Partizan - Zvezda, priča o jednom jesenjem večitom derbiju: Najagilniji Moca, najbučniji Šekularac

Decembar 1980: Znan nam je jedan navijač Crvene zvezde koji posle poraza svojih ljubimaca u derbiju od Partizana ne sluša radio, nikom u kući ne dozvoljava da se nasmeši, a sam vodi računa da se novine sa izveštajem i komentarima sa derbija ni slučajno ne nađu u njegovoj kući.

U nedelju je bio jedan takav, dosta redak dan. Na Stadionu JNA, po sumornom i hladnom, pravom fudbalskom vremenu, Partizan je pobedio Crvenu zvezdu sa 3:1 u trenutku kada je već slavila titulu jesenjeg šampiona.

Dva su dela potkovice, dva bastiona suparničkih tabora.

Na "jugu" su crno-bele zastave, a na "severu" su Zvezdaši, i to oni najžešći, što se u odela crveno-belih boja oblače. Oni zajedno stižu na stadion na nekoliko časova pre utakmice dok se još ne otvore kapije.

Oni dolaze autobusima, pešice, tramvajem. Uglavnom, niko kolima. Oni ne ručaju pre utakmice, od uzbuđenja im zalogaji zastanu u grlu. Oni su taj večiti dekor, inspiracija za svoje miljenike.

Oni, kada je lepše vreme, oblače svečana, praznična odela, bele košulje. Oni su ona treća beogradska reka, pored Dunava i Save koja se talasasto sliva put Topčiderskog brda. Oni pišu fudbalerima "poverljiva" pisma, zovu trenera telefonom, savetuju, predlažu, opominju...


Partizanovce nisi mogao da prepoznaš od blata



U nedelju, na ogradi partizanovog "juga" bila je crno-bela zastava dugačka stotinu i pet metara. Kada je Momčilo Vukotić došao da im mahne, podigli su svoje crno-bele zastave, još puni nadanja i strepnje.

Tri puta su se u nedelju radosno zatalasale, posle tri gola koja su Crvenu zvezdu bacila na najveća iskušenja.

Nije nedostajala ni "muzička ilustracija": uz zvuk Partizanove himne koja se prosipala iz svih zvučnika, čula se još glasnija i žešća iz mnogoljudnog hora Partizanovih navijača.

Svako od njih, tih večito nepoznatih strasnika na stajanju postaje u derbiju važan sam pred sobom, jer samo se on čuje - tako bar misli! A, jesu ti navijači jedna neotuđiva dragocenost u tom sportskom nadmetanju. Bez njih ni pobeda ni poraz ne bi imali tu dimenziju i to značenje.

Od đačko-studentskih džeparaca odvaja se bez žaljenja za ulaznicu, izmišlja se hiljadu i jedan način da se bez karte uđe u Gledalište.

Tako je to od prvog susreta, od daleke 1945. godine, otkako fudbalski ratuju večiti rivali, Partizan i Crvena zvezda.

Priča o navijačima, priča o bezimenim, o onima koji se registruju samo brojkom od desetine hiljada, čini i taj derbi onim što je u našem fudbalu jedinstveno.

Jedan od tih sa stajanja, navijač Crvene zvezde u tuzi zbog poraza, lepo je primetio:

"Kako ih nije sramota? Svi su čisti napustili teren, a one Partizanovce nisi mogao da prepoznaš od blata. Brojevi im se nisu videli..."

Od velike fudbalske bitke, baš kao i one prave, stvaraju svoje junake i tragičare. Ko je bio junak u Partizanu? Ko nije - to bi pre moglo da se pita.

Ipak, a stvar je to ukusa i gledanja, junak nedeljnog derbija bio je kapiten Partizana Momčilo Vukotić. On je pretrčao po blatu toliko da bi mu zavideo i Franjo Mihalić u vreme kada se spremao za Olimpijske trke u maratonu.

Fudbalski učinak Vukotića bio je nemerljiv. Sve je počinjalo od njega, sve akcije, zamisli, napadi i kontre. Majstorstvom kako loptu krote Brazilci, kapiten crno-belih "lomio" je sve oko sebe, sejao paniku među odbrambenim igračima Crvene zvezde.

Da sve bude kao u nekom sentimentalnom filmu, on je postigao i treći gol. Na svoj način, odmah da dodamo: driblingom je osvajao prostor, rušio protivnike "fintama" i onda manirom pravog asa, onako naizgled nonšalantno, ćušnuo loptu put gola, obezbedivši joj pre toga nesmetan zagrljaj s mrežom.

Najstariji, a najagilniji, neumoran bio je u nedelju Momčilo Vukotić, kapiten ekipe Partizana. Zato ne bi trebalo da se ljute Stojković, Trifunović ili Živković, jer njihove zaista briljantne igre nisu osiromašene ako se porede sa onim što je učinio njihov kapiten.

Na dve klupe dva stara znanca, dva iskusna stručnjaka - Toma Kaloperović i Branko Stanković. Pamte oni vreme kada su bili u dresovima, kada su kao i njihovi učenici sagorevali u želji da se pobedi, da se protivnik baci na pleća.

Šta li je Kaloperović rekao svojim momcima pre utakmice? Da li je govorio o "igri bez igre" o dijagonalama, o duplom pasu, kontranapadu? Verovatno da jeste, kao što je sigurno rekao:

"Danas igrate protiv Crvene zvezde, a za vas koji nosite crno-beli dres, nema značajnije i veće utakmice".

Iskusan i dostojanstven, Branko Stanković zaisigurno da je predvideo mnogo od onoga što je Partizan uradio, ali je kao bivši fudbaler sigurno najviše razočaran kako su njegovi učenici prišli ovom nadmetanju.

Tu bi moglo da se ponovi ono o čistim, neisprljanim dresovima momaka u crveno-belom.


"E, moj Zoki... "



U sumrak, kada je već pala zavesa i utakmica ušla u rotacione mašine, krenula je reka navijača put svojih kuća, ili ne retko i u kafane da zalije kojom čašicom veliku pobedu, da se gutljajem pića uguši silna tuga.

Tu počinju priče, tada više i nije tako bitno ko za koga navija. Svi su sve videli, shvatili, svi znaju zašto je Partizan pobedio, a Zvezda izgubila.

Tako je to uvek posle večitog derbija. Priča se nastavlja sutradan u kancelariji, školskoj klupi, u fabričkoj hali. Sve do sledećeg derbija.

Jedan čovek dečačkog izraza, bučan i nestašan, u loži Crvene zvezde na Stadionu JNA. Nemoguće je a ne poznati ga - to je Dragoslav Šekularac. Kako je on teško preživljavao nedeljnu utakmicu. Pa, Šeki je više govorio i objašnjavao od svih radio i televizijskih reportera. Umeo je da objasni svaku grešku, ali i da se divi uspelom potezu protivnika.

"Zar je Zvezda toliko nemoćna bez Pižona?", pitao se Šekularac. "Zar jedan igrač može toliko da nedostaje... "

Na kraju prilazi svom prijatelju - drugu iz "lude mladosti", Partizanovom asu Zoranu Miladinoviću.

"E, moj Zoki, došlo je krajnje vreme, kad Crvena zvezda ne može sa pola gasa da pobedi Partizana", reče Šekularac.

"Kako su danas igrali fudbaleri Partizana, ne bi vredelo da im se suprotstavio ni Šekularac iz najboljih dana", odgovori mu Miladinović.

Svako od svedoka derbija, svi oni koji su bili na Stadionu JNA složiće se u jednom: pobedio je tim koji je više želeo da pobedi, a to je ovog puta, bez svake sumnje bio Partizan.

Napisao: Srđan Popović, snimio: Dragan Petrović (TV novosti, 1980.) 


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment