Retro FEST: Dinko Tucaković sreće Miloša Formana (FEST 87) (1. deo)

I osamdesete su imale svog "king of the world" reditelja - na vrhuncu popularnosti, ovenčanog brojnim Oskarima, omiljenog i traženog. I baš takav je došao u Beograd, na Fest 1987, gde je naišao na još jednog velikog zaljubljenika u filmsku umetnost, 27-godišnjeg Dinka Tucakovića, koji je uspeo da sa Milošem Formanom napravi ekskluzivni intervju, kasnije objavljen u Dugi...




"Priču morate naći u svojoj okolini, i bez toga nema pravog filma. Ako je mala — mala je, ako je velika — velika je, ali sve dok vas interesuje i pogađa — dobra je. Uvek počinjete sa pričom i nikad ne znate gde će vas odvesti njen početak. Ako ste iskreni, ako to istinito pričate, onda se pojave i neka druga značenja - to, bez obzira šta mi hoćemo, postaje metafora..."
 

* Koji su bili Vaši interesi pre početka rada na filmu?

- Prvi moj interes po završetku srednje škole bio je ne ići u vojsku nego na fakultet. Tako sam došao na FAMU u Pragu gde sam studirao scenaristiku. Ali, primećen je i jedan moj drugi talent - rekli su ne izgledaš loše, mogao bi da radiš na televiziji. Bio sam najavljivač programa, pa najavljivač filmova i konačno voditelj jednog filmskog kviza koji je publika volela, a pobednici su dobijali knjige koje sam im ja davao, pa su i mene voleli zbog toga...

* Da li ste imali neko teatarsko iskustvo?

- Kao i svi srednjoškolci skloni egzibicionizmu u pubertetskim danima i ja sam se pomalo, amaterski, bavio teatrom. Posle sam radio ozbiljno, zaista ozbiljno, i bilo je pravo uzbuđenje raditi sa jednim od najvećih teatarskih režisera sveta, po mom mišljenju, Alfredom Hadokom. Njega su pozvali da kreira predstavu, odnosno produkciju na čehoslovačkom paviljonu na "Svetskoj izložbi" u Briselu 1958. On me je pozvao na saradnju. To je bio šou kao kombinacija života, teatra, filma, muzike, baleta... jednostavno svega. Zvao se, naravno, „Laterna Magika“. To je sada već deo istorije.

* Više puta u ranijim intervjuima izjavili ste: ,,Ne postoji nešto što bi se moglo nazvati — češki novi talas“. Šta je onda to što, po Vašem mišljenju, povezuje filmove i autore kao što su: Čitilova, Nemec, Juraček, Šorm sa Vama i Vašim radom?

Počeci: Forman i snimatelj Jan Nemeček (1964)
- Mislim... verujem da je ono što nas istinski povezuje odbojnost prema gluposti koja je isijavala iz filmova zvanične produkcije 50-ih, tzv. filmova socijalističkog realizma, koji nisu bili ništa drugo do beživotni i dosadni propagandni filmovi. Naša mržnja i bes protiv ovih filmova bila je velika i zajednička, ali sve ostalo je bilo potpuno različito. 

Filmovi Čitilove razlikuju se od filmova Nemeca, Nemecovi od Paserovih, njegovi od Juračekovih... Tako da nikada nije bilo jedinstva, ideološkog ili estetskog, unutar onoga što se popularno zvalo „Češki novi talas“. Bilo je to zajedničko odbijanje prošlosti, odbijanje onoga što su nametali kulturni komesari tog vremena. I danas smo svi veliki prijatelji, ali naši filmovi se i dalje strahovito razlikuju.

* Postali ste slavni zbog svojih ranih filmova. A svi su bili komedije! Da li ste ikada razmišljali o sebi kao reditelju komedija?

- Pa... Kada sam gledalac, pozorišni ili filmski, najviše volim da se smejem. Pretpostavljam da svi volimo da radimo ono što inače volimo da gledamo. I to me je na neki način spaslo, jer dok su Evald Šorm i neke druge kolege bili napadnuti što im filmovi nisu nalikovali na soc-realističku formulu tog perioda, za moje filmove su govorili, ma pusti, to uopšte nije opasno, to su samo komedije.

I tako sve do mog poslednjeg češkog filma „Bal vatrogasaca“ koji još uvek ne sme javno da se prikazuje u mojoj domovini. Ali svi ostali rani filmovi su punili bioskope, publika se smejala, i niko u tome nije video bilo kakvo zlo. Samo komedije...


* Koje ste autore voleli u to vreme? Da li nalazite neki uticaj na svoj rad?

- U svakom sopstvenom filmu mogu da nađem mnogo uticaja svih autora koje sam gledao i voleo. Lično, veliki sam ljubitelj američke neme komedije. Još i danas, kad god uhvatim priliku, gledam filmove Čarlija Čaplina, Bastera Kitona, Harolda Lojda, Bena Terpina... sve ih obožavam. 

Voleo sam i filmove Marsela Karnea... „Decu raja“, celog Hičkoka, Lubiča, Vajlerove „Najlepše godine našeg života“. Imao sam period kada sam obožavao sovjetsku kinematografiju 20-ih, Ejzenštajna, Dovženka, Pudovkina. Posle sam zavoleo i italijanski neorealizam, De Siku, De Santisa, Latuadu, Roselinija... 

Intimno volim Kastelanijev ,,Za dve pare nade“ koji Italijani potcenjuju i zgražavaju se kad kažem kako volim taj film, ali to je jedna divna, topla i humana priča. Voleo sam i Felinija i Antonionija koji su startovali paralelno sa nama. Od francuskih savremenika Trifoa, Mala, Šabrola . . .


Prvi glas Čehoslovačke: "Konkurs" (1964)
* Mnogo uticaja, ali nijedan specijalan?

- Lično, ne mogu da shvatim mehanizam uticaja. Teško je analizirati samog sebe.

* ,,Konkurs“ na neki način povezuje oba vaša perioda — češki i američki. U sceni audicije u filmu ,,Svlačenje“ do citiranja parafrazirate jednu scenu iz prvog filma!

- To je zbog toga što tu sekvencu toliko volim. ,,Konkurs“ je greh moje mladosti. Nikada nisam mislio da će se prikazivati u bioskopima. Bio je to „porodični film“ napravljen sa prijateljima i za prijatelje. Uslovi su bili veoma amaterski. Nismo imali cak ni sinhronu tonsku kameru. 

Tehnički, bio je to bedno urađen film i kada mi se mnogo godina kasnije u Americi ukazala prilika da takvu scenu uradim ponovo, jer je priča to dopuštala, a u tehnički savršenim uslovima, nisam mogao da odolim tom iskušenju.

* Politika, ideologija, kritika društva — sve to postoji u Vašim ranim fiimovima, ali ne na preterano eksplicitan način. Kako su počeli vaši problemi sa vlastima?


"Malo je naporan ovaj Miloš": Dremka na setu filma "Bal vatrogasaca" (1967)

- Problemi su počeli sa „Balom vatrogasaca“. Ni sada mi nije jasno zašto. Mislim da sve to nije bilo direktno upereno samo protiv mene. Bio je to samo deo akcije da se zaustavi ono što se nazivalo ,,Češkim novim talasom“. Ono što se dešavalo u parlamentu u to vreme i specijalno jedan komesar, Pružinec se zvao... zahtevao je da se za sva vremena zabrane šest ili sedam filmova od kojih je jedan bio i „Bal vatrogasaca“. 

Na listi su bili i jedan film Čitilove, Šorma, Juračeka... ostalih ne mogu da se setim. Njegov zahtev je prošao. Bio je to prljav, anoniman zahtev, tek sam kasnije saznao njegovo ime... Pružinec. I tako smo svi postali prokleti. Ali i dalje smatram da ništa nije bilo upereno samo protiv mene. Za ime boga, za „Ljubavi jedne plavuše“ dobio sam saveznu, Gotvaldovu nagradu!

* Za filmove „Crni Petar“ i „Ljubavi jedne i plavuše“ možemo reći da su intimne male priče. Da li ste namerno odabrali takve sižee? Uopšte, recite nam nešto o vašoj saradnji sa Papoušekom...

Ladislav Jakim kao Crni Petar (1964)
- „Crni Petar“ je baziran na jednoj Papoušekovoj priči koju sam mnogo voleo, i ako niste znali, to je njegova autobiografska priča u kojoj sam našao mnogo sličnosti sa svojim pubertetskim problemima. To je bio glavni razlog što sam radio taj film. I „Ljubavi jedne plavuše“ nastao je iz iste želje, jer je veoma pretenciozno kad ste zeleni i mladi praviti filmove o „velikim“ temama koje ne poznajete. 

Priču morate naći u svojoj okolini, a ova se prosto došetala do mene na ulicama Praga gde sam jedne noći sreo devojku koja je čekala prvi jutarnji voz za Varnzdorf, varošicu na severu, gde je upoznala dečka iz Praga u koga se zaljubila i koji se u nju ,,zaljubio“, pa su imali malu ljubavnu aferu, i onda ju je on pozvao da ga poseti, a ona je to shvatila suviše ozbiljno. 

Ispričala mi je ovu priču dok smo čekali njen voz i to je bila osnova za film. Sve u svemu, najvažnija je priča, da vas uzbudi, motiviše. Ako je mala — mala je, ako je velika — velika je, sve dok vas interesuje i pogađa — dobra je!


*Bal vatrogasaca“ je komedija, ali i metaforična vizija društva. I vaši američki filmovi nosiće upravo taj kvalitet (pretenziju)?

- Jednu stvar ću uvek tvrditi. Mi nismo počeli sa idejom da pravimo metaforu o društvu. Uvek počinjete sa pričom i nikada ne znate gde će vas odvesti njen početak. Ako ste iskreni, ako istinito pričate, onda iskoče i neka druga značenja, hteli vi to ili ne i onda to postaje metafora nečega. Jer ne možete nikada iskreno govoriti o društvu i njegovim problemima ako ne postanete njegov analitičar.

Prva američka avantura: Formanova "PTT službenica" u "Svlačenju" (1971) 

* Šta se dešavalo u Vašem životu pre prvog američkog filma?

- Već posle „Ljubavi jedne plavuše“ pozvao me 'je Čarli Blidof, koji je bio predsednik „Gulf and Westerna“ pod kojima je bio „Paramount“. Pozvao me je i rekao: „Dođite u SAD i napravite film!“. I 1967. sam otišao u Ameriku da vidim kakav bih ja to film mogao da snimim. Potpuno novo iskustvo za mene, jezik gotovo nisam ni govorio, a malo sam znao i o ostalim stvarima. 

Dolazio sam više puta. Da posmatram ljude, da ih upoznajem, steknem prijatelje. I onda sam jednog dana našao članak o devojci Lindi, mislim da se prezivala Hačinson i njenom momku Gregoriju, koji su živeli u Ist Vilidžu gde su ih jednog dana pronašli ubijene i nije se znalo ko ih je ubio ni zašto su ubijeni.

Ali su novinari posle iščeprkali interesantnu priču. Ne samo devojka, nego i njeni roditelji su živeli dvostrukim životom. Svakog vikenda odlazila je kući u jedno ugledno njujorško predgrađe gde se susretala sa svojim roditeljima koji su živeli u sreći i ljubavi, u bogatoj i zadovoljnoj okolini, gde je ona izigravala dobru devojčicu, a oni dobre roditelje, a ponedeljkom bi se vraćala u Ist Vilidž, gde je živela u hipi-zajednici sa svojim dečkom, gde nisu radili ništa drugo osim što su gledali u plafon i pušili marihuanu, a i roditelji bi se bacali u akciju posle vikenda, majka sa ljubavnikom, a otac sa mladom ljubavnicom.

"I onda ćemo jednoga dana u sličnoj prostoriji snimati 'Amadeusa', a ti ćeš, kao
moj omiljeni epizodista, smazati Salijerijevu princes-krofnu... ": Forman i
Vincent Schiavelli na setu "Svlačenja"

I opet za sledeći vikend svi zajedno, u istoj savršenoj porodičnoj atmosferi. Ova priča me zainteresovala kao osnova za film. U procesu pisanja scenarija malo smo izmenili neke stvari, ali manje ili više bio je to početak „Svlačenja“.

* ,,Svlačenje“ još uvek više liči na evropski film — radi se o još jednoj kritičkoj viziji društva. Kako ste dobili sredstva da snimite film?

- Pisanje scenarija je potrajalo do proleća 1969. A gospodi iz ,,Paramounta“ bilo je potrebno godinu i po dana da me odbiju. Nije im se dopadao scenario. Konačno je tekst otkupio ,,Univerzal“, sa uslovom da film snima sa budžetom ispod milion dolara

To je značilo da niko od nas koji smo radili neće dobiti honorare, da ćemo sledećih nekoliko meseci živeti na nekim bednim dnevnicama, i da ću morati da angažujem glumce koji će raditi za nikakvu lovu... Konačno, film je komercijalno propao u SAD, ali nas je relativno izvukao evropski uspeh.


*Let iznad kukavičjeg gnezda“ bio je veliki projekat baziran na hit-romanu Kena Kesija. Kako ste došli do tog projekta?

- Kao i obično u životu, možete da radite kao konj, da se trudite, da budete čak i izuzetno talentovani, ali ako nemate sreće, propali ste. Mene je sreća zakačila nakon tri godine bezuspešnih pokušaja, jer kad propadnete kao što sam ja propao sa ,,Svlačenjem“, ne daju vam dobre projekte. 


"Let iznad kukavičjeg gnezda" (1975): Producentska ludost
koja se isplatila - Miloš Forman u društvu
Michaela Douglasa i Saula Zaentsa
Jednog srećnog dana našao sam u poštanskom sandučetu paket i u njemu knjigu Kesija koju sam zavoleo, i pismo producenta Majkla Daglasa i Soula Zenca. Oni su jednostavno pitali da li bih, ako mi se knjiga dopada, radio film. Odgovor je bio: ,,DA!“

Ali, to nije bio veliki budžet, rekao bih čak skroman, jer nijedan veliki studio nije hteo da finansira film. Iza filma su stajali Zenc i njegova mala kompanija gramofonskih ploča. Osnovni budžet je bio oko 2 miliona dolara, što je u to vreme bio veoma, veoma, veoma nizak budžet. A i ostale zvezde, kao recimo, Džek Nikolson, bile su tu manje-više slučajno. 

Džek je još 1962. sam hteo da radi film, ali ga je pretekao Kirk Daglas, koji je kupio prava na knjigu i kasnije ih preneo na svoga sina. Ni Džek nije radio film zbog love, nego recimo iz ljubavi. A Luiz Flečer bila je potpuno nepoznata u to vreme i toliko visoka da čak nije imala ni agenta koji bi hteo da je zastupa. 

I svi ostali glumci bili su potpuno nepoznati i pristali su na male honorare. Normalno da smo Džek, producenti i ja učestvovali u kasnijoj zaradi filma, a pošto je ovaj, hvala bogu, lepo uspeo, bili smo izdašno nagrađeni za svoj entuzijazam.



Dinko Tucaković


Kraj 1. dela



on set fotografije: © milosforman.com



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)