Feliks Pašić: Knjiga o nepoželjnim predstavama - "Čekajući Godoa" i "Kad su cvetale tikve" (1992)

Avgust 1992: Ugledni pozorišni kritičar i televizijski stvaralac Feliks Pašić nedavno je objavio knjigu "Kako smo čekali Godoa dok su cvetale tikve", u kojoj rasvetljava nestanak sa scene dve predstave, koje su kao tema u kulturnim krugovima Beograda ostale prisutne do danas.

Dokumentarno-hroničarski zapis o vremenu koje je, nadajmo se, zauvek za nama, kada su tokom noći mogle nestati sa scene pozorišne predstave, iz knjižara "nepodobne" i nepoželjne knjige, napisao je ugledni pozorišni kritičar Feliks Pašić. 

Knjiga "Kako smo čekali Godoa dok su cvetale tikve" upravo govori o tom vremenu. 

Baveći se istorijom srpskog pozorišta, Feliks Pašić, između ostalog uradio je nekoliko televizijskih portreta velikana srpskog glumišta.

- Uradio sam to na ličnu inicijativu, jer sam želeo da sačuvam nešto od tih ličnosti o kojima ima malo ili nema uopšte filmskih tragova, a i svedoka je sve manje - kaže Feliks Pašić.

Traganje po prošlosti, bar što se naše kulture tiče, započeo je još 1977. godine, da bi posle 60 emisija pod nazivom "Međutim", seriju - samoukinuo. 

- Prilike na Televiziji nisu bile naklonjene toj vrsti posla - kaže Pašić. 

Posle pauze, počeo je da radi seriju "Među nama", koja još traje.

- Pre desetak godina uradio sam dokumentarnu emisiju o velikom srpskom glumcu Peri Dobrinoviću -  kaže Feliks Pašić. - Međutim, ona je na volšeban način nestala iz dokumentacije Televizije Beograd. U međuvremenu, umrli su gotovo svi oni koji su svedočili o Peri Dobrinoviću. 

Posle toga, usledile su emisije o Dobrici Milutinoviću, Žanki Stokić i dve emisije o Milivoju Živanoviću.


O "Godou" i "Tikvama"



Feliks Pašić (snimio: Leon Pijade)
Kulturnu javnost nije napuštala tema o "Godou" i "Tikvama", o dvema predstavama koje su iščezle sa scene, kako su mnogi tvrdili, pod "misterioznim okolnostima".

- Razlika između te dve priče je u tome što se u novijoj, dakle u onoj koja se tiče predstave "Kad su cvetale tikve", koja je posle samo nekoliko izvođenja skinuta sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu 1975, godinama o tome nije pisalo. 

Bio je to prećutni dogovor u tom pozorištu da se ta predstava i ne spominje. 

Njega su se držali stvaraoci i učesnici predstave. 

Druga predstava "Čekajući Godoa" na neki način stavljena je na stranu, već samom činjenicom da je ta sporna predstava otvorila Atelje 212 i da je imala tako dug život. 

Međutim, mene je zainteresovala ta prethodna sudbina "Godoa", pa sam za jednu od emisija "Međutim" prikupio građu, okupio pred kamerom sve one koji su bilo kao učesnici ili svedoci mogli pomoći da se razjasni priroda te afere.

Dok o predstavi "Kad su cvetale tikve" i svemu što se oko nje događalo ima dosta dokumentarnog materijala, o onom "Godou" pre Ateljea, nije zapisana nijedna reč. 

Utoliko je i traganje Feliksa Pašića bilo intrigantnije i neizvesnije. 

- Pokazalo se da je do istine jednako teško doći i onda kada ste zatrpani raznoraznim materijalima, kao i kad postoje samo nepouzdana ljudska sećanja - kaže Feliks Pašić. - Ako me pitate ko je "ubio Godoa" u Beogradskom dramskom pozorištu 1954. godine, a ko je "ubio" "Tikve", ja pouzdan odgovor, posle svega, ne mogu dati. 

Filip David, jedan od recenzenata moje knjige, primetio je da sam u komponovanju dveju priča primenio dramaturgiju kriminalističkih i detektivskih romana. Međutim, nije to bila moja svesna namera. Sam karakter građe nalagao je takav tip dramaturgije, samim tim što je u oba slučaja mnogo osumnjičenih.

- Krleža je - nastavlja priču Feliks Pašić - u slučaju "Godoa" jedan od osumnjičenih. Navodno je njegov sud o Beketu i predstavi "Čekajući Godoa" saopšten stvaraocima predstave, presudio njenoj sudbini. 

Naravno, postoje i mišljenja da je taj njegov sud možda samo podstakao oprez kod ljudi u samom pozorištu, pa su oni, bez direktnog političkog pritiska sa strane, odlučili da predstavu tiho ugase, pre premijere. 

Uopšte, u ovakvim slučajevima naporedo funkcionišu i, na žalost, komplimentarno, dve vrste opresija - unutrašnja i spoljašnja. Koja od njih u konkretnom primeru prevlada, teško je sa sigurnošću utvrditi.

Delo Semjuela Beketa "Čekajući Godoa" prestalo je da bude "zabranjeno voće" već 1956. godine. Za neke je, kažu, bilo čak "otrovno voće zapadne dramske literature". 

Odnos prema Beketu menjao se, prirodno, sa našim odnosom prema svetu i onome što zovemo demokratizacijom gledanja na svetsku umetnost.


Prvi put "Goli otok"



U sećanju onih retkih koji su za samo nekoliko izvođenja videli predstavu "Kad su cvetale tikve", ostalo je to da je prvi put u toj predstavi javno na sceni izgovoren Goli otok.

- To je očigledno ona grudva koja je pokrenula lavinu - kaže Feliks Pašić. - Nije slučajno da nije bilo nikakvih kritičkih reagovanja kada je taj isti komad godinu pre (1968. godine) objavljen u časopisu "Letopis Matice srpske". 

No, ne smemo zaboraviti da se to dogodilo 1969. godine, koja se samo činila liberalnom, a bila je, kako sam utvrdio praveći kalendar događaja, zapravo godina teških represija baš u umetnosti i kulturi, godina zabrana, osuda i suđenja ljudima i delima. 

"Tikve" u tom smislu dolaze kao kruna te godine.

Do arhivske građe o događajima koji su pratili sudbinu ove dve predstave veoma je teško doći - ili je duboko zakopana ili je zauvek sklonjena. 

U pripremi knjige "Kako smo čekali Godoa dok su cvetale tikve" Feliks Pašić se morao osloniti na takozvanu pomoćnu građu, a to su dokumenti i svedočenja o društvenim i političkim okolnostima u kojima se nešto zabranjivalo, i u kojima se nečemu sudilo.

- Moja knjiga ne može se smatrati samo knjigom o događajima koji ulaze u istoriju pozorišta, već i nekom vrstom sociološko-kulturnog dokumenta o jednom razdoblju naše istorije - kaže Feliks Pašić. - Prikupljajući materijal za knjigu nisam imao nikakvih neprijatnosti, samim tim što je vreme učinilo svoje i što ljudi bez opterećenja govore o onome što se događalo. 

Naravno, ukoliko su se mogli pouzdati u vlastita sećanja. 

Žao mi je što, kada sam prikupio građu, nekih važnih svedoka više nije bilo među živima i žao mi je što reditelji i jedne i druge predstave, Vasilije Popović i Boro Drašković, nisu bili voljni da mi pomognu u istraživanju.

I u televizijskoj seriji Feliksa Pašića "Sudbine među nama" autor se oslonio na pamćenje svedoka jednog davnog vremena. 

Tako su nastale pre godinu dana dokumentarne emisije o streljanju glumaca posle rata u Beogradu i Nišu. 

Kritičara, istraživača, hroničara Feliksa Pašića pitamo za planove.

- Ne usuđujem se da kažem šta ću dalje raditi iz jednostavnog razloga, jer i ono što sam uradio, nemam mogućnosti da završim - kaže Pašić. - Bar za sada, nema emulzije za razvijanje filmova, nema filmskih traka. 

Stoji mi zato nezavršena dvočasovna emisija o Milanu Kašaninu, mesecima ne mogu da završim emisiju o Miroslavu Beloviću. 

Već tri meseca čekam da se steknu tehnički uslovi da bi počeo montažu emisije o jednom zanimljivom čoveku iz Virpazara, koja, čini mi se, pripada nekim od najzanimljivijih priča o ljudskim sudbinama koje pokušavam da na Televiziji ispričam poslednjih petnaest godina. 

Kao što vidite - završava Feliks Pašić - ja sam žrtva sankcija.

Tekst: S. Đokić, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1992.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate