Oktobar 1985: Među onim korpulentnim momcima u
"Pioniru", Prpić je delovao kao neki zalutali junior, ali
je tehnikom, preciznošću i prkosom učinio da Francuzi, pored toga
što teško izgovaraju njegovo ime čine to i sa respektom...
Goran Prpić je pokazao Janiku Noa
(pobednik "Rolan Garosa" pre dve godine, 6. na svetskoj ATP
ranglisti) i Anri Lekontu (oko 20. mesta na ATP rang-listi) da i u
Jugoslaviji neki momci znaju dobro da udare po loptici. (Krajnji rezultat: Jugoslavija - Francuska 4:1, Francuze je pobedio i sjajni Slobodan Živojinović).
U euforičnom haosu koji je nastao po
završetku meča čini nam se da je najprisebniji ostao baš on koji
je imao najviše motiva da se raduje. Tu psihološku armaturu Goran
je pokazao dobivši i prvi gem u meču protiv Janika Noa.
- Tada sam video da mogu sa njim da
igram. Nisam verovao da mogu i da pobedim - skromno i sasvim smireno
govori nam u pero pošto su svetla u hali već počela da se gase.
Koliko se Goran posvetio ovom meču
možda najbolje govori i njegova izjava na konferenciji za štampu
održanoj neposredno posle trijumfa naše nad francuskom
reprezentacijom. Malo stidljivo ispričao je kako je pred susret sa
Lekontom sanjao da je imao četiri meč-lopte i da je izgubio meč.
Na
svu sreću stvarnost je bila sasvim drugačija.
Ove senzacionalne pobede, međutim, kao
da nisu ostavile traga na licu Gorana Prpića, ili mi to ne zapažamo, a sasvim je moguće da još ne shvata veličinu svog podviga.
- Shvatam ja vrlo dobro šta sam
postigao ovim rezultatima, ali ne znam šta bi trebalo da uradim kako
bi ljudi shvatili da sam srećan. Još nisam video tenisera da se
valja po terenu ili poziva publiku na skandiranje kao što to čine
fudbaleri kada istrče na atletsku stazu - govori Prpić češkajući
se iza uha.
Sportski deo ove nacije vrlo dobro zna
napamet sve kandidate za fudbalsku reprezentaciju, a Gorana Prpića kao člana naše teniske reprezentacije
koja već drugu godinu igra u "A" zoni Devis kupa, što je
nezvanično prvenstvo sveta, poznaju njegovi rođaci, komšije u
Zagrebu gde živi, i drugovi iz škole i sa teniskih terena.
- Tačno je to, daleko sam od svake
slave i još nisam doživeo da mi neko ko me ne poznaje priđe na
ulici, pozdravi ili zatraži autogram. Ne bih voleo ni posle ovih
uspeha da mi se događa ništa slično jer jednostavno u tim
situacijama ne znam da se ponašam. Tek, u ova dva dana ljudi su
saznali nešto više o meni, da imam 21 godinu, da sam rođen u
Zagrebu gde i sada živim, da sam završio srednju elektrotehničku
školu "Nikola Tesla" i možda je ovo dobra prilika da ljudima iz te
škole zahvalim za razumevanje koje su pokazali za mene u toku
školovanja. Jednostavno, zauzet obavezama prema tenisu, vanredno sam
polagao ispite a vodio se kao redovan đak - kaže nam o sebi mladić
koji je po mišljenju mnogih udario temelje velike pobede nad
teniserima Francuske.
U prilog svojoj teniskoj biografiji
koja se svrstava pod naslov "jedan od najtalentovanijih omladinaca
koje smo ikada imali", kaže nam da je tenisom počeo da se bavi
sasvim slučajno i to u osmoj godini.
- Odlazio sam svake nedelje sa ocem na
utakmice nekog zonskog ligaša na terenima "Mladosti". Tu
su bili i teniski tereni i jednom smo otac i ja svratili da vidimo
šta se tu radi. Pošto sam tada znao samo za fudbal počeo sam da
trčkaram za lopticom ne znajući da se to ne sme. Publika se divno
zabavljala tim prizorima a ja sam uskoro dobio svoj prvi reket u
životu marke "slezindžer". Još uvek ga čuvam kod kuće - priseća se
Goran Prpić i nastavlja:
- Prvi turnir sam odigrao u jedanaestoj godini i bio
drugi u konkurenciji do 12 godina. To drugo mesto pratilo me sve dok
nisam osvojio prvo u konkurenciji do 18 godina pobedivši u finalu
Slobodana Živojinovića. U međuvremenu sam prešao u "Medvešćak" na popularnu Šalatu jer "Mladost" nije imala sredstava. Mnogo
imam da zahvalim dvojici ljudi, pokojnom Zvonku Lukšiću sa
kojim sam počeo tenis i Nikici Nadaliju sa kojim sam, radio u
"Medvešćaku".
Borbenost i brzina
Onako slabašan, u širokoj majici koja
kao da mu je dva broja veća, ležernim pokretima Prpić ne uliva baš
veliko poverenje onima koji ga ne poznaju. To je, možda, prevarilo i
dvojicu Francuza sa vrha svetske rang-liste. Pitamo ga koji su to
kvaliteti po njegovom mišljenju kojima je postigao ovu senzaciju. Bez razmišljanja kaže:
- Borbenost i brzina - a zatim uz dečački
osmeh dodaje - moram da priznam da sam još vrhunski inadžija i
tvrdoglavko.
To su bile osobine i velikog Borga. Na
ovu primedbu Goran odmahuje rukom:
"Ih, koliko sam ja daleko od
njega!"
Kada smo pitali o treninzima,
ulaganjima i odricanjima, Goran uz lagani osmeh okreće pogled na
svoju devojku Andreu koja je prisustvovala razgovoru - ne baš
oduševljena što joj oduzimamo vreme za čestitke bez svedoka.
- Neka vam ona kaže koliko je vremena
presedela na klupi pored terena tek da bi bila pored mene. Da bi u jednom meču mogao da pretrčiš više od desetak kilometara, koliko
se najčešće pretrči, mora dnevno da se trenira pet do šest
časova dnevno. Ja inače ne volim mnogo da treniram, ali kada se mora
pred neki značajni turnir, znam i više vremena da provedem sa
reketom u ruci.
• Znači oni spin-lobovi i
kompjuterske paralele koje su sluđivale Noa i Lekonta nisu bile plod
slučajnosti?
- Ja imam neverovatnu preciznost i
osećaj u zglobu ruke i to mi je osnovno oružje, što se valjda
videlo i u ovim mečevima. Međutim, sve je veći broj vrhunskih
igrača čija je snaga neverovatna, što dalje znači da ću morati
nešto da preduzmem na pojačavanju servisa i voleja. Znači još
sat vremena više na terenu - ne baš oduševljeno kaže Prpić.
I bez obzira na toliki rad i odricanja, kada se pomene njegovo ime uz jednog Mrkelu, Vargu, Mlinarića, ili
Vujovića - 99 posto ljudi zapitaće se ko je taj. Posle ovakvog uspeha
i prodora u javnost možda je još procenat-dva na njegovoj strani.
Tu istinu Goran ovako komentariše:
- Ne smeta mi to što publika više
poznaje i voli njih, ali mislim da fudbal ne zaslužuje takav
publicitet, bar kada se pogledaju rezultati kao merilo. Mi smo uložili
u ovaj uspeh mnogo više volje, znanja i rada i mnogo ulažemo tokom
cele karijere, a sve prednosti su na strani fudbalera. Pri tom mislim
i na novac. U redu je, u tenisu može da se zaradi, ali to
pretpostavlja vrhunske svetske rezultate i turnire, a da bi se do toga
došlo...
Na primer, ja u sve turnire koje sam do sada odigrao po
svetu ulažem sam. Igram u jednom drugoligaškom klubu iz Štutgarta
da bih zaradio novac za to. Od Teniskog saveza sam dobio par
avionskih karata i ništa više, a šta sve dobijaju naši fudbaleri
za svoje rezultate?!
Pominjemo mu da tenis u našim uslovima
važi kao snobovski sport, pa podrazumeva i život na visokoj nozi. Na
to on odmahuje rukom.
- Ma kakav život na visokoj nozi!
Daleko sam ja od toga. Živim kod devojke u njenom stanu, a da bih
zaradio svoj treba da prolijem još tone znoja, jer ne postoji klub
od koga bih za potpis ugovora dobio stan i još nešto pride - rekao
nam je na kraju Goran Prpić posle mečeva u kojima je na najbolji
način dokazao da priča o Aski i vuku može biti i stvarnost.
Tekst: D. Stojmenov (RTV revija, 1985.)
Radmilo Armenulić, naš savezni selektor:
- Džoker celog ovog susreta bio je, u stvari, Prpić, koga Francuzi nisu poznavali, ali će ga od sada izvesno često pominjati. Igrao je kao u transu i ispunio sva moja očekivanja i mislim da će mu to mnogo značiti za dalji uspeh.
Kako su Francuzi doživeli poraz? Kada smo išli prema svlačionici, Noa je plakao, što će reći da je on veliki igrač ne samo zato što je šesti u svetu, već i zato što mu poraz tako teško pada. Meni ga je kao igrača bilo veoma žao, prišao sam mu i potapšao ga. To je sve što sam mogao da učinim, jer ja moram da navijam za svoje.
