Koliko su mladi danas revolucionarni i šta je za njih revolucionarnost u vremenu mira i blagostanja?

Maj 1984: Jedno od mnogih razmišljanja mladih koja govore o revolucionarnosti danas: "Zašto se revolucionarnost smatra nečim što štrči od običnog života? Ne moram biti galamdžija da bi me smatrali revolucionarnim. Možda sam ja to i kad ćutim, borim se za nova znanja i želim da ta moja znanja kasnije služe i meni i društvu".

Koliko je današnja omladina revolucionarna i koliko je spremna da zagrize u neke, kako se to u političkom žargonu kaže - društvene probleme, zbog čega bi eventualno imala i neprijatnosti? 

Koliko i kako škola i fakultet vaspitavaju mlade da žive u duhu revolucionarnih tradicija i koliko su obrazovne institucije u mogućnosti da pruže prave odgovore mladima na sva pitanja koja ih muče?

Ovo su pitanja koja sigurno ne čujete prvi put. Dan mladosti je dobra prilika da jednom šetnjom kroz škole i fakultete, razgovorom sa učenicima, nastavnicima i studentima, pružimo bar deo odgovora. 

Potpun odgovor je nemoguće dati, jer je neprimerno u uslovima drugačijeg življenja tražiti sličnosti današnje generacije sa generacijom koja je oružanu revoluciju iznela na svojim plećima.

Neretko mogu se čuti mišljenja kako "današnja mladež ne ume da ceni ono što su njihovi očevi i dedovi uradili pred rat i za vreme rata". 

Ovakvu konstataciju trebalo bi razložiti, kako matematičari kažu, na sastavne delove. Dr Velimir Tomanović piše: 

"Oni ne mogu prihvatiti ono što je tekovina za one koji su to postigli, kojima je to bio smisao života. Za njih je to nešto sa čim su se rodili, što ne može biti posmatrano kao veliko dostignuće, jer mu ne prethodi iskustvo o onome što je bilo pre toga". 

U ovoj rečenici krije se istina o nesuglasicama između generacije koja je revoluciju nosila i generacije koja u drugim uslovima uživa blagodeti te revolucije.

Ali, za revoluciju i njen današnji pojavni oblik se kaže kako je to "revolucija koja teče". Njen tok moramo posmatrati u drugim, mirnijim uslovima. Ovaj tekst je deo odgovora na pitanje koliko su mladi danas revolucionarni i šta je za njih revolucionarnost u vremenu mira i blagostanja.


Zablude neupućenih


Uz pomoć ankete koju su radili saradnici "Prosvetnog pregleda" (Slavica Urošević, Ljubodrag Ristić, Buda Novović i Milorad Doderović), prošetaćemo se kroz obrazovni sistem. Za osnovce se obično smatra da su premladi za dublje poniranje u društvene procese koji su posledica '"revolucije koja teče".

Međutim, život nas uči da osnovci znaju mnogo više nego što se sedim glavama čini. Štampa, televizija i svakodnevni razgovori u kući čine da su glave mališana pune informacija i da ne čekaju osmi razred osnovne škole, kad se počinje sa izučavanjem narodnooslobodilačkog rata, posleratne izgradnje i našeg društvenog sistema. Tako se događa da četrnaestogodišnji učenik već sve zna o onome što bi nastavnik trebalo da ga nauči.

Ima đaka koji ne znaju šta je Praznik rada, Dan armije ili Dan republike. To su neki pojmovi o kojima bi već trebalo da se informišu u kući. Nasuprot ovim đacima, postoje i oni koji pitaju nastavnika pred trideset učenika zašto se tvrdnje iz udžbenika da kod nas svako dobija prema radu ne slažu sa životom. Zatim navedu primer svojih roditelja. 

Da li uopšte treba govoriti kako se oseća nastavnik kome je upućeno ovakvo pitanje i na kakvoj se probi nalazi njegov autoritet?

Na svim skupovima na kojima se govori o udžbenicima iz kojih osnovci primaju prva knjiška znanja, ističe se da su puni fraza, uopštenih ocena, citata koji se razlikuju od svakodnevnog života. Na drugoj strani, nastavnici su primorani da mnoge istine "zarad mladosti" kriju od dece.

Kako nastavnik da odgovori osnovcu zašto pismo od Malog do Velikog Zvornika ne putuje samo dvesta metara preko mosta na Drini, već mora da ide preko Beograda ili Sarajeva? Nije, naravno, reč samo o problematici koja zadire u domen PTT prometa.

Kad se sve sabere, osnovna škola revoluciji i revolucionarnosti podučava uz pomoć - priredbi i svečanosti. Deca su u tom uzrastu sklona takvom vidu rada, što je posebno uočljivo kad na akademijama zaneseno govore stihove namenjene mnogo starijem uzrastu. Drugim rečima: sve to prihvataju kao vid obavezne nastave koji se uči ili buba.

To je za mnoge mališane veliki glumački izazov i - ništa više od toga.

Plodovi ovakvog rada (čast izuzecima) najbolje sa vide u srednjoj školi, kad više nema igre skrivalice i kad učenici zahtevaju stvaralački pristup, objektivan, primeren njihovom uzrastu. Nevolje nastaju u razmimoilaženju htenja učenika i nastavnih programa, jer se i dalje negovanju i razvijanju revolucionarnih tradicija prilazi rutinski. 

Napravićemo malu šetnju valjevskim i niškim školama. U Valjevu će govoriti nastavnici, a u Nišu učenici.


Betonski svici


Milena Marković i Slobodan Živković predaju srpskohrvatski jezik u školi "Bora Atanacković", u Valjevu. Oni ističu snagu dela književnika revolucionara - Ćopića, Lalića, Isakovića, Kovačića, Nazora. Učenicima imponuje što čitaju ono što je doživljeno, pa imaju utisak da razgovaraju sa učesnicima događaja o kojima čitaju. 

Na času se budi interes prema celokupnom delu ovih pisaca, a oni najljubopitljiviji nastavljaju da kopaju dalje. Tako se i dogodilo da neki učenici na času traže odgovore koji su ih zagolicali dok su čitali "Tren II", koji inače nije u programu. Valjevski nastavnici i đaci su veoma ponosni na dnevnik Dragojla Dudića, zemljaka, jer to delo uči poštenju, iskrenosti, hrabrosti, značaju žrtvovanja za drugoga, za generaciju koja dolazi.

Razgovori o zajedničkim programskim jezgrima uzburkali su i nastavnike srpskohrvatskog jezika. Nema u nastavnom programu Oskara Daviča, pisca "Pesme" i romana "Beton i svici". A samo ta dva dela govore snažno o dva perioda naše revolucije - ratnom i poratnom. 

Nazorovo delo je takođe suženo. Evo šta kaže nastavnik Slobodan Živković:

- Smeta mi što još uvek, posebno u školi, postoje tabu teme vezane za revoluciju. Često se nađem u čudu kad me učenici pitaju o činjenicama za koje su čuli na televiziji ili su čitali u novinama. Kako tada da se ponašam kad je program predvideo nešto drugo, upravo ono što se u sterilnoj formi nalazi u udžbenicima. Istina je, ako je dobro argumentovana, najsnažnije oružje u pravilnom vaspitavanju mladih.

Zato je sve više nastavnika koji smatraju da je neophodno i u nastavu uključiti memoare i feljtonistiku.

Radmila Mišić, nastavnik škole "Dr Miša Pantić" iz Valjeva kaže:

- Novo vreme otkriva nove istine, nove argumente, otkriva i neke zablude i slično. Učenike interesuje revolucija, njene pojedine faze i, što je veoma važno, oni su svesni da moraju na neki nov, svoj način da pruže doprinos njenom razvoju u novim uslovima. U vreme iskrivljavanja određenih vrednosti i u vreme često poremećenih ljudskih odnosa nije svejedno kako ćemo učenicima prići i približiti im istinu o jednom velikom vremenu kad se rađala socijalistička revolucija.


Papirnati marksizam


Poznato je da udžbenici marksizma pate od površnosti i fraza. U poslednje vreme dosta se govori o staljinizmu. Učenici to štivo gutaju, znaju da ima polemika, zapitkuju. Pošto ne dobijaju odgovore koji bi zadovoljili njihovu znatiželju, učenici smatraju da se škola plaši da progovori o staljinizmu. 

Kad se stvori takav stav, jasne su posledice. Petar Milanović je nastavnik marksizma u valjevskoj školi "Dr Miša Pantić". On kaže:

- Isti je slučaj sa dogmatizmom, separatizmom, velikosrpskim hegemonizmom. To su izrazi koje svakodnevno čuju jer su postali sastavni delovi gotovo svih političkih govora. Od tih izraza ih bole uši, ali im ne dopiru do mozga jer nema ko da im to objasni. U našem društvu je marksizam praktična, a ne teorijska nauka. U školi je obrnuto.

Posledice su jasne. Kad kasnije ulete u samoupravni život, učenici se osećaju zatečenim, nespremnim i postaju deo mašine koja samo diže dva prsta. A izraz "revolucija koja teče" pre svega se odnosi na taj deo društvenog angažovanja, učešća u samoupravljanju, razmrdavanja ustaljenih odnosa. 

Koliko škola priprema za takav život - pitanje je postavljeno srednjoškolcima Niša.

Učenici srednjoškolci su u uzrastu koji traži promene. To je period sklonosti revolucionarnosti, buntovništvu. Današnja mladež ne krije da je suviše preokupirana diskaćima, kafićima, modom i da joj buntovništvo više leži u toj oblasti, koja je daleko od društvenih zbivanja.

Često izgledaju čak i smešna prepucavanja između mladih i starih (uslovno rečeno). Jedni traže više šansi da bi se iskazali, a drugi priznaju kako im te šanse ne pružaju i kako su mladi u pravu. U tom pominjanju mladih i starih podsetićemo se jednog odgovora anonimnog mladića na pitanje zašto beži sa časa: 

- Bežim, jer moj ćale beži sa radnog mesta i u radno vreme završava naše porodične poslove. Ja to dobro znam i on dobro zna da ja znam i kako onda da me kritikuje što bežim sa časa zarad nekih svojih privatnih, krajnje ličnih stvari.

Gotovo bi se moglo pomisliti da su se dve posleratne generacije izjednačile u revolucionarnosti, ali poštenja radi moramo, ispred i iza reči revolucionarnost, u ovom slučaju, staviti znakove navoda.


Tihi revolucionari


Svetlana Spasić, učenica škole "Svetozar Marković":

- Ne bih se složila sa svojim vršnjacima kako nemaju šansu da budu revolucionari, da se stvaralački iskažu. Evo primera kad tražimo posao: revolucionari smo dok pričamo da je potrebno obezbediti pravedan izbor, a istovremeno se ubismo tražeći vezu za sebe, mimo pravde i reda.

Njen drugar Vukašin Stamenković iz škole "Nikola Tesla" procenjuje:

- Zašto se revolucionarnost smatra nečim što štrči od običnog života? Ne moram biti galamdžija da bi me smatrali revolucionarnim. Možda sam ja to i kad ćutim, borim se za nova znanja i želim da ta moja znanja kasnije služe i meni i društvu.

Anica Krstić učenik škole "Svetozar Marković" u Nišu konkretno govori o uticaju škole:

- Škola ovakva kakva je usmerava te samo na ocene, da juriš uspeh i reprodukuješ ono što su drugi već rekli i mislili. Šta znači mladost, možete videti kroz primer profesora iz mlađe generacije. Oni ruše stare šablone i odnose profesor učenik i daju nama pravo da aktivno učestvujemo u nastavi.

Brankica Petković, takode iz škole "Svetozar Marković":

- Zašto većina naših drugova angažovanje u omladinskoj organizaciji ili samoupravnim organima škole smatra kao gubljenje vremena? Zato što samo gledamo svoj interes. Vreme u kome živimo je veoma izazovno za mladog čoveka, ali mi izgleda nismo svesni uloge za koju se moramo odlučno i uporno izboriti. Kažemo kako revolucija teče, a većina mojih vršnjaka samo gleda kako teče, pa joj zamera ovo ili ono.

Živojin Maksimović, učenik škole "Bora Stanković":

- Nedavno sam na omladinskom sastanku postavio pitanje o odnosu učenika i nastavnika, jer smatram da su u tom pogledu nužne promene. Nismo mi određeni samo da blenemo, slušamo i klimamo glavom. Ali, predsednik omladinske organizacije kaže da mi tu ništa ne možemo da uradimo i, ako dignemo veću dževu, možemo samo da "imamo posledice". Kako ja onda mogu da vidim interes u omladinskoj organizaciji, kad moj predlog koji i drugi prihvataju odmah padne u vodu?

Tako o revolucionarnosti mladih misle nastavnici i srednjoškolci. A šta kažu studenti? 

Sva istraživanja pokazuju da su studenti, kao uostalom i većina mladih, privrženi društvu u kome žive, ali da su mnogo kritičniji u procenjivanju njegovih dometa. Ako i dođe do nesporazuma na relaciji mladi-društvo, ne može se govoriti o negiranju vrednosti socijalističkog društva, već jednostavno o poremećenosti u društvenoj praksi što se najčešće neposredno oseti na svojoj koži.

Zar treba pominjati, na primer zapošljavanje i armiju od 850.000 nezaposlenih?


"Pogrešna deca"


Podsetićemo na reči druga Tita izgovorene na Desetom kongresu Saveza komunista Jugoslavije:

- U sadašnjoj etapi naše revolucije, imajući u vidu naročito društveno-ekonomske i političke odnose na osnovama novog Ustava, od ogromnog je značaja stvaralačko i sve veće učešće omladine u cjelokupnom društvenom životu. Njena odgovornost za napredak društva, a time i vlastitog položaja, mora stalno da se povećava. Samoupravljanje joj za to pruža historijsku šansu i ona treba da je iskoristi.


Generacija studenata, koji se upravo na fakultetima bore za šestice i desetke, nije imala neprijatelja koga je morala da istera i da zatim gradi novo društvo. 

Zato nisu daleko od istine oni koji smatraju da su mladi danas, kad je reč o revolucionarnosti, u podređenom položaju jer imaju već gotove obrasce. 

Ali, to je takođe i sreća za generaciju koja ne mora da se dokazuje isterujući neprijatelja.

Mladi su veoma strogi prema roditeljijna. Evo šta kaže Goran Petrović, student prava u Kragujevcu:

- Oni koji su imali revoluciju, izabrali su posle nje građanski način života, kulturu, mentalitet, građanski način vaspltavanja dece, pa ispade da naši roditelji imaju pogrešnu decu. Jer, niko ne želi pomeranje, počev od porodice, preko škole. Svi nas vaspitavaju da budemo poslušni učenici, poslušni članovi društva. Ceo sistem obrazovanja je maltene diskvalifikacija revolucionarnosti, počev od organizacije pa do sadržaja onoga što se uči. Čudi me da Miroslav Ilić još nije počeo da peva o revoluciji, jer je način na koji se pominje i slavi često najgori kič.

Koliko se studenti u najneposrednijim kontaktima sa profesorima uče pomeranju stvari napred? 

Koliko se iskače iz okvira koje određuje nastava, udžbenici? 

Na fakultetima u svetu profesor ispita u svom životu onoliko učenika koliko jedan naš profesor ima u toku jedne godine. Zar treba govoriti više o ovoj temi?

- Pod revolucionarnošću smatram kritički i samokritički odnos prema stvarnosti i revolucionarnom nasleđu. Način na koji se ona manifestuje je u suštini ključni problem. Jer, svako društvo, pa i naše, alergično je na sve ono što je van propisanog i dozvoljenog, a dozvoljenim se smatra ono što ti se zvanično nudi, kao istina i kao princip. Mislim, da dotaknem i nacionalizam, da se sve više mladih izjašnjava za jugoslovenstvo ne zato što je za unitarizam, već zato što želi promenu, jer je nezadovoljan sadašnjim stanjem. Rekao bih da postoji strah od studenata, iako se ne veruje u njihovu moć. A realno, studenti nemaju snage da izguraju do kraja neke svoje stavove - kaže Goran Petković, student medicine iz Kragujevca.

Kad govore o revolucionarnosti studenti najčešće pominiu zapošljavanje, jer ih traženje posla očekuje kroz par godina. 

Mnogi priznaju da se revolucionarnost topi pred izazovom dolaska do posla uz pomoć prečice, pa i oni najbučniji padaju pred prvim većim ispitom savesti. 

Dr Miroslav Pečujlić kaže:

- U privatnom životu svi mi osuđujemo nezaposlenost jer smo svesni te činjenice. A u javnoj, ekonomskoj politici i u nizu organizacija kada se odlučuje o zaposlenosti, stvara se ogroman zid, najsitniji filter koji propušta samo po nekog. Mislim da će taj egoizam starijih biti skupo plaćen. Sve što danas pogađa mladu generaciju mora sutra pogoditi celo društvo.


Novi junaci


Kad se zna koliko mladih čeka posao, a da istovremeno nisu nigde društveno angažovani, gotovo je bespredmetno govoriti o njihovoj revolucionarnosti. 

U jednom ranijem intervjuu, inače objavljenom u našem listu, dr Slobodan Unković sada predsednik Univerzitetskog komiteta SK na Beogradskom univerzitetu, rekao je da je vaspitni rad sa ovom kategorijom mladih ljudi najbolnija tačka ne samo obrazovnog sistema u nas. 

Mnogi mladalački snovi tada se ruše, mnoge ideje iščile, ispare kao voda.

Ne želimo nikako da posle ovog teksta ostane gorak utisak o revolucionarnosti mlade generacije. Stepen revolucionarnosti je određen uslovima u kojima žive i ciljevima koji se postavljaju. Jasno je da novo vreme donosi nov tip junaka, a često podsećanje, na neprimeran način, na vreme koje je donelo sve blagodeti u kojima mlada generacija sada uči i priprema se za ulazak u radni odnos, može delovati i destimulativno.

Zašto? Deo odgovora se nalazi i u ovom tekstu.

Pre tri godine, u našem listu pisali smo o radu Saveza komunista u školi. Jedna učenica iz Požarevca navela je primer prijema u Savez komunista kada je bila na ekskurziji na Sutjesci. 

Na Tjentištu, kraj spomen-kosturnice, podeljene su crvene knjižice, bez mnogo reči, u tišini. Ona kaže da je to jedan od najlepših doživljaja iz vremena školovanja. 

Na drugoj strani imamo učenike koji se i ne sećaju kako su primljeni u Savez komunista, jer je prijem bio rutinski, čak i bez karanfila, tog radničkog buntovničkog znamenja.

Da li ste znali da se sa svojim roditeljima ili sami, na privremenom radu u inostranstvu nalazi oko 250.000 mladih? 

Kad se znaju nevolje sa obrazovanjem i podatak o oko 800 klubova Jugoslovena, nastalih uglavnom na njihovu inicijativu, jasno je na kojim je granama njihovo znanje o bližoj prošlosti i sadašnjem društvenom trenutku u domovini. 

Da li ste znali da je između 1965. i 1975. godine, 20.000 Jugoslovenki samo u Nemačkoj sklopilo brak sa stranim državljaninom i da je u tim brakovima rođeno 13.000 dece? 

Koliko oni znaju o domovini svoje majke? 

Ne pominjemo uzalud armiju od 250.000 mladih Jugoslovena od kojih će se većina vratiti u domovinu. 

Šta će oni, van školskog sistema, moći da nauče od svojih vršnjaka o domovini, njenom društvenom trenutku, revoluciji koja teče?

Novo vreme pruža nove izazove ne samo mladoj generaciji o kojoj smo ovde govorili. Kako reče jedan mladić iz Niša: 

"Mi smo ti lik naših očeva u ogledalu." 

Napisao: Dušan Kolačević (Dvoje, 1984.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment