April 1979: Sećanja na one najveće fudbalske
događaje na svetu, na Meksiko Siti, Minhen, Buenos Aires, na
Šekularca, Garinču, Milera, Kempesa, nama Jugoslovenima vezana su
za jedan, malo prozukli glas - glas televizijskog reportera Vladana
Stojakovića.
Prenosio je on za ovih 17 godina,
koliko je na televiziji i takmičenja u rukometu, košarci, boksu,
vaterpolu, raznim hokejima, biciklizmu, smučanju ... Ali, gledaoci
ga vezuju samo za fudbal, sport kome je on, na dva načina, posvetio
ceo život.
Još od gimnazijskih dana u po tradiciji "košarkaškoj" Trećoj muškoj, u čijem su dvorištu postavljeni prvi koševi u
Beogradu, za kasnije asove kao što su bili Gec, Alagić, Popović,
Šaper, Stojković, kada je ovaj delija od 190 santimetara, brzo ostavio košarku
zarad ljubavi prema fudbalu.
Igrao je u BASK-u, kad su ga pozvali u
Partizan, tada ovenčan slavom. Partizan Bobe Mihajlovića, Bobeka,
Čajkovskog... Nekako u to vreme prestao je da igra Minda Jovanović,
pa je Partizan tražio novog centarhalfa i pokušao to pitanje da
reši dovođenjem "onog talentovanog, dugajlije iz BASK-a", koji
je već igrao za amatersku reprezentaciju Srbije.
Ali i ono vreme je imalo svoje propise,
po kojima se čak ni iz mnogo manjeg kluba nije moglo odmah preći u
veliki. Mladi Stojaković je morao da čeka pola godine, kako bi
stekao pravo na prvenstvene utakmice.
Na sreću, ili nesreću - sada ni sam
Vladan Stojaković ne može tačno da odredi - mladi
centarhalf je u to vreme živeo od novinarstva, od pisanja u "Invalidskom listu", koji je izdavao Savez ratnih vojnih
invalida Jugoslavije. I jednog dana, urednik mu je jasno rekao:
"Slušaj ti, ili ćeš biti novinar ili idi igraj fudbal, zajedno
ne ide!"
Ko zna kako bi Stojaković odgovorio,
da se nije setio da kod kuće ima ženu i dete. A trebalo je od
nečega živeti, jer fudbal nije u to vreme pružao neku naročitu
sigurnost.
Tako je Vladan Stojaković postao
novinar.
- Ispekao sam zanat na pravom mestu i
sa pravim ljudima - priča on sada. - Radio sam sa sada poznatim perima
jugoslovenskog novinarstva - Svetom Tadićem, Milošem Ćorovićem,
Miodragom Marinkovićem, Branimirom Šćepanovićem. Tako 12 godina
...
Fudbal, ipak, nije ostavio.
Igrao ga je
u BASK-u sve do 1964, do svoje 37. godine. Onako amaterski, s
ljubavlju, kao i 1947. godine, kada je zajedno sa drugovima iz
beogradskog preduzeća "Granap" dogurao do 16. finala Kupa
maršala Tita, što je dan-danas ostalo kao najveća senzacija u
domaćem fudbalu. Jer, "granapovci" su čak tukli Slobodu usred
Užica sa 4:0!
Novinar Stojaković u međuvremenu je
dogurao do televizije.
"Bio sam prestravljen"
- Došao sam u TV Beograd, u njenim
pionirskim danima, 1962. godine, kada je urednik Sportske redakcije
bio Milan Kovačević, a saradnici samo Marko Marković i Dragan
Nikitović. Moje vatreno krštenje trebalo je da bude reportaža za
jedan od Dnevnika. Bio sam uplašen toliko, da mi je došlo da
pobegnem kući. Još kad mi je tadašnji režiser Dnevnika Minja
Dedić rekao, onako uz put: "Šta, ti nastupaš, odoh baš da gledam
to kod urednika Guce Trailovića, da se slatko zabavljamo!". Možete
misliti kako mi je bilo!
Tako je počelo, a evo 17 godina već traje.
Stojaković je dosad komentarisao više od 1000 sportskih događaja. I ne samo sportskih.
Zvali su ga u pomoć kad bi se poneki spiker razboleo, da čita
vesti u Dnevniku.
Sada je Vladan Stojaković urednik
Sportske redakcije TV Beograd, ali, džabe, i dalje najviše voli da
bude sa mikrofonom u ruci.
- Fudbal je bio i ostao moja najveća
ljubav i neizmerno sam srećan što sam tolike godine radio posao
koji volim - kaže on. - Raduje me još nešto; imam utisak da mi
ljudi veruju, što je, po meni, najvažnije u našem poslu. Trudio
sam se da opravdam to poverenje u svakoj prilici. Nikada, to tvrdim,
nisam bio pristrasan, navijač, što nije redak slučaj sa nekim
mojim kolegama. Uvek sam više voleo sport nego bilo koje klupske
boje.
Stojaković od mlađih kolega ističe
Lazovića, Sušeca, Pantića i Cvitkovića, one, kako reče, retke
ptice u ovom tv-jatu.
- Ostali mladi nekako ne umeju da se
uklope - kaže on. - Mislim da im nedostaje entuzijazam, ljubav prema
sportu, odricanje od slobodnog vremena.
Posao tv-reportera i sportskog
komentatora je težak, ali zanosno lep, kaže on, i stoga nije
odvraćao sina da pođe njegovim stopama. Stojaković-junior je sada
novinar "Sporta", očev kolega. A otac se još ne predaje:
- Kad sam ono, pre godinu i po, doživeo
infarkt, uplašio sam se, ne toliko za život, koliko od mogućnosti
da više ne stanem pred mikrofon. Srećom, sve se dobro svršilo.
Vladan Stojaković je, i pored lekarske
zabrane, nekoliko meseci posle infarkta, otputovao u Pariz da prenosi
jednu fudbalsku utakmicu. Posle toga nije mogao da propusti Mundijal
u Argentini. Sada više i ne misli na bolest, čak stigne i da se
našali.
- Popustilo mi je srce, što je
očigledan dokaz da sam srcem radio svoj posao.
Razgovarao: D. Minić (RTV revija, 1979.)
