Hammer Films snima "Mumiju" / Kristofer Li iz kovčega: Dajte mi vazduha, ako boga znate! (1959)




Navodi se slučaj kad je samo na jednoj pretstavi palo u nesvest deset gledalaca. Međutim, kad su došli sebi, tražili su da ih vrate u salu, kako bi nastavili gledanje filma

Londonskog građanina Antonija Hindsa s pravom nazivaju prodavcem straha. On je osnivač i suvlasnik filmske kuće Hamer, jedinog filmskog preduzeća na svetu koje se bavi isključivo proizvodnjom filmova jeze i užasa. Njegove tvorevine gledaju ne samo hiljade britanskih građana, već i ljudi u drugim zemljama i na drugim kontinentima.

Čudan je čovek mister Hinds. Veoma je ponosan na svoje filmove, ali ih sam nikad ne gleda.

Valerija Gant, jedna od zvezda Hamerovih
filmova: Ilustrovana skreće pažnju da su
njeni dugi očnjaci ipak veštački...
- Imam slabo srce - rekao je jednom novinaru. - Dovoljno je da vidim krv pa da se onesvestim. Zatim, ja sam osećajna osoba. Meni se dopadaju muzički i ljubavni filmovi.

Ako pred nekim londonskim bioskopom vidite dugačak red ljudi koji čekaju za karte, budite sigurni da se u njemu daje neki od filmova produkcije Hamer.

Kažu da pred svakim od ovih bioskopa stalno dežuraju ambulantna kola, da bi odmah prenela u bolnicu one kojima pozli.

Navodi se slučaj kad je samo na jednoj pretstavi palo u nesvest deset gledalaca. Međutim, kad su došli sebi, tražili su da ih vrate u salu, kako bi nastavili gledanje filma.

Druga jedna anegdota kaže da je neki londonski vlasnik bioskopa ponudio 40 funti sterlinga onome ko pristane da u ponoć, sam u dvorani, gleda film "Drakula". 

U celom Londonu našla se samo jedna osoba koja je to prihvatila - neka devojka.

Ali, posle pola sata srušila se sa stolice onesvešćena.

- Ljudima je dosadilo da na platnu gledaju razgolićene lepotice - objašnjava ovu pojavu mister Hinds. - Nikog više ne privlače namešteni poljupci. Svet je sit seksa. On hoće žestoka uzbuđenja.

Nekad su izvesni filmovi, kao mamac, nosili "opomenu":

"Za mladež ispod 16 godina zabranjeno"

Sada mamac glasi malo drukčije:

"Ne gledajte nipošto sami ovaj film! Sledićete se od užasa! Dođite sa prijateljima!"

Računa se da na svakih deset filmova koji se prikazuju u Londonu dolaze četiri jezovita. Ništa ne vredi što se trezveniji građani gnušaju ovoga, što mnoge društvene organizacije protestuju, smatrajući da se ovim ide na ruku širenju kriminala.

U jednom od skorašnjih brojeva, "Observera" pisalo je:

"Moramo moliti za izvinjenje sve poštene osobe iz onih zemalja u koje izvozimo ove sramne filmove... " 

U drugim listovima, Antonija Hindsa i njegovog ortaka Džemsa Karerasa nazivaju imenima kao: šakali, fabrikanti jeze, filmski kasapi, ali sve to ima kao posledicu - njihovu još veću popularnost, i u zemlji i u inostranstvu.

U SAD Hamer-filmovi idu na jagmu "kao žvakaća guma". Hinds je nedavno potpisao ugovor u kome se obavezao da će za Ameriku proizvoditi najmanje šest jezovitih filmova godišnje.


Kako je sve počelo...



Sve je počelo pre četiri godine, kad je na britanskoj televiziji prikazana serija kratkometražnih filmova pod naslovom "Eksperimenti doktora Kvatermasa".

Bilo je to nešto izmađu fantazije i jeze, prilično primitivno prav ljeno, ali je anketa među gledaocima pokazala da nijedan program u istoriji britanske televizije nije bio tako popularan.

To je navelo njegove autore, Hindsa i Karerasa, na odluku da takve iste filmove prave u normalnoj dužini.

- Tako nas dvojica sedodosmo za sto - priča Hinds - i uzesmo da razgledamo stare filmove o Frankenštajnu, u kojima se nekad proslavio Boris Karlof. Tog istog dana napravili omo scenario od koga me i sad hvata muka. Kareras ima čelični stomak, ali ja sam, dok smo pisali najstrašnije scene, svaki čas trčao u apoteku da uzmem lek.

Režiju su poverili Teriju Fišeru, koji je do tada radio samo na reklamnim filmovima. Za ulogu čudovišta izabrali su jednog potpuno nepoznatog glumca: Kristofera Lija.

Film je završen za šest nedelja.

Koštao je beznačajnu sumu, a doneo je preko pet miliona dolara!

Ko je u svetu čuo za Kristofera Lija? Pa ipak, on se danas u Engleskoj, po popularnosti može meriti sa Lorensom Olivijeom.

Mister Hinds čak kaže da se Olivije teško može meriti s Lijem.

Studija Hamer-kompanije nalaze se u okolini Londona, usred zelenih brežuljaka po kojima pasu ovce i odjekuje pesma slavuja. Kakav kontrast sa onim što se događa iza zidova koji okružuju studio...


Na snimanju "Mumije"



Scena je osvetljena zelenkastom svetlošću koja daje avetinjski izgled i najzdravijim licima. Na sredini grob, a ispred njega muva se čovek pedesetih godina, prostodušna lica, s naočarima. To je režiser Teri Fišer.

Kristofer Li kao "Mumija" u jednoj od dvanaest ovakvih
scena nasilja u filmu: Inače, za zemlje Bliskog Istoka
snimaju se još jezovitije verzije Hamerovih ostvarenja  
On obigrava oko jednog sarkofaga iz koga se najednom čuje mukao uzdah.

- Kristofere, budi miran! - užurba se čovek s naočarima, naginjući se nad sarkofag. - Imaš kiseonika dovoljno za pola sata. Nećeš se ugušiti, zaboga!

Vidi se, oduševljen je svojim poslom. To mu je već peti film ovog žanra i, kako se on bar nada, biće strašniji od prthodnih.

- Trebalo mi je više od tri meseca - priča Fišer - da scenario preinačim kako bih nadmašio sve dosad postignuto. Ja imam jedan osoben metod da bih izmerio jačinu neke scene. Usred noći probudim svoju ženu i ispričam joj tu scenu. Ako njoj od toga bude zlo, scena je, znači, dobra. Ali ako samo slegne ramenima i mirno nastavi da spava, treba sve iz osnova menjati.

Fišer je toliko revnosan u traženju jakih scena da ga producent ponekad opominje, kako ne bi imali nevolja s cenzurom.

Doduše, ta je opasnost vrlo mala, jer je i sam cenzor, mister Trevelijan, redovan posetilac bioskopa u kojima se daju ovakvi filmovi

Iz sarkofaga je dopro nov prigušen uzdah.

- Daj mu još kiseonika - obraća se Fišer svom pomoćniku. - Ali ipak ne suviše; on treba da izgleda ugušen ako hoćemo da scena izgleda što stvarnija.

Siromah Kristofer je zaista izišao gotovo ugušen. Kolena su mu klecala, sav je drhtao, a da mu je lice modro to se videlo tek kad su mu, posle snimljene scene, skinuli zavoje koji su ga obmotavali.

Pa ipak, skupio je toliko snage da se baci na svoju "žrtvu" koja je ležala na postelji i da je zadavi. A možda ga je na to gonio strah da scena ne bude ponovljena i da tako provede još pola sata u mrtvačkom sanduku.

Režiser je zadovoljan. Scena je prikazana kao da se sve to odigrava u životu. Danas će zadovoljan otići kući i mirno će se posvetiti sat-dva svojim ružama. Jer, pored filmova strave i užasa, ruže su druga njegova strast.

Glavni glumac, Kristofer Li, nije toliko oduševljen svojim poslom. Ovaj mladi čovek govori šest jezika, studirao je u Itonu i na Velingtonovoj akademiji, u Drugom svetskom ratu učestvovao je kao oficir.

Nameravao je da se posveti diplomatiji, pa ipak je zov umetnosti bio jači.

- Sve bih učinio za ljubav umetnosti - kaže Kristofer-Mumija. - Glumački poziv je uzvišen. Čak i kad se igra u ovakvim filmovima. Smatram da i oni imaju društvenu funkciju, jer prikazivanjem zla uče ljude da ne budu rđavi jedni prema drugima.

Očigledno, ovakvim rezonovanjem hteo bi pre svega da ubedi samog sebe da, čak i igrajući vampira ili mumiju, služi umetnosti.

No, u njegovom glasu zapaža se tuga.

"Čudovište broj 1" Velike Britanije želelo bi da ne mora da bude to.

Trideset šest mu je godina i još je momak za ženidbu.

Nema sumnje, dok uveče sedi u svom stanu, okružen grčkim i rimskim klasicima i pločama s Vagnerovom muzikom, stidi se, kao lopov, uloga koje su mu donele novac i slavu.

Obrada: Yugopapir (Ilustrovana, maj 1959.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate