Rock opera "Isus Hristos Superstar" u Ateljeu 212: Zlatko Pejaković - Isus, Branko Milićević - Pilat!



Pozivam Vokija Kostića - rekao je Saša Radojčić - da sedne za klavir i odsvira neke delove partiture "Isusa Hristosa". Ako u tome bude uspeo, poješću i partituru i klavir. A ako ikada bude mogao da pripremi jednu ovakvu predstavu, onda ću pojesti - celo pozorište! 

Jun 1972: Glavne protagoniste ove rok-opere ubedljivom glumom i izuzetnim pevačkim darom nadmašio izvrsni Branko Milićević ... Izjava Vokija Kostića da je muzika "Isusa Hristosa" naivna, izazvala gnev svih učesnika predstave ...


*****



(Foto: Danilo Štrbac)
Pre dve godine, mladi Amerikanci Tim Rajs i Endrju Veber napisali su rok-operu "Isus Hristos Superstar", koristeći se onim što Biblija priča o poslednjih sedam dana Hristovog života. Opera je ubrzo postala najveći pozorišni hit na Brodveju, a ploča sa njenom muzikom obišla je svet.

Posle Brodveja, mnoga pozorišta u svetu stavila su na svoj repertoar i ovu rok-operu.

Pre četiri i po meseca, tog nimalo lakog posla prihvatio se i beogradski "Atelje 212": rezultate su mogli da vide svi gledaoci Drugog programa Televizije Beograd koja je premijeru "Isusa Hristosa" prenosila direktno.

"Isus Hristos" predstavlja aluziju na sve lažne idole koji su za ljubav slave i novca zapostavili svoje prave ideale.

Tu ideju sledio je i beogradski "Atelje 212", s obzirom da je tekst, u odličnom prepevu Jovana Ćirilova, verna kopija brodvejskog originala.

Premijera "Isusa Hristosa" bila je podređena televizijskom prenosu, počev od svetla, pa do osnovne režijske koncepcije. To je razumljivo, s obzirom da su se zahtevi televizijskog prenosa i pozorišne premijere u malo čemu podudarali.

O muzici "Isusa Hristosa Superstara" ne treba mnogo govoriti: ona predstavlja najbolje što je - u tom fahu - stvoreno u svetu za poslednjih nekoliko godina.

"Atelje 212" je u Saši Radojčiću, koji je preuzeo muzičko vođstvo ove rok-opere, imao izvrsnog saradnika.

Partitura opere pisana je za orkestar od četrdeset muzičara, a Radojčić ju je adaptirao za svoj mali sastav tako da nije izgubila mnogo od svoje muzičke vrednosti.

Pored toga, njemu pripada puna zasluga što je od nekoliko desetina mladića i devojaka, učesnika u ovoj operi, inače amatera, uspeo da stvori dobro uvežban i za uho prijatan hor.


Zlatku plus, Zlatku minus



"Isus Hristos Superstar" ima tri uloge koje se izdvajaju od ostalih. To su Isus, Juda i Marija Magdalena. U beogradskom "Ateljeu 212" tumačili su ih Zlatko Pejaković (vokalni solista "Korni grupe"), Zlatko Golubović i Azra Halilović.

(Foto: Danilo Štrbac)

Zlatko Pejaković je kao Isus plenio svojim izgledom, (izgledalo je kao da je na scenu sišao s neke srednjovekovne freske). Pored toga, mladi pevač je zapanjio publiku izuzetnim rasponom glasa, kao i glumom dostojnom pravog pozorišnog profesionalca.

Drugi Zlatko, ovog puta Golubović, pokazao je da može da peva i onaj muzički žanr koji do sada nije imao na repertoaru. Na momente je potresao gledalište svojom ubedljivom glumom a uloga Jude, najsloženija u celoj predstavi, isterala je iz njega više znoja nego iz svih ostalih učesnika zajedno.

Ipak, mora se primetiti da Zlatko nije bio centralna ličnost ove opere kako se očekivalo.

Azra Halilović, kao Marija Magdalena, imala je sreću da peva onu muziku koja joj najviše "leži". Posle premijere "Isusa", mnogi su se s pravom zapitali gde je dosad bila ova pevačica.

Ipak, celu ovu trojku nadmašio je glumac koji je igrao sporednu ulogu Pilata.

To je mladi Branko Milićević koji je već tri godine član "Ateljea 212"; u ulozi koju je tumačio, gluma i pevanje dostigli su savršenstvo.

(Foto: Danilo Štrbac)

Njegov mefistovski Pilat plenio je izrazom, korakom, osmehom, dikcijom i izuzetnom muzikalnošću. Čudno je, ali mnogi će beogradskog "Isusa Hristosa" najviše pamtiti po - Pilatu!

Ljubiša Bačić (Car Irod), Tihomir Petrović (Kajafa) i Miki Vasiljević (Petar) ostvarili su upečatljive epizode.


Ko će pojesti klavir?



Međutim, ima i onih kojima se "Isus" nije svideo. Kompozitor i sekretar Udruženja kompozitora Srbije Vojislav-Voki Kostić ("Idu dani") je u anketi koju je, u pauzi predstave, Televizija sprovela među poznatim posetiocima, rekao:

- Muzika ove opere veoma je naivna i jednostavna, daleko gora nego što je to bio slučaj sa "Kosom".

To je začudilo beogradskog kompozitora Vojkana Borisavljevića koji je primetio da je poređenje "Isusa" i "Kose" isto što i poređenje simfonije i dečje pesmice, a razgnevilo sve učesnike koji su se četiri i po meseca hvatali ukoštac sa veoma teškom muzikom ove rok-opere.

Ipak, najviše se naljutio Saša Radojčić, zadužen za muzički deo predstave:

- Pozivam Vokija Kostića - rekao je on - da sedne za klavir i odsvira neke delove partiture "Isusa Hristosa". Ako u tome bude uspeo, poješću i partituru i klavir. A ako ikada bude mogao da pripremi jednu ovakvu predstavu, onda ću pojesti - celo pozorište! Šta o njegovoj muzici mislim, neću da kažem, jer bih mogao da upotrebim i neke reči koje nisu za novine.

Napisao: Danilo Štrbac, obrada: Yugopapir (RTV revija, jun 1972.)





Poznate ličnosti o "Isusu"



Arsen Dedić i Gabi Novak: 


Prvi put nam se desilo da nam se u pozorištu diže kosa na glavi. Tome je najviše doprinela izvanredna muzika ove rok-opere, pa onda i sve ostalo.


Milena Dravić:


Mada je predstava bila podređena televizijskom prenosu, veoma mi se svidela. Oduševili su me Branko Milićević kao Pilat i Zlatko Pejaković kao Isus.


Anton Marti: 


Predstava je bila toliko dobra da ne mogu da prežalim što je ja nisam režirao. Dok sam sedeo u gledalištu, bilo mi je žao da aplaudiram plašeći se da time ne poremetim divni muzički kontinuitet ove opere.


Dragan Nikolić:


Pravo da vam kažem, iako sam bio u "Ateljeu", nisam video celu predstavu. To zadovoljstvo ostavio sam za jesen, jer će tek tada doći do izražaja prava koncepcija "Isusa Hristosa". Od onog što sam večeras video, najviše mi se svideo Branko Milićević. Mislim da je najbolji u celoj predstavi.





Žika Živulović Serafim: I Isusa su sredili!



(Foto: Danilo Štrbac)
U petak, u 20.30 časova, gledao sam prenos prvog izvođenja rok-opere "Isus Hristos Superstar", iz "Ateljea 212", i s mnogo radoznalosti očekivao šta će kroz moderno muzičko rokanje da učine s tom super starom temom.

Mogu reći da sam se odlično zabavljao.

Isusa su gurnuli u masu sveta, koji mu je pružao ruke, pa sam u početku mislio da imam posla s nekim od kandidata za američkog predsednika, koji se na predizbornim zborovima rukuje sa svojim biračima.

Posle su tog istog Isusa podigli na ruke i bacali ga u vazduh, kao nekog centarfora, koji je na odlučujućoj prvenstvenoj utakmici dao pobedonosni gol!

Zatim su žene, s golim nogama, navalile na njega i toliko ga izmilovale, da se Miki komšiji glatko odronio spontani usklik:

"Da znaš, burazeru, da mi je prvi put žao što nisam Isus Hristos!"

Onda se malo njištalo i vrištalo, kao u svim avangardnim komadima, pa se pojavila Magdalena, u dugačkoj balskoj haljini i s mikrofonom u rukama.

Moj sin, koji pripada generaciji koja ne uči veronauku, postavio mi je nezgodno pitanje:

"Ćale, je l’ ova Magdalena bila Isusova ženska?" 

Davno sam učio taj predmet, pa sam zaboravio, ali sam se i sam zbunio što se tiče tog odnosa. Hristos, umoran od obožavalaca, izveo je jedan laki striptiz u gornjem delu tela, Magdalena se naslonila na njegove gole grudi i pevala mu je neke nežne pesme.

Ne sećam se da nam je popa u gimnaziji išta o tome govorio. Sigurno je imao direktive da bude diskretan.

Najinteresantniji deo sižea opere sigurno je bio onaj momenat kada su Isusa proglasili opasnim revolucionarom, koji "diže taj beslovesni narod", i još težim zaverenikom.

Tada je Kajafa, upotrebljavajući sindikalni rečnik, povikao gnevno:

"Potrebno je trajno rešenje tog problema!"

Očigledno je da se sumnja baca na socijaliste da su krivi za smrt Isusovu. Međutim, stvar je jasna 
kad se zna da je operu pisao - kapitalista.

Nije jedino jasno kako je to promaklo Miri Trailović. Ona bar ume da pazi na te političke dvosmislenosti.

Najjaču dramsku scenu pokvario je komšija Mika. Kada je Juda, u jednom nadahnutom kreščendu, otpevao: "Neću prokleti novac!", moj sused je doviknuo: "Razumem ga, sigurno su mu ponudili dinare da izda Hrista!"

Na mene su najupečatljiviji utisak ostavili: Zlatko Golubović, koji je igrao Judu i koji je, valjda, shodno svojoj ulozi, nekoliko puta izdao svoje pevačke kvalitete, Tihomir Petrović, kao Kajafa, koji je u svojoj bas-bariton partiji mogao da ode i u veće dubine da ga nisu onako duboko smestili na pozornici, i filmski reditelj, Dušan Makavejev, kao gledalac, koga su intervjuisali u pauzi, i koji je izjavio:

"Još nemam šta da kažem, jer sam ovog trenutka doleteo avionom iz Minhena, a bio sam u Parizu, gde se u pet bioskopa daje premijera mog poslednjeg filma!" 

Ostao je dužan da nam saopšti da li je istovremeno bio na svih pet mesta njegove premijere, ili se povremeno pojavljivao, u svakom bioskopu pomalo, a najviše na kraju.

Izdržao sam prvi deo ali, na žalost, nisam gledao dalje.

Ta mlađa generacija u mojoj kući, i ne pitajući me, okrenula je dugme na prvi program. Počinjao je "Simeron strip".




Na moj upitni pogled šta se to radi, dobio sam bezazlen odgovor:

"Ćale, nećeš valjda tog Isusa da pretpostaviš kaubojima?!"

Uskoro su zapraštali revolveri, pa je počelo novo rokanje.

Napisao: Žika Živulović, obrada: Yugopapir (RTV revija, jun 1972.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate