Bilo je u Jurici nečega što je impresioniralo i osvajalo ljude, od tih francuskih visokih intelektualaca do dalmatinskih težaka i ribara s kojima je - kad bismo došli na letovanje - umeo da vodi duge i temeljne razgovore o uzrocima klasne nejednakosti i o putevima za njihovo prevazilaženje
Aleksa Čelebonović, slikar, istoričar umetnosti i likovni kritičar, rođen je 1917. u Lozani. Pravni fakultet završio u Beogradu. Slikarstvo učio kod Jovana Bijelića i na Akademiji likovnih umetnosti u Firenci. Pre rata pripadao naprednom studentskom pokretu i bio glavni urednik časopisa "Mlada kultura".
Pisac brojnih članaka i eseja iz oblasti moderne umetnosti; sarađivao u nizu listova i časopisa; za televiziju snimio seriju od 10 filmova iz istorije umetnosti. Od posebnih publikacija najznačajnije su "Za pristup umetnosti", "Savremeno jugoslovensko slikarstvo", "Stara Grčka" (prevedeno na slovenački) i "Ulepšani svet - slikarstvo buržoaskog realizma od 1860. do 1914." (prevedeno na pet zapadnoevropskih jezika).
Redovni je profesor na Fakultetu primenjene umetnosti u Beogradu.
*****
Upoznali smo se i sprijateljili još u
prvom razredu osnovne škole koja danas nosi ime braće Ribar, i
ubrzo postali nerazdvojni; na to vreme, posle toliko godina,
podsetila me i jedna razglednica nekim čudom sačuvana i iskrsla na
svetlost dana tek u novije vreme kojom sam se Jurici javio s nekog
puta, u svojoj osmoj ili devetoj godini...
Zajedno smo rasli i otkrivali svet oko
sebe, učili, radili, suočavali se sa životom, sazrevali.
U ONO vreme - tako daleko, a meni i danas
toliko blisko - pošto smo i stanovali sasvim blizu, oko Knez-Mihailove
ulice, počeli smo često da dolazimo jedan drugome, naročito ja
njemu - i tako sam postao gotovo član kuće Ribarevih.
A kakva je to kuća bila!
A kakva je to kuća bila!
Bilo je to vreme kada se živelo sasvim
drugačije, a pre svega u sporijem ritmu; vreme kada se nikud nije
jurilo, kada se imalo vremena.
Veliki deo društvenog života dešavao se po kućama, a među domovima koji su u tome prednjačili bila je i kuća Ribarevih - gostoljubiva i uvek otvorena.
U njoj je i inače sve vrilo od života: Lola i Jurica imali su i dve polusestre i jednog polubrata, a svako od njih imao je i svoje društvo; nije, dakle, teško zamisliti koliko se tu ličnosti i generacija okupljalo i kako smo Jurica i ja, kao najmlađi, sve to gledali, slušali i upijali.
Veliki deo društvenog života dešavao se po kućama, a među domovima koji su u tome prednjačili bila je i kuća Ribarevih - gostoljubiva i uvek otvorena.
U njoj je i inače sve vrilo od života: Lola i Jurica imali su i dve polusestre i jednog polubrata, a svako od njih imao je i svoje društvo; nije, dakle, teško zamisliti koliko se tu ličnosti i generacija okupljalo i kako smo Jurica i ja, kao najmlađi, sve to gledali, slušali i upijali.
BILI smo još dečačići,
trinaestogodišnjaci, kada smo u biblioteci otkrili poslednji tom
jedne ogromne istorije umetnosti na nemačkom jeziku - izdate u
dvadeset i više impozantnih knjižurina - tom posvećen umetnosti XX
veka: ekspresionizmu, fovizmu, kubizmu... Silno nas je ta knjiga
zainteresovala, čitali smo je i prelistavali bezbroj puta, vremenom
gotovo da smo je naučili napamet.
Stvari su zatim tekle nekako same od
sebe. Moj brat Marko - petnaest godina stariji od mene - bio je već
relativno poznat slikar; Juričini roditelji voleli su i poznavali
likovnu umetnost, imali su prijatelje među najistaknutijim
beogradskim slikarima toga vremena, kupovali od njih slike; majka je
bila i potpredsednica Udruženja prijatelja umetnosti "Cvijeta
Zuzorić".
Za kuću u kojoj je vladala takva atmosfera i u kojoj su se toliko podsticala i negovala sva dečja interesovanja - ništa nije bilo prirodnije od ideje da Jurica i ja, normalno nastavljajući gimnaziju, počnemo da učimo slikarstvo.
Za kuću u kojoj je vladala takva atmosfera i u kojoj su se toliko podsticala i negovala sva dečja interesovanja - ništa nije bilo prirodnije od ideje da Jurica i ja, normalno nastavljajući gimnaziju, počnemo da učimo slikarstvo.
Prve pouke dobili smo od Nikole
Beševića, prijatelja kuće Ribarevih, koji je umeo da nam približi
slikarstvo, da učini da ga zavolimo; posle godinu dana, nastavili
smo da učimo kod Jovana Bijelića, zajedno sa Danicom Antić i
Nikolom Graovcem.
Jurica i ja imali smo negde po šesnaest i po godina kad je ova, naša grupa, na Bijelićevo insistiranje izašla pred beogradsku javnost, izložbom koja je otvorena 1934.
Bilo je dosta posetilaca, bilo je odziva kritike; Rastko Petrović je u "Politici" pisao o nama sa simpatijama...
Jurica i ja imali smo negde po šesnaest i po godina kad je ova, naša grupa, na Bijelićevo insistiranje izašla pred beogradsku javnost, izložbom koja je otvorena 1934.
Bilo je dosta posetilaca, bilo je odziva kritike; Rastko Petrović je u "Politici" pisao o nama sa simpatijama...
Nastavljajući da radimo samostalno,
sa Bijelićem smo i dalje ostali u kontaktu, sve manje kao učenici a
sve više kao kolege i prijatelji; položivši maturu, obojica smo
upisali prava.
Učinili smo to više zato jer se znalo da treba imati neki fakultet, a na likovnu akademiju - premda već opredeljeni za slikarstvo kao stvarni životni poziv - nismo ozbiljnije ni pomišljali: bilo je to vreme kada se i u literaturi i u likovnim disciplinama razvijala jedna umetnost zasnovana na čovekovoj unutarnjoj osećajnosti, na shvatanju da je prava umetnost negde u dubini čovekovog bića - a da neko naročito učenje i vežbanje smanjuju mogućnost da čovek sebe i svoju umetnost u toj dubini nađe.
Učinili smo to više zato jer se znalo da treba imati neki fakultet, a na likovnu akademiju - premda već opredeljeni za slikarstvo kao stvarni životni poziv - nismo ozbiljnije ni pomišljali: bilo je to vreme kada se i u literaturi i u likovnim disciplinama razvijala jedna umetnost zasnovana na čovekovoj unutarnjoj osećajnosti, na shvatanju da je prava umetnost negde u dubini čovekovog bića - a da neko naročito učenje i vežbanje smanjuju mogućnost da čovek sebe i svoju umetnost u toj dubini nađe.
RAZUME se, to ne znači da smo on i ja uvek i o svemu mislili isto; ali, razlike u mišljenjima i stavovima nikada nisu pomutile naše prijateljstvo i našu bliskost.
A ako je srodnost naših priroda i interesovanja učinila da nam životne putanje teku zajedno gotovo u svemu što je bilo učenje, obaveza i rad - tim više smo zajedničkog imali i nalazili u slobodnim časovima i periodima.
Već negde od svoje četrnaeste-petnaeste godine odlazili smo zajedno na letovanje, a posle mature
smo prvi put krenuli u Francusku, kod moga brata Marka.
Kasnije smo mu išli još dvaput, ali taj prvi odlazak bio je najimpresivniji.
Marko je živeo u Sen Tropeu i družio se sa čitavim nizom istaknutih umetnika i intelektualaca, od kojih su mnogi bili znatno stariji i od njega; pored Marka, svi ti ljudi su primali i nas, a ti neposredni susreti sa svetom njihovih ideja i dela značili su za nas dvojicu golobradih momaka prvorazredan doživljaj.
Uočivši tada i zapamtivši Juricu, mnogi od tih značajnih ljudi pitali su me posle rata za njega, izražavajući iskreno žaljenje zbog njegove sudbine...
Kasnije smo mu išli još dvaput, ali taj prvi odlazak bio je najimpresivniji.
Marko je živeo u Sen Tropeu i družio se sa čitavim nizom istaknutih umetnika i intelektualaca, od kojih su mnogi bili znatno stariji i od njega; pored Marka, svi ti ljudi su primali i nas, a ti neposredni susreti sa svetom njihovih ideja i dela značili su za nas dvojicu golobradih momaka prvorazredan doživljaj.
Uočivši tada i zapamtivši Juricu, mnogi od tih značajnih ljudi pitali su me posle rata za njega, izražavajući iskreno žaljenje zbog njegove sudbine...
I ZAISTA, bilo je u Jurici nečega što
je impresioniralo i osvajalo ljude, od tih francuskih visokih
intelektualaca do dalmatinskih težaka i ribara s kojima je - kad
bismo došli na letovanje - umeo da vodi duge i temeljne razgovore o
uzrocima klasne nejednakosti i o putevima za njihovo prevazilaženje.
Imao je u sebi onoga nečeg jednostavnog, a izuzetnog, što se - kao i sve suštinske ljudske vrednosti - opire i izmiče pokušajima definisanja.
Imao je u sebi onoga nečeg jednostavnog, a izuzetnog, što se - kao i sve suštinske ljudske vrednosti - opire i izmiče pokušajima definisanja.
Nije bio čovek pored koga bi stvari prolazile, a da mu se ne urežu u dušu - to možda u ovoj prilici mogu da kažem.
Veoma osećajan, pa i osetljiv, on je
imao i smisla za humor, sposobnost da ozbiljne stvari okrene na
njihovu šaljivu stranu; umeo je i da se zabavlja i veseli - ali nije
bio veseo.
Bio je setan mladić.
To osećanje izbijalo mu je često iz pogleda, zračilo iz njegovih slika, onih najzrelijih koje je stigao da ostvari.
Pripremljene za jednu izložbu jugoslovenske umetnosti u inostranstvu, mnoge od njih su u ratu nestale, verovatno zauvek.
Jedna od njih, po koncepciji i kompoziciji srodna Mantenjinom Hristu, predstavljala je leš čoveka na obali reke, u predelu nalik na obale Dunava i Save, koji se gubi u beskrajnim daljinama.
Bio je setan mladić.
To osećanje izbijalo mu je često iz pogleda, zračilo iz njegovih slika, onih najzrelijih koje je stigao da ostvari.
Pripremljene za jednu izložbu jugoslovenske umetnosti u inostranstvu, mnoge od njih su u ratu nestale, verovatno zauvek.
Jedna od njih, po koncepciji i kompoziciji srodna Mantenjinom Hristu, predstavljala je leš čoveka na obali reke, u predelu nalik na obale Dunava i Save, koji se gubi u beskrajnim daljinama.
Bilo je u tim slikama nesumnjivog
predosećanja rata, kataklizme koja se nad čovečanstvo nadvila; a,
možda, i predosećanja sopstvene tragedije.
 |
| Rato Dugonjić, dr Ivan Ribar, Ivo Lola Ribar, Dara Puškarić, Jurica Ribar, Slavko Komar u Bihaću 1942. godine (foto: MIJ / Vreme.com) |
PROLAZILE su godine studija, slikanja
u prvom našem zajedničkom ateljeu; godine čitanja, diskusija,
društvenog i političkog rada, zajedničkog večernjeg pripremanja
ispita i zatim poznih izlazaka u kafane.
Preko dana zauzeti na raznim stranama, uveče bismo se najčešće okupljali u kafani Akademije nauka, u kojoj smo tih godina pred rat imali svoj sto: Lola i njegova devojka Sloboda, njena sestra Vera i brat Miroslav, Jurica i ja, naši prijatelji i drugovi Slobodanka Rabrenović, Bogdan Pešić, Milovan Matić, Mirko Davičo...
Preko dana zauzeti na raznim stranama, uveče bismo se najčešće okupljali u kafani Akademije nauka, u kojoj smo tih godina pred rat imali svoj sto: Lola i njegova devojka Sloboda, njena sestra Vera i brat Miroslav, Jurica i ja, naši prijatelji i drugovi Slobodanka Rabrenović, Bogdan Pešić, Milovan Matić, Mirko Davičo...
Obojica smo diplomirali početkom 1941,
s veoma dobrom prosečnom ocenom.
Posle šestoaprilskog bombardovanja, izbegli smo iz Beograda, a poslednji put sam se s Juricom i Lolom sreo 12. ili 13. aprila, u bombama porušenom Sarajevu.
Zajedno smo nekim teretnim vozom putovali do Priboja, i tamo se rastali: ja sam sa svojim ocem krenuo na jug, a Jurica i Lola su pošli na sever, prema Užicu, gde se nalazio njihov otac, mobilisan kao rezervni oficir.
Više ih nikada nisam video.
Posle šestoaprilskog bombardovanja, izbegli smo iz Beograda, a poslednji put sam se s Juricom i Lolom sreo 12. ili 13. aprila, u bombama porušenom Sarajevu.
Zajedno smo nekim teretnim vozom putovali do Priboja, i tamo se rastali: ja sam sa svojim ocem krenuo na jug, a Jurica i Lola su pošli na sever, prema Užicu, gde se nalazio njihov otac, mobilisan kao rezervni oficir.
Više ih nikada nisam video.
Još jednu Juričinu osobinu moram da
pomenem: kao skojevac i student, on se nikada nije libio ni onih
najjednostavnijih organizaciono-tehničkih poslova kao što su,
recimo, štampanje ili rasturanje plakata; smatrao je da i kroz njih
treba da služi svojoj političkoj ideji kao i kroz intelektualni i
ideološki rad, kao kroz one razgovore sa težacima...
Tako je živeo - a tako je, kažu, i
poginuo: nije hteo nikakve povlastice i posebnu zaštitu, mogao je da
ostane u zaklonu - tamo, u Kolašinu - ali izašao je.
Bilo je to krajem septembra ili početkom oktobra 1943, a Jurica je imao 25 godina.
Ostao je večito mlad.
Bilo je to krajem septembra ili početkom oktobra 1943, a Jurica je imao 25 godina.
Ostao je večito mlad.
PROŠLE su godine, prošle decenije. I
danas po unutarnjem opredeljenju slikar - kao što bi i Jurica ostao - tokom vremena morao sam da se bavim različitim drugim poslovima:
pisao sam u novinama neko vreme i u "Borbi" predavao u
školi, radio u državnoj administraciji, u izdavačkoj delatnosti.
A onda, negde pre sedam-osam godina - dakle u vreme kada bi čovek teško pomišljao na neki novi životni početak - upitaju me neki ljudi sa Fakulteta primenjenih umetnosti da li bih hteo kod njih da predajem istoriju moderne umetnosti.
Odgovorio sam da bih, vrlo rado, ali ni oni ni ja nismo tu mogućnost više pominjali.
Posle dve godine, 1975, jave mi da sam izabran za redovnog profesora i tako ipak, neočekivano, promenim profesiju.
A onda, negde pre sedam-osam godina - dakle u vreme kada bi čovek teško pomišljao na neki novi životni početak - upitaju me neki ljudi sa Fakulteta primenjenih umetnosti da li bih hteo kod njih da predajem istoriju moderne umetnosti.
Odgovorio sam da bih, vrlo rado, ali ni oni ni ja nismo tu mogućnost više pominjali.
Posle dve godine, 1975, jave mi da sam izabran za redovnog profesora i tako ipak, neočekivano, promenim profesiju.
I poslovi kojima sam se do tada bavio
bili su mi manje-više bliski, znao sam da ih radim i činio sam to sa
zalaganjem i izvesnim uspesima; ali tek sada - prvi put u životu - živim od posla kojeg i volim.
A priprema za taj moj novi posao počela je - i stvarni temelji su joj položeni - još početkom tridesetih godina ovog veka, u kući porodice Ribar.
A priprema za taj moj novi posao počela je - i stvarni temelji su joj položeni - još početkom tridesetih godina ovog veka, u kući porodice Ribar.
Napisao: Aleksa Čelebonović, pripremio: Željko Šarčević, obrada: Yugopapir (TV novosti, mart 1981.)
