Telefonska obaveštajna služba 018, najčešća pitanja građana '60: "Tetkice, jel' važi da se nađemo?"

Januar 1960: Na trećem spratu u Kosovskoj ulici br. 47 nalaze se prostorije telefonske obaveštajne službe. Ako službenik sa 018 možda nema odgovor na neko pitanje, uvek će imati dovoljno ljubaznosti i srdačnosti.

Ali, zaslužuju li sva pitanja odgovore i svi ljudi koji okrenu ovaj broj ljubaznost? O tome vam može ispričati naš reporter Marija Tarjević, koja je provela jednu smenu u svojstvu službenika sa 018...

Trebalo je najpre da me prime u ovu službu po svim pravilima i redu jedne ustanove.

Prvi susret bio je sa savesnim milicionarom na portirnici.

- Drugarice, molim ličnu kartu. Šta tražite ovde?

Osmotrio me je žmirkajući svojim iskusnim očima, prelistao ličnu kartu a zatim mi je rekao da mogu ići na treći sprat. Sledio je susret sa drugom Topalovićem, upravnikom telefona.

- Samo izvolite - rekao je. - Mnogi su pisali o nama, ali niko još nije molio da ga primim u jednodnevnu službu.

- Priznajem - rekla sam odmah svojim novim kolegama - očekivala sam ovde neku buku, zvonjavu telefona, međutim, tišina je zavidna, mnogo veća nego u mojoj redakciji u kojoj treba ustvari više da se piše nego govori.

Dali su mi slušalicu i prva uputstva.

Tek što sam slušalicu stavila, neko me je upitao kako se pravi podvarak.

Podvarak? Baš je ovo srećno pitanje, pomislih. Jedan od pet ručkova koje sam skuvala bio je podvarak. I zato sam sa lakoćom umela da objasnim. Sada bi trebalo neko da me upita kako se prave krofne, jer sam ih pržila posle tog ručka.


Da nije Đura Jakšić?



Međutim, mali crveni signali koji su zamenjivali telefonsko zvono nisu znali za logiku.

"Molim vas, gde se kupuju perike", pitao je sledeći radoznalac. I ovaj je imao sreću. Uputih ga u jednu radnju u kojoj sam ja nekada, dok mi je kosa bila kratka, kupila jednu bujnu smeđu punđu.

Zatim se začuše stihovi:

Kao zlatne toke, krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
To najbolji junak pada sa bojišta!

- Recite mi, molim vas, čiji su ovo stihovi? - rekao je jedan neujednačen dečački glas. Mališan je verovatno pisao domaći zadatak.

Za njim se pojaviše i neki matematičari.

- Molim vas - pitao je jedan - koliko je 0,1 na kvadrat?

- To je 0,01 - odgovorih pošto mi je šapnula Olga Dimić, službenica. Oni su toliko bili radosni što je jedan od njihovih zadataka tako lako rešen da su za svaki slučaj upitali nije li to šala.

Javila se i jedna devojka.

- Halo, pomozite mi, kako večeras da se obučem? Imam belu koktel haljinu i plave cipele. Da li je bolje da stavim samo narukvice ili samo ogrlicu?

Neko je verovatno proučavao svoje lekarske nalaze i učinilo mu se zgodno da upita 018 šta znači dijagnoza FMG. Ali, ostao je bez odgovora.

Za sledeće pitanje morala sam da uzmem olovku. Radilo se o telefon-restantu. Na šifru "Paraskeva" zapisala sam:

"Žika ne može da dođe, otišao sa Micom."

Zatim te jedan umoran glas zamolio da ga probudimo u devetnaest časova.


Nisu retke ni svađe slične trolejbuskim prepirkama 



Najzad sam doživela i jedno neozbiljno pitanje, pitanje koje spada u grupu najmnogobrojnijih.

- Tetkice, jel' važi da se nađemo - rekao je neko verovatno zato da bi ispao heroj pred nekim svojim društvom.

- Ljudi se vrlo često neuljudno ponašaju kada im se ne vidi lice i ne zna ime - rekli su Olga Dimić i Vlada Marović, službenici sa 018. - Mi smo svedoci bezbrojnih slučajeva koji ne govore lepo naročito o jednom određenom uzrastu dece - između četrnaeste i šesnaeste godine. Mi već duže vreme tražimo načina da upozorimo roditelje ne bi li se nekako broj besmislenih pitanja smanjio.

- Nisu retke ni svađe slične trolejbuskim prepirkama - pričao je Vlada Marović - Ja sam po zvanju kontrolor. Imam svoj određeni sto i drugi telefon. U poslednje vreme sasvim malo radim na obaveštenjima. Ipak, desilo se da sam jednom podigao slušalicu 018. Glas sredovečne žene tražio je od mene neki broj telefona. Uputio sam je na 08, jer oni isključivo rade na tome.

Ona je bez obzira na to insistirala da joj obaveštenje dam ja, jer sam dužan da znam sve. Pokušao sam da joj objasnim da nije u pravu. Ali ona je sve više padala u vatru. Zatim je naglo zalupila slušalicu. Malo zatim zvonio je moj kontrolorski telefon. Odmah sam prepoznao glas žene sa kojom sam prethodno razgovarao. Ona se ovoga puta žalila na službenika sa 018.

Nimalo nisu nezanimljivi ni slučajevi koje je pričala Nada Dimić. Krajem decembra pisalo je u novinama da će 1960. godina doneti beli pokrivač. Kakav je to pokrivač, pitali su je telefonom.

A najviše raznovrsnih razgovora obavi nedeljom. Tada je svako, bez obzira šta pita, osuđen da čuje sportske rezultate.

- Ponekad se dešava - pričala je Nada Dimić - da mi odavde sastavljamo ljubavna pisma. Zatim savetujemo mladićima šta da kupuju devojkama za rođendan. A često nam se ljudi obraćaju sa pitanjima koje cigarete treba da puše!

U razgovoru sa šefom odeljenja prešlo se na najozbiljniji deo problematike telefonske obaveštajne službe.

- Kao što vidite iz prethodnih primera, neki nas nisu sasvim ozbiljno shvatili, ali je takvih koji ometaju naš rad sve manje. Bilo je ljudi koji nisu znali telefonske stanice za hitnu pomoć, pa su se u žurbi obraćali nama.

Jednom nam je bio prijavljen požar. Mi smo ih odmah spojili sa vatrogasnom milicijom.

U nedavnoj anketi u kojoj smo čuli od građana šta bi hteli da doznaju, naišli smo na vrlo lepe i prihvatljive predloge. Jedna majka, naprimer, želi da se u određeno vreme uveče čuje priča preko telefona ako njeno dete okrene 018.

Uvešće se i obaveštenja na stranim jezicima. Možda će se, takođe telefonskim putem, emitovati i neka najnovija muzika sa ploča.

Napisala: Marija Tarjević (Sport i svet, 1960.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate