The Clash '81: Njihove ploče su najupečatljiviji primeri pozitivnog, levičarskog angažmana u rocku

Januar 1981: Konačno u koloru i sinemaskopu u "Džuboksovom" bioskopu prikazuje se "Clasherama". Četiri godine rada i četiri albuma (ukupno sedam LP ploča) jedne od najboljih i najvažnijih svetskih rock grupa uopšte na sledećih nekoliko stranica zbio je Brankrobber Vukojević...

Kada se pre šest godina u ovom magazinu prvi put pojavio članak u čijem je zaglavlju pisalo "Portret" niko nije ni slutio da je tako započeto specifično prokletstvo koje, za sve one zabavljene ispunjavanjem ovih stranica tokom proteklih godina, nije prestalo do danas.

Jednostavno, vremenom se broj pogodnih modela za portretisanje drastično smanjio do te mere da je skoro veće umeće bilo iskopati neko ime pogodno za članak, nego napisati ga.

A u svakom drugom pismu čitalaca kuka se za "Portretima". Na sceni kakva je naša - gde je odnos medija prema rocku, uz povremeno i polovično izdavanje ploča, uslovio da uopštavanje i svojevrsno akademiziranje odnesu prevagu nad praćenjem svežih zbivanja - takva situacija je i razumljiva.

"Portreti" zaslužnih majstora rock'n'rolla su zgodna štiva gde se poklonici istih osećaju na sigurnom, a nikada nije loše saznati da li je XY bio grobar ili talenat za fudbal pre no što je postao slavan. "Jeretičke" opaske na račun ljubimaca se teško opraštaju. Na primer, i dan-danas dobijam pisma u kojima se negoduje zbog nekoliko opaski na račun Pink Floyda napisane pre četiri godine. Tako je to sa starim majstorima.

Problem je samo što, po prirodi stvari, njih ima sve manje, a sve više je onih kojima je razvoj događaja dodelio ulogu koja se smatra nebitnom. To je shvatljivo samo po sebi, ali kako ubediti slobodne strelce koji s vremena na vreme dođu u redakciju sa raspravama na tridesetak kucanih strana o uticaju Rorryja Gallaghera ili grupe Iron Butterfly na razvoj rock'n'rolla.

I tako, da nam cenjeni "Portret" ne bi postao muzej ili, ne daj Bože, otpad rock istorije - malo živosti unosimo prikazom dosadašnje karijere sastava Clash, grupe čije je ime nemoguće zaobići u poslednje četiri godine kada se govori o najvišim dometima savremenog rock'n'rolla. Njihov rad ste i do sada redovno mogli da pratite na ovim stranicama kada god je postojala prilika da se saopšti nešto novo, a iako je teško reći da su Clash stigli i blizu kraja svog puta, nedavno izdavanje trostrukog albuma Sandinista je dobar povod da se osvrnemo na njihov dosadašnji rad. Tim pre što taj poslednji poduhvat najverovatnije zaključuje čitav jedan period i dovodi grupu na još jedno raskršće krcato mnogim dilemama.

Clash spadaju u onu najužu grupu izvođača koji su se pojavili u prelomnim momentima istorije rocka i direktno uticali da te trenutke danas smatramo takvima. Zato priča o njihovim počecima, kao što je to slučaj i sa Elvisom, Beatlesima, Stonesima ili Pistolsima, ne može se posmatrati izolovano van dešavanja na čitavoj sceni u okviru koje su delovali.


Strummer - glavna karizmatska ličnost u sastavu, Jones - enigmatična "tiha voda koja breg roni"



Znate već, sve je počelo 1976. Sada više nema sumnje da je to jedna od godina čije puko pominjanje izaziva vrio jasne i određene konotacije i koja je vrio čvrsto usađena u specifičnu rock mitologiju, poput 1984. ili 1967.

Bože moj, već preko četiri godine je prošlo od tada.

To izgleda i malo i kao čitava večnost. Rock je tako korenito izmenjen da je gotovo teško zamisliti kako je sve izgledalo ranije i osloboditi se merila vrednosti uspostavljenih prevratom koji se tada dogodio.

Istovremeno, dešavanja od tog vremena do danas nameću se kao spori evolutivni proces ideje koja je pročistila čitav koncept rock'n'rolla ili, pak, kao reakcija na nju. Treće ne postoji, sem u slučaju nekolicine potpuno samosvojnih autora koji su sebi izborili mesto van svih važećih kategorija, kao što je Captain Beefheart, na primer.

Raspravljanje o suštinskim odredbama punk fenomena danas je tema o kojoj se pišu knjige, a kratki osvrti prilikom ovakvih članaka osuđeni su na ponavljanje opštih mesta ili na polemike sa tipovima kojima i posle svega mnogo šta nije jasno. Uostalom, sve što vas interesuje možete naći u jednoj knjizi sa žutim koricama sa velikim crvenim naslovom "Punk", koja se reklamira na drugom mestu u ovom listu i koja još uvek ostaje jedan od najboljih priloga do sada posvećenih toj temi. Tamo, između ostalog, piše da su Clash uz Sex Pistolse najznačajnije postave engleskog punka i da se kroz njihov odnos mogu najbolje objasniti neki od temeljnih problema tog izraza.

Svakako najistaknutiji član grupe je Joe Strummer, ritam gitarista koji se najčešće prihvata pevačke uloge, glasnogovornik sastava u odnosima sa javnošću i uz gitaristu Micka Jonesa, polovina stvaralačkog jezgra.

Ogromnu većinu repertoara Clasha potpisala su njih dvojica što je uz Jonesovu fizičku sličnost sa Keithom Richardsom dovelo do poređenja (ponekad podsmešljivih, ponekad sasvim ozbiljnih) sa tandemom Stonesa. Sem toga, dalja sličnost je u tome što se Jonesu najčešće pripisuje pisanje muzike, a Strummeru reči iako je, kao i kod Stonesa, ta podela vrlo neodređena. Bilo kako bilo, Strummer je kao i Jagger glavna karizmatska ličnost u sastavu, koga najšira javnost identifikuje sa Clashom, dok je Jones enigmatična "tiha voda koja breg roni".

Strummer je inače sin diplomate. Nigde nisam našao podatak kakvog ranga, ali to sada i nije tako važno. Stare kolonijalne administracije, kakva je britanska, mogu ponuditi vrlo širok izbor. Strummerovo poreklo navodi se najčešće da bi se razbio stereotip po kome bi svaki punker trebalo da potiče iz radničke klase.


Ovo ga je prenerazilo i podsetilo na "1984"...



Međutim, bez obzira na sve, Joe se u svojim ranim dvadesetim otkačio od porodice, a posle godinu dana pohađanja umetničkog koledža i od škole. Radio je različite privremene poslove, ali se nigde nije mogao skrasiti i tako se priključio armiji nezaposlene britanske omladine iz koje je u najvećem broju regrutovana prva generacija britanskih punkera. Jedno vreme je zarađivao kao ulični svirač. Sam priča da je počeo kao "pripravnik" iskusnijem kolegi, skupljajući novac za njega poput mladih blues muzičara koji su zanat započinjali radeći za stare majstore i učeći od njih.

Tu karijeru je završio posle događaja koji se može navesti kao zanimljiva anegdota. Osamostalivši se, jednog dana je u podzemnoj železnici odabrao zgodno mesto za izvođenje svog programa ispod nekakvih zvučnika. Tek što je započeo iz njih se začuo glas:

"Čisti se odatle ili odmah šaljemo policiju". 

Strummer kaže da je i do tada imao problema sa policijom zbog takvog načina sviranja, ali da je obično imao šansu da se skloni. Međutim, ovo ga je prenerazilo i podsetilo na "1984", čuveni Orwellov roman-antiutopiju u kome se govori o mogućnoj viziji totalitarne budućnosti gde ljude, između ostalog kontrolišu dvosmernom televizijom i to počevši od javnih mesta do stanova.

Uzviknuo je prvom prolazniku:

"Čuješ li ovo. Ovo je 1984!" 

Na šta ga je ovaj sumnjičavo pogledao i zbrisao. Prekinuvši sa uličnim sviranjem i ostavši bez prihoda, Strummer sa društvom iz kraja u kome je stanovao osniva rock grupu. Reč je o sada već legendarnom sastavu 101ers, koji je odigrao značajnu ulogu na londonskoj sceni u pret-punk vremenima.

Samo ime grupe nas opet vraća na "1984.", jer se tako u romanu zovu sobe za mučenje. Rad 101ersa je slabo dokumentovan i moramo se osloniti na izjave svedoka. No, svi se slažu da su prašili žestok rhythm'n'blues i unosili dosta živosti u englesku klupsku scenu, sve jaču alternativu blaziranom "big time" rocku tog vremena.

101ers su postojali oko godinu i po i sve to vreme nisu daleko stigli. Govoreći o tom periodu Strummer kaže:

"Dosta vremena je prošlo dok nisam sreo Micka. To vreme mi izgleda kao najduži period u životu. U vremenu od osamnaest meseci imali smo po šest nastupa nedeljno. Što se nije isplaćivalo. Probili smo se na klupsku scenu i počeli su da nas pominju po jednom rečenicom po novinama. Dalje se ništa više nije dešavalo. Posle osamnaest meseci rada bili smo potpuno nevidljivi. Počeo sam da gubim pamet, šetao sam okolo i pričao: 'Nevidljivi smo, treba da promenimo ime u The Invisibles (Nevidljivi)'. Tako sam se osećao jer smo imali odlične svirke u Noriču ili Tetfordu pred trista ljudi, ali bi sve to prošlo neprimećeno. Vratili bi se u London u pet ujutru, istovarili opremu, pristavili lonče i mislili u čemu je stvar. A u novinama bi sutra bili Queen i njima slični. Samo smo se vukli sa nastupa na nastup i lupali glavama o zid".

Između ostalog, ova izjava dobro svedoči o procepu koji se sredinom sedamdesetih javljao između rock establishmenta i nove generacije publike koja u tom zatvorenom krugu nije nalazila ni lica ni ideje sa kojima bi se mogla identifikovati.

Kada je sve to kombinovano sa društveno-ekonomskom situacijom trenutka stvorena je polarizacija kasnije krštena kao punk.

Susret sa Mickom Jonesom doneo je Clash kakav danas znamo. U stvari ne baš, jer su u to vreme u grupi pored Jonesa i basiste Paula Simonona bili i gitarista Levine (danas u PIL) i bubnjar Terry Chimes. Chimes je svirao na prvom albumu Clasha, ali i pre toga nije smatran pravim članom grupe, već više kao pomoć sa strane.


Prvi menadžer grupe



Na prvim pravim snimcima za novine Clash vidimo kao trojku, a takva je slika i na omotu njihove prve LP ploče. Tokom 1976. godine punk se iznenada nameće kao najzanimljivija pojava na rock sceni Britanije. U nekoliko londonskih klubova kao što su Roxy, Vortex ili Club 100 izvođači i publika pronalaze specifičan oblik komunikacije koji se nikako nije uklapao u dotadašnje konvencije šou-biznisa i stvaraju sopstvenu scenu.

Istovremeno, to je bio i jedini period kada se punk mogao smatrati pokretom pošto je to bilo vreme uobličavanja i definisanja osnovnih ideja i vrlo spontanih istupa. Već je izdavanje prvih ploča i diferenciranje stvaralačkih profila donelo razuđivanje koje nisu bili u stanju primetiti oni koji su u svemu sagledavali senzaciju ili "pitaj-bože-kakvu" zaveru.

Već na samom početku Clash su se uz Pistolse, Damned, Jam i Stranglerse nametnuli kao najzanimljivije atrakcije "u živo" i samim tim zauzeli mesto među punk perjanicama. Kompozicije koje su zajedno počeli da pišu Strummer i Jones našle su mesto u koncertnom programu i sudeći po fanzinama, nezavisno izdavanim novinama koje su tih dana nicale kao pečurke, refreni i naslovi tih pesama Clasha brzo su ušli u specifični punk folklor. Ili su možda uzeti iz njega? Ko zna, ali u to vreme kontakt između izvođača i publike bio je toliko blizak da to sada više nije ni važno.

Za rad Clasha u tom periodu vezana je i vrlo zanimljiva, enigmatična osoba po imenu Bernard Rhodes. On je bio prvi menadžer grupe, a putevi su im se razišli krajem 1978. godine u trenutku kada je postalo jasno da ne može da zadrži Strummera i društvo pod svojom kontrolom. Rhodes je bio saradnik Malcolma McLarena, čoveka koji je "izmislio" Pistolse i postoji dosta kontraverznih izjava o tome kako su Clash stvoreni na isti način.

Činjenica je da šu se Strummer i Jones upoznali preko Rhodesa i da ih, je ovaj nagovorio i ohrabrio da počnu zajedno da komponuju. Takođe, on je dosta uticao i na izgled sastava, praveći zajedno sa momcima ona čuvena kožna odela sa bezbroj anarhično razmeštenih, nepotrebnih patent zatvarača.

Međutim, ostaje nerazjašnjeno koliko je Rhodes uticao na ono šta su i kako Clash svirali, iako, razumljivo, obe sada suprostavljene strane tvrde ono što im ide u korist. Ono što su Clash uradili posle razlaza sa Rhodesom dovoljno govori o njihovim sposobnostima i talentu, ali i sam Strummer priznaje svog bivšeg menadžera za "čoveka od ideja".

Karijera Clasha nije bila prožeta ekscesima kao što je to bio slučaj kod Pistolsa, već je tekla mnogo klasičnijim tokom. To na izvestan način svedoči o stalnoj borbi grupe i menadžera koji je bio više naklonjen da svoje štićenike koristi kao sredstvo za provokaciju. Onog trenutka kada su se Clash afirmisali i kada im je bio potreban čovek sposoban da vodi i organizuje posao, Bernard Rhodes nije mogao odgovoriti tom zadatku i začele su se klice razmimoilaženja.

Takođe, izgleda da je on suviše počeo da shvata Clash isključivo svojom grupom, kao pukim sredstvom za manipulaciju medija što neizbežno dovodi do konflikta sa jakim stvaralačkim ličnostima. Svojevremeno se pričalo o njegovoj ideji po kojoj je trebalo da Clash opljačkaju banku. Ukoliko ih uhvate publicitet je bio garantovan, a ako se izvuku ostaju im pare. Nije čudo što su Strummer, Jones i Simonon ostali verni klasičnijim načinima pribavljanja publiciteta.

I pored svih Rhodesovih "ideja", a može ih se navesti još mnogo, mora se priznati njegov izvrstan senzibilitet za novija strujanja u rocku. Šta drugo reći o čoveku koji je, osim Clashu, bio prvi menadžer grupama kao što su Specials i Dexy's Midnight Runners, ali, s druge strane, dovoljno govori i činjenica da više nije ni sa jednom od njih.

Clash su svoj prvi ugovor potpisali sa gigantskim koncernom CBS i to je do danas ostalo jedno od opštih mesta u punk folkloru.


U Nemačkoj ih je buljuk ortodoksnih punkera gotovo kamenovao...



Naime, oni su medu prvima došli do ugovora za snimanje ploča medu punk grupama i kada je objavljeno da će snimati pod etiketom CBS mnogi su graknuli da su se Clash prodali. Iako je to bilo pre četiri godine, parola "Clash su se prodali" i danas se često poteže što su i sami članovi sastava nedavno iskusili u Nemačkoj kada ih je buljuk ortodoksnih punkera gotovo kamenovao.

Mislim da je besmisleno sada naročito nešto objašnjavati i braniti ovaj potez sastava, te ponavljati da je sadržaj ploča mnogo bitniji od etikete. Način na koji su oni razrešili staru dilemu između komunikacije i ekskluzivnosti sasvim je u redu, tim pre što smo i mi sami u prilici da kad-tad ugledamo njihove ploče u našim prodavnicama. Što nam se nikada neće desiti, na primer, sa Joy Division koji izdaju za nezavisnu kompaniju "Factory". (Kad smo već kod toga, jeste li
poslali odgovor na naš kviz u kome delimo 55 njihovih ploča. To vam je retka prilika.)

Da o nekakvoj prodaji nema ni govora, najbolje je posvedočio prvi album grupe, izdat u proleće 1977. godine. Kritika ga je dočekala raširenih ruku i od tada važi mišljenje da je to jedno od najuspelijih i najžešćih rock ostvarenja uopšte.

Tom pločom Clash su dali manifest društveno angažovane struje "novog talasa". Na vitalan i uverijiv način izrazili su frustracije mladih sredine iz koje su poticali. Sadržaj pesama je bio dosledno i bez ostatka politiziran, ni jednog trenutka nisu dozvoljavali da se dvosmisleno shvate pozicije sa kojih su polazili. Od toga nisu odustali ni do danas i njihove ploče predstavljaju najupečatljivije primere pozitivnog, levičarskog angažmana u rocku.

Već je kazano da je kritika debi album Clasha obasula pohvalama. Međutim, citati iz nezavisnih listova koje su izdavali do tada anonimni predstavnici publike govore o mnogo ličnijem i emotivnijem prijemu, neopterećenom distancom kritičarskog suđenja. Evo šta je, na primer, pisalo u najpoznatijem od svih tih listova, "Sniffin Glue", aprila 1977:

"Album Clasha je kao ogledalo. U njemu se odražava svo sranje - za mene, to je najvažniji album ikada objavljen. Kao da gledam svoj život na filmu. Život u Londonu. Igre u stanovima i van njih. Posao koji me je posadio iza stola i isprao mi mozak. Sve to sranje nije više u tami. Clash govore istinu!"


A da ne bismo citirali samo strance, evo malo i naših. U knjizi "Punk" Darko Glavan piše da su njihove pesme

"neka vrsta cinema verite dilema nezaposlenih tinejdžera. U svojim pjesmama Strummer i Jones opisuju probleme oko iznalaženja posla (Career Opportunities) ulične demonstracije (White Riot) ili klaustrofobične vizije gradskog života (London's Burning i Garageland)."


Čitava ploča zvuči (i tekstovima i muzikom) kao da autorima gori pod nogama. Izgleda da u takvim okolnostima Clash najbolje mogu da stvaraju. To najbolje pokazuje činjenica da su njihov prvi i treći album superiorniji od drugog i četvrtog, pošto su rađeni u prelomnim trenucima za sastav, u momentima kada se istinska frustracija nametala kao inspiracija.

Izdavanjem albuma Clash su konsolidovali i proširili reputaciju koju su izgradili "živim" nastupima. Dolaskom bubnjara Nickyja "Toppera" Headona konačno su ustalili postavu. Međutim, nikako nisu uspevali da sasvim srede organizacionu stranu posla. Turneje su dosta traljavo vođene, a na sledeći album se čekalo godinu i po dana. Samo snimanje je trajalo više meseci (sa prekidima, doduše) pa su se u muzičkoj štampi čula pomalo podsmešljiva poređenje sa Floydima.


Kao da je neuredna žestina prvenca prošla kroz kozmetičko odeljenje...



Izbor producenta je bio prilično neočekivan, a kako se kasnije ispostavilo, to je bio jedan od osnovnih problema sa pločom. Reč je o Sandyju Pearlmanu, koji je svoj ugled stekao radeći sa grupom Blue Oyster Cult. Za njega se priča da je prvi počeo da upotrebljava termin heavy-metal, ali bilo to istina ili ne, dosta je pomogao da se taj pravac zvučno uobliči.

I pored svih proverenih Pearlmanovih sposobnosti, Clash nisu uspeli da uspostave pravu komunikaciju sa njim. Snimanje se oteglo u nedogled, pravljeno je na desetine različitih miksova, iskušavana su razna rešenja i svi su sa tog posla izašli izmučeni.

Kada je na kraju ploča izašla, dočekana je podeljenim reakcijama, ali svi su se slagali da intenzitet i kvalitet prvog albuma nisu dosegnuti. Bilo je očigledno da je sastav svirački napredovao, međutim, amerikanizivana, umivena heavy-metal produkcija Pearlmana učinila je da zvuči ukroćeno. Problem je bio u tome da Clash nisu u tolikoj meri promenili muziku da bi profitirali alternativnim pristupom produkciji. Ovako je izgledalo kao da je neuredna žestina prvenca prošla kroz kozmetičko odeljenje.

Drugi, još veći problem, imao je izvore u činjenici da su se Clash posle prvog uspeha našli u izvesnoj meri otkinuti od sredine iz koje su potekli i iz koje su do tada crpili teme. Ovog puta su proširili osnovu, ali je ostao utisak da su više vremena potrošili u traženju tema, nego što su ih one spontano inspirisale.

Tako su upali u vrlo uobičajenu zamku angažovanosti po svaku cenu. Iako osnovni porivi i sentimenti nisu bili u pitanju, njihova transformacija u umetnički iskaz pokazala su u dobrom delu slučajeva nategnutom i pomodno militantnom. U pesmama kao što su Safe European Home i Stay Free, gde su bili na terenu koji su poznavali, vrcale su stare varnice.

Doduše, podeljene ocene su bile i posledica antologijski visokih standarda prvenca i euforičnog prijema na koji je on naišao. Drugi album, Give 'Em Enough Rope, jednostavno nije bilo revolucionarno ostvarenje, već više predah koga Clash ne moraju da se stide.

Iako je 1979. godine Amerika počela da se kravi za novi talas prihvatajući Costella, Talking Heads ili lakše probavljive surogate kao što su Police, Knack i Cars, za Clash je još uvek bila tvrd orah (ili obrnuto). Njihov prvi album je bio izdat tek tada i to u obliku pakovanja najvećih hitova - najzanimljivije kompozicije su pojačane nosećim naslovima sa singlova - a drugi LP je više traga ostavio u muzičkim novinama nego na top listama.


Promena nabolje - "London Calling"



U toku 1979. Clash su dva puta bili na turneji "preko bare". Prvo u proleće na test gostovanju od šest nastupa, a pred kraj leta na pravom kros-kontriju. Oba puta su mogli samo da su uvere u staru istinu da uspeh u Americi ne znači samo običan prijem u Njujorku ili na Zapadnoj obali, već da treba zainteresovati publiku i na ogromnom prostranstvu između te dve tačke. Uspeh je bio polovičan. Nisu se mogli požaliti na nedostatak publike u manjim dvoranama gde su svirali, ali su još uvek primane kao egzotične, retke zverke engleskog punka, nego kao punopravna atrakcija sa svojom publikom.

Nastupe Clasha je sa dosta pažnje pratila rock štampa sa obe strane Atlantika kao svojevrstan test - i za grupu i za američku publiku. Ukoliko bi oni kao originalna i nekompromitovana novotalasna grupa postigli značajniji uspeh u SAD, to bi moglo značiti značajnu promenu trendova na tamošnjoj šabloniziranoj rock sceni, ravnu onoj iz vremena prve britanske rock invazije sa početka šezdesetih. Međutim, sportskim rečnikom kazano, rezultat je ostao nerešen. Strummer i društvo su ostavili traga, ali je sve to bilo daleko od senzacije.

Slična ocena bi se mogla izreći kada bi se ocenjivala ukupna delatnost sastava te godine. Promena nabolje je došla tek krajem godine izdavanjem duplog albuma London Calling.

Ta ploča je došla u trenutku značajnog razrešavanja dilema u redovima grupe. Euforični dani punk eksplozije su prošli, stvarnost se po ko zna koji put pokazala ciničnijom od idealizovanih predstava, ma kako radikalne one bile i trebalo je opravdati svrhu daljeg postojanja.

Takođe, Clash su uz Jam i Stranglerse ostali među retkim časno preživelim perjanicama iz '76. i našli su se pred ključnim pitanjem kako izvršiti transformaciju i ne postati karikatura iz prošlosti.

Za razliku od Pistolsa koji su skončali u pravo vreme u pravom duhu svoje anarhoidne prirode, Clash je opredeljenje obavezivalo da nastave, bez obzira sa kakvim se izazovima suočavali. Istovremeno, to je i suština njihovog trećeg albuma. Da treba ostati veran sebi i suprotstaviti se bez saginjanja glave svim preprekama, makar se lupilo glavom o zid.

Otuda, London Calling u stvari, govori o dosta romantizovanom viđenju Strummera i drugova o čuvanju časti i obraza, poslednje stvari koja se čoveku može oduzeti. Osnovna poruka je da se treba sudarati i ostati dosledan i u trenucima kada ništa drugo nije preostalo.

Fascinacija ljudima van zakona koji u sukobu sa dehumanizovanom monster-institucijom sistema ostaju verni svom moralnom kodeksu je sredstvo koje Clash često koriste na ovoj ploči da bi naglasili ideje iza kojih stoje.

U vreme izdavanja albuma London Calling i Clash su se našli u sličnoj situaciji. Iako potpuno oslobođeni iluzija o osnovnoj pokretačkoj snazi svojih pesama, ne predaju se defetizmu jer raditi drugačije nema smisla. Zato, iako se ne može reći da se album bavi veselim temama, iza depresivnih slika izvire iskreni optimistički humanizam.

I muzika je doživela primernu promenu. Jednodimenzionalni zvučni udar prvenca pod rukovodstvom producenta Guyja Stevensa je pretvoren u mnogo slojevitije zvučne slike. Sada već iskusni muzičari - Strummer, Jones, Simonon i Headon - su dostigli zavidan stepen upravljanjem nad sadržajem svojih pesama obezbeđujući odgovarajuća muzička rešenja za različite sadržaje, naglašavajući atmosferu koju hoće da prenesu.

Zato čista soul duvačka linija, nezamisliva za najopštiju predstavu o punkerskom tutnjanju, izvrsno funkcioniše u nekoliko pesama jer je smeštena u pravi kontekst.

Raznovrsnost je postignuta i korišćenjem različitih etničkih idioma. Još na prvom albumu
Clash su obradom pesme "Police And Thieves" Juniora Murvina pokazali naklonost nove generacije rockera izvornim reggae uticajima. I dan-danas verzija te pesme u izvođenju Clasha stoji kao primer korišćenja "roots" elemenata koji proizilaze direktno iz tradicije, a nisu komercijalna stilizacija kao što je to najčešće slučaj.

Na London Calling reggae muzici se pridodaju rockabilly, ska i soul elementi što raznovrsnošću opravdava format dvostrukog albuma. 

London Calling ne samo da je doneo neophodno potreban vetar u jedra grupe nego je i konačno doveo grupu na američke liste najprodavanijih ploča. Međutim, ako je verovati izveštajima to još nije obogatilo Clashovce.


Ne dobijaju ni peni sve dok se "Sandinista" ne proda preko 200 000 primeraka



I pored optužbi da su se prodali, Strummer i društvo nisu našli mirno utočište u krilu CBS. Pre svega ne prodaju onoliko ploča koliko se očekuje od grupe njihove reputacije. S druge strane, načela sastava o poslovanju nikako se ne poklapaju sa politikom rukovodilaca kompanije.

Sem toga što su u stalnom dugu koncernu, Clash zbog doslednosti principima uporno pokušavaju da izbegnu optužbe da bezočno zarađuju na svojim poklonicima. Zato su posle mhogo muke izborili da se dvostruki London Calling prodaje po ceni običnog albuma. Isto su uradili i sa svojim najnovijim ostvarenjem. Reč je o trostrukom albumu Sandinista koji se prodaje po ceni jedne ploče i predstavlja sigurno najbolju stvar koja za taj novac danas može da se nađe na rock tržištu.

Takvo izdanje su uspeli da izbore na sopstveni račun. Naime, ne dobijaju ni peni sve dok se album ne proda preko 200 000 primeraka sto je za Englesku vrlo visok tiraž.

Međutim, u želji da pruže što više Clash su opet prekoračili svoje mogućnosti. Naprosto su se izgubili u formatu trostrukog albuma. Iako bi se od ponuđenih materijala mogla sastaviti jedna izvrsna ploča, kompletan zvučni utisak po preslušavanju čitavog izdanja je vrlo zbunjujući. Mnoštvo polusvarenih ideja je prošlo internu kontrolu grupe i razvodnilo sadržaj. Raznovrsnost koja je delovala osvežavajuće u disciplinovanom konceptu prethodnika ovde samo deluje rasplinjavajuće.

Suočeni sa gomilom materijala Clash su ponovili i grešku drugog albuma, ubacujući po svaku cenu teme koje ne poznaju dovoljno i koje se nameću gotovo kao šminkerska angažovanost.

Ipak, deluju mnogo uverljivije kada govore o iskustvima sa kojima se sami suočavaju, nego kada daju svoju ocenu političkih zbivanja na različitim delovima globusa.

Sandinista ipak ne krnji ukupnu sliku o Clash. Sastavni deo njihovog rada je i lupanje glavom o zid. Do sada su posle promašaja uvek uspevali da izađu sa remek delima. Možda im je potreban takav stimulans, možda mogu da stvaraju samo onda kada im gori pod nogama.

Nadajmo se samo da će sledeći put pevati sa oprljanim tabanima, jer onda spadaju u vrlo uski krug imena koji s pravom mogu da ponesu naslov najbolje rock grupe na svetu.

Napisao: Branko Vukojević (Džuboks, 1981.)

Džuboks, maj 1981.



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment