Velimir Bata Živojinović: Kako sam u 33 godine snimio 44 filma (1967)

Post posvećen najpopularnijem i najvrednijem jugoslovenskom filmskom glumcu podeljen je na dva dela: prvo je digitalizovan članak iz 1967. godine, u kojem je Bata progovorio o brojnim teškoćama na putu do bioskopske slave, koja je još krajem sedamdesetih fascinirala novinara i čitaoce Plavog vjesnika. Drugi članak je još interesantniji: ispovest tinejdžerke Jelene Živojinović, koja je u neobaveznom ćaskanju sa reporterom omladinskog časopisa ITD, negde na početku osamdesetih, otkrila o svom ocu više nego što je on sam ikada bio spreman da ispriča...

"Još pre godinu i po, novinarskom peru bio je kuriozitet zabeležiti: Bata Živojinović, filmski glumac, 32 godine - 32 filma. Danas je taj sklad brojki poremećen: 33 godine - 43 filma. Iako ne pripada ni jednom klanu - naš najzaposleniji filmski glumac - neprestano je opsednut ponudama režisera. Za koji dan bilans snimljenih uloga će se povećati za jedan: Žika Mitrović poverio mu je glavnu ulogu u trileru »Nož«, čije će snimanje započeti ovih dana u Beogradu"

- Mnoge mlade ljude interesuje kako se može dospeti na film, odnosno postati glumac. Često se čuje a i pročita kad je reč o nekom otkriću, da je samo zahvaljujući sreći, pukoj slučajnosti i ne znam čemu sve, eto stao pred kameru. Kako se meni čini mnogi su skloni nekakvom mistificiranju. Nema tu nikakvih misterija, niti pak slučajnosti! Film je jedna mašina koja melje sve pred sobom: želje, ambicije... 

Mnogi su pokušali i posustali, ali ne zato što su ih »režiseri zaboravili«. Da bi se uspelo potrebna je velika upornost. Uostaom, ispričaću pravu istinu kako sam dospeo na film, odnosno do svoje prve »uloge«.

Bio sam učenik četvrte godine Srednje glumačke škole u Novom Sadu. Ponudio sam se za glavnu ulogu u filmu »Devojka i hrast«. Nakon probnog snimanja, režiser mi je rekao: »Odličan si glumac mladiću«, i potapšao po ramenu, »ali za ulogu izgledaš suviše premlad«. 

Ni danas ne znam da li sam tada bio premlad ili ne, tek ulogu je dobio Ljuba Tadić. Godinu dana kasnije, našao sam se na prvoj godini Akademije za pozorište, film i TV u Beogradu. Tada, više nego ikad, pomišljao sam na film, što je sasvim razumljivo. Tih dana, priznajem, često sam stajao pred ogledalom i gledao sebe. Bilo mi je sasvim jasno da nisam lepotan. Uostalom, takvog su mišljenja bile i šiparice sa Crvenog Krsta, gde sam stanovao i odrastao.

Jednog dana Zdravko Randić, režiser filma »Kukuruzari« poveo me je na snimanje »Pesme sa Kumbare«. Predstavio me je režiseru Radošu Novakoviću. Bio sam uplašen, smušen. Odjednom, režiser me upita: 

»Znate li vi mladiću da pevate?«

»Pa, nisam baš najsigurniji, ali mogu da pokušam«, nisam želeo da propustim šansu ni po koju cenu. Odmah nakon toga zauzeo sam pozu i počeo da urlam. Režiser me je prekinuo. Dodelio mi je epizodnu ulogu jednog od ustanika. 
Bata, Milena Dravić i Mija Aleksić u filmu "Narodni poslanik" (1964)
Pošto uloga nije bila predviđena knjigom snimanja, nije imala ni ime, pa je direktor filma Mladen Todić dao svoje ime. U ulozi nije bilo ni pomena od pesme! Ni danas ne znam da li se onog dana Radoš Novaković šalio. To je bilo moje prvo filmsko krštenje. Shvatio sam da se glumac ne postaje preko noći.

Te, 1956. godine, pomislio sam da mi se sreća osmehnula još jednom kad me je režiser Boško Bošković pozvao na Boračko jezero gde se snimala bosonsko-nemačka koprodukcija »Klisura«. Na snimanju sam proveo 25 dana, a snimao samo jedno popodne! Cepao sam malo drva pred kamerom i to je bilo sve. Dovoljno da se razočaram. Ali, ja sam bio uporan, možda zato što sam bio mlad. 

Evo još nekih primera sa špice moje karijere. Sve same neugodnosti i obeshrabrenja. Odmah posle »Klisure«, Žika Mitrović me je pozvao na probno snimanje za glavnu ulogu u »Poslednjem koloseku«. Bilo je još kandidata, a ja sam na kraju dobio epizodu od samo tri kadra. Kad se tada nisam obeshrabrio, čini mi se da nikad više neću.

Vanja Bjenjaš me je pozvao u svoju ekipu »Rafal u nebo«. Dao mi je ulogu četnika koljača. Tad sam morao da pustim i svoju prvu filmsku bradu. Kasnije sam se često pitao da li je uopšte bilo potrebno da prihvatim takvu jednu ulogu. Međutim, bio je to jedini put da se uspe. Nadao sam se boljim danima.

Već su prošle tri godine od mog prvog filmskog krštenja, a kad sam sve sabrao još uvek sam bio na početku. Tada se pojavio Joca Živanović i ponudio mi epizodu pijanog slikara u filmu »Te noći«. Rekao je da je veoma zahvalna, iako je mala. Verovao sam da će tih nekoliko scena u filmu biti najbolje, jer se u njima pojavio i sam režiser u ulozi pijanog kaluđera.

Ali, prilikom montaže filma, kad je Joca Živanović video snimljen materijal, verovatno se sam sebi nije dopao, pa je celu scenu iz filma izbacio. Meni je ostala uteha da mi se ime na špici filma pojavilo, mada me u filmu nigde nije bilo.

Nisam se obeshrabrio ni onog dana kad su me ubacili u kavez s mečkom u koprodukciji »Dubrovski«. S mečkom sam trebao da se rvem. Dok su snimali, mečka je bila vezana lancem. Režiser Dieterle mi je lično obećao pre nego što sam ušao u kavez da će njeov asistent držati lanac i mečki neće dozvoliti da mi se suviše približi. 

Svojski sam se »rvao« s mečkom, tako da je scena veoma uspela. Očito veoma zadovoljan, Dieterle je odjednom viknuo: »Dobro je, dosta!« Prestao sam da budem predmet pažnje, svako se prihvatio svog posla, a režiserov asistent je jednostavno pustio lanac. Mečka je pojurila na mene i dva tri puta me je dobro zahvatila šapom. 

Počeo sam da vičem i zahvaljujući slučaju - jedva su me otrgli iz njenog zagrljaja. Posle toga režiser je rekao: »Šteta da i to nismo snimili, bilo bi daleko realnije!« Meni je već bilo dosta i filma i koprodukcija. Otišao sam kući i više se nisam vratio na snimanje.

U bifeu Narodnog pozorišta u Beogradu sreo sam mladića koji se predstavio kao režiser Veljko Bulajić. Rekao mi je da priprema film koji će se zvati »Vlak bez voznog reda«. Ponudio mi je ulogu Duja, ali je već nekoliko dana kasnije stiglo pismo u kome mi se izvinjava što će Duju igrati Joža Gregorin

Nisam se baš mnogo ražalostio, jer mi tada početnik, Bulajić, nije ulivao veliko poverenje. Ali, pošto je Gregorin otišao na snimanje filma »Zvezda putuje na jug«, ja sam ipak dobio ulogu Duja. Zahvaljujući Bulajiću, ja sam napokon postao glumac. Igrao sam u svim njegovim filmovima. Svaka nova uloga bila je nova afirmacija. 

Sećate se kaplara iz »Rata«, montera Luke iz »Uzavrelog grada«, seljaka Šorge iz »Kozare«, Miloša u »Tri«, Milorada u »Dr«, uloga u »Neprijatelju«, »Pogled u zjenicu sunca« i mnogih drugih. Uskoro ću se predstaviti ulogama u filmovima koji su upravo završeni: »Pošalji čoveka u pola dva«, »Diverzanti«, »Skupljači perja«, »Uskrs«. A svemu tome, kao što sam već rekao, prethodili su upornost i strpljivost, nikakva sreća. Jer, smatram da toga na filmu ipak nema!

(Plavi vjesnik, januar 1967)


 Jelena, Bata, Miljko Živojinović
uživaju u zimskim radostima -
objavljeno u teen magazinu ITD 
- Pa ja se, zapravo, toga i ne sećam (al' mi je fora!) ali, normalno, bio je srećan. A i bio je red da, posle sina, dođe i kćerka! Ma nije on po rođenju znao kakva ga radost čeka, mada je bio siguran da će kćerka biti na oca. I zato je sada presrećan. Kao klinki kupovao mi je igračke, bombone, čokolade i slične stvarčice: jednom rečju, činio sve da postanem "tatina ćerkica".

Znaš, to je bilo vreme šezdesetih godina, privredne reforme i ostale frke, pa zato tatica nije baš svaki dan mogao da nam kupuje "toblerone". Ali sam zato ja sve što mi je dolazilo pod ruku (i usta) smažnjavala za tili čas. Uostalom, to se može uždrakiti i po mojoj liniji (težina oko 70 kg. prim. aut.)

Stvarno sam puno tih slatkiša dobijala od ćaleta, a pored toga, puno sam volela i sneg. Tako je ćale mene i burazera svake zime obavezno vodio na zimovanje. Sve u svemu, bilo nam je lepo detinjstvo, mada je ćale puno više bio glumac nego otac. I, kad sam pošla u školu, nije mogao da mi posveti nešto više pažnje.

Tada je, zaista, puno snimao i — stalno bio na putu. U vezi s tim, postoji i jedna novinarska patkica, kao: zvoni neko na vrata, a ja otvaram i kažem: "Mama i tata, došo čika Bata." Znaš, kao, ja se ne sećam oca, bezveze. Ali, eto, više mi je pomagala majka. Cepala listove, ispravljala zadatke, preslišavala naučeno, i tako to.

Ona je uvek odlazila i na roditeljske sastanke, što je inače izazivalo neskriveno neraspoloženje ostalih roditelja koji su očekivali "velikog Batu". Kad su došle prve ljubavi... e, tu se ćale nešto više angažovao. Brižni otac! Frojd je rekao da su očevi uvek ljubomorni na ljubavi svojih kćerki, jer u njima, kao, vide neke suparnike.

Pa, ja mislim da je bilo nečega od toga i u mom slučaju, al' ne znam. Uglavnom, ja sam — sa svojim prvim dečkom — raskinula baš zbog njega, jer je on rekao: "Ajde, kao, dosta, bilo je dosta s njim, nije on pravi!"

Al, ne znam sad: pa tako koriguje me stalno u vezi sa mojim novim ljubavima. Želi, uglavnom da imam neki svoj stil i da držim do nekih merila i granica, jer eto, ja sam, vrlo povodljiva "devojčica". Nije probirljiv, nego samo utiče na svoju maloletnu kćerku. Voli da, u svakom trenutku zna gde sam: da zna kad ću da se vratim, i da ne bude ono: kao, dođem u pola 12 i kažem: "Ej, kao, bilo nam je lepo pa sam ostala malo duže!"

"Inače, strašno voli da jede",
a omiljeno jelo su mu...
Al', sve u svemu, ima povoljno mišljenje o našoj generaciji. Ide u korak s nama i našim prohtevima. Hoće da sluša, hoće da razume. Na našoj je strani. Voli popularnost, i to mu strašno godi. Vrlo je neposredan u ophodenju s ljudima koji ga sreću na ulici. Provede dosta vremena pišući autograme. Prima dosta pisama, ali nema mnogo vremena da bi mogao svima da odgovori. Uglavnom se burazer i ja bavimo tim.

Čak ne skuplja ni razne isečke iz novina: kaže da bi mi to morali da radimo. Fino je to kad si popularan: recimo, ove razne nestašice nas uopšte ne pogađaju. Normalno, kad se pojavi Bata Živojinović u samousluzi, svi kažu: "A, dobar dan, izvolite: kafa, deterdženti, ulje, kent, lord, sve je tu", i tako. S tim, dakle, nema nikakvih problema.

Moj ćale je strašno poslovan čovek, i veoma profesionalno obavlja ono čime se bavi. On je, na primer, sad skoro (tj. na snimanju filma "Sok od šljiva"), pao s nekog mosta i povredio kičmu. I, sad, on je to trpeo dugo, a to je samo još jedan dokaz njegove radinosti. Rekao je svima kao da mu nije ništa: međutim, ubrzo mu se i vrat ukočio, i uopšte nije mogao da se pomeri.

I tako, bio je u bolnici oko šest meseci. Inače, kad prihvati neku ulogu, onda se skroz naskroz posveti tome. E, dobar je bio kad je učio tekst za Radovana III. Sav je bio u ulozi, šetao po kući, i kad nauči tekst, onda se, onako pred ogledalom, kao presliša. Uglavnom, od nas traži apsolutni mir. I zna se; kad radi, u kući je uvek mir.

Inače, strašno voli da jede, puno. Pravi je gurman. I tako, kad ne radi ništa, onda se sav prepusti jelu, piću, i pušenju: ali, zato kad krene s poslom onda sve to svodi na najmanju moguću meru, jer, normalno, takav mu je posao. Možda to i nije najsrećnija okolnost, ali su restrikcije neophodne.

Dosta se rekreira, što mu pomaže da održi liniju kad je to potrebno. Pika malo i fudbal, i tako, svašta pomalo. Važno je da održava formu. Voli da, kad dobije scenario, konsultuje i mene i Miljka: prvo ga nama da, pa ako valja, onda ga i on uzima na čitanje. Tako mi, kao, selektiramo materijal (samo da znate, scenaristi, ko vam ocenjuje tekstove!)

Stvarno je dosta odsutan od kuće, i zato nema mnogo vremena za kućne poslove. On je taj koji će da donese lovu, i koji će moralno da nas podrži kad god to zatreba. Mama, brat i ja smo ti koji planiraju kako će te pare da se potroše. Ne ume da kuva, i ne voli da kuva. Ali, ne bi umro od gladi ni kad bi se zatekao sam.  

No, ipak, pre bi otišao u kafanu nego što bi se latio spremanja. Voli da pomogne mami, onako, da počisti i usisa stan a ponekad opere i sudove za sobom, ali to se ne dešava baš tako često. Pravi domaćin je tek na Kosmaju, gde provodimo sve njegovo slobodno vreme. Tamo je naš mali raj. On se, tamo, oseća najslobodnije. Tu radi sve: donosi, sprema, kuva, čisti i usput naređuje. To je, u stvari, život koji bi on želeo da živi.

"Brat doktora Homera" (1968)
Nije neki sitničar. Ekonomičan je i pedantan, i ne voli da se svađa. Zato ima puno prijatelja. Voli da je s društvom, uz čašicu. Medutim, ne voli onaj život kao: "Madera", "Klub književnika". Ne, uglavnom se na Kosmaju nalazi s drugovima. Pažljiv je. Znaš ono; rođendani, Nova godina, praznici. A desi mu se, ponekad, i da mami donese cveće, al' ja ga odmah provalim da je bio u švaleraciji (ha, ha, ha).

Mada je sve to, za mene, smešno, jer ja ne mogu da pokažem koliko ga volim ako mu kupim aftershave. Ne voli da polemiše s onima koji ga kritikuju. Mi se uvek bunimo, kao: ajde, odgovori mu, spusti mu nešto, a on neće, pa neće. To ga ne pogađa suviše. 

Evo, baš skoro je neki makedonski glumac izjavio u novinama u stilu, kao, Bata Živojinović glumi bez srca, menja šešire i brkove. Međutim, malo posle toga se u Beogradskoj hronici taj isti glumac javno izvinio.

Uglavnom, opet su krivci bili novinari koji su, kao, iskonstruisali izjavu tog glumca... ma, savremen je moj tatica. Po stanu vrlo često šeta farmerke, sluša Zlatka Pejakovića i ostale šlageromane, čita Kunderu. Ma, kažem ti, strašan je.

Voli i da brzo vozi auto, dobro: jes' da imamo nekog "keca" od pre deset godina, al' i on može dobro da se ganja. E, jedino mu ne valja što je ljubomoran, i to na mamu — uglavnom. Tako se, nekad, ona zadrži kod drugarice malo duže, a on bukvalno da poludi. A ne voli kevina prebacivanja kad se to njemu dogodi. Šta ćeš, muška sujeta: svi su muškarci isti, znaš?

A privlači ga i režija. To je, uglavnom, prisutno kod mnogih glumaca: razumeš? Ima nekih planova, ne znam baš konkretno, ali posle glume dolazi režija — sigurno. Ko zna, možda u njegovim filmovima bude mesta i za mene. Al' bi to bio tandem... 

Nego, ja sam vrlo nezadovoljna, jer sam očekivala da ću moći da kažem nešto više o sebi a ne — te Bata je onakav, te Bata je ovakav! I, zato, jednog dana — kad budem bila slavna glumica — nećeš dobiti intervju! Ajd, pa ćao, srećna vam Nova itd.

zabeležio: Slobodan Durmić (ITD, 1981)





Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)