Kritika prazničnog programa za Dan borca '73: Samo bez patetike i "modernizovanih" partizanskih pesama

Jul 1973: Praznični program oko 4. i 7. jula bio je, kao svake godine, tematski vezan za velike istorijske događaje - ovog puta posebno za bitku na Sutjesci.

Kako to obično biva, neki su prilozi - na prvom mestu političko-informativni - neposredno obrađivali temu, dok su drugi (kao na primer Tanhoferov igrani film "Dvostruki obruč", ili dokumentarni film o sovjetskom ratnom snimatelju Muromcevu) bili za nju vezani samo posredno i više su služili dopunjavanju opšte atmosfere obnavljanja uspomena.

Uglavnom uzev, može se reći da je program bio dobar. Bez većeg remećenja šeme i bez istiskivanja redovnih emisija, potreba za prigodnim materijalom sasvim je zadovoljena kvantitativno, a u priličnoj meri i kvalitativno. Kad se dan za danom emituju prilozi svih žanrova sa jednom, izrazito revolucionarno-patriotskom gematikom, nerealno bi bilo očekivati ujednačenost dometa.

U ovakvim je prilikama važniji globalan utisak, a on je povoljan.

Ako ćemo se ovde ipak više baviti onim što je smetalo, to je zato što verujemo da je televizija danas otvorenija prema kritici nego što je ranije bila - a i zato što smatramo da u ostatku ciklusa velikih tridesetogodišnjica ne bi smele da se ponavljaju već uočene greške.



Tridesetogodišnjice



Pre svega, ukazali bismo na promašaj izravnog prenosa sa Tjentišta. Osim Titovog govora - gde reporter ionako nije imao šta da interveniše - sve ostalo je bilo školski primer nepripremljenosti i improvizacije.

Reporter nas je prvo upoznavao s postrojenim veteranima kazujući imena onih koje već poznajemo, a ostavljajući bezimene one druge sabesednike kojima bismo možda želeli da saznamo identitet. 

Zatim, dok je kamera pratila kako ljudi pristižu, glas reporterov obaveštavao nas je o tome kojim su redom postrojene brigade - a kada je Vrhovni komandant pošao kroz špalir preživelih sa Sutjeske, umesto da budemo u svakom trenutku obavešteni kraj koje brigade prolazi, saznali smo samo ono što smo i sami videli: da Tito otpozdravlja starim borcima...

Ko je kriv za maksimalnu nesaglasnost slike i teksta (osim kad nam je rečima opisivano ono što već slika jasno pokazuje) - ko je odstupao od utvrđenog scenarija: reporter, snimatelj, ili obojica - možemo samo nagađati. 

Vredelo bi da se Televizija ovim slučajem pažljivije pozabavi - ne radi pozivanja na odgovornost, nego radi izvlačenja praktičnih pouka. Pred nama je tridesetogodišnjica Drugog zasedanja AVNOJ-a, pa tridesetogodišnjica desanta na Drvar, pa tridesetogodišnjice oslobođenja Beograda, Sarajeva, Zagreba, Trsta, Ljubljane, proboja Sremskog fronta, konačnog oslobođenja zemlje, proglašenja Republike. 

Za te velike datume valja se bolje pripremiti.




Dva ekstrema



U takvim prilikama, ono što je novinarski važno - nije ponavljanje opštih mesta o heroizmu heroja, nego identifikovanje ljudi, mesta i događaja. 

Za izborano lice ratnika znamo (i bez pomoći propratnog teksta) da nosi na sebi ožiljke patnji i samoodricanja; umesto toga, nek nam se kaže ime tog čoveka. 

Za scene borbi na beogradskim ulicama znamo i sami da su svedočanstva zajedničkog požrtvovanja građana, boraca NOV i crvenoarmejaca; umesto toga, bolje je identifikovati ulicu, koja je sigurno u protekle tri decenije dobrim delom promenila izgled.

Jedna opšta primedba - ne samo u vezi s pomenutim direktnim prenosom, nego i sa nekolikim drugim emisijama za vreme praznika - odnosila bi se na primitivnu, srednjoškolsku patetiku teksta, onu koju đaci upražnjavaju znajući da će tako zaraditi peticu na pismenom zadatku. 

Ta je vrsta patetike posebno neprijatna kada dobije intonaciju - kad je spiker (ili glumac) "oplemeni" kliktavim ili tronuto podrhtavajućim glasom. Toga, srećom, nije bilo mnogo, ali je i ono malo poprilično smetalo.

Na drugom kraju skale, smetalo je - bar piscu ovih redova - "modernizovanje" partizanskih pesama u VIS-stilu zabavnomuzičkih festivala. 

Dosta je sumnjiv argument da se tako tradicije NOB "približavaju" današnjoj omladini. Ondašnjoj omladini (danas gnevnim sredovečnim ljudima) takvi "aranžmani" zvuče više kao svetogrđe.

Spektator (TV novosti, 1973.)



Omogućite nastavak rada na digitalizaciji odabranih novinskih članaka iz SFRJ štampe, pridružite se grupi entuzijasta koji podržavaju Yugopapir na Patreonu


U znak zahvalnosti, imaćete priliku da među prvima pogledate najzanimljivije stranice koje se pronalaze i skeniraju