio sam mali rastom i strašno debeo. Voleo sam da jedem sve što mi se da, a naročito slatkiše. Znam da je majka uvek imala najveće muke da sakrije kolače, jer sam ih tamanio nemilosrdno. Zvali su me svi Bucko i taj je nadimak i sad ostao aktuelan. Naravno, tako me zovu samo moji rođaci ili oni najintimniji drugovi s kojima se družim još od detinjstva.

Nikada nisam obožavao školu. Najsrećniji sam bio kada sam zajedno s drugovima, a imao sam nesreću da i oni budu kao i ja, bežao sa časova. Koliko sam samo batina zbog toga dobio! Ali, u tome me niko nije mogao sprečiti, jer smo se nakon bega uvek okupljali u jednom skrivenom dvorištu, gde smo igrali fudbal do iznemoglosti.

Sećam se da su u to dvorište, gde se igrao najbolji fudbal, dolazili i stariji, odrasli ljudi. Driblao sam ih do besnila. Toliko sam ih pravio smešnim, jer i po nekoliko njih nisu uspevali da mi oduzmu loptu. Izbezumljeni i besni jurili su za mnom po terenu i tukli me iz sve snage od muke. Ali, ja nisam prestajao, jer sam od malih nogu shvatio fudbal kao igru nadmudrivanja i bio najsrećniji kada nekoga izigram, prevarim, i dovedem ga u situaciju da ostane zaista nemoćan.

Znam da je u to naše dvorište dolazio i sadašnji trener "Crvene zvezde" Miljan Miljanić. Igrao je veoma retko i bio nam je uvek rezerva. Kako se vremena zaista menjaju!

Od zadovoljstva koje sam voleo kad sam bio mali zapamtio sam i da sam obožavao da se vozim u tramvaju "dvojki". Taj tramvaj je pravio krug Beogradom. Sećam se kako sam, kada bih pobegao sa časa, a zbog kiše ili hladnoće bismo otkazali igranje fudbala, po ceo dan sedeo u tramvaju i vozio se u krug, jer sam znao da me u njemu niko neće videti od roditelja ni od nastavnika.

Oduvek san navijao za "Crvenu zvezdu". Možda zato što je tadašnji naš vođa grupe, neki Aca, bio vatreni "zvezdaš", toliko pristrasan da nas je sve zarazio. Kada sam već malo poodrastao, redovno sam odlazio na fudbalske utakmice. 

Sećam se onog starog fudbalskog terena "Crvene zvezde", jer je bio pogodan za preskakanje. Tako sam redovno, svake nedelje dva-tri sata pre početka utakmice ili ponekad i nedeljom ujutro, ulazio na teren.

Zatim bih se onako mali krio u šahtovima pod tribinama ili po rupama i tako šćućuren čekao da ti dugi sati prođu i da gledaoci počnu dolaziti na utakmicu. Tek tada sam izlazio. 

Redari su zapazili da se švercujem. Progonili su me, ali nikada nisu uspeli da me uhvate. Jednom me je prilikom jedan odvratni brkati matorac jurio desetak minuta po igralištu. Nije uspeo da me uhvati, jer je pao od umora.

Često sam odlazio i na Mali Kalemegdan, jer se u to vreme u Beogradu igrala najbolja košarka. Možda bih i pokušao da igram, ali zbog malog rasta to nisam ni pokušavao. Mada sad priznajem da su me efektni potezi Geca, Roklicera, Kalembera i ostalih dovodili do oduševljenja.

Moje prvo poznanstvo s fudbalom i sa "Crvenom zvezdom" bilo je veoma tužno. Znam da sam zbog toga plakao nekoliko dana, jer sam dva puta pokušao da se upišem u pionirski tim "Crvene zvezde", ali sam oba puta bio odbijen. 

Oterali su me s igrališta rečima:

- Ti si još mali, a i vidiš kako izgledaš. Ne možeš ni da šutneš gumenjaču, a kamoli fudbalsku loptu. Idi kući i dođi kada malo porasteš!

U drugom slučaju, kada sam vraćen s "audicije", dočekao me je i ispratio sadašnji generalni sekretar "Crvene zvezde" Slobodan Ćosić, koga još uvek zbog njegove nedalekovidnosti i neinvencije često podsećam i dovodim u neugodnu situaciju.


Nadigrati, a ne udariti protivnika



Uzaludne su bile moje velike želje i nade da ću jednoga dana ipak ispuniti dečačke snove i obući taj prugasti crveno-beli dres, koji me je toliko zarazio i postao jedini cilj u životu. Dva puta sam kao poslednji bednik teran s igrališta. Srce me je bolelo, jer, da tragedija bude veća, dva su moja vršnjaka s kojima sam po ceo dan šutirao krpenjaču, bila primljena, a ja sam bar tri puta bolje igrao i znao više o nogometu.

Vrata "Crvene zvezde" bila su kao od čelika i delovala su kao da mi se nikada neće otvoriti. Bar da su me pustili da malo žongliram, da pokažem šta znam! Terali su me čim bi me ugledali. Sve zbog niska rasta, debeljuškasta izgleda i, kako se sada opravdavaju, bezobrazluka što se već tada čitao u mojim očima.

Šeki - ljubimac najmlađih
Posve slučajno me je sunce ogrejalo. 

Tadašnji trener pionira "Crvene zvezde" Dimitrije Milojević, čika Mitke, pozvao me je na trening. Današnji ekonom Aca dao mi je patike i dres. Kao omađijan, radio sam s loptom šta sam hteo. Ona je toga dana bila poslušnija nego ikada. Oni koji su me terali, i Slobodan Ćosić među njima, bili su iznenađeni. 

Položio sam prijemni ispit s desetkom vrata "Crvene zvezde" bila su širom otvorena. Postao sam najsrećniji čovek na svetu.

Čika Mitke, koji me je i primio u tim, nije me dugo ispuštao. Umeo je da opravda sve moje nestašluke, da mi prašta i da razvije u meni naviku i shvatanje da je nogomet majstorstvo, da se igra mozgom i kolektivno. Veći je podvig nadigrati, nego udariti protivnika.

Učio me je i pomagao mi svojim toplim i iskrenim savetima i posle kada sam napustio pionirski tim i prešao u podmladak. 

Zaista se sa zadovoljstvom sećam njegovog plemenitog izgleda i očiju iz kojih je blistalo prijateljstvo. Još kao mali sam shvatio kako on od srca želi da postanem veliki fudbaler. 

Uvek sam mu verovao i sada otvoreno, kao i mnogo puta pre, mogu izjaviti da je on moj "fudbalski otac" i da mu najviše dugujem. 

Nikada čika Mitketa ne zaboravljam. Uvek mu se, iako je davno napustio fudbal, javljam razglednicama. Nedavno sam mu u znak zahvalnosti za sve što je učinio za mene, od maraka što sam ih dobio za prelazak u Karlsruhe, kupio televizor, ali to je, znam, suviše malo da bih se čika Mitketu odužio za sve što mi je učinio.

Igranja u podmlatku se ne sećam, iako sam već tada počeo da dobijam najlaskavije komplimente i epitete. Nazivali su me čudom od deteta. Naš podmladak u kojem su igrali Tomić, Ivan Popović, Petković, Ćurčić, Stipić, Mladenović-Šerpica, bio je prvak države. Igrao sam dvanaest puta u omladinskoj reprezentaciji, i po broju mečeva igranih u državnom timu bio sam rekorder među vršnjacima.

Više od igara u mladom timu sećam se pionirskih utakmica kad sam u predigrama prvog tima "palio" publiku i kada su mi u ušima odzvanjali uzvici oduševljenih navijača: "Šeki, Šeki!"

Navikli su me da igram za njih, i tek kad sam na utakmici čuo njihove uzdahe i povike, bio sam zadovoljan. Znao sam da sam igrao onako kako jedino ja umem i da sam blistao u punom sjaju.

Taj kriterij zadržao sam celog života, jer kada bih i dobio osam ili devet za igru a ostao bez žagora svojih navijača, nikad nisam zadovoljan. Ja tako shvaćam fudbal, igram ga drugačije od ostalih i možda je to pravo objašnjenje što sam postao toliko popularan i što sam jedan od retkih jugoslovenskih fudbalera koji uza se ima uvek svoju publiku i niko me kod nje ne može zameniti.

Prvi put sam to osetio u vreme kada još nisam postao standardni prvotimac.

Pre trinaestak godina najbolji tim "Crvene zvezde" odleteo je na zimsku turneju po Južnoj Americi. Potajno sam se nadao da će se i za mene u avionu naći mesto. Nije tako ispalo, ali ništa se nije moglo ispraviti; nastavio sam igrati u mladoj ekipi "Crvene zvezde".

Bili su to prvi koraci k slavi i ja sam trenirao kao nikada dotad. Na prvom meču drugog tima bilo je samo hiljadu gledalaca. Sledeće nedelje već tri hiljade, da bi, sećam se da smo igrali protiv Šapčana, na tom meču prisustvovalo petnaest hiljada ljudi, koji su kao u horu, i ako je bio januar i sneg, klicali: "Šeki, Šeki!" 

Šekularac i Obradović, snimak iz kasnijih godina
Kada su se prvotimci vratili sa turneje o svemu je bio obavešten dr Aleksandar Obradović i on me je konačno i zauvek pozvao među prvotimce.

Postao sam ravnopravan član sa svojim idolima Mitićem, Stankovićem, Džajićem, Spajićem i ostalima.

Na tom novom fudbalskom putu nisam bio uvek obasut aplauzima i simpatijama tehničkog štaba.

Dr Obradović me je voleo, ali tadašnji trener prvog tima Miša Pavić nije me želeo prihvatiti.

Tako je sa nepoverenjem počelo naše poznanstvo i mi nikada nismo uspeli da postanemo prijatelji. 

Nikada mu neću oprostiti kada me je na prijateljskoj utakmici u Klagenfurtu ubacio u igru u poslednjoj minuti.


Ušao sam presretan što igram, ali nisam ni dotrčao do centra, a sudac je odsvirao kraj. 

Plakao sam kao malo dete i nekoliko dana nisam mogao smisliti Mišu Pavića, jer sam verovao da mi je namerno podvalio i napravio me smešnim.

I ako sam zbog svoje paprene iskrenosti i otvorenosti, jer sam nekima starijima tvrdio da nemaju veze sa fudbalom (a bilo je takvih), stradao na prvim metrima fudbalske karijere, bio sam siguran u sebe i nisam gubio samopouzdanje. Uspeh je, znao sam, morao doći. Tako je i bilo. 

Na prvoi utakmici, pred već mojim navijačima, zaigrao sam u svom stilu. To je bio duel s "Vojvodinom" iz dana braće Krstić, Boškova, Rajkova, Milovanova. Utakmica je završena rezultatom 2:2. Na meni je napravljen penal, koji je ostvaren u pogodak. I drugi gol za naš tim ja sam kao na tanjiru pripremio Ivanu Toplaku, našem centarforu. Bilo je zaista teško promašiti iz takva položaja.

Prvi moj gol, i jedan od najdražih, postigao sam protiv fudbalera "Partizana". U derbiju večitih rivala, koji se uvek igra pred prepunim igralištem, obukao sam dres sa brojem 7. Iako nikad nisam igrao na desnom krilu, nisam se uplašio. Prva lopta me je pokrenula. Napravio sam uspeo prodor, osetio sam gledaoce da su uz mene i poleteo na njihovim krilima.

U jednom trenutku moj dugogodišnji "saradnik" kraj leve aut-linije Bora Kostić snažno je šutirao. Golman "crno-belih" Slavko Stojanović uspeo je da samo kratko odbije loptu. Natrčao sam na nju i upravio je u mrežu. 

Te smo 1955. godine u tom prijateljskom meču pobedili sa 1:0 mojim golom što mi ga je pripremio Kostić. Posle smo Bora i ja izmenili uloge. Ja sam umeo da mu hiljadostruko uzvratim za tu šansu koja me je toliko obradovala.


Moje najbolje utakmice života



Stigao sam u prvi tim "Crvene zvezde" upravo u vreme kada je jedna divna generacija, puna fudbalskog znanja i talenta, doživljavala svoje poslednje dane i spremala se da zauvek ostavi "crveno-beli" dres i da se povuče s terena. Samo nekoliko utakmica odigrao sam sa Džajićem, Zlatkovićem, Brankom Stankovićem, Jezerkićem i ostalima, kojima sam se pre nego što sam ostvario svoj najveći san divio i priželjkivao ista zadovoljstva što su ih oni uživali.

Slučajno se to dogodilo da je moj najveći ljubimac, to i sada otvoreno izjavljujem i priznajem, iako se dijametralno razlikujemo i po temperamentu, i po stilu igre, a i po različitoj fudbalskoj karijeri, Rajko Mitić, morao da zbog mog "gromoglasnog dolaska" u prvu ekipu "Crvene zvezde" prepusti meni svoj dres s brojem osam, koji je godinama s velikim uspehom nosio, u kojem je postao prava plemenita fudbalska legenda i koju je topio znojem po terenima celog sveta.

Dve fudbalske legende: Dragoslav
Šekularac i Rajko "Rale" Mitić 
Istina, dobroćudni i uvek dobronamerni i iskreni prijatelj Rale, nije bio nesrećan zbog takve istine. Samo nekoliko puta sam igrao desno krilo a Mitić desnu polutku. U svim ostalim susretima što su mi godinama donosili slavu, on je nosio dres s brojem četiri i zahvaljujući svojoj neverovatnoj izdržljivosti i pravom sportskom životu, uspeo je da ostane veliki igrač i u drugoj ulozi.

Moj prvi bljesak, ali u onom stilu "najvećeg majstora sveta" kakvim su me nekad nazivali, dogodio se daleko od očiju naših ljubitelja fudbala. Na turniru u Južnoj Americi 1961. godine, u gradu Santijagu, zaista sam odigrao moje najbolje utakmice života

"Crvena zvezda" je osvojila prvo mesto i veliki pehar ispred Botafoga, Ferenzvarosza i tima Kolo Kolo. Nije neskromno, jer je zaista istina: Amarildo, Didi, Garinča, Albert, Fenjveši, Gereč, Sančez, i Toros ostali su u mojoj senci.

Uostalom, ja sam proglašen za najboljeg fudbalera turnira. Iz Brazila sam dobio izvanredno povoljne ponude, od nekoliko stotina hiljada dolara. Nije li i u tome dokaz da je tadašnji naš "Kapo di tehniko" dr Aca Obradović svim ostalim prvotimcima "Crvene zvezde" dao po 130 dolara, a meni, pre toga javno objasnivši zbog čega to čini, 700 dolara.

Bio je to onda golem novac. Ali, nisam ni pomišljao da prihvatim tu ponudu iz Brazila. Bilo je to drugo vreme, kad se nije igralo samo za novac i kad se odlazak u inostranstvo smatrao maltene kao neka vrsta dezerterstva. 

Tada sam mislio da ne postoji nikakav razlog niti ikakva količina novca, koja bi me mogla odvesti iz mog kluba, "Crvene zvezde", koju sam iznad svega voleo a koju sam, kao što znate, napustio pre nekoliko godina gotovo napušten od svih, go kao miš, maltene oteran.

Prvi put sam igrao u reprezentaciji 1956. godine. 

Nikad neću zaboraviti to tužno popodne na stadionu JNA i taj meč s fudbalskom reprezentacijom Čehoslovačke, koju smo nesrećno izgubili sa 1:2 i kad je moj debi u dresu s državnim grbom, što sam ga toliko priželjkivao, bio obavijen tugom i neuspehom. 

U stvari, bili su to poslednji trzaji Milutinovića, Veselinovića, Zebeca, Beare, Stankovića, koji su u to vreme već veterani, i nisu mogli da naprave podvig u duelu sa znatno mlađim Čehoslovacima.

S reprezentacijom, klubom i gradskim selekcijama obišao sam ceo svet. Mislim da sam jedan od retkih jugoslovenskih fudbalera koji je proputovao celu zemaljsku kuglu. Imao sam sreću da se "uguram" u olimpijski tim, koji je učestvovao na Olimpijadi u Melbourneu. Jer, za nas fudbalere odlazak u Australiju je gotovo nemoguć, jer se tamo pokušaj da se fudbal "zaseje" sasvim izgubio i nije mogao dati rezultate.

Odigrao sam 42 utakmice u reprezentaciji. 

Ja, u stvari, nisam imao svoju fudbalsku generaciju. Od mojih vršnjaka bili su Dražan Jerković, Milutin Šoškić i Vladimir Durković. Najsjajnija jugoslovenska fudbalska generacija, koju su predvodili Galić, Zambata, Vasović, Jusufi i ostali, mlađa je od mene, ali ja sam ipak uspeo da s tom fudbalskom gardom odigram najveći broj mečeva. 

Bilo je to zaista vreme kad se igrao drugačiji fudbal i kada je ulazak u državni tim bio ravan podvigu uspona na Mont Everest.

Situacija se sada znatno izmenila. Nema više fudbalskih izuzetnih asova. 

Lako je Draganu Džajiću i Ivici Osimu da budu najbolji u Jugoslaviji kad u suštini i nemaju ravnopravne rivale! 

Oni su dva trenutno jedina igrača koji bi mogli da se uhvate ukoštac sa svojim prethodnicima koji su sada razasuti širom Evrope. To je razlog što sam veliki optimist kad je u pitanju moj povratak i što garantujem da ću opet "zaglaviti" u državnom timu. 

Uostalom, ja moram ispuniti svoj veliki cilj i odigrati 50 utakmica u plavoj majici s državnim grbom. Zar zaista ne bi bila velika šteta da Dragoslav Šekularac, koji je fudbalskim znanjem pripodao samom vrhu jugoslovenskog fudbala, ne bude i po broju odigranih reprezentativnih mečeva među samom elitom.

Ljubimac gledalaca širom zemlje: Još samo da plajvaz proradi...

Ipak su moji najsrećniji dani i trenuci bili oni kad sam igrao u dresu "Crvene zvezde". Mislim da je svima dobro poznata istina da je to najpopularniji jugoslovenski klub i u zemlji i u inozemstvu. Iznad svega mi je godilo što sam bio ljubimac gledalaca širom zemlje. 

Mislim da niko kao ja nije mogao tako spontano da doživi tu sreću, da od srca oseti kako se celim telom i dušom raduje, taj iskreni stisak ruke brojnih simpatizera, ili radost u njihovim očima koje su, kako kažu, ogledalo duše.

Nezaboravne su slike što sam ih video u Hongkongu. To je zemlja gde je fudbal još u pelenama, ali to je najlepši stadion na kojem sam u životu igrao. Urezan je u jednu golemu stenu, trava je ravna najboljem perzijskom ćilimu. Na ulicama neverovatni kontrasti: vile i kolibe, rikše i najluksuzniji automobili, nosači, najelegantnija gospoda i prosjaci. Sve je to tako skladno i uopšte ne traži nikakav prezir ili sažaljenje.

Stekao sam mnogo prijatelja, ali o tome posle ...


Omiljeni dueli sa "poslovođom" Partizana



Uvek su mi bile najdraže utakmice sa fudbalerima Partizana. Ti mečevi imaju neku posebnu, skoro neobjašnjivu privlačnost, i znam do sam redovno bio najsrećniji u trenucima kada slavimo pobedu nad fudbalerima "crno-belih". I sada je interesovanje za ove derbije veliko, ali mi se ipak, čini, mada sam možda pomalo sujetan i pristrasan, da je nekada bilo drugačije, jer te nedelje je taj meč donosio Beogradu pravi fudbalski praznik.

Najviše sam voleo da vodim duele na sredini terena sa "poslovođom" Partizana Vladicom Kovačevićem, jer su to bili dvoboji nadmetanja znanjem i tehnikom, naravno i mozgom.

Vidljivi "otisci" protivnika
Uživao sam da me drži Velibor Vasović, možda najsnažniji i fizički najspremniji fudbaler protiv koga sam ikada igrao. 

Bio je to veliki borac, ali "tanak" sa znanjem fudbala, tako da je uvek nasedao mojim fintama, i trikovima. 

Međutim, nikada nije bio grub i zato sam ga veoma cenio. Smatram da je Vaske najbolji defanzivni half koga smo ikada imali, i zato Rajko Mitić greši što njega i Fahrudina Jusufija ne zove u pomoć pred ove teške utakmice u polufinalu Kupa evropskih nacija.

Jedan fudbalski duel nikada neću zaboraviti. 

Tvrdim da ga isto tako neće zaboraviti ni moj direktni protivnik u tom duelu.

Sve se to odigralo 1960. godine na Olimpijadi u Melburnu, kada su se u finalu sastali reprezentacija Jugoslavije i ekipa Sovjetskog Saveza

Pobedili su Sovjeti sa 1:0, ali ne zasluženo već zahvaljujući pre svega i samo početničkoj grešci našeg golmana Perice Radenkovića koji je primio gol kroz noge i tako nam uskratio zadovoljstvo da slavimo i oduzeo nam zlatnu medalju.

Ja sam tada igrao na desnom krilu, jer je desnu polutku uvek igrao Toza Veselinović, koji je u to vreme zaista blistao u punom sjaju. Sa nama dvojicom bili su u napadu Muhamed Mujić i Sava Antić. Sve samo "džagoljaši" i tehničari. 

Sećam se da smo izvodili prave egzebicije sa naivnim i u to vreme znatno slabijim Rusima. Mene je, dobro se sećam, držao njihov levi bek Bašaškin. Pravi Rus, plav, snažan, ujeda i trči do iznemoglosti. Ali ništa mi nije mogao. Bar desetak puta napravio sam ga smešnim, i posle meča gledaoci su nama poklonili sve aplauze iako smo izgubili duel.

Najlepši gol moje karijere postigao sam 1960. godine pred Beograđanima. Igrali smo sa reprezentacijom Portugalije, koju su predvodili Koluna Augusto i Kaven, jer je famozni Euzebio tek tada sticao prvu afirmaciju i nije igrao.

Neko je nabacio loptu sa desnog krila pred šesnaesterac. Zahvatio sam je volejom, pre toga sam se malo bacio, i efektno je poslao u sam ugao gola. Pobedili smo na kraju sa 5:1.

Još jedan gol mi je veoma drag. Igrali smo na stadionu Partizana protiv Slobode iz Tuzle, koja je u to vreme bila prvoligaš. Predriblovao sam nekoliko Tuzlaka i stigao do linije šesnaesterca. Tu sam stao i okrenuo leđa golu. Hajrović je očekivao da ću je nekom dodati. Osetio sam da me ne prati i zato sam je petom snažno udario. Ona je pored iznenađenog golmana ušla u mrežu. 

Ja, dragi čitaoci, nikad nisam bio golgeter i zato ono malo golova što sam postigao dobro pamtim.

Moji biseri fudbalske karijere su i mečevi u Parizu u polufinalu i finalu Kupa nacija. Naročito dobro igrao sam u prvom susretu protiv Francuske kada smo pobedili sa 5:4. I u drugom susretu u finalu, protiv tima Sovjetskog Saveza, kada smo opet, već po ko zna koji put, poraženi sa samo jednim golom razlike, nisam podbacio. 

Čak naprotiv, imao sam svoj dan i sreće, da pred Francuzima na stadionu, u "Parku Prinčeva" prikažem sav svoj fudbalski repertoar i znanje. Istina, u tome su mi znatno pomogli i fudbaleri Sovjetskog Saveza, uvek snažni i bekompromisni borci, ali kruti i za fudbalske majstorije i varke naivni i "rođeni".

Godine 1962. na Svetskom prvenstvu u Čileu igrao sam najbolje utakmice života. Naročito se sećam susreta sa Zapadnom Nemačkom, kada smo golom pokojnog Perice Radakovića, pobedili i plasirali se u polufinale, gde smo, zasluženo, ali i dosta nesrećno, izgubili taj duel sa Čehoslovačkom sa 1:3. 

Bio sam u Čileu potpuno zdrav, dobro fizički pripremljen, i zaista sam igrao svim srcem i znanjem.

Posle završenog šampionata proglašen sam, od strane stručnjaka i novinara, za najbolju polutku svetskog prvenstva. Možda je jedino bolje od mene igrao Brazilac Garinča, koji je zaista pravio čuda na desnom krilu. Sećam se njegove utakmice u finalu, kada je čehoslovačkog beka Lalu napravio smešnim. Njegova tri prodora donela su golove, jer su Vava i Zagalo dobijali lopte kao na tanjiru i samo ih sprovodili u mrežu.

Jedan slučajan ispad, kada nisam mogao da se obuzdam, i da ukrotim strasti i temperament, doneo mi je najtužniji trenutak u fudbalskoj karijeri. 

To je bilo u Nišu 1962, godine, kada sam na utakmici sa Radničkim, napravio pravi fudbalski skandal. Ošamario sam sudiju Pavla Tumpasa, koji je zaista zaslužio tako nešto, i zbog svega toga kažnjen sa godinu i po dana neigranja.

Iako čitave jeseni nisam oblačio dres nisam sasvim izgubio renome stečen u Čileu. Kasnije sam saznao da su se Robert Vernj i Žak Feran već bili dogovorili da mene proglase za najboljeg fudbalera Evrope u toj godini. 

Ali, taj gest, sada mogu da kažem glupost, koji mi je doneo kaznu, uskratio mi je to zadovoljstvo da dobijem "zlatnu loptu". Ta čast pripala je Čehoslovaku Masopustu, koji je zaista igrao veoma dobro u Čileu, ali je bio daleko ispod mene. Ja sam bio samo četvrti, iako i sada takav plasman smatram jednim od mojih najvećih uspeha.

Te jeseni, 1962. godine, obukao sam vojničku uniformu. Sećam se da sam, ošišan do glave, kao vojnik, dva puta igrao u državnom timu. Oba puta sam briljirao, bile su to utakmice protiv Čehoslovačke i Mađarske. 

Obe smo rešili u svoju korist sa istim rezultatom od 2:0. I u Beogradu i pred Zagrepčanima igrao sam veoma dobro, i zato smatram da su one biseri u mojoj fudbalskoj, "reprezentativnoj" karijeri.

Dragoslav Šekularac (Plavi vjesnik, april - maj 1968.)


Kraj 1. dela - 2. deo je OVDE



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)