Hipici 1972: Zabranjen im je ulazak u Grčku, Tursku, Italiju... Ali zato su dobrodošli u Jugoslaviji!




Preko Austrije sam došao u vašu zemlju. Ona je zaista divna. Naš raj. Tu sam već tri dana. Zaradio sam dosta novca. Kako? Pa zar ne vidite, ja sviram, zabavljam ljude i sebe. Ljudima se dopada, pa mi bace koji novčić

Putešestvije čupavih gostiju počelo je ove sezone mnogo ranije. Dok im je u mnogim zemljama gostoprimstvo otkazano, naše primorje je za njih pravi raj...


*****



Stanovnici Dioklecijanova grada iznenađeno se zaustavljaju ovih dana na Peristilu i Pjaci i posmatraju grupe hipika koji na letnjoj pozornici izvode "čuda i mirakule".

Njihove ovogodišnje lude, letnje igre, počele su mnogo ranije - već krajem marta.

Ima ih svakakvih. Prljavih i dugokosih, polunagih i neočešljanih i obavezno nečistih.


Tu je naš raj



- Zovem se Mičel, rodom sam iz američke države Ohajo. Zašto sam krenuo rano na put? Pa jednostavno zato što mi se putuje. Voliš li ti da putuješ? Da, da, tačno je, nemam novca, ali sam imao nešto dolara pri polasku. Ali to mi je bilo taman za brodsku kratu. Nisam ni koka-kolu popio za vreme puta. 

Mislio sam nešto da zaradim zabavljajući putnike, ali nisu mi dozvolili.

Jedva sam dočekao Francusku. Ni tamo nisu ljubazni. Ah, ti policajci, dovraga, i ovde su me juče jurili.

U Nemačkoj su bili zaista ljubazni. Zaradio sam nešto novca. Zatim sam preko Austrije, došao u vašu zemlju. Ona je zaista divna. Naš raj.

Ali Slovenija, da bog sačuva. Teraju nas. Rijeka, Zadar, Šibenik? Ništarija! Split, raj! Divno. Tu sam već tri dana. Zaradio sam dosta novca. Kako? Pa zar ne vidite, ja sviram, zabavljam ljude i sebe. Ljudima se dopada, pa mi bace koji novčić.

Tako priča Mičel. 

Dvadeset osmogodišnji Amerikanac, kako reče, sin vlasnika kockarnice u Las Vegasu i majke domaćice, koja se bavi raznim poslovima da bi prehranila sebe i sina.

Otac ih je napustio pre desetak godina. Apsurdno bi bilo pitati Mičela zašto živi kao hipik. Slobodan je, kaže, brine samo kako da se preveze iz mesta u mesto.

Novac za hranu zarađuje zabavljajući druge, jer "nema srca da uzima od bedne majčine penzije". Otac ga je zvao u Las Vegas, ali nije hteo.

- Mister, zar da ja živim konjuškim životom? Da me noć i novac pokvare? Nikako! - poručio je ocu.

Čudan, ali inteligentan momak. Nosi američku zastavu na grudima. Kaže da mu je ovogodišnji cilj putovanja, ni manje, ni više, nego Kina!

Ovogodišnja putešestvija hipika biće zaista teška. Grčka, Turska i Italija zabranile su ulazak ovakvim turistima.

U povećoj grupici što je sedela na starim kamenim zidinama Peristila privlačio nas je jedan plavokosi mladić, zbog svog zaista originalnog ponašanja. Rekao je da je Nemac i da se zove Gotfrid Šiler. Bio je u centru pažnje, jer je "svoj hleb" zarađivao svirkom na fruli i gitari.

Gotovo je nemoguće malo ozbiljnije s njim porazgovarati.

- Zašto sam krenuo na put? Ha, ha, ha... To je kao da ja tebe pitam zašto ti služi glava.

Na iznenađenje svih, Gotfrid je sav zarađeni novac na odlasku dao jednom prosjaku.


Nisu svi naivci



- Šta će mi taj metal. Ostaviću samo toliko, koliko mi je potrebno da stignem do granice. Zatim ću u Grčku. Kažete, ne može se tamo. Ali ja imam uredne dokumente, vakcinisan sam i nastojaću da uverim vlasti da me puste... Neću se ni tamo dugo zadržati.

I po kome sada ceniti te ljude?

Po Gotfridu, ili grupi Holanđana, koji su cele večeri urlikali kao životinje u džungli.

U predahu manijačkog urlikanja vikali su:

"Amsterdam je raj. Ovo je ... "

Mnogi začuđeni posetioci ove čudne "priredbe", u čudu i s pravom su se pitali: gde je milicija.

Simpatična Šveđanka Anabel, putuje Evropom već petnaestak dana u majici kratkih rukava, vrućim pantalonicama i s tankim džemperom preko ramena.

Kaže da je i ona hipik kao i njen petogodišnji sinčić Olaf, kojeg "vuče" za sobom, golog do pojasa.

Anabel je zaposlena kao kućna pomoćnica u porodici jednog švedskog ministra, čija se ugledna familija ovih dana nalazi na odmoru na Azurnoj obali. Anabel je to iskoristila i sa sinčićem luta po Evropi.

- Nemam dovoljno novca, da bih mogla da putujem, kao drugi turisti. Ovako prolazim jevtino, a neke veće razlike nema. Zaista mi je divno. Neću dalje iz Jugoslavije, jer kažu da se ne može. Vratićemo se preko Mađarske kući. Naravno, auto-stopom. Bar tu nema teškoća. Čim dignem palac, prva kola se zaustavljaju...

Nisu svi hipici isti, iako svi pripadaju istom "hipi-plemenu".

Mnogi nisu samo "naivci" koji putuju auto-stopom i zabavljaju meštane svirkom.

Neki donose i preprodaju drogu, nakit i ostale stvari na kojima se može zaraditi. No, kako takve prepoznati?! Splitski milicioneri su zaista nemoćni.

- Hipicima je u našoj zemlji boravak dopušten i to je sve - kažu oni.

Sumnjive ipak treba kontrolisati, i ako je potrebno, proterati ih iz naše zemlje. Jer takvi "turisti" samo nam štete, od njih nemamo nikakve koristi.

Zar su im Grci, Italijani i Turci bez razloga otkazali gostoprimstvo. Priča se da su se na taj korak odlučili i Holanđani.

A hipici kao da su to čuli, pa su krenuli ove godine ranije na svoje putešestvije.

Napisao: Marinko Božić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, maj 1972.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate