Vladan Stojaković '79: Jedan malo prozukli glas koji Jugosloveni vezuju za najveće fudbalske događaje

April 1979: Sećanja na one najveće fudbalske događaje na svetu, na Meksiko Siti, Minhen, Buenos Aires, na Šekularca, Garinču, Milera, Kempesa, nama Jugoslovenima vezana su za jedan, malo prozukli glas - glas televizijskog reportera Vladana Stojakovića.

Prenosio je on za ovih 17 godina, koliko je na televiziji i takmičenja u rukometu, košarci, boksu, vaterpolu, raznim hokejima, biciklizmu, smučanju ... Ali, gledaoci ga vezuju samo za fudbal, sport kome je on, na dva načina, posvetio ceo život. 

Još od gimnazijskih dana u po tradiciji "košarkaškoj" Trećoj muškoj, u čijem su dvorištu postavljeni prvi koševi u Beogradu, za kasnije asove kao što su bili Gec, Alagić, Popović, Šaper, Stojković, kada je ovaj delija od 190 santimetara, brzo ostavio košarku zarad ljubavi prema fudbalu.

Igrao je u BASK-u, kad su ga pozvali u Partizan, tada ovenčan slavom. Partizan Bobe Mihajlovića, Bobeka, Čajkovskog... Nekako u to vreme prestao je da igra Minda Jovanović, pa je Partizan tražio novog centarhalfa i pokušao to pitanje da reši dovođenjem "onog talentovanog, dugajlije iz BASK-a", koji je već igrao za amatersku reprezentaciju Srbije.

Ali i ono vreme je imalo svoje propise, po kojima se čak ni iz mnogo manjeg kluba nije moglo odmah preći u veliki. Mladi Stojaković je morao da čeka pola godine, kako bi stekao pravo na prvenstvene utakmice.

Na sreću, ili nesreću - sada ni sam Vladan Stojaković ne može tačno da odredi - mladi centarhalf je u to vreme živeo od novinarstva, od pisanja u "Invalidskom listu", koji je izdavao Savez ratnih vojnih invalida Jugoslavije. I jednog dana, urednik mu je jasno rekao: 

"Slušaj ti, ili ćeš biti novinar ili idi igraj fudbal, zajedno ne ide!"

Ko zna kako bi Stojaković odgovorio, da se nije setio da kod kuće ima ženu i dete. A trebalo je od nečega živeti, jer fudbal nije u to vreme pružao neku naročitu sigurnost.

Tako je Vladan Stojaković postao novinar.

- Ispekao sam zanat na pravom mestu i sa pravim ljudima - priča on sada. - Radio sam sa sada poznatim perima jugoslovenskog novinarstva - Svetom Tadićem, Milošem Ćorovićem, Miodragom Marinkovićem, Branimirom Šćepanovićem. Tako 12 godina ...

Fudbal, ipak, nije ostavio. 

Igrao ga je u BASK-u sve do 1964, do svoje 37. godine. Onako amaterski, s ljubavlju, kao i 1947. godine, kada je zajedno sa drugovima iz beogradskog preduzeća "Granap" dogurao do 16. finala Kupa maršala Tita, što je dan-danas ostalo kao najveća senzacija u domaćem fudbalu. Jer, "granapovci" su čak tukli Slobodu usred Užica sa 4:0!

Novinar Stojaković u međuvremenu je dogurao do televizije.


"Bio sam prestravljen"



- Došao sam u TV Beograd, u njenim pionirskim danima, 1962. godine, kada je urednik Sportske redakcije bio Milan Kovačević, a saradnici samo Marko Marković  i Dragan Nikitović. Moje vatreno krštenje trebalo je da bude reportaža za jedan od Dnevnika. Bio sam uplašen toliko, da mi je došlo da pobegnem kući. Još kad mi je tadašnji režiser Dnevnika Minja Dedić rekao, onako uz put: "Šta, ti nastupaš, odoh baš da gledam to kod urednika Guce Trailovića, da se slatko zabavljamo!". Možete misliti kako mi je bilo!

Tako je počelo, a evo 17 godina već traje. Stojaković je dosad komentarisao više od 1000 sportskih događaja. I ne samo sportskih. Zvali su ga u pomoć kad bi se poneki spiker razboleo, da čita vesti u Dnevniku.

Sada je Vladan Stojaković urednik Sportske redakcije TV Beograd, ali, džabe, i dalje najviše voli da bude sa mikrofonom u ruci.

- Fudbal je bio i ostao moja najveća ljubav i neizmerno sam srećan što sam tolike godine radio posao koji volim - kaže on. - Raduje me još nešto; imam utisak da mi ljudi veruju, što je, po meni, najvažnije u našem poslu. Trudio sam se da opravdam to poverenje u svakoj prilici. Nikada, to tvrdim, nisam bio pristrasan, navijač, što nije redak slučaj sa nekim mojim kolegama. Uvek sam više voleo sport nego bilo koje klupske boje.

Stojaković od mlađih kolega ističe Lazovića, Sušeca, Pantića i Cvitkovića, one, kako reče, retke ptice u ovom tv-jatu.

- Ostali mladi nekako ne umeju da se uklope - kaže on. - Mislim da im nedostaje entuzijazam, ljubav prema sportu, odricanje od slobodnog vremena.

Posao tv-reportera i sportskog komentatora je težak, ali zanosno lep, kaže on, i stoga nije odvraćao sina da pođe njegovim stopama. Stojaković-junior je sada novinar "Sporta", očev kolega. A otac se još ne predaje:

- Kad sam ono, pre godinu i po, doživeo infarkt, uplašio sam se, ne toliko za život, koliko od mogućnosti da više ne stanem pred mikrofon. Srećom, sve se dobro svršilo.

Vladan Stojaković je, i pored lekarske zabrane, nekoliko meseci posle infarkta, otputovao u Pariz da prenosi jednu fudbalsku utakmicu. Posle toga nije mogao da propusti Mundijal u Argentini. Sada više i ne misli na bolest, čak stigne i da se našali.

- Popustilo mi je srce, što je očigledan dokaz da sam srcem radio svoj posao.

Razgovarao: D. Minić (RTV revija, 1979.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment