Jugoslavija na EP u fudbalu, uspomene i prognoze za '84 (2/2): Boškov, Jerković, Petković, Džajić





Negde pred kraj, Vahidin Musemić je podigao loptu sa levog krila i uputio mi je. Ispred mene se nalazio Bobi Mur. Primio sam je na grudi, spustio, šutirao iz sve snage pored Mura i - radosti nije bilo kraja! Postigao sam zaista lep gol, čiji snimak naša televizija na žalost nema 

Vujadin Boškov: "Kost u grlu"



Finale IV kupa evropskih nacija (II prvenstvo Evrope), do koga Jugosloveni nisu ni stigli, odigrano je 18. juna 1972. godine u Brislu, gde je SSSR izgubio od SR Nemačke istim rezultatom kojim je nas izbacio u četvrtfinalu iz daljeg takmičenja 3:0.

Taj poraz je, što je i razumljivo, najteže pao Vujadinu Boškovu, tadašnjem saveznom kapitenu.

- Sovjeti su nam uvek bili "kost u grlu". Nismo uspeli da ih pobedimo u Beogradu pred prepunim gledalištem stadiona Crvene zvezde. Posle 0:0 kod nas, znali smo šta nas očekuje u Moskvi, ali i pored toga, bio sam optimista. Na žalost, naš tim, koji je bio tek u fazi formiranja morao je da poklekne pred jačim protivnikom.

Naša današnja fudbalska reprezentacija je, po mom mišljenju, slabija od ranijih.

Nemamo više fudbalskih veličina tipa Bobeka ili Džajića, ali zato imamo srećnika.

Verujem da ovih 15-20 dobrih fudbalera koji nisu "zvezde", u budućnosti mogu da stasaju u dobru reprezentaciju.

Uz pomoć sreće, koja im je do sada bila naklonjena, i uz manje individualne a više timske igre, verujem da bi mogli nešto da uradimo u Parizu.


Dražan Jerković: Golovi sreće



Junak polufinalne utakmice Prvog kupa evropskih nacija u Parizu između reprezentacija Francuske i Jugoslavije, bio je Dražan Jerković. Kod rezultata 4:3 za domaćina, Dražan postiže izjednačujući pogodak, a zatim i onaj koji nas je odveo u finale.

- Mnogo vremena je prošlo i više se ne sećam detalja - priča danas Dražan Jerković. - Utakmica je počela malo čudno. Sudija je priznao domaćinu gol, iako je postignut iz ofsajda. Francuzi su vodili. Čast što nosimo reprezentativni dres i neki inat, naterali su nas da damo sve od sebe. 

Snažno smo navalili i uspeli da pobedimo.

Bila je to zasluga čitave ekipe, a moja dva pogotka su bila samo tačka na "i". Mogao sam ih postići i pre i posle. Nisu bili čak ni posebno lepi, ali su bili golovi sreće.

Pri petom pogotku lopta mi je prošla kraj same ruke ali nije bilo dodira.

Uplašeni pristrasnim suđenjem nismo se odmah radovali, nego onako u grupi pošli ka deliocu pravde sa namerom da ga ubedimo da je pogodak ispravan.

Kad je pokazao na centar, skočili smo i počeli da grlimo zbunjenog arbitra.

Verujem da sastav današnje reprezentacije, koja će igrati u Parizu, nije definitivan, odnosno da će još biti promena u njemu do SP 1986, što je i krajnji cilj ove fudbalske generacije.

Ekipa tek treba da se iskristališe i posle Francuske ne sme biti lutanja i odstupanja - nastavlja Dražan Jerković.

Trebalo bi da imamo devedeset posto siguran sastav (13-14 igrača) u koji se možemo pouzdati, a ujedno i ostaviti mesta za one koje se u međuvremenu istaknu i zasluže "plavi" dres.

Od predstojećih završnih borbi EP ne treba previše očekivati. Moramo biti realni u proceni naših mogućnosti i našeg dometa.

Na utakmici sa Bugarskom u Splitu videlo se da sve ono što uradimo u mestu, Bugari rade u pokretu, a mi stalno govorimo da smo dobri tehničari. 

Sličan je slučaj i sa reprezentacijama koje će igrati u završnici EP.

Znači, od reprezentacije ne treba očekivati čuda, tim pre što i sami vidimo kakav nam je prvoligaški fudbal.

Naše mesto nije ni u evropskom vrhu, ni na dnu. Oko sredine smo, no to ne treba shvatiti kao tragediju ili razlog za depresiju naših ljubitelja fudbala, već kao motiv da više i bolje radimo ne bismo li dostigli one ispred sebe.


Ilija Petković: Gol života



Jedan od najlepših i najuspešnijih reprezentativnih debija svakako je debi Ilije Petkovića. Na prvoj utakmici u nacionalnom dresu, postigao je dva gola, proglašen je igračem utakmice i otkrovenjem našeg fudbala.

- Četvrtfinalna utakmica sa Francuskom u Beogradu 1968. za mene je bila po mnogo čemu značajna - priča Ilija Petković. - Uoči meča imao sam razgovor "sam sa sobom". Bio sam svestan šta me očekuje ako mi dobro krene, a isto tako, šta će se dogoditi ako ne bude onako kako želim. Nisam sumnjao u svoje sposobnosti, ali sam strahovao za ishod meča. 

Selektoru Rajku Mitiću uoči utakmice rekao sam da ću postići dva gola, mada ni sam u to nisam verovao.

Igrao sam u malom klubu, OFK Beogradu, i kada sam istrčao na teren punog stadiona "Crvene zvezde", bio sam fasciniran. Ambijent me je inspirisao.

Već u prvom minutu postigao sam gol. Nije bio naročito lep, ali je bio značajan, jer je svima dao krila.

Drugi gol (četvrti za nas) postigao sam iz akcije koju sam počeo na centru i sa loptom se "prošetao" do gola Francuza. Skupio sam, valjda, svu snagu, iz svih onih utakmica koje do tada nisam odigrao u nacionalnom timu, i uspeo da krunišem lepim pogotkom.

Ta utakmica je promenila moj fudbalski život. Bio je to put od anonimnosti do pune fudbalske afirmacije i popularnosti, pogotovo što je bilo dilema oko mog ulaska u tim, pa čak i nepoverenja u mene od strane nekih stručnjaka.

Naša današnja fudbalska reprezentacija postigla je uspeh kvalifikujući se za završne borbe EP.

Zbog toga je izlišna dilema hoćemo li uspeti u Francuskoj ili ne. Ako smo bili kadri da budemo prvi u kvalifikacionoj grupi, zašto i tamo ne bi napravili podvig?

S druge strane, ne smemo biti ni megalomani pa očekivati suviše. Nemamo igrača koji igraju konstantno dobro. Njihova varljiva forma vara i rukovodstvo i selektora reprezentacije i zato ima lutanja.

Svoje protivnike ne smemo da precenjujemo, jer bi to značilo da se unapred predajemo ili da stvaramo odstupnicu za slučaj neuspeha.

Tamo ne sme biti kalkulacija, jer nema šta da se izgubi, a može mnogo da se dobije. Znači, naši fudbaleri idu u Francusku da se nadmeću u fudbalskoj igri, a ne da budu najbolji po svaku cenu


Dragan Džajić: Iz auta u zvezde



Dragan Džajić postigao je svoj najdraži gol u karijeri u polufinalnoj utakmici III kupa evropskih nacija 1968. godine, kada je reprezentacija Jugoslavije trijumfovala u meču sa odgovarajućom selekcijom Engleske i stekla pravo da se bori u finalu sa Italijom.

Danas se o tom pogotku govori kao "antologijskom".

- U to vreme, kada su Englezi bili svetski prvaci, bili smo autsajderi - kaže Dragan Džajić. - Šanse su bile otprilike 100:1 za njih. Da nevolja bude veća, već u petom minutu utakmice, koja se igrala po sparnoj firentinskoj večeri, povređen je Ivica Osim, a s obzirom da nije bila dozvoljena izmena igrača u toku utakmice, ostao je da statira na terenu. 

Igrali smo, praktično, sa deset igraća.

Ipak, borba je bila ravnopravna i bez izrazitih šansi za gol obe reprezentacije.

Negde pred kraj, Vahidin Musemić je podigao loptu sa levog krila i uputio mi je. Ispred mene se nalazio Bobi Mur.

Primio sam je na grudi, spustio, šutirao iz sve snage pored Mura i - radosti nije bilo kraja! 

Postigao sam zaista lep gol, čiji snimak naša televizija na žalost nema.

Mislim da sam tim pogotkom stekao punu afirmaciju i u Jugoslaviji, i na međunarodnom planu. Tek kada sam se vratio kući shvatio sam koliko sam postao popularan.

I danas često "osećam" taj gol. Ni sam ne znam koliko sam puta pričao o njemu. Nedavno preminuli Srđan Prica, naš tadašnji ambasador u Italiji, među prvima nam je čestitao.

Telegrama-čestitki smo dobili bezbroj. U našem "plavom" taboru vladalo je neopisivo veselje.

Reprezentacija koja će nas zastupati u Parizu ove godine, kotira se kao ona selekcija koja je 1968. polazila za Italiju.

Smatraju nas nedovoljno ozbiljnim da bi uspeli u Francuskoj. Tačno je da imamo slabosti, da nemamo kostur tima, da je nerešeno pitanje "stranaca", ali, mislim da motiv može da odigra presudnu ulogu.

To je evropska pozornica fudbala. Televizija će prenositi sve mečeve, fudbalska javnost pomno pratiti šta se zbiva, svaki igrač će imati svojevrsnu šansu da se za njega čuje i van granica naše zemlje.

U takvoj situaciji, što se tiče motiva, selektor i nije potreban.

Nikada nisam voleo da prognoziram ishode ovakvih nadmetanja, ali znam samo da su Francuzi favoriti kao domaćini (iako je to svojevrsan "bumerang"), a ostali protivnici iz naše grupe su, u štampi i ostalim sredstvima javnog informisanja, pomalo preforsirani.


YU statistika





Obrada: Yugopapir (Eurekin Evro fudbal, jun 1984.)


Prvi deo: Sećanja i prognoze Tirnanića, Lovrića, Mitića...


Podržite Yugopapir: FB TW Donate