Čini mi se da je lakše podnosio uzbrdicu nego hod nizbrdo. Prilikom spuštanja ka selu Gornja Bijela, pao je sa konja i povredio čelo i lice. Tada je slomio i naočare pa smo ih vezali žicom. Bez njih nije mogao da čita i piše, pa gotovo ni da se kreće
Maj 1959: Krajem 1942. godine stari proslavljeni pesnik Vladimir Nazor napustio je svoj dom u Zagrebu i, u jeku neprijateljske ofanzive, otišao u partizane. Bilo mu je tada 66 godina. A već aprila 1943, na putu u vrletne hercegovačke planine, obreo se na improvizovanom visećem mostu preko Neretve.
Tu je Nazor, u selu Gračanici, sreo
jednog osamnaestogodišnjeg mladića koji je postao njegov pratilac.
"Momak Žika", kako ga je zvao Nazor.
Nekadašnji Nazorov pratilac Žika
Popović sada je direktor fabrike lepenke u Leskovcu. On se živo
seća dana provedenih s Nazorom i čuva jednu od njegovih retkih
fotografija iz tih dana.
- Kada sam mu se javio i saopštio da
sam mu dodeljen na službu, Nazor je baš ispraćao svog dotadašnjeg
pratioca, partizana Žauhara, koji je odlazio na novu dužnost.
Zagrlio nas je obojicu i poljubio. Onda je rekao: "Moji momci, moji sinovi, kada oslobodimo Zagreb oženiću vas lijepim djevojkama".
... Bili su to najteži dani za starog,
bolesnog i iznemoglog, ali uvek, činilo se, vedrog pesnika.
Neposredno uoči prelaza preko improvizovanog mosta na Neretvi, u porušenoj i popaljenoj Jablanici, saopštio sam Nazoru da se mora rastati od većeg dela svog prtljaga i poneti samo najpotrebnije.
Neposredno uoči prelaza preko improvizovanog mosta na Neretvi, u porušenoj i popaljenoj Jablanici, saopštio sam Nazoru da se mora rastati od većeg dela svog prtljaga i poneti samo najpotrebnije.
"Dobro, druže Žiko, bit će
tako" - rekao je stari pesnik.
Počeo je da pretura po svojim sanducima i uzeo je samo dve košulje, dvoje gaća, jedno ćebe i
neke sitnice. Naredio mi je da ostalo podelim ranjenicima i
bolesnicima.
Znao je koliko je težak položaj u
kojem smo se nalazili, ali, ipak, nije hteo da se sklanja pred
neprijateljskim avionima koji su nas stalno pratili. Uvek smo ga
morali nagovarati da to učini, a on se ljutio i žalio što ne može
i sam da se s puškom bori, kao ostali.
Čini mi se da je lakše podnosio uzbrdicu nego hod nizbrdo.
Prilikom spuštanja ka selu Gornja Bijela, pao je sa konja i
povredio čelo i lice.
Tada je slomio i naočare pa smo ih vezali žicom. Bez njih nije mogao da čita i piše, pa gotovo ni da se kreće.
Tada je slomio i naočare pa smo ih vezali žicom. Bez njih nije mogao da čita i piše, pa gotovo ni da se kreće.
Ima dakle i tvrdi partizanski život svoje meke dane...
Penjanje na planinu Prenj bilo je
naročito mučno. Nazor je više pešačio nego što je jahao, a veći
deo puta nosili smo ga na nabrzinu napravljenoj nosiljci od granja.
Ljutio se što moraju da ga nose i govorio je:
"Kao da putuje neka ličnost".
"Kao da putuje neka ličnost".
Vedro raopoloženje vraćalo mu se čim
bi malo predahnuo. Tada je bio oran i za šalu, ali nikako nije
voleo da se fotografiše. Niko ga nije mogao privoleti na to.
Na vrhu Prenja drug Mihailo Švabić,
sada potpretsednik Izvršnog veća Srbije, zaželeo je da snimi
Nazora.
Znao je da to može uspeti samo ako ga Nazor ne vidi.
Znao je da to može uspeti samo ako ga Nazor ne vidi.
Odmarali smo se kraj jedne pojate. Drug
Švabić me je nagovarao da priđem Nazorovom konju Bidži. Počeo sam da ga
milujem po glavi i zamolio Nazora da i on priđe i vidi kako njegov
Bidža ima lep cvet na čelu.
Stari pesnik je ustao i prišao konju.
Dok ga je zagledao, Švabić ga je, skriven iza jednog borovog
stabla, snimio. Fotografiju smo mu pokazali tek posle mesec dana.
Nije se ljutio. Rekao je samo da ne zna kada su ga snimili.
U selu Govzi posetili su ga lekari Olga
i Sima Milošević, pregledali ga i dali lekove, od kojih mu je ubrzo
bilo bolje.
Prvog dana boravka u ovom selu, 3. aprila, Nazor je zapisao u svom ratnom dnevniku:
"Tito mi posla na dar oveći broj jabuka, što mi se u ustima same rastapaju i tri kutije vitamina. Hoće, svakako, da se u Govzi konačno izliječim, postanem jači od bibliskog Samsona. I bit će tako".
Tu je 7. aprila napisao svoju čuvenu poruku dalmatinskim brigadama...
"Neka se svaka Dalmatinska planina prometne u partizansku tvrđavu, svaki naš zaljev u gusarsko gnijezdo protiv otimača našeg mora, svaki naš otok u klisuru o koju će se razbiti lađa grabežljivog okupatora." (Iz poruke "Dalmatincima" Vladimira Nazora)
Kada je doznao za odjeke ove poruke i počeo da prima pisma od boraca, bio je ponosan i veoma raspoložen.
Stalno se vajkao što i on ne može da se bori s puškom u ruci.
Dnevnik sam mu ja nosio i čuvao.
Ponekad sam krišom iz njega ponešto pročitao. Pored ostalog, 16. aprila je zapisao:
"Trava i poljsko cveće naglo niče. Ptice se javljaju. Prvi kukci zuje, avioni otkad dokad samo hitro prolaze. Ima dakle i tvrdi partizanski život svoje meke dane... "
Jednog dana, krajem aprila, starog
pesnika je obuzelo neko neraspoloženje. Hteo sam da ga razveselim i
upreh rukom u pravcu malog orača na njivi pod strminom.
- Čika Nazore... - rekoh, ali mi on
ne dade da dovršim rečenicu, okrenu se naglo i prilično ljutito
mi reče:
"Nisam ja za tebe čika Nazor! Ja
sam za tebe drug Nazor! Partizan, saborac, tvoj drug!"
Izgleda da ga je pažnja koja mu je
ukazivana tištila i mučila.
Ipak, posle toga, stari pesnik je sišao do njive i zapodenuo razgovor sa dečakom za plugom. Bio je to petnaestogodišnji Abdulah, sin hodže iz Jelače. Ovom mladom oraču posvetio je dosta redova u svom dnevniku.
Ipak, posle toga, stari pesnik je sišao do njive i zapodenuo razgovor sa dečakom za plugom. Bio je to petnaestogodišnji Abdulah, sin hodže iz Jelače. Ovom mladom oraču posvetio je dosta redova u svom dnevniku.
Pratilac starog pesnika u Četvrtoj i
Petoj ofanzivi, partizan Žika, i sam je vodio dnevnik. Ali, sačuvao
je samo Nazorov.
I fotografiju s Bidžom koja ga danas još življe potseća na starog pesnika jer se 19. juna navršava deset godina od Nazorove smrti.
I fotografiju s Bidžom koja ga danas još življe potseća na starog pesnika jer se 19. juna navršava deset godina od Nazorove smrti.
