Neda Arnerić '91: Možda možemo i bez petokrake i imena Jugoslavija - ali da ostanemo zajedno

Jul 1991: Ima već 25 godina od kako je prvi put zaigrala na filmu. "San" je snimila u 13. godini, odmah zatim "Jutro" i više nije stala. 

Igrala je na filmu, televiziji, u pozorištu, bez pauze. Nadobijala se i nagrada. U ovoj sezoni, jubilarnoj, najviše je igrala u pozorištu.

"Pozorište je mesto gde se osećam dobro, sigurno, ispunjava me do maksimuma, pogotovo vreme proba. Otkrila sam, poslednjih godina, da je rad na predstavi najlepši deo glumačkog poziva."

Igrala je u "Profesionalcu", u "Zvezdara teatru", Fassbinderovom "Žabaru" "Ateljea 212", uskočila umesto Seke Sablić u "Ženski orkestar", a za ulogu Grušenjke u "Braći Karamazovima" u zeničkom pozorištu dobila je nagradu Pozorišnih igara Bosne i Hercegovini.

- Ovo je zaista jubilarna godina, ali veliki sam protivnik slavljenja jubileja, pogotovo u ovom našem poslu. Mislim da treba raditi i ćutati. Ako bih obeležila neki jubilej, osećala bih se kao da idem u penziju, ili kao da je isteklo moje vreme, kao da više neću da radim. A osećam da preda mnom tek stoji glumačka karijera (što naravno ne zavisi samo od mene). Sve se okrenulo. Konačno sam sazrela kao glumica, osećam se sigurnom sa svakim tekstom u ruci, vladam situacijom, a ne ona mnome, tako da ne znam čemu obeležavanje jubileja.


• Poslednja, pozorišna nagrada je možda znak...


- Ovo je 21. godina kako se održavaju Pozorišne igre Bosne i Hercegovine, a nigde, u beogradskoj štampi nije ni crtica zapisana. Stvarno je tužno, stvarno je depresivno, svi smo se zatvorili. Kada su me pozvali da gostujem u Zenici, shvatila sam da mi je veoma bitno da odem u Bosnu, jer na taj način još spajam neke konce, obilazim kolege, gledam tuđe predstave, dobijem nagradu na njihovom festivalu. Sve me to veoma obraduje i vrati mi tračak nade da sve nije tako crno...


• Vratili ste se nedavno sa puta.


- Bila sam u Istri, gde se osećam oduvek kao kod kuće. I dalje se osećam tako, ali čim sam mrdnula odatle, uhvatio me je neki paranoični strah. U Zagrebu sam se osećala kao da sam ušla u tuđu baštu, kao da moram da se skrivam, toliko je sve nacionalno zaraženo. A onda sam otišla na konferenciju za štampu svih hrvatskih stranaka koje nisu hadezeovske a čiji je jedini cilj borba za mir. I tamo se isto rastužim. Govorili su neki pametni, fini ljudi, ali veoma ih je malo. U odnosu na njih Srbija ima neverovatno jaku opoziciju i demokratiju koja stvarno postoji. Sve me to boli, pogađa, osećam koliko sam nemoćna, pa sam se ućutala sa tom svojom željom da opstanemo zajedno, da budemo zaista nekakvi Južni Sloveni. Ne moramo da se zovemo Jugoslavija, ako to nekome smeta, neka se skidaju i petokrake ako to nekom smeta, ali da ostanemo zajedno. A ne da se, na najnižem nivou, uz pucnjavu i bratoubilački rat razilazimo i rasprčakavamo.


• Da li ste u Zagrebu razgovarali sa kolegama?


- Ne. Obišla sam samo prijatelje za koje znam da isto misle kao i ja. Imala sam strah i tremu da odem u pozorišnu kafanu.


• Da se ne razočarate?


- Da. Došlo bi do dijaloga, verovatno, a ja nisam vična politiziranju. Možda će neko ko je veoma potkovan politički i istorijski, uspeti da me ubedi da sve ovako kako jeste treba da bude. Dopuštam i tu mogućnost. Ali volela bih da se taj neko pojavi. Neki pokušavaju da za sadašnju situaciju pronalaze razloge u dubokoj istoriji, izvlače nešto iz 12. veka. Šta me se tiče 12. ili 19. vek! Tiče me se samo ono u čemu sam rasla i s čim sam rasla. Nisam više neki zadrti Jugosloven, ali kad celog života rasteš na celom ovom tlu, kad svuda imaš prijatelje, ne možeš drukčije da osećaš. Ja jesam dete iz mešanog braka, što je za mene užasna reč, ali ne verujem da to ima nekog uticaja na moja razmišljanja.


• Na gorčinu u vašem glasu sigurno je uticalo i ono što su vaše kolege iz Hrvatske i Slovenije uradile na "Sterijinom pozorju".


- Mi glumci smo zaista imali slobodu. Da sam pisac, možda bih govorila drukčije. Ali vlast se za svih ovih 50 godina nije mešala u glumački posao, a sad je počela direktno da se meša u kulturu. Onima na vlasti je veoma stalo da spolja izgleda kako imaju podršku ljudi koji se bave kulturom i zbog toga se desilo ono što se desilo, bar što se tiče moje braće Hrvata. Uostalom, bilo bi divno da je neko od njih nešto rekao. Ne mogu da verujem da svih tih 90 ljudi misli da je opasno po život doći u najmiroljubiviji grad u Jugoslaviji, Novi Sad! Milena Zupančič je ipak došla, doduše privatno, ali je došla. Tako je trebalo svi da urade. Nije skupa karta do Novog Sada. Za mene je sramno da se niko ne pojavi, da ne pošalje pisamce.


• Poslao je Pero Kvrgić.


- I Mani Gotovac, ali bolje je da ih nisu poslali. Lepo je rekao Duško Kovačević: "Nije njih strah da dođu, nego ih je strah da se vrate u svoje sredine, jer bi doživeli neprijatnosti što su na neki način podržali jednu jugoslovensku manifestaciju."


• Pre nešto više od mesec dana jedan vaš kolega mi je rekao da ne veruje da u umetnost može da se prenese sve što se događa na političkoj sceni Jugoslavije.


- Dugo nisam ni ja verovala... Sada je pravi trenutak da smo bar mi, umetnici, iznad politike.Ne bismo smeli da ratujemo preko pozorišta i filma. Sedeti kod kuće je sramno. Znam da imam mnogo istomišljenika, trebalo bi osnovati jugoslovensku pozorišnu trupu i putovati po Jugoslaviji, iako je to možda opasno po život, pa da vidimo dokle ćemo stići!


• Dolazi vreme pulskog festivala, ni on više nije jugoslovenski.


- Ne znam šta hoće da urade. Da sam producent i da imam film, ne bih ga prijavila u Pulu. Zar posle 40 godina da to urade, da sklone jugoslovenski film iz Arene, a stave američki! Ne kažem, i taj festival je imao mana, kao i svi ostali, delile su se nagrade i po ključu, ali smo svi bili zajedno, svi smo igrali po celoj Jugoslaviji, nije se vodilo računa ko je čiji glumac, postojali smo samo kao kasta. Niko iole pametan iz sveta neće doći u ovu haotičnu zemlju.


• Imali ste velike šanse da odete u svet, a ostali ste ovde. Da li vam je sada, zbog ove situacije, krivo?


- Nije. Vezana sam za ovu zemlju, da nisam, ne bih sada ovoliko patila, nego bih se zatvorila u kuću, živela svoj život, radila svoj posao i ćutala. Vezana sam za naš mentalitet, za gostoljubivost, srdačnost, otvorenost, za naša mala "murdarenja" koja na onom strogom Zapadu ne postoje. Za slobodu mišljenja, govora - govorim naravno kao glumica - tako da sam znala, iako sam bila mlada, da od moje svetske karijere neće biti ništa. Jedva sam čekala razlog da se vratim u svoju opuštenu domovinu. I sada, da se desilo da sam ipak ostala u svetu, vratila bih se kući, da pokušam da pomognem koliko mogu.


• Mislite li da vas svet ili daljina ne bi izmenili?


- Ne verujem. Mislim da se čovek izgrađuje do svoje 16. godine, a posle se više ništa naročito ne menja, samo koriguje. Ako si vezan za roditelje, prijatelje, ako si emotivac, ostaješ takav za ceo život, bez obzira gde živeo i ko živeo.


• Znači li to da ovi što vode uništavanje Jugoslavije, nikad nisu ni voleli ovu zemlju?


- Verujem da je tako. Ali znam mnogo ljudi koji su je uvek voleli i kojima je sada veoma teško, ali, ili nemaju volje, ili nemaju snage, sredstava, podršku... Tako sedimo u svojim uskim krugovima i patimo, a nikako da krenemo u akciju.


• Već šest godina imate svoju galeriju, poznatu po brojnim izložbama.


- Ružno je vreme, zlo vreme, vreme straha, mržnje... A mi, kao da se ništa ne događa, malo malo, pa neku izložbu otvorimo. Nekad me je sramota što se ljudi okupljaju da se provesele, kad tu, u blizini, ljudi sede zaključani, sa puškama u rukama i umiru od straha. A mi, izigravamo nonšalantni, svetski život. Nije vreme za veselje.

Razgovarala: Vesna Marković, snimio: Vladimir Kostić (Nada, 1991.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment