Kako to obično biva, neki su prilozi - na prvom mestu političko-informativni - neposredno obrađivali temu, dok su drugi (kao na primer Tanhoferov igrani film "Dvostruki obruč", ili dokumentarni film o sovjetskom ratnom snimatelju Muromcevu) bili za nju vezani samo posredno i više su služili dopunjavanju opšte atmosfere obnavljanja uspomena.
Uglavnom uzev, može se reći da je program bio dobar. Bez većeg remećenja šeme i bez istiskivanja redovnih emisija, potreba za prigodnim materijalom sasvim je zadovoljena kvantitativno, a u priličnoj meri i kvalitativno. Kad se dan za danom emituju prilozi svih žanrova sa jednom, izrazito revolucionarno-patriotskom gematikom, nerealno bi bilo očekivati ujednačenost dometa.
U ovakvim je prilikama važniji globalan utisak, a on je povoljan.
Ako ćemo se ovde ipak više baviti
onim što je smetalo, to je zato što verujemo da je televizija danas otvorenija prema kritici nego što je ranije bila - a i zato što
smatramo da u ostatku ciklusa velikih tridesetogodišnjica ne bi smele da se ponavljaju već uočene greške.
Tridesetogodišnjice
Pre svega, ukazali bismo na promašaj
izravnog prenosa sa Tjentišta. Osim Titovog govora - gde reporter
ionako nije imao šta da interveniše - sve ostalo je bilo školski
primer nepripremljenosti i improvizacije.
Reporter nas je prvo upoznavao s
postrojenim veteranima kazujući imena onih koje već poznajemo, a
ostavljajući bezimene one druge sabesednike kojima bismo možda
želeli da saznamo identitet.
Zatim, dok je kamera pratila kako ljudi
pristižu, glas reporterov obaveštavao nas je o tome kojim su redom
postrojene brigade - a kada je Vrhovni komandant pošao kroz špalir
preživelih sa Sutjeske, umesto da budemo u svakom trenutku
obavešteni kraj koje brigade prolazi, saznali smo samo ono što smo
i sami videli: da Tito otpozdravlja starim borcima...
Ko je kriv za maksimalnu nesaglasnost
slike i teksta (osim kad nam je rečima opisivano ono što već slika
jasno pokazuje) - ko je odstupao od utvrđenog scenarija: reporter,
snimatelj, ili obojica - možemo samo nagađati.
Vredelo bi da se
Televizija ovim slučajem pažljivije pozabavi - ne radi pozivanja na
odgovornost, nego radi izvlačenja praktičnih pouka. Pred nama je
tridesetogodišnjica Drugog zasedanja AVNOJ-a, pa tridesetogodišnjica desanta na Drvar, pa tridesetogodišnjice
oslobođenja Beograda, Sarajeva, Zagreba, Trsta, Ljubljane, proboja
Sremskog fronta, konačnog oslobođenja zemlje, proglašenja
Republike.
Za te velike datume valja se bolje pripremiti.
Dva ekstrema
U takvim prilikama, ono što je novinarski važno - nije ponavljanje opštih mesta o heroizmu heroja,
nego identifikovanje ljudi, mesta i događaja.
Za izborano lice
ratnika znamo (i bez pomoći propratnog teksta) da nosi na sebi
ožiljke patnji i samoodricanja; umesto toga, nek nam se kaže ime
tog čoveka.
Za scene borbi na beogradskim ulicama znamo i sami da su
svedočanstva zajedničkog požrtvovanja građana, boraca NOV i
crvenoarmejaca; umesto toga, bolje je identifikovati ulicu, koja je
sigurno u protekle tri decenije dobrim delom promenila izgled.
Jedna opšta primedba - ne samo u vezi
s pomenutim direktnim prenosom, nego i sa nekolikim drugim emisijama
za vreme praznika - odnosila bi se na primitivnu, srednjoškolsku
patetiku teksta, onu koju đaci upražnjavaju znajući da će tako
zaraditi peticu na pismenom zadatku.
Ta je vrsta patetike posebno
neprijatna kada dobije intonaciju - kad je spiker (ili glumac)
"oplemeni" kliktavim ili tronuto podrhtavajućim glasom.
Toga, srećom, nije bilo mnogo, ali je i ono malo poprilično
smetalo.
Na drugom kraju skale, smetalo je - bar
piscu ovih redova - "modernizovanje" partizanskih pesama u
VIS-stilu zabavnomuzičkih festivala.
Dosta je sumnjiv argument da se
tako tradicije NOB "približavaju" današnjoj omladini.
Ondašnjoj omladini (danas gnevnim sredovečnim ljudima) takvi
"aranžmani" zvuče više kao svetogrđe.
Spektator (TV novosti, 1973.)
