Aleksandar Vojinović, niški narodni heroj: Kako sam izvršio napad na fašističko leglo u hotelu Park

Avgust 1960: Narodni heroj Aleksandar Vojinović imao je 1941. godine sedamnaest godina. Bio je učenik Poljoprivredne škole. Istog leta dobio je zadatak da baci bombu u salu hotela "Park" u Nišu, koji je za vreme okupacije bio oficirski dom i sastajalište nemačkih oficira. Vojinović je izvršio zadatak Partije. Od bombe, koju je bacio, poginulo je preko 30 fašista.

Želeo sam da baš od njega čujem najautentičniju priču o događaju koji ga je još pre početka oružanog ustanka u ovom kraju načinio herojem. 

Sedimo u velikoj sali hotela "Park" u Nišu, u onoj istoj sali koja je one avgustovske večeri, pre osamnaest godina bila poprište jedne krvave a u isti mah i herojske drame. Vojinović priča:

- Krenuo sam naizgled bezbrižno. Držeći ruke u džepovima gde su se nalazile bombe. Pištolj mi je bio za pojasom. Na tramvajskoj stanici kod Spomenika - gužva. U restoranima ljudi sede, piju, večeraju. Na ulici i korzou puno šetača. Muzika trešti. Pevačice pevaju ... Polako produžavam dalje. Hvata me jeza.

... Već je vreme ... Ostalo je još deset minuta. Ne žurim. U takvim momentima deset minuta čekanja dugi su kao večnost, a ujedno i suviše kratki da bi čovek razmislio o svemu što mu tada prođe kroz glavu. 

U glavi mi neka zbrka. Hteo bih da se otrgnem od misli. Sve su one primamljive i zavodljive. Tu je prošlost ili budućnost koja na momente izgleda neverovatno lepa, ali svaka od njih, kao uslov postavlja da - ostanem živ... 

Da li je to kolebanje? - pomislih. Šta se to sa mnom dešava? ...

Nalazio sam se u nekom čudnom psihičkom stanju.



Šake su do grča stezale odšrafljene ručne bombe



...Vreme je. Ostalo je još samo dva-tri minuta. Polako sam otšrafio obe bombe. Poslednji trenuci su tu. Čekanju je kraj. Nastupa ono najteže ... 

Pošao sam odlučno prema hotelu. Duž ulice nema, nikoga. Opet sam zastao. Kao da nešto očekujem. Da li sam sve pripremne radnje izvršio? Tražim neki izgovor da se zadržim još nekoliko trenutaka na tom mestu. Jer, kad krenem, više nema povratka! Negde je otkucavao sat. To me pokrenu, trže... 

... Napred! Vreme je! I kao po komandi - pođoh ulicom. 

Idem odmerenim korakom, bez oklevanja i zaustavljanja. Šake su do grča stezale otšrafljene ručne bombe. Prsti su se upili u zareze. Još koji trenutak. Nigde nikoga na ulici. Neka stravična tišina, prekidana dalekim otkucajima sata ... Ali, ponekad i beznačajne sitnice i nepredviđeni slučajevi mogu da poremete i najbrižljivije pripremane planove ... 

Iza ugla zasvetleše farovi nekog automobila. Opet sam stao. Automobil je bacao jaku svetlost i milio ulicom. Okrenuo sam se na suprotnu stranu i čekao dok ne prođe. Opet mi padoše čudne misli na pamet. Opet mi je u glavi nekakav košmar ... 

Laž je kad ljudi kažu da se ne boje smrti. Istina je da ljudi mogu svesno da stave život na kocku ako vide da je cilj za koji se umire vredniji od života. Ali će im i tada biti žao života. Može se i s pesmom umirati, ali to nikako ne znači da čovek, naročito mlad čovek, voli da umre ...

... U tom momentu setih se reči jednog starijeg druga, onog koji mi je dao oružje i s kojim sam razradio plan o ovoj akciji: 

"Hladnokrvno se drži i hladno misli u svakom trenutku. Možda i grešim, ali drskost i smelost su saveznici uspeha. Kolebljivost unapred osuđuje na propast svaku akciju ... Budi hrabar i znaj da u momentu kada bacaš bombe nećeš biti sam. U mislima, svi mi, svi tvoji drugovi, bićemo s tobom".

... Produžio sam ka terasi hotela "Park". Isprekidano zviždim neku melodiju. Neodređenu, nejasnu, možda u tom trenutku izmišljenu. Ne znam, jer to mehanički radim. Hteo bih da izgledam bezbrižan i miran. A ustvari sam napet kao struna, svaki nerv i mišić su do krajnosti zategnuti. 

Čini mi se, kad bi me neko dodirnuo, zazvonio bih kao žica na harfi. Napetost je rasla sve izrazitije. Približavao sam se sali... Zatim sam osetio da se smirujem. Drhtavica je popustila. Više se ne znojim, mirniji sam, grlo mi se više ne suši... 

Evo, uskoro će kraj. Treba ipak konačno svršiti s tim. Odlučno koračam ka hotelu ...



Pojavila se sa suprotne strane neka žena sa decom



... Ali, još jedan slučaj se te večeri poigrao sa mojim strpljenjem. Kada sam došao na dva-tri koraka do ulaza, pojavila se sa suprotne strane neka žena sa decom. Njoj se nije žurilo. Gledam levo i desno. Nigde nikoga. Idealna prilika za dejstvo. Ali ta žena! 

Ona polagano gegucka. Šta će biti s decom posle eksplozije? Čekao sam. Ona zaostaje, namešta detetu cipelu. Nemiran sam. Svakog trenutka može iskrsnuti još kakva nepredviđena slučajnost. Mogu naići kakva kola ili neka grupa ljudi. Mogu iskrsnuti nove prepreke ...

Trenuci prolaze. Srce mi snažno bije. Žena sa decom odlazi...

"Sad! Sad!" - nešto mi govori. "Samo hrabro!"

... Ne vidim ništa drugo osim mermernog stuba ispred vrata. Udarom o stub trebalo je da upalim bombu. Od te pojedinosti zavisi sve. Hoće li bomba upaliti? Da li je ispravna? Obuze me zebnja. Ako neko izađe? Mahinalno za pojasom napipah napunjen i otkočen pištolj... Još jedan korak. 

U magnovenju izvadih granatu. Kapisla je uperena prema mermernom stubu. Hoće li upaliti. 

Sledeći korak, još pola sekunde, snažan zamah rukom i udar u stub. Istovremeno se ču prasak i blesnu svetlost upaljene kapisle. To je očekivani trenutak. Izgleda dug kao večnost. Kapisla je upalila. Javiće se valjda ono karakteristično šištanje fitilja koji gori. 

Jedan tren, jedna neizvesna večnost. 

Pomisao na drugu granatu. 

Ali bomba ipak zašišta. Okrenuh se prema sali. Brojao sam do tri. Preskočih prag sale. Već sam unutra - u jazbini. Jednim pogledom obuhvatio sam celu salu. Najveća grupa Nemaca je tamo, u sredini sale. Do vrata sede nemački oficiri i gledaju me zabezeknuto, zbunjeno. Ne miču se, ne shvataju šta se dešava. Izgledaju kao kipovi. 

Pogled mi se srete s jednim od njih ... 


Eksplozija se razleže u noćnoj tišini



Vremena nema, granata šišti. Snažno zamahnuh i bacih bombu u najveću gužvu. Video sam samo luk koji je napravila pri letu. Njen prasak nisam čekao. Sa neobjašnjivom hitrinom, u dva skoka, našao sam se napolju. Već sam na terasi, zaklonjen velikim mermernim stubom.

... Koliko je vremena prošlo? Ko će to znati. Verovatno delić sekunde. Opet sam bio u pokretu. Nisam ni završio treći skok... 

Eksplozija se razleže u noćnoj tišini. Zgrada se zatresla. Tle pod nogama kao da je zadrhtalo. Stakleni zid se lomio i rušio. U sali je nestalo svetlosti. Jauk, uzvici, i vika. Sve se izmešalo i uskovitlalo. Nemogucno je ma šta raspoznati. 

Neko telo izlete na terasu kroz razbijeno staklo i sruši se. Imao sam utisak kao da je sala postala kazan u kome sve ključa i vri...

.... Zastadoh za trenutak. Neka prijatna toplina obuzimala mi je telo. Gordost, zadovoljstvo. Setih se drugova. Da li čuju? ... 

Ali već u sledećem trenutku mislio sam na stvarnost. Malopre nisam mislio o životu. Zadatak je bio glavno. To je sada izvršeno ... Kako se brzo želje menjaju. Sada sam sav u žudnji da se izvučem odavde, da ostanem živ... 

Ukoliko je unutra veći haos i u duši silniji trijumf, utoliko sam više želeo da živim. Taj goli život postao mi je tako mio i dragocen. Sve sam stavio u pokret da ga spasem. I misli, i volju, i snagu. Sve sam usretsredio na stazu koju treba da pretrčim da bih se što pre našao u sigurnosti...

... Mogla me je spasti samo brzina. Požurio sam, ali sam se osećao nekako čudno. Noge su postale teže. Kao da su se kočile. Bolele su me grudi, nedostajalo mi je vadzuha. Telo je malaksavalo, snaga kao da nestaje. Disao sam veoma teško. 

- Da li je tu kraj? - pomislih.

... Nemački oficiri i vojnici jurili su za mnom. Da li ću izdržati? Šta mogu uraditi sa pištoljem? Brojim koliko imam metaka. Sedam. Šest u šaržeru i jedan u cevi. Koliko Nemaca mogu ubiti - šest ili sedam. Šest. A sedmi? Nejasno mi je da li je taj sedmi metak za mene ili za sedmog Nemca. 


Trčim svom brzinom



Za tu odluku imam vremena. Dok pretrčim ostalih tridesetak koraka odlučiću se. Kolebam se. Ostavljam tu odluku za kasnije ... Izbezumljena vika odjekivala je u avgustovskoj noći...

U tom trenutku u ruci sam čvrsto stegao pištolj. Desni kažiprst sam držao na obaraču. Čini mi se da sam podigao pištolj ka slepoočnici.

- Halt! Halt! - odjekivalo je oko mene i mešalo se sa batom teških vojničkih čizama i pucnjima.

... Farovi se ugasiše. Nisam znao da li je automobil stao ili krenuo u neku pobočnu ulicu. Još brže sam potrčao. Vika iza mene postajala je sve glasnija. Od rulje s leve strane, iz parka, delila me je samo retka žičana ograda ... 

Nešto me steže oko srca. U daljini su se videle siluete nekih ljudi koji su mi dolazili ususret. Ipak, pre nego što stignu uspeću da skrenem u prvu ulicu levo. 

Trčim svom brzinom. Leva ruka mi je slobodna. Spotakoh se o neku dasku. Ruka me zabole od udara u nešto tvrdo. Osetih neko blaženstvo. Tu, u levom džepu, još je jedna otšrafljena bomba. 

U trku je izvukoh i pokušah da je upalim. Ali, na nesreću, u blizini nikakvog tvrdog predmeta u koji bih mogao da aktiviram kapislu. Ulica je bila raskopana, nigde kamena. Ipak spasonosna misao: u desnoj ruci je revolver. Čvrsto stegoh dršku. 

Zastadoh i snažno udarih revolverom po kapisli bombe. Potrčah napred, brojeći do četiri. U istom trenutku Nemci su bili i, desno, i levo, i iza mojih leđa. Ustvari na nekoliko koračaja od mene. 

Bacih bombu između njih. 


Osećanje trijumfa razlivalo se kroz telo



U istom trenutku upadoh u neki kanal iskopan za kanalizaciju ili vodovod ... Razleže se eksplozija. Iskočih napolje. Za trenutak se okrenuh. Niko više ne juri za mnom. Tišinu noći prekidali su samo bolni jauci, vapaji za pomoć ... 

Skočih. Potrčao sam još brže. Ulica je bila mirna. U daljini su se videle svetiljke. Tu i tamo siluete civila koji su uplašeno posmatrali prizor zaklonjeni iza svojih kapija. Još jednom se okrenuh. Niko više nije trčao za mnom...

... Osećanje trijumfa razlivalo se kroz telo i ispunjavalo me gordim osećanjem. 

Nekoliko trenutaka ranije brojao sam, trčeći, metke u revolveru, određivao koliko će od njih biti za Nemce, a koliko za mene. Bio sam skoro u bezizlaznoj situaciji, uklješten sa svih strana.

A sada, odjednom, takav preokret. Kao nekim čudom, opasnosti su nestale. 

Zadatak je izvršen. Zadatak, kome sam u jednom trenutku posvetio sve misli, svu volju i svu snagu, bio je izvršen, a da ipak nisam izgubio svoj život...

Dve radosti stapale su su se jedna u drugu.

Zabeležio: M. Cakić (Duga, 1960.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment