Olga Vujošević o danima NOB-a: "Ne plači, rđo jedna, pobjedićemo", šapnuo mi je Peko Dapčević

Jul 1980: Sve najvažnije u životu Olge Vujošević zbilo se u proleće. Rođena je 15. aprila 1914. godine u Podgorici. Istog dana dvadeset i tri godine kasnije postala je komunista.

Bilo je takođe proleće 1941. godine kada joj je dr Saša Božović pomogla da na svet donese svoje prvo dete, kćerku Radmilu.

Još je trajao taj isti behar kada je dobila zadatak da se stavi na raspolaganje Partiji. Predstojalo je dizanje ustanka...

- Pomislih, šta me sve čeka sa nejakim djetetom, pa mi jurnuše suze - seća Se Olga - Pobjegoh brzo iz sobe da ne primjete drugovi. Ali evo ti Peka Dapčevića odmah za mnom. Zagrli me i šapnu: "Ne plači, rđo jedna, pobjedićemo ..."

Ovog proleća koje ne zaboravlja da cveta, stari bračni par Vujošević odlučio je da gaji pčele ...

Olga je nedavno proslavila šezdeset šesti rođendan. Domaćica je, nosilac Partizanske spomenice od 41. i baka.

Ona i njen suprug, Periša Vujošević, penzioner i član Saveta republike Crne Gore, dečekuju nas srdačno u svom domu u Titogradu, "preko puta Blažove kuće", pod Goricom ...

Prošlo je više od četrdeset godina od venčanja Olge i Periše Vujošević. Skromnu ceremoniju, pamtiće stari Podgoričani valjda samo po tome što je mlada umesto cveta, imala petokraku u kosi.

U to vreme, nekoliko godina pre rata, Olga je vodila malu kafanu u koju su navraćali uglavnom radnici. To joj je omogućilo da postane glavna veza Gradskog s Pokrajinskim komitetom KPJ. 

Mnogi poznati komunisti prošli su kroz njenu kuću: Miladin Popović, Krsto Popivoda, Radoje Dakić "koji i kad te kritikuje čini to nekako blagorodno", Sava Kovačević, kojeg dobro pamti po "seljačkom suknjenom odijelu" ... Jednom prilikom, uoči rata, prespavao je tu i Kardelj:

- Dok sam mu spremala krevet - seća se Olga - pitam ga ka što je običaj kod nas u Crnu Goru, čegović je, koga još ima kod kuće ... On mi ispriča kako mu je žena u zatvoru u Bileću, kako su je uhvatili, a on pobjego kroz prozor. Ja se na to zaprepastih: "Au, velim, a đe si je, jadan ne bio, moga’ samu ostaviti?" On se nasmeja, a Periša me brzo munu laktom da ućutim... Posle smo se često smijali toj mojoj naivnosti..

Prvi dani ustanka u Crnoj Gori zatekli su Olgu na Veljem Brdu. Tu se, u nekakvoj napuštenoj pastirskoj kolibi krila s jednomesečnom bebom, po direktivi Partije. Ubrzo zatim, prešla je u Kuče sa zadatkom da organizuje AFŽ u tom kraju. Ali već početkom jeseni četnici su provalili u kuću u kojoj se krila, uhapsili je i sproveli u zatvor u Podgorici ...

"Mislila sam da smo moja beba i ja otvorile taj njihov, kasnije zloglasni zatvor u zgradi Radio-stanice. - seća se Olga - Ali već je tu bila dostina drugova iz Podgoričko-lješkopoljskog bataljona... Strpali su me u nekakvu tijesnu sobicu sa još dvadesetak kažnjenika. Ležali smo onako na betonu, a u ćošku se nalazio samo jedan zarđali limeni kazan za sve potrebe ...

Mala Radmila, ili kako su je "iz milošte" zvali, Miška, načinila je u tom zatvoru svoje prve korake. Olgi ni danas nije lako da o tome priča.

Pola godine kasnije, Olgu su četnici s detetom u naručju izveli na preki sud. Sav partijski materijal, koji je ona, još pre odlaska na Velje Brdo zakopala, nekako je dospeo u njihove ruke. Ipak, ni na šta nije odgovarala.

"Ali kad me na kraju upitaše da li bih voljela da četnici dobiju ovaj rat - kaže Olga - ne otrpjeh. Ne, velju, nikad!"

Presuda je glasila - dvadeset godina robije!


Neka od kučke ne ostane ni štene 



"Kad to čuh", veli Olga, "počeh da se smijem."Šta je smiješno", pitaju. Ama, velim, kako da nije smiješno! Pa ne mislite, valjda, da ćete toliko vladati ovijem narodom ... "

"Čujem, neko bojažljivo primjeti da je to isuviše dugo robijanje za majku s tako malim djetetom. A na to će jedan debeli plavokosi četnik, kojeg sam dobro upamtila: "nije mnogo, ne! Neka od kučke ne ostane ni štene ... "

Uh, kako su me te riječi zapekle! Kad sam poslije oslobođenja čula da su tog gada uhvatili, došlo mi je da odem s Miškom do njega. Da mu je pokažem ..."

Kad su je, nedugo zatim, četnici predali Italijanima, Olga je s Radmilom u naručju, godinu dana spavala na goloj zemlji, pod šatorom ...

Iako se i sama jedva prehranjivala, Olga je, na sreću, imala mlijeka i tako dojila devojčicu pune dve godine. Ali bojala se da jednog dana neće imati čime da nahrani ćerku i svakodnevno je od "one mrčne" porcije otkidala po komadić hleba i sakrivala u nekakvu vreću ...

Posle kapitulacije Italije, kad su logor preuzeli Nemci, bilo je "još crnje i gore". Ali nenadno, stiže naredba da se majke se decom puste.

"Dva-tri dana su me ispitivali i maltretirali - seća se Olga - ali, valjda uvjereni da se s tolikim djetetom nijesam mogla boriti u šumi, pustiše me ..."

Za majku i malenu kćer to nije značilo i kraj patnji. Jer, osim toga što Nemci nisu mogli dugo ostati u zabludi, Olgi je, kako sama kaže, bilo mesto u partizanima ...

Preko ilegalaca u Podgorici, odmah se povezala s drugovima. U početku, dok je radila kao instruktor u Sremskom odboru AFŽ-a dete je ostavila kod porodice Pavla Lakovića u Kučima, pa zatim u Piperima, u jednoj partizanskoj radionici za izradu čarapa, gde su ga čuvale drugarice. 

Ali kada je jednom svoje majčinske patnje i strahovanja poverila svom rukovodiocu, Lidiji Jovanović, dobila je dozvolu da ponovo uzme dete ...

Radmila je tada imala tri godine i još nije videla oca. Periša je sve vreme bio u Bosni, u partijskoj školi pri Vrhovnom štabu. Nije imao nikakvih vesti od žene i kćerke. Nije znao ni da li su žive, dok jednom slučajno nije nabasao na njih u Gostilju...

"Ugledala sam ga kod Komande područja, - seća se Olga - prolazi pored Miške koja se igra i ne prepoznaje je. A i mala se uplašila od njega i pobjegla. Kako i ne bi, kada je imala samo mjesec dana kada su se rastali."

To je bio susret na samo nekoliko trenutaka. Periša je odmah produžio dalje, a i Olga i Miška su se s drugovima povlačile pod najezdom šeste ofanzive prema Radovču, do Župe nikšićke. Bilo je proleće ...

Ipak, sva ta stradanja kroz koja je s malim detetom prošla, priča Olga, drugovi su joj olakšavali "kako su znali i umjeli".

Olga je posle rata nekoliko godina radila, a onda se potpuno posvetila odgajanju četvoro dece. A Periša Vujošević, član prve crnogorske narodne vlade, sada je već nekoliko godina u penziji.

Napisala: Zorica Lazović (Duga, 1980.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment