Zvezde u JNA: Dragan Džajić - Kad su onomad Staparci donosili čokolade...

Leto 1973. bilo je jedno od najbezbrižnijih u životu omiljenog YU fudbalera - služio je vojsku u Somboru. Uobičajenu svakodnevicu u maslinasto zelenoj uniformi poremetio je jedino dolazak novinara Tempa, koji je u somborski garnizon stigao da bi izvestio naciju o tome kako se snalazi Dragan Džajić na početku svog vojnikovanja. Da li su istinite glasine da je privilegovan, da svoju "svetu dužnost" obavlja ofrlje? Na mestu voljno, pa na čitanje...


U poseti najpopularnijem jugoslovenskom (sportisti) vojniku


BEZ TERETA SLAVE!

Dragan Džajić



- Druže pukovniče, dozvolite da vam se obratim. Vojnik Dragan Džajić...

Stajao je u stavu mirno pred komandantom somborskog garnizona Veljkom Maškovićem. Izgovarao je ove reči ne sasvim onako kao u filmovima, ali dovoljno odsečno, a u isto vreme i dostojanstveno.

Posle uobičajenog vojničkog »dijaloga« pokušali smo da napravimo atmosferu malo manje službenom. Pukovnik Mašković je jednostavan čovek, nije formalist, ali zato vojniku Džajiću nije baš polazilo za rukom da bude sasvim ležeran.

Dragan Džajić
Džaja u dresu Avijatičara
— Evo, hoće da nas slikaju zajedno — obratio se Mašković popularnom fudbaleru. Meni to ne smeta.

— Meni imponuje, druže komandante — odogovorio je kratko Džajić.

— Da vidim da li ti je uniforma kako treba, nije ovo fudbalska oprema, koju nisi imao kompletnu, pa si zato stradao. Kažu mi da si sada dobro i potpuno spreman.

— Da, spreman za vojničke zadatke, ali ne i za fudbal — kaže Džajić.

— Biće i za to vremena — kao da ga je tešio pukovnik Mašković.

Dakle, pred nama je Dragan Džajić, vojnik — jugoslovenski rekorder u broju nastupa za državni tim i njegov poslednji kapiten, rekorder u broju nastupa za selekcije našeg kontinenta i planete, najbolje krilo sveta...

Svi ti silni dometi u ovom trenutku nemaju mnogo važnosti — Dragan Džajić je vojnik, koji je prethodnim uspesima stekao slavu, ali ne i poštedu da pošteno i vredno odsluži tu svetu dužnost.

On je samo jedan od vojnika, jedan od dvadeset i dvojice iz njegove sobe, popravlja uniformu, zateže krevet, obučava se i savlađuje tajne dosad nepoznate... Očekuje pisma...

— Sve je jednostavno i može se kada se hoće — kaže popularni fudbaler. - Jedva sam čekao da odužim i ja taj dug...

Dugo se pričalo, kada je govoreno o njegovom (sada već bivšem) oboljenju kičme, o tri preloma nogu za poslednjih 18 meseci, da se priprema teren da bude oslobođen služenja vojske.

— Čuo sam i ja mnogo puta te priče i jedva sam čekao ovaj trenutak da bi ih na najbolji način demantovao. Sledećih 15 meseci Dragan Džajić je vojnik, a ko hoće da proveri — neka dođe.

* Da li ste izračunali kada treba da izađete iz vojske?

— Izbegavam to da učinim, još je rano.

Dragan Džajić

Pukovnik Mašković je vojniku Džajiću prokontrolisao uniformu pre slikanja. Ivan Ćurković se tu zatekao pošto je tog dana došao da obiđe svoje drugove u garnizonu u Somboru gde je služio vojni rok, kao i da poseti svog nekadašnjeg druga iz reprezentacije Džajića.

Otišao je posle dugih putovanja, luksuznih hotela, bogatih prijema, govora punih reči — ali hladnih, pozdrava kurtoaznih, iz sveta s puno sjaja i malo topline. Došao je u jedan drugi svet — s malo formalnosti i puno poverenja. Zato i kaže:

— Ovde je sve jednostavno, obaveze poznate, nije ništa neizvesno. Čovek je mirniji, barem ja. Vojnici su mi kao klupski drugovi. Juče su dolazili dvoje ljudi, muž i žena iz sela Stapara, doneli mi čokolade da podelim sa drugovima i pozvali me da ih posetim. To obraduje čoveka.

* Obično kada čovek promeni način života više razmišlja o danima koji su protekli...

— Dosta razmišljam o svemu. Sad kao da prvi put u životu imam vremena da mirno razmišljam o svemu što je bilo, da sabiram i oduzimam i da stvari postavljam na pravo mesto.

Dragan Džajić
* Da li ste zadovoljni posle takvih razmišljanja?

— Nemam razloga da ne budem zadovoljan. Dao sam fudbalu mnogo, ali sam dosta i dobio. Živeo sam doduše u nervozi, iskidano, uvek u nekoj groznici. Od rane mladosti sam opterećivan time da treba da postignem još, da budem najmlađi prvotimac, najmlađi reprezentativac, da pružim što više, da igram u reprezentaciji Evrope, sveta, da postignem rekord u reprezentaciji... 

U silnoj trci, zahtevima koje sam postavljao sebi, i koje su drugi meni postavljali, bio sam i ozbiljno bolestan, tri puta sam lomio noge, sitnije povrede da ne brojim. Ali, sve je to cena puta koji sam izabrao.

* Očigledno ste želeli puno, a i mnogo postigli. Kada to govorite, stiče se utisak kao da više nemate mnogo ambicija?

— Naprotiv. Ja moram na sve da stavim krunu, moram još dosta da postignem. Ova pauza mi dobro dođe, a uskoro počinjem sa treninzima. Naš klub, Avijatičar, može da bude veoma jak, a zastavnik Đurković koji nas vodi je veoma ambiciozan i sposoban i želi da postignemo vredne rezultate.

* Nadate li se pozivu Boškova za meč protiv Španije?

— Nadam se pozivu, nadam se da ću biti i spreman, a nadam se da mi ni vojne vlasti neće praviti pitanje oko toga da pomognem reprezentaciji.

* Ovih dana naš fudbal se potresao mnogim nesporazumima — kako vam sve to izgleda odavde, iz kasarne?

— Čitam i vidim šta se događa. Žao mi je što je tako, sve to optuživanje i traženje nekih kvaka šteti fudbalu i fudbalerima. A fudbaleri su tu najmanje krivi...

Dragan Džajić
Četa mala, ali odabrana: Džajić, pukovnik Mašković, Ćurković i zastavnik Đurković

Dok je odlazio kasarnskim krugom ka svojim vojničkim obavezama, posmatrali smo ga i prvi put videli jednog drugog Džajića, momka koji verovatno nije ni svestan koliko je srećan što je makar za jedno vreme skinuo sa sebe teret koji se zove slava i korača krugom koji ne zna za tu tegobu, gde je vojnik — vojnik.

Pa i onda kada se zove Dragan Džajić.

R. Šoškić

Snimci: R. Knežević

Dragan Džajić
Uz malu pomoć sponzora, vojnički dani
teku glatko!


BONUS! Dve godine ranije, januar 1971: 

Kako je Somborski garnizon oživeo otkako su došli vojnici sportisti


Izazov Boškovu!



Nedavnim dolaskom mladih vojnika, Sombor je tako reći preko noći postao grad sportista u uniformama. Posebno ih se veliki broj obreo u jedinici pukovnika Veljka Maškovića, od svih veoma cenjenog starešine i ljubaznog domaćina. U plavim uniformama avijatičara najviše je fudbalera — Ivan Ćurković, Ilija Katić i Milorad Tošić (Partizan), Branko Gračanin (Dinamo), Šanta (Crvenka), Drašković i Đilas (Proleter — Zrenjanin), Lukač (Novi Sad), Bugarin (Bosna — Visoko), Halilović (Rudar — Ljubija), Milojević (Borac — Čačak) — a tu su i najbolji jugoslovenski bokser Zvonko Vujin, rukometaš pančevačkog Dinama Pendić, zatim dvojica veoma popularnih iz sveta spektakla — pevač Leo Martin (Miša Jović) i glumac Ljuba Moljac (Miodrag Andrić)...

Dragan Džajić, Miodrag Andrić, Ljuba Moljac, Zvonko Vujin
Vujin, Miodrag Andrić, pukovnik Mašković, Katić, Drašković, potpukovnici Džunić i Delić

Toliko »zvezda« odjednom odavno se nije našlo u ovoj jedinici, pa treba očekivati da će sportski i kutlurno-zabavni život u njoj biti veoma bogat.

— Sve su to dobri momci, veoma vredni i disciplinovani — kaže pukovnik Mašković. Samim tim što su popularni, i njihove obaveze kao vojnika su veće, jer treba da služe za primer ostalima. Verujem da će tako i biti. S druge strane, mi ćemo se, koliko nam to mogućnosti dozvoljavaju, truditi da im omogućimo da se i u vojsci bave sportom i svojim poslovima, da održe raniju formu.

Ne remeteći ustaljeni red u kasarni i program obuke, pukovnik Mašković nam je predusretljivo, u vreme ručka, u svojoj kancelariji omogućio sastanak sa najpopularnijim »remcima«. Svi pozvani (izuzev obolelog Ivana Ćurkovića, koji se u vreme naše posete nalazio u Vojnoj bolnici u Novom Sadu) došli su u svečanim uniformama, utegnuti i glatko izbrijani. 

Pozdravljali su strogo po vojničkim propisima i uopšte ponašali se ozbiljno kao "stari vojnici”. Raspoloženi i duhoviti komandant Mašković — inače, po sopstvenom priznanju, veliki prijatelj sporta — potrudio se da razgovor bude neusiljen i spontan. On je postavljao pitanja vojnicima i odgovarao na njihova, a reporteru je preostalo samo da beleži »cake«.

— Činilo mi se da si ti, Leo, rastom znatno manji!

— Verovatno zato — odvratio mu je Leo Martin — što ste me gledali samo na malom ekranu.

— Jesi li javio supruzi da te može posetiti na dan polaganja svečane obaveze?

— Imamo tromesečnog sinčića i ona ne može od njega ni da »mrdne«. Ostaje jedino da me ponekad pustite da »skoknem« do Beograda...

— Videćemo... A koliko ti imaš dece, Ljubo, upitao je pukovnik Ljubu Moljca — Miodraga Andrića.

— Skoro dvoje!

Svi su se nasmejali.

— Pa, jednog sina već imam — objasnio je Ljuba — a drugi će uskoro da se rodi.

Dragan Džajić, Miodrag Andrić, Ljuba Moljac, Zvonko Vujin, Leo Martin
Ljuba Moljac pod snežnom paljbom Tošića, Vujina, Rendića, Gračanina, Draškovića, Katića,
Halilovića, Lea Martina i Šante

— I moja žena je pred porođajem — upao je Ilija Katić. — Glavu dajem da će biti sin!

— Proslavićemo to — raspoložen je pukovnik Mašković. — Posebno ako bude junior!

— Jel može ovako, druže pukovniče — nestrpljiv je Katić. - Ako bude sin — deset dana odsustva, a ako bude kćerka — ništa?

— Videćemo, ne uzbuđuj se pre vremena...

Trebalo bi da Zvonko Vujin ove godine učestvuje na prvenstvu Balkana i Evrope i Mediteranskim igrama. On veruje da će vojne vlasti imati razumevanja za njegove sportske ambicije i omogućiti mu da se dobro pripremi za navedena takmičenja.

— Ubeđen sam da će ovo biti najuspešnija godina u mojoj karijeri — kaže Vujin. — Na šampionatu Balkana i na Mediteranskim igrama osvojiću zlatne medalje, a na prvenstvu Evrope bar — neku!

Razgovor se potom preneo na to šta sve mladi vojnici — sportisti i umetnici mogu da učine da bi boravak u kasarni bio prijatniji i njima i njihovim drugovima. Spomenute su usmene novine, koncerti, gostovanja u obližnjim mestima, sportske i druge priredbe. Fudbaleri su najbrojniji i od njih treba najviše i očekivati.

— Imamo tim bolji od nekih prvoligaša — kaže Ilija Katić. — Ako budemo češće trenirali, uspesi neće izostati.

— Možemo mirne duše da izazovemo Vujadina Boškova i reprezentaciju — zadovoljan je pukovnik Mašković. — Domaći Radnički je za nas suviše slab protivnik...

Da ove ocene nisu preterane, najbolje je pokazao nedavni susret ekipe somborskog garnizona sa prvoligašem Crvenkom, koji su vojnici — fudbaleri lako dobili sa 3:1. To je bio njihov prvi nastup. A tek kad se uigraju...

— U jedinici smo veoma lepo primljeni — rekao je na kraju Branko Gračanin. — Zato ćemo se svim snagama truditi da i mi što bolje ispunimo svoje obaveze. I kao vojnici, i kao sportisti...

U to niko ne sumnja.


D. Čolović

Snimio: R. Knežević



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)