Zvonko Vujin '67: Gorim od želje da jedanput čujem jugoslovensku himnu koju sam na ringu izborio

Mart 1967: Po oceni kolegijuma "Tempa" najuspešniji jugoslovenski sportist u februaru bio je Zvonko Vujin. Njega proglašavamo sportistom meseca zbog pobede nad sovjetskim bokserom Baranjikovim.

Meč Vujin - Baranjikov podelio je stručnjake i publiku na one koji smatraju da je pobeda Vujina zaslužena i one koji su ocenili da Vujinova pobeda nije sasvim čista.

Pre svega, nema razloga da se sumnja u odluku sudija, a oni su bili jednoglasni: Vujin je dobio meč. Radivoje Marković u komentarima na radiju, Toma Hladni...

... komentator "Sporta", Rade Stanojević, komentator "Politike" i Rodoljub Marković, komentator "Tempa", ocenili su da je Vujin imao prednosti u jednoj dosta izjednačenoj borbi.

Mi smatramo da je Vujinov veliki uspeh čak i samo to da je bio ravnopravan u borbi sa takvim šampionom kao što je Baranjikov. Baranjikov je po oceni mnogih stručnjaka sa Popečenkom najbolji amater sveta. Vujin o ovoj borbi kaže:

- Za mene je vrlo značajno da sam Baranjikova isterao iz njegovog uobičajenog koncepta borbe, nametnuo sam mu svoj stil i naterao ga da se "tuče". No, on je ipak bokser sjajne tehnike i iskustva i uspevao je da povremeno blokira moje ofanzivu.


Od huligana do odbornika



U februaru Zvonko Vujin zabeležio je još jedan uspeh. Na zboru birača on je kandidovan za odbornika Skupštine opštine Zrenjanin.

Naročito za one koji znaju prošlost Zvonka Vujina ovo je vrlo iznenađujući podatak. Jer, nije to bilo tako davno kada je ovaj mladić u takozvanom bolničkom kraju, i u celom gradu, bio poznat po razbojništvima, nemiru, tučama ... Stariji ljudi iz ovog kraja smatrali su "da ih je zadesila prava nesreća što jedan takav antihrist živi u njihovoj okolini".

Danas, na mečevima Zvonka Vujina mogu se videti ljudi i žene iz njegovog kraja kako vatreno navijaju za njihovog Zvonka - jer, sada je on "njihovo dete".

Vujinov povratak na pravi put, kako se to obično kaže, pre svih treba pripisati Miletu Lekiću, Zvonkovom prvom treneru. On je jedini verovao da Zvonko može da postane dobar dečak, doveo ga u bokserski klub, načinio ga šampionom i pristojnim čovekom. Mile Lekić je sada direktor Banke u Bečeju a njegov brat Radonja je nastavio ono što je, kako kaže Zvonko Vujin, započeo čika Mile.

Tragovi stranputice Zvonka Vujina mogu se nazreti još dosta ranije. Rođen je u leto 1943. godine i roditelji su ga ostavili još odmah po rođenju na čuvanje baki. Majka se kasnije udala u Zrenjaninu, a Zvonko je prvi put oca video kad je imao 20 godina. Trebalo je sa reprezentacijom da putuje u Sovjetski Savez i onda mu je na stanici prišao jedan čovek i rekao da se zove Nikola Stanković i da mu je - otac.

- Ja sam ga pozvao da dođe kod mene u Zrenjanin, ali on izgleda nema vremena. O njemu ništa više ne znam sem da ima još troje dece i oni su mi se javili kada sam jedanput boksovao u Beogradu. To je sve što znam o svojoj porodici.


Idi iz sale - žgoljav si!



Imao je 11 godina kad je prvi put ušao u salu gde su trenirali bokseri. Rekli su mu:

- Idi kući, žgoljav si.

Tačno pre deset godina čika Mile Lekić ga je vratio u salu. Nešto kasnije ga je zaposlio i polako, oprezno, ali uvek verujući u njega, savetovao šta treba da radi. Vujin je tada imao četiri razreda osnovne škole. Za poslednjih deset godina uz boks završio je čak i prvu godinu Više pedagoške škole na odseku za fizičko i zdravstveno obrazovanje.

Danas, Zvonko Vujin je jedna od najmarkantnijih ličnosti sportskog Zrenjanina.

Oženio se avgusta 1962. godine radnicom u fabrici "Luksol". Pre 15 dana porodica Vujin je proslavila drugi rođendan ćerke Vesne.

Zvonko Vujin dobija stipendiju od SOFK-e Zrenjanin koja iznosi 40.000 dinara.

Krajem decembra prošle godine Vujin je proveo četiri dana u "buretu sreće". Predsednik Bokserskog kluba Banat Stanko Baletić (šef nabavke u fabrici tepiha) prodavao je srećke koje su igračima davale pravo da bace udicu u "bure sreće".

Zvonko Vujin je dobitnicima na udicu kačio cigarete, čokolade, flaše pića, zavisno od zgoditka. Klub je od ove igre inkasirao čistih pola miliona dinara i prvi put za dvadeset godina, tim novcem zarađenim na zrenjaninskom vašaru, završio bilans sa dobitkom.


Dvesta pedeset mečeva - 180 nokauta



Posle mesec dana treninga, početkom 1957. godine, Zvonko Vujin je izišao na ring, i - pobedio. Godinu dana kasnije je postao omladinski prvak države. Godine 1961. postao je reprezentativac. Pobedio je Mađara Egria, dobio mnoge komplimente i proglašen velikom nadom evropskog boksa.

Godinu dana kasnije je na bokserskim revijama proglašen najboljim tehničarom, osvojio je "Zlatni pojas", dobio pehare kao najbolji bokser tih revija.

Krunu uspeha predstavljaju 1965. i 1966. godina kada je postao seniorski prvak države, osvojio "Zlatnu rukavicu", postao stalni kapiten reprezentacije za koju je dosad boksovao 17 puta i samo 4 meča izgubio.

U njegovom takmičarskom kartonu ima preko 250 mečeva od kojih je 17 izgubio, a 15 boksovao nerešeno. Od preko dve stotine dobijenih mečeva - 180 je završio pre isteka treće runde - klasičnim ili tehničkim nokautom protivnika.

U razvoju šampiona Zvonka Vujina od pre tri-četiri godine oseća se izvesna promena stila. U početku on je bio bokser koji je više negovao lep, tehnički doteran stil, pobeđivao je protivnike dosta često igrom koliko i udarcima. Poslednjih godina on se pretvorio u pravog fajtera, udarcima pokušava sve da reši čak i po cenu da primi udarce.

Naša publika takve borce voli, ali za Zvonka Vujina se ne može reći da je njen ljubimac. On u zemlji nema ni približno ravnopravnog protivnika, snagu njegovih pesnica su osetili mnogi naši bokseri i publika je često za Vujinovog protivnika samo radi toga što je Vujin uvek superioran i, može se reći, uvek pobednik.

Poslednjih dana se govorilo o eventualnom meču između "Zlatne rukavice 66" Ljubinka Veselinovića i Vujina.

- Ja ću sa Veselinovićem boksovati u svako doba. Ali mislim da to za njega nije dobro. On je talentovan, ali još mlad i bilo bi šteta da ga neko već sada "razbije".


Osvojiću titulu evropskog šampiona!



U maju ove godine u Rimu će se održati Evropski šampionat. Vujin je naš najsigurniji kandidat. On će boksovati u lakoj kategoriji i ponovo će se, najverovatnije, sresti s Baranjikovim.

- Ne plašim se nikog - kaže Vujin. - Sa Baranjikovim sam boksovao pre dve godine na Evropskom šampionatu i on me je ubedljivo pobedio. Sada sam bio bar ravnopravan Baranjikovu. Siguran sam da su šanse na mojoj strani u trećem meču. Ne plašim se ni ostalih konkurenata, gorim od želje da jedanput čujem jugoslovensku himnu koju sam na ringu izborio.

- Tolika sigurnost može i da se osveti?

- U boksu nema ništa bez sigurnosti i srca. A ja sam rešen da se borim do poslednjeg daha. Tvrdim da meč na EŠ ne mogu izgubiti ni na koji drugi način sem - klasičnim nokautom. A to se, ipak, neće dogoditi.


Želim da se povučem kao - šampion



Zvonko Vujin je načinio svoj dvogodišnji program. On predviđa nastup na Evropskom šampionatu ovog proleća, odlazak u vojsku i završetak studija. Nada se da će u vojsci imati uslova da trenira tako da će mu biti dovoljno još šest meseci priprema do Olimpijade 1968. godine.

- Već sada radim na tom programu, i što se tiče učenja i treninga. Olimpijski pobednik u rvanju Branko Simić - inače moj komšija i dobar prijatelj - i ja, svako jutro zajedno treniramo. I jedan i drugi želimo da se pripremimo za naredna takmičenja, a naročito za jesen sledeće godine da bismo otišli na Olimpijadu i tamo se takmičili sa uspehom. Posle toga ću se povući sa ringa.

- To bi značilo da biste sa boksom prestali u dvadeset petoj godini?

- To je dosta rano jer se u sportu tek onda daju dobri rezultati. Ali, boks je specifičan sport - i da me deset godina udara po glavi moja ćerka Vesnica, to bi moralo da ostavi tragove. Želim da se povučem kao šampion bez poraza i ožiljaka.

- Smatra se da biste imali uspeha i na profesionalnom ringu?

- To mi ne pada na pamet. To je odviše gorak hleb i nemam razloga da se ispitujem u tom poslu. Želja mi je da postanem trener i verujem da bih taj posao mogao dobro da obavljam kad završim studije i uz jednu specijalizaciju u Sovjetskom Savezu.

- Za šta biste se kao trener posebno založili?

- Zabranio bih boks svakom onom ko pretrpi drugi klasični nokaut. Ja nikad nisam bio na podu, ali sam dosta boksera nokautirao. To su užasni prizori koje ja ne želim, ali koji se u borbi neminovno događaju. Posle klasičnih nokauta nad protivnicima ne mogu da se smirim od njihovih iskrivljenih i izgubljenih očiju. Mislim da nema klasičnog nokauta bez posledica i zato bih bio veoma strog prema onima koji nisu u stanju da izdrže boks.

Napisao: Rade Šoškić (Tempo, 1967.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment