Paraf, riječki punk band: Naše je društvo veoma otvoreno, problem je u sitnim dramatorima (1980)



Mi ipak mislimo da je naše društvo veoma otvoreno. Na kraju, mi ipak možemo govoriti o svojim frkama, izdavati ploče. Problem je izgleda u sitnim dramatorima koji kao da se plaše pružene im slobode, ili nisu vični da je koriste


Kada se ozbiljno govori o jugoslovenskom novom rok talasu najčešće se kao začetnici a i danas najoriginalniji predstavnici spominju Pankrti, Prljavo kazalište i riječki Parafi

Kazalište je uz veliku pompu (i reklamu) uletelo u prvu rok ligu, Pankrti su i dalje parametar za ocenjivanje istinskog novotalasnog angažmana, a Paraf? 


*****



Već na samom početku "karijere" (ima tome dve i po godine), za svoje neobuzdane, energijom nabijene žive nastupe dobili su etiketu najortodoksnijeg i najkontroverznijeg našeg pank benda.

Iako zbog raznih razloga nisu postali popularni poput nekih njihovih kolega po stilu - a velika stavka među uzrocima medijske neetabliranosti sigurno ja i rad u Rijeci koja ja daleko od "važnih" rok zbivanja - Parafi već evo treću godinu grade svoj pristup roku. 

Za to vreme, u njihovom gradu, koji je od početka pank "zaraze" kod nas prednjačio u mnogo čemu vezanom za ovaj kontra-kulturni fenomen, stasalo je mnoštvo grupa koje su svoju inspiraciju uglavnom crple iz svega onoga što su baš Parafi inicirali.

A Parafi su prvenstveno gledali svoja posla, pa im je, nakon prošlogodišnjag singla prvenca, nedavno izašao i LP pod čudnim naslovom "A dan je tako lepo počeo". 

Long plej sadrži 14 kompozicija koji, prema većini kritika, i nadalje Riječanima osigurava epitet najortodoksnije i najkontroverznije naše novotalasne grupe.

Velikom pločom oni su, konačno, široj publici predstavili svoj posve originalan, a često vrlo neobičan i lucidan rok-manir.

Ukupno, dosta razloga za razgovor sa Parafima kojih je sada četvoro. 

Nakon odlaska gitarista i pevača Valtera Kocijančića, na radno masto gitariste uskočio je Klaudio Žic, a za mikrofon upadljiva pevačica još upadljivijeg imena - Vim Kola

Kola je otvorena, bez dlake na jeziku, dok je bubnjar Duško Ladavac Pjer tih i miran, prava dobričina. 

Zdravko Čabrijan, poznat sa brojnih fotografija Parafa, širok je i tvrd momak, a za Klaudija bi se moglo reći da je mešavina lucidnosti, otrova i enigmatičnosti. 

Međutim, zajednička im je osobina da su vrlo teški za konverzaciju. 

Stalno se zafrkavaju, cerekaju, podruguju jedan drugome, žele da im odgovori budu navedeni kao zajednički, a vrlo teško artikulišu svoje misli u jasne rečenice. 

Da prekinem kafansku atmosferu, ubrzo sam bio prisiljen da istrčim s oštrim pitanjem:



Kritičari su našu prvu ploču podneli sasvim fino




Šta Parafi u stvari predstavljaju?


Ali, pitanje kao da je još više potenciralo njihovo podbadanje, gurkanje i nadvikivanje uz sporadične formulacije. Ipak, dobio sam ponešto umesto odgovora.


- Mi želimo da budemo stalna provokacija, alternativa uobičajenim kanonima roka.





Zbog čega?


- Pa, alternativa zato što rok - mada nam na kraj pameti nije pomisao da on treba da bude nekakav poligon za mudrovanje - kod nas vrlo retko govori o realnosti urbane omladine, o pravom filmu koji furaju gradski klinci, a još manje je produkt takvih filmova. 

E, mi želimo da zabeležimo dobar deo tog folklora ulice koji ostaje nezabeležen, čisto narodne teme, preokupacije, ideje koja su zaista naše. 

Mladi su mnogo bogatijeg duha, veće zezadžije i mnogo kritičniji nego što bi se moglo zaključiti slušanjem većine rok stvari koje su baš za mlade. 

Morala je jednog dana stasati generacija koja će želeti da govori o onome što se inače nije registrovalo na pločama i koncertima, i zato pankeri mnogima izgledaju "opasni" i razulareni.


Kakve vam se čine kritike koje su dočekale LP "A dan je tako lepo počeo", i šta mislite o rok kritici?


- Ne marimo previše za kritiku, ali volimo da budemo upućeni u stvari. Isprva je većina "kritičara" razapinjala pank i sve oko njega, ali sada se situacija izgleda smirila, mnogi dobri kritičari pomogli su pravoj afirmaciji novog talasa. 

Što se tiče naše prve velike ploče, kritičari su je podneli sasvim fino. Sušnik je u Ljubljani napisao da je dosta dobra, Glavan u Zagrebu da je dobra, Luković u jednoj kritici da je dobra, a u drugoj da je sranje, Miletić iz Zagreba proglasio je našim najboljim novotalasnim albumom, Tvrtković iz Sarajeva takođe je zadovoljan... 

Prilično jak prosek za sada.


Nekima su se vaše teme ipak učinile toliko šokantne kao da su nerealne, "izmišljene".


- Tu se ne može previše mudrovati. Ili smo mi veliki foliranti ili je na plejci rečena prava istina koju smo mi prvi imali hrabrosti da kažemo. Mi smo dali skice, impresije koje su - u nekim slučajevima, na žalost - iz stvarnosti naše i naših prijatelja, poznanika. 

Ako o tome ne bismo pevali to bi tek bila laž, i često nam jedino ostaje da se bar sprdamo sa istinom.


Da li ste imali problema zbog pušenja trave iz pesme "T kao krava"?


- Kad bismo rekli "ne", niko nam ne bi verovao, a "da" se čak i mi bojimo reći, da ne bi došlo do dokazivanja...




"Kabul 1980 (Everybody Must Get Stoned)" već je obilato isproglašavan najboljom minijaturom jugo-roka, o kakvom se štosu u stvari radi?


(Dugo vremena ne dolaze do glasa, cere se i lupaju jedan drugoga po leđima) 

- Čuj, ta tema je nastala slučajno, kao zezanje, a predstavlja registriranje pučkog zezanja na ozbiljnu temu.



I deca od petnaestak godina, osnivaju bendove, drndaju




Kao grupa postojite još od kraja 1977. Da li je bilo kakvih pritisaka, ograničavanja, da li ste svojim radom uopšte nešto promenili, da li je to uspela domaća pank generacija?


- Kad smo počinjali bilo je stvarno teško. Atmosfera je bila takva da smo se osećali kao zločinci, a bilo je i konkretnih stvari - otkazivanja koncerata, stalno menjanje mesta za vežbanje i još poneke sitnice. 

Mi ipak mislimo da je naše društvo veoma otvoreno. 

Na kraju, mi ipak možemo govoriti o svojim frkama, izdavati ploče. Problem je izgleda u sitnim dramatorima koji kao da se plaše pružene im slobode, ili nisu vični da je koriste.

Bez lažne skromnosti, možemo se pohvaliti da smo i mi zaslužni za svežu krv koju je dobio rok, za sasvim konkretne promene. 

Najlakše nam je to objasniti na primeru našeg grada, Rijeke. Do pre nekoliko godina ne samo da nije bilo nikakvog roka, nego se rulja smrtno dosađivala. A s pankom su se otvorili mali klubovi, stalno se svira, snimaju se trake, nove ploče se vrte, održavaju tribine, predstavice, interesovanje je ogromno. 

Što je najvažnije, nova generacija, iako bez ikakvog muzičkog iskustva, ne želi samo da posmatra - naši vršnjaci, pa i deca od petnaestak godina, osnivaju bendove, drndaju. 

Tu su i rezultati, bendovi nastupaju, imena kao Termiti, Kaos, Istočni izlaz, No 1, Mrtvi kanal, Silovani, Protest, itd. postaju poznata. 

Svi oni idu za nama jer smo mi otvorili mnoga vrata, podstakli ih, dali inspiraciju. Sve ovo nije za bacanje, zar ne?


Koji su razlozi što vaš status na jugoslovenskoj rok-sceni nije povoljniji?


- Pa... ima ih dosta. Prvo, mi smo ovde u Rijeci daleko od medija, televizije, radija, iako nas ovakve valjda i ne žele. Onda, ovo što smo do sada učinili i nije tako masovno. Ali, tamo gde ima više panka, gde je publika bolje informisana i mi više kotiramo. 

U Ljubljani smo prvi bend izvan Slovenije. Svaki koncert je prava fešta. Kad smo bili predgrupa Ratsima, bolje smo prošli od njih. 

Gotovo svi od tri-četiri hiljade prisutnih znali su naše pesme, pevali sa nama. Bilo je ludo.


"Melody Maker", poznati engleski rok-nedeljnik, nedavno je doneo reportažu o jugoslovenskom panku, u kojoj ste od autora Krisa Bona, dobili kratku ali vrlo dobru kritiku. Nazvao je vaše demo snimke veličanstvenima. Imate li kakvih želja da zasvirate i negde napolju, možda tamo gde je pank i započeo?


- Čitali smo tu reportažu. Kris je prisustvovao koncertu "Ljubljana je zaspala", na kojem mi nismo učestvovali, ali je čuo demo snimak iz 1978. na kojem su "Živjela Jugoslavija", "Narodna pjesma" i "Moj život". Mnogo su mu se svidele.




Naravno, bilo bi fenomenalno zasvirati u Engleskoj, videti šta je ostalo od '77, u šta se razvilo, ali o tome uopšte ne razmišljamo. Naše je mesto ovde. 

Ipak, kao informaciju, poslali smo nekoliko ploča u London, recimo Džonu Pilu. Preporučio nam ga je pokojni Malkolm (pevač Ratsa) rekavši da su oni dobri frendovi i da će ga to sigurno interesovati.



Kad tamo, šepuri se neka zadrta pankerka...




Mnogi koji ovo čitaju nestrpljivo očekuju pitanje zašto je u stvari otišao Valter Kocijančić?


- I mi čekamo to, sada već standardno pitanje... Otišao je u miru, bez zle krvi. Jednog mu je dana jednostavno pukao film. Nije mogao ovako više gurati, ima tu i napora, znaš. 

Osim toga, u poslednje vreme živeo je dosta drugačije od nas ostalih, od stare kompe, tako da je bilo fer od njega i prema nama i prema samom sebi to što je prestao s radom. 

Šteta, ali šta se može. Tu su Klaudio i Vim Kola.


Šta joj je u stvari ime, a šta prezime?


- To je bar jasno, Vim je ime, kao Vim Petrović, a Kola devojačko prezime.


Kako je došlo do toga da baš njih dvoje izabarete za prinove?


- Teško je bilo naći gitaristu, niko nam nije potpuno odgovarao, pogotovu zato što je Valter imao zaguljen način svirke. Dugo smo birali i odlučili se za Klaudija, on je nekad svirao u Zadnjima, koji su uz nas bili prvi riječki pank bend. 

Sa Kolom je bilo nešto drugačije. Mi, cela kompa, išli smo proletos da posetimo jednog frenda u bolnicu, kliniku za one malo ćaknute, i šta smo videli - tamo se šepuri neka zadrta pankerka, napravila frku kući pa su je doveli da malo odleži. 

Tako smo se upoznali, posle i u garažu skupa otišli. Bila je voljna, i dobro se snalazila, šta ćeš više.


Pitanje za kraj - zašto se često u izjavama sprdate sa Bijelim dugmetom, a sada ste na temelju nekih njihovih tekstova napravili parodiju "Pritanga i vaza"?


Ovim pitanjem je konverzacija zaista bila završena, pošto ih više ništa nije moglo povratiti iz zaraznog smeha, potrgati niti intenzivnog zezanja, skužiti smisao apsurdnih upadica. 

Ipak, iz te gungule mogao se nazreti odgovor u stilu: "Dosta je s Bijelim dugmetom, nama ih je stvarno puna kapa".

- Hteli smo prikazati besmisao koji u nama MI vidimo. Zato je tekst baš takav. Šteta što je muzika ispala previše fina, trebalo je biti smušena i tupa poput teksta. Šta se može, i mi katkad omanemo...

Razgovarao: Damir Krizmanić, obrada: Yugopapir (Zdravo, oktobar 1980.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate