TV drama "Poslednji čin" '82: Milan Bogunović kao legendarni oficir OZNE Slobodan Penezić Krcun

Februar 1982: Eto šta je televizija! Dobitnik Sterijine nagrade na Pozorju Milan Bogunović nije tim povodom bio toliko pitan i ispitivan kao što će to sada biti slučaj, posle njegove uloge u tv filmu Siniše Pavića i Save Mrmka "Poslednji čin". 

U pozorištu se karijera dugo i strpljivo gradi, na televiziji je svaki bljesak umnožen pred licem javnosti, a zbog nje onda kreće i lavina intervjua i razgovora sa junakom koji ju je na prečac osvojio.

Milan Bogunović je, dakle, visoki oficir OZNE, (Odeljenja zaštite naroda) jedan od njenih glavnih junaka, legenda naše službe državnog obezbeđenja - Slobodan Penezić Krcun. 

U stvarnom događaju - u hvatanju Draže Mihajlovića - Krcun je imao rukovodeću ulogu, a da to protumači novim generacijama pripalo je mladom Milanu Bogunoviću, doskora glumcu Narodnog pozorišta iz Sombora, sada u statusu slobodnog umetnika.

- Pre toga na televiziji sam imao samo jedan zapažen posao - "Knjiga drugova" - u koji me je uključio Mario Fanelli (reditelj TV Zagreb). Nisam se ni mogao nadati kao glumac iz unutrašnjosti da ću ponovo dobiti veći zalogaj, jer i televizija se drži pravila: što je bliže oku, bliže je i srcu. 

Međutim, jedan moj prijatelj iz Novog Sada podsetio je reditelja na mene, a Sava Mrmak me je inače gledao, pa se i sam prisetio da bih možda odgovarao za ulogu Krcuna. 

Obavili smo razgovor i sve je teklo u redu, dok mi reditelj na kraju nije rekao: 

"Dobićeš tu ulogu, ali ima jedan mali problem. Treba da skineš najmanje deset kilograma!"

Šta sam mogao: proučio sam neke recepte za dijetu i za šest nedelja se oslobodio suvišnih kilograma. 

Obukao sam uniformu oficira OZNE, a oko sebe začuh glasove: 

"Isti Krcun!"


Pepo, ovo je retka prilika da se pokažeš



Oni koji su poznavali Slobodana Penezića Krcuna ne mogu da se načude koliko je mladi glumac i fizički i gestom "skinuo" ovog legendarnog partizana. 

Bogunović, međutim, nikada nije Krcuna ni video uživo, ali je zato skidajući kilograme usput tražio intimne drugove junaka koga će tumačiti, da mu oni pričaju o Krcunu, njegovim navikama, manirima, gestovima, načinu kako je razgovarao, ophođenju prema saradnicima. 

Sa knjigom "Kako jesti i mršaviti" u džepu, posetio je mnoge borce u raznim gradovima i
razgovarao o privatnom i društvenom biću Slobodana Penezića.

- Tako sam slušajući ljude upoznao jednog sjajnog čoveka, ljudinu izuzetnih karakternih crta, beskompromisnog borca, talentovanog obaveštajca, a nadasve humano biće, veoma cenjeno i poštovano. 

Iz dana u dan postajao sam svestan težine zadatka i sebi govorio: Pepo, ovo je retka prilika da se pokažeš, ali i velika mogućnost da se udaviš. 

Srećom, samopouzdanje sam stekao na snimanju. Sarađivao sam sa sjajnim glumcima koji su i odlični drugovi, tako da i pored svih zamerki koje imam na svoj rad, ne mogu da budem nezadovoljan onim što sam ukupno uradio.

U traganju za autentičnim Krcunom, Bogunović je jurio i takve detalje kao što su: u kojoj je ruci Krcun držao cigaretu, kako je pušio? 

Od jednog Užičanina dobio je podatak da je Krcun voleo muštiklu od trešnjevog drveta. 

Nabavio je muštiklu i "trenirao" pušenje na njoj. 

Posle završetka snimanja rođeni Krcunov brat Sreten Penezić mu je rekao da je dobro igrao, da je vrlo zadovoljan kako je doneo lik Slobodana Penezića u svim njegovim nijansama, da je samo zapazio jednu pogrešnu sitnicu: 

Krcun nikada nije pušio na muštiklu! 

Pojeo se od muke!

- Možda je trebalo ceo film prikazati odjednom, obe epizode jednu za drugom, sa Dnevnikom ili kafe pauzom u sredini. Jer se zaista radi o uzbudljivom delu. Uveren sam da se ovakve stvari mogu praviti samo na osnovu dobrog teksta, a Mrmak je u rukama imao takav Pavićev tekst, koji je obrazac za pisanje akcione drame. 

Kada se tome doda uzoran rediteljski posao, onda je i bilo moguće očekivati pun uspeh. Mislim da je rediteljevo majstorstvo kod rekonstukcija dokumentarnih zbivanja, njegov afinitet prema ovakvim temama, bio presudan, kao što je od važnosti bilo i to što su mnogi glumci baš ovde pokazali svoje velike mogućnosti. 

Pogledajte Zorana Rankića: uskočio je u lik Kalabića preko noći. Tu ulogu je trebalo da igra Bata Živojinović, ali ga je bolest sprečila. Zatim je ponuđena Gidri Bojaniću, ali je i on otpao. 

Rankića su probudili usred noći i dali mu tekst, a ujutro je već snimao! Kakav je to sjajan glumac!

Ili, recimo, Milan Puzić. Sjajna uloga! Danilo Lazović i Dragan Nikolić - izuzetni... 

Zato mislim da će se publici sve to jako svideti. To je film sa našom temom, ali majstorski pravljen i mobiliše svu gledaočevu pažnju. 

Uveren sam u uspeh ovog programa kod publike. Proverio sam to na sebi: znam celu priču, igram jednu od glavnih uloga, sve vreme sam bio na snimanju, ali sam obe epizode gledao bez daha! 

Znači: onaj ko se sa time prvi put sreće biće osvojen na juriš.


Zašto sam otišao iz Sombora...



Milan Bogunović ne voli da daje ocene o svom radu. Kaže da je važno šta će reći publika. Ima zamerke na svoj posao. Uvek mu se to na kraju dešava da nikada ne bude zadovoljan sa onim što uradi. Uvek kaže - kada bi se ponovilo, bilo bi bolje. 

Ako bi bio zadovoljan svojim radom, kaže, prestao bi da radi. Biti zadovoljan to znači dostići savršenstvo. A to je nemoguće. Smisao života, po njemu, predstavlja ta potraga za savršenim. Potraga koja se završava smrću. 

A savršenstvo kao cilj postaje predmet opservacije onih novih, na kojima svet ostaje.

Zašto je posle trijumfa na Sterijinom pozorju otišao u slobodne umetnike? Zar nije bilo logičnije da kao laureat sedi u Somboru i bira uloge, projekte?

- Ne, nije to bilo logičnije. Sombor je grad izuzetne kulturne tradicije. Na žalost, kulturnom politikom se u najvećem broju slučajeva danas ne bave oni koji su toga svesni, već oni kojima je kultura poligon za neko drugo perspektivno mesto u društvenoj hijerarhiji. Po njima je krajnji domet Narodnog pozorišta u Somboru njegova delatnost u okolnim selima, a što je to pozorište već reprezentovalo Jugoslaviju i na drugom kontinentu, doživljavaju kao sindrom "neadekvatne" kulturne politike. 

Prevedeno na praktičan jezik to znači da su lični dohoci umetnika u ovom ansamblu minorni, da su repertoarske ambicije splasle u skladu sa "odgovarajućom" kulturnom politikom, pa je za mene bilo nelogično da tu ostanem bez perspektive za razvoj - kaže Bogunović.


Deo smišljene kulturne politike



Osam godina koje je proveo u ansamblu Narodnog pozorišta u Somboru, ostaju za Milana Bogunovića najbolje godine njegovog glumačkog života. Tu se obreo odmah posle školovanja na Srednjoj glumačkoj školi u Novom Sadu, pa je zahvaljujući tadašnjem rukovodstvu ove umetničke kuće bioo u prilici da stalno uskače u "vatru":

- Bila je ustanovljena praksa da naše predstave režiraju najistaknutiji reditelji iz zemlje. I repertoar i reditelji su znalački birani, tako da je za nas, mlade glumce, bila velika šansa da se umetnički oblikujemo pod rukom onih majstora scene koji su vodeći u našoj pozorišnoj estetici. 

Ako 45 takvih reditelja godišnje radi isto toliko predstava, sa ansamblom koji je mali, pa svi glumci imaju šansu, onda je to najbrži i najbolji način da umetnički sazriš, da si u toku novih pozorišnih kretanja. 

Mađeli, Draškić, Mijač, Lazin i ostali reditelji koji su radili u Somboru, uspeli su da taj ansambl tako profesionalno osposobe, da su i najkomplikovanija dela svetske dramaturgije bila tumačena na izuzetno visokom profesionalnom nivou. 

Drugim rečima: bio je to deo smišljene kulturne politike.


Nov, svež i atraktivan glumac



I šta sada? Veliki uspeh na televiziji, sjajna uloga stratega operacije u hvatanju Draže Mihajlovića je sigurno samo nova epizoda u životu mladog glumca, od koje će se živeti do sutra, prekosutra. Šta posle toga, jer je Bogunoviću tek trideset leta?

- Osnovali smo u Pančevu pozorišnu grupu. Nas troje slobodnih umetnika i beogradski glumac Mida Stefanović. Nazvali smo je "Kandelabr". Okupili smo se oko Centra za kulturu "Olga Petrov" i za sada smo u milosti Siza za kulturu Pančeva. 

Imali smo već dve premijere. Namera nam je da za svaki projekat angažujemo nove glumce, koji su spremni i slobodni da sa nama udruže rad. 

U pripremi je jedan veliki posao: Brehtova "Malograđanska svadba" koju treba da postavi Paolo Mađeli. Biće to prava provera naših mogućnosti. Eto, to su moje sadašnje ambicije - objašnjava Milan - Pepa Bogunović.

Međutim, ne treba biti naročito mudar s obzirom da ništa tako brzo ne uspeva kao sam uspeh pa pretpostaviti da će posle tako sjajno odigrane uloge u tv filmu "Poslednji čin" biti i novih ponuda mladom glumcu. 

Jer Bogunović je nov, svež i atraktivan glumac. Veoma zahvalan i na sceni i na ekranu. Do sada nije imao previše posla ni na filmu ni na televiziji. 

Ova uloga mu širom otvara vrata. Ko zna: možda je ova godina u znaku tih koje ranije nisu otkrili. Bogunovića, Rankića...

Izgleda da smo u pravu: javljaju nam iz Novog Sada da je Karolj Viček pozvao Bogunovića da se prihvati uloge u filmu koji već snima. 

Da to Bogunovića ne prati sudbina Zorana Rankića: bude ga usred noći i lepe Kalabićevu bradu? 

Ko zna: naši filmski i televizijski putevi su tako nepredvidivi. Sigurno je samo jedno: "Poslednji čin" je predstavio nekoliko sjajnih glumačkih imena i jedno novo, blještavo - Milana Bogunovića.

Napisao: Milan Mitić, obrada: Yugopapir (TV novosti, 1982.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate