Milan Jelić, reditelj hit filma 1980: Kako je Nikola Kojo dobio ulogu u "Radu na određeno vreme"

Oktobar 1980: Mladi beogradski reditelj nastavlja jednu našu čudnu tradiciju: njegov najnoviji film "Rad na određeno vreme" nije osvojio nagradu stručnjaka u pulskoj Areni, ali ga je zato za svega deset dana prikazivanja u glavnom gradu videlo više od sto hiljada gledalaca!

Jedan od reditelja zahvaljujući kojima se publika poslednjih godina vratila domaćem filmu je Milan Jelić, čiji "Rad na određeno vreme" puni bioskopske dvorane širom zemlje. Nije ni čudo, jer reč je o veoma uspeloj komediji, o običnim, malim ljudima...

... sa čijim se problemima i radostima lako poistovećuje većina domaćih posetilaca bioskopa. 

Samo za prvih deset dana prikazivanja ovog filma u beogradskim bioskopima, više od sto hiljada ljudi došlo je da ga vidi.

Moguće je da je na pomolu novi rekord gledanosti jednog domaćeg filmskog dela, zbog čega još čudnije deluje činjenica da prema ovom filmu nisu nimalo blagonakloni bili članovi žirija Pulskog festivala, gde je ove godine bio prikazan. 

A čini nam se da je to još jedna u nizu pulskih nepravdi. 

Jer, reč je o umetnički gotovo besprekorno realizovanom filmu, koji, doduše pripada žanru komedije, prema kome su članovi žirija kao po običaju škrti kada je reč o nagradama, ali koji sadrži jednu ozbiljnu socijalnu notu, čak dozu društvene kritike, zbog čega se slobodno može reći da predstavlja i nešto više od obične uspele filmske komedije.

- Mene to nimalo ne uzbuđuje - kaže reditelj filma Milan Jelić - Svojevremeno su moj film "Tigar" u Puli prikazali van Arene, jer su smatrali da nije za široku publiku, da bi na kraju baš on osvojio nagradu publike "Jelen" ... 

Naši filmski žiriji nemaju osećaj za ukus publike, oni se uvek trude da svoju pažnju poklone nečem ozbiljnijem, mudrijem. A kako i da bude drukčije, kada je među članovima pulskog žirija ove godine bio samo jedan filmski radnik! 

Ostalo su bili književnici, slikari, filozofi, ne znam ni sam. Tako je i "Rad na određeno vreme" prošao bez nagrada žirija, kada je prema mom skromnom mišljenju ovo jedan od tri najuspelija filma prikazana ove godine u Areni. 

Doduše, pripala mi je ponovo nagrada publike "Jelen", ali to izgleda još više smeta ovom filmu kada o njemu treba da se izjasne filmski mudraci. 

Ne znam, možda im smeta to što su dijalozi u filmu suviše banalni, što junaci filma međusobno razgovaraju baš onako kako to čine obični ljudi u svakodnevnom životu, a nes filozofiraju i ne izbacuju iz sebe velike misli, kako bi neki očekivali da bude. 

Ali, o tome ne vredi govoriti. Meni je draže to što publika puni bioskope da vidi moj film, nego da se on dopadne šaci ljudi koji dele nagrade u pulskoj Areni.


Sedam godina čekanja


Milan Jelić je započeo karijeru reditelja pre devet godina, u studentskim danima, kada je za svega 34 stara miliona (!) snimio šarmantnu komediju "Bubašinter". Od strane stručjaka film nije dobio vizu za zvanični pulski program, ali je nekolicina stranih izveštača sa festivala izjavila da bi "Bubašinteru" dala jednu od nagrada, ako bi se oni pitali. 

Film je publika odlično prihvatila, ali je njegov autor morao da čeka punih sedam godina, da bi se nekako dokopao novog projekta, filma "Tigar". 

U međuvremenu - jer živeti se mora - Jelić je radio uglavnom za televiziju, kao po nekoj tradiciji kod publike uspele serije "Kocka, kocka, kockica", "Dvogled", "Živeti u porodici" i druge.

- Televizija je spas za ljude poput mene - kaže Jelić. - Da nije nje, stvarno ne znam od čega bih živeo. Uz Gorana Paskaljevića i Gordana Mihića ja sam jedini "filmadžija" koji nema stalnog zaposlenja. Slobodnjak sam, kako mi kažemo. A to ima svojih loših i dobrih strana. Jer, ponekad sam prinuđen da radim nešto, što inače ne bih, ali zato nekad mogu da odbijem ono, što bi, da sam stalno zaposlen, sigurno morao da radim. Pomalo čudno, ali je baš tako. Međutim, ja se ne žalim. Jedino je teško to što mi "slobodnjaci" moramo uvek da budemo u formi, što ne smemo da siđemo sa vrha. Nama se greške ne praštaju ...

Interesantno je da je Jelić započeo filmsku karijeru kao glumac! Otkrio ga je Saša Petrović, poverivši mu značajnu epizodu u svom filmu "Tri".

Kasnije je Jelić postao omiljen epzodista mnogih režisra, tumačeći uglavnom uloge tunjavih, kretenastih tipova. Čak je sam sebi ukazao poverenje kao glumcu tumačeći jednu od glavnih uloga u svom prvencu "Bubašinter". Za razliku od pokojnog Hičkoka, kasnije je od te prakse odustao.

- Kada jednom pređete u dirigente, onda vam je teško da se vratite u hor - objašnjava mladi režiser. - Tako je i na filmu. Ali to nije jedini razlog što se više ne bavim glumom. Mislim da ima dovoljno boljih glumaca od mene, treba im pružiti mogućnost da rade. To je možda jedan od razloga što sve uloge u mom najnovijem filmu tumače profesionalci.


Iz Batinog majdana


Tačnije, jedini glumac-amater u filmu "Rad na određeno vreme" je mladi Nikola Kojo, koji je svojim filmskim debijem naprečac osvojio publiku. 

Trenutno je svetski film zahvatila moda priča u čijim su zapletima glavni junaci deca. ("Limeni bubanj", "Kramer protiv Kramera", "Šampion"... - op. Y.) Da li svesno, ili ne, tek Jelić se veoma vešto priključio tom trendu. 

Njegov mladi junak "Rada na određeno vreme" je tako uspešno obavio svoj zadatak, da se već sad može reći da je pred njim uspešna filmska karijera.

- Malog Nikolu sam pronašao u dečjoj dramskoj grupi Radio Beograda, koju vodi Bata Miladinović, baš kao što sam svojevremeno došao do Zlate Petković - kaže Jelić. - Doduše, bilo je nekih drugih dečaka, koje su pokušali da mi nametnu po nekim "rođačkim" i ostalim linijama, ali ja sam ostao uporan. 

Nikola mi se dopao, jer je na audiciju došao sa naučenim tekstom uloge, kao pravi mali profesionalac. Video sam odmah da je pametan i dobar dečak, da se sa njim može raditi. 

Među onima koji su dolazili sa vezom, bilo je i takvih klinaca, koji su stigli sa svojim predlozima za promenu dijaloga. Naravno da o njima nisam želeo ni da razmišljam...

Milan Jelić ne krije ponos kada priča o uspehu svog filma kod beogradske publike. Tvrdi da bi taj uspeh bio još veći, da neke okolnosti nisu bile protiv njegovog filma, kao, na primer, gostovanje Moskovskog cirkusa, sedam dana koncerata "Srebrnih krila", pa čak i lepo vreme (BITEF nije pomenuo!). 

Dok razgovaramo sa ovim duhovitim, mladim čovekom i sećamo se njegovih filmskih junaka, ne možemo da sakrijemo čuđenje što se on nije do sada ogledao kao autor nijedne igrane tv serije. Jer, prema onome što smo videli na filmskom platnu čini nam se da pred nama sedi čovek kao stvoren za autora komične serije, čiji se nedostatak već duže vreme oseća na našoj televiziji.


Para nikad dosta


- Jedino što znam to je da mi do danas niko nije ponudio da se ogledam u takvoj seriji - sleže ramenima Jelić. - A voleo bih, što da krijem. Međutim, kod nas se uglavnom kuka da nema dobrih scenarija i ideja za tv serije, a ja znam da može da ih ima više nego što je televiziji potrebno, kada bi neko talentovane ljude podstakao na rad. Ako bih počeo na sopstvenu inicijativu da pišem scenario, samo za daktilografkinju bi mi bila potrebna dva stara miliona, koje, na žalost, nemam. Kada bi se neko našao da finansira troškove i trud autora, siguran sam da bi bilo dovoljno dobrih scenarija za serije i druge tv emisije.

Na kraju razgovora pitamo Jelića da li ga sada, posle uspeha filma "Rad na određeno vreme" ponovo čeka borba za novi film, trka za sredstvima i sve ostalo što neumitno prati život naših filmskih režisera.

- U našem filmu para nikad nije dovoljno, pa je sigurno da ću sa tim problemima uvek biti sukobljen. Ali, na njih sam se već navikao, pa ih nekako smatram delom sopstvenog posla, mada tako ne bi trebalo da bude. 

Za sada postoji plan da se snimi drugi deo filma "Rad na određeno vreme", ali je još neizvesno da li će se to i dogoditi. Što se mene tiče, prihvatio bih se tog zadataka samo pod uslovom da taj nastavak bude na nivou prethodnog filma. 

Želeo bih da snimim priču sa istim junacima, koja bi mogla da opstane sama za sebe, da je prihvati publika koja "Rad" nije videla. 

Ali, o tom potom, jer "Rad na određeno vreme" me još prilično okupira. Kod nas nije dovoljno samo snimiti film. Sa njim se jedno vreme mora živeti, od njegove premijere, pa tokom eksploatacije, sve dok prestane da bude aktuelan za publiku. 

A taj "drugi život" tek sam ovih dana počeo da živim ...

Razgovarao: Danilo Štrbac (RTV revija, 1980.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment