Boye: Žene u rocku kod nas? Ispada da su značajnije Magi i Anja nego mi, koje smo cela grupa (1991)



Ono vreme je bilo bolje zato što su se onda dešavale nove stvari i što si ti mogao biti taj koji je osetio te nove stvari, pre ostalih. Danas klinci i nemaju šta da vide - samo surogate. Ne znam uopšte na šta će za dve-tri godine ličiti klinci koji sad slušaju ta sranja kao što su New Kids On The Block




Na kraju se sve uvek razrešava na koncertima. Ploče koje smo zavoleli besomučno pokušavajući da kroz ponovljena preslušavanja kod kuće zamislimo ljude koji na njoj sviraju i pevaju, dobijaju realnu dimenziju, postajući ponekad životinje koje ujedaju neoprezne. Ljudi koje smo zavoleli zbog onog što nam govore kroz muziku, postaju veći (ili manji) nego što smo mislili da su. Pesme postaju i životne i smrtne, u isti mah.

Dobro znamo da koncert Iggy Popa beše nezemaljsko zbivanje za sve one koji se nisu umorili spontanosti. Čovek koji je pretvorio rock’n’roll u sebe, vadio je odnekud iz trbuha odjednom i početak, i trajanje i kraj tog istog rock’n’rolla onakvog kakav je on sve vreme trebao da bude. 

Negde posle ovog šokirajuće snažnog događaja, zatičemo pomalo zbunjene članice Boya, kako kruže okolo pokušavajući da se snađu. 


*****



Bilja: Stvarno, kao da nije sa ove planete, kao da je došao Bog. Prvo je dobro to što je svirao sve te stare stvari, drugo što se meni dopalo je to što je sastavio bend tako da ih odsvira sirovo, taman kako treba. 

Postoji nekoliko stvari koje u životu ne smeš da propustiš - Jamesa Browna, Iggyja Popa, prošle godine smo gledali Ramonese, sad još samo kad bi moglo malo da se vrati vreme, da vidimo Pistolse

Ja sam čak stavila i cvikere da bih ga videla bolje. Fenomenalno izgleda, ja sam zaljubljena u njega.


Jasna: Meni je bilo važno da čujem taj glas koji sam slušala na pločama, glas izmišljenog bića. Priznajem, doduše, da do sad na koncertima nisam gledala muški striptiz. To je možda doprinelo boljem utisku.


Bilja: Meni je i to bilo fenomenalno, ne samo zato što nisam videla muški striptiz do sad, već zbog toga što to nije deo šou programa, već njegovog ludila.


• U jednom intervjuu ’81. je izjavio da se oseća kao žena - da voli da se daje, da pruža ljudima.


Bilja: Sviđa mi se ta izjava, mada na sceni u stvari uvek imaš taj osećaj davanja. Jedino što je od preko deset hiljada ljudi tamo bilo bar četiri hiljade koji su znali samo poslednja dva-tri albuma. 

Znaš, kad smo mi skočili - nije masa. Na Candy i druge hitove skočila je većina. Na starije stvari, I Wanna Be Your Dog ili Search & Destroy ili Loose ili Raw Power, malo ih je skakalo, a one su bile okosnica koncerta - baš zato je i bio neverovatan. 

To je malo sramota.


World's Most Forgotten Girls



Bilja: Pre desetak godina smo ja i Jasna, jednog dana pokupile neke stare Iggyjeve i Bowijeve ploče oni su nam bili zanimljivi, a posebno ovaj divljak. Bowie je bio, kao, obrazovan tip koji sve smisli, a iz ovoga to izlazi samo. 

Mi smo se u to vreme, pre Boya, bavile nekim crtežima - neka fantastična bića Borgesova - i tog dana smo napravile sledeću stvar, donele smo ploče i pustile Lust For Life, to nam je bila važna pesma za to, a jedna naša prijateljica je došla sa video kamerom i snimala nas kako skačemo po sobi i cepamo te crteže koji su nam, inače, ranije dosta značili. 

Za nas je to bio momenat odrastanja. Tako smo ostale vezane za tu ploču. Tad smo imale osamnaest godina, pošto smo, je li, 1961. godište.


• Da li je taj filmčić ostao sačuvan?


Jasna: Ne znamo. U svakom slučaju muziku je radio Iggy Pop.


Bilja: Bitno je da smo mi bile jako besne u tom filmu i da smo počele da bacamo po sobi te crteže nad kojima smo provele mesece rada i koje je trebalo čuvati.


• Šta ste uopšte prvo čule od Iggyja?


Bilja: Raw Power. Tu ploču sam dobila od nekih punkera, u nekoj gomili raznih punk ploča našla se i ta koja mi je bila neverovatna - ludilo, škripa, haos!


Jasna: Ja sam prvo čula Lust For Life, a vrlo brzo Raw Power. Te ploče je neko kod mene zaboravio, a ja sam ih ladno maznula. Samo što ih je posle godinu dana Bilja pozajmila od mene da ih malo sluša i još su kod nje.


Bilja: To uopšte nisu bile tvoje ploče. Nemoj sad da kažem zašto ti ne dam ploče - ona prstima hvata ploče, grebe ih, meni se srce cepa dok gledam kako stavlja ploču na gramofon. Samo što nisam na ploči našla masti od kolača, krompira i mesa. Kako da ti onda dam ploču?


Jasna: Bilja stalno briše vodicom svoje ploče, briše prašinu sa njih.


Ja sam radosna



• Kako ste se vas dve upoznale? Oko razmenjivanja ploča?


Jasna: Išle smo u istu školu, Karlovačku gimnaziju, pa posle na Filozofski fakultet, književnost.


Bilja: Ne, tu je interesantna priča da je nas dve odvojeno poznavao Miroslav Mandić, novosadski književnik, slikar, ne znam ni ja kako da ga nazovem, koji je meni rekao da bih morala da se družim sa Jasnom, a Jasni da obavezno mora da se druži sa mnom. 

Ja sam joj prišla i rekla - e, meni je Manda rekao da trebam da se upoznam sa tobom, a ona će - ali meni je Manda rekao da trebam da se upoznam sa tobom. Ne znam kako je on to znao, ali ispalo je da smo se nas dve baš dopunjavale u nekom smislu. 

Onda je krenulo sa tim crtežima i sa pločama, zezanjem.


Jasna: To još nije bilo ništa ozbiljno. Prvo što smo ozbiljno uzele da radimo bilo je da pravimo grupu Boye.


Bilja: Fazon je bio u tome što smo obe pročitale Borgesovu knjigu Priručnik fantastične zoologije i oduševile se.


Jasna:...i onda smo htele da je ilustrujemo i napravimo posebnu knjigu koja bi se zvala Ilustrovani priručnik. Od toga smo napravile dve, tri izložbe u Novom Sadu. Ali onda su već počeli koncerti da se dešavaju, Ruts u Beogradu i sve ostalo.


Bilja: To je bilo takvo vreme - nešto se dešavalo. Jedno dobro vreme koje je zahtevalo da uletiš u nešto ili ćeš propustiti sve. Pojavio se punk, koji je nama bio zanimljiv baš zbog svoje naivnosti i neveštog, ali opet duboko osmišljenog bavljenja svirkom. To je bilo vreme koje je svima dozvoljavalo da se bave svime.


Jasna: I mi smo to radile.


Bilja: Na primer bio je fazon da se kod mene u stanu skupljaju samo ribe. Tako smo se danima skupljale u kuhinji, kuvale kafu i raspravljale o nekim stvarima. Tu je bila Bojana Ristić, koja i danas radi nešto zanimljivo, i to kao kostimograf u pozorištu kod svog rođaka Ljubiše Ristića...

... Pa je bila jedina devojka - Višnja Petrović, koja sad ima atelje i zanimljivo slika, onda Ksenija - Ksena - Buštrović, koja je imala onu video kameru i koja je kasnije snimala sa Želimirom Žilnikom TV drame kao asistent režije. 

Ja i Bilja smo se bavile našim crtežima. 

Dakle, to je bio jedan skup zanimljivih žena koje su se stalno bavile nečim. U to vreme su počeli da se pojavljuju ženski bandovi, Raincoats, Slits...tako da smo sve u jednom trenutku pravile svoje bandove. 

Jasna i ja smo došle do toga da bi bilo dobro da sviramo, znači, zahvaljujući toj energiji unutar grupe ljudi u okviru koje smo se kretali. 

A tu su, pored ovih prijateljica, bili i ljudi koji su napravili posle Obojeni program, La stradu, pa Lunu, celu novosadsku novotalasnu scenu, kao i stariji tipovi, Miroslav Mandić, na primer. 

Mi smo zapravo nekako krenule da se družimo sa dosta starijim društvom, i oni su nam bili najbolja škola. 

Stari novosadski hipici, Manda, Tišma, Čeda, Drča, Mirko Radojičić, Paja... to je bilo naše prošireno društvo, i mi smo imale u neku ruku strašnu sreću da su oni od gomile klinaca prihvatili baš nas. 

Ti ljudi su radili neke jako zanimljive stvari, oni su prvi doneli neke pozitivne vibracije u Novi Sad osnovali su nekoliko konceptualnih umetničkih grupa koje su delovale na Tribini mladih i svi su stradali u vreme kraha liberalizma u Srbiji.


Jasna: Mi smo tako dobile svest da nismo prve, da imamo neke korene, da smo, uslovno rečeno, druga generacija neke alternative u Novom Sadu.


Bilja: To je ustvari ta naša generacija, '61. Ti si već dosta propustio, pošto si '62. Sve ove ribe o kojima smo pričali su uletele u hipi fazon u onom trenutku kad klinci prelaze u neki buntovni fazon. Iz tog hipi fazona sve smo provalile da je punk prava stvar i onda smo masovno krenule da se šišamo. 

Neki su ostajali celog života hipici i nisu primećivali da se išta drugo dešava. Tako iz tog vremena imaš meni zanimljivu scenu kada smo Tišma i ja skupa pošli da se šišamo, pošlo smo oboje imali dugačku kosu. To je bilo strašno ali morali smo da se ošišamo, jer je došlo takvo vreme.

Skroz kratko. Do panja. Nema kompromisa. 

Čak smo išli kod neke njegove poznanice, frizerke, i tamo se svađali ko će prvi da se šiša - naravno, ja sam bila prva.


Jasna: Ja sam se ošišala neki mesec kasnije. Meni su rekli da mi lepo stoji.


Bilja: Meni nije lepo stajala. Ja sam bila punk devojka, totalno. Moji roditelji su bili zapanjeni, ja sam se skoro ćelavo ošišala.

Zanimljivo je to što smo mi bili ribe, a punk je bio muška stvar. Bilo je jako malo punkerki, dečaci su to prihvatili kao neki vid ispoljavanja agresivnosti, ružnoća je bila važna. 

Hipi je za mene bio neki ženski pokret, a punk muški. S te strane je nama bilo baš zbog toga zanimljivo da i mi uletimo u punk. Kad smo mi krenule samo je Ljilja, naša basistkinja, bila punkerka, u celom gradu. 

Mada je ona bila na drugi fazon - ona je bila stvarno punk, a mi smo bile new wave. Drastična razlika.

Nama se i sad sve vreme u glavi događa istovremeno i hipi i punk. Imaš to neko iskustvo pravih hipika, onda naše - kvazi hipika, imaš pravo punk, post-hipi i post-punk iskustvo. Sve se pomešalo. I to tako treba.


• Šta se tad desilo sa onim prvobitnim ženskim krugom iz kog ste krenule?


Bilja: Ove naše prijateljice su nastavile da rade neke dobre stvari kojima se još uvek bave, i vrlo su uspešne u svojim oblastima. Jasna i ja smo, valjda kao najneozbiljnije, produžile sa sviranjem, ali smo počele da srećemo još mlađe i luđe devojke i tako je konačno formiran ženski band.


Vesna: Evo ja sam, otkako sam počela da učim da sviram gitaru želela da sviram u ženskom bandu. To se i desilo. U to doba sam još skrivala godine. 

Tek prilikom jednog rođendana otkrile su da sam u band došla sa petnaest godina. 

U početku mi je bilo jako teško da nosim gitaru, jer sam imala oko pedeset kilograma, za razliku od sad, kad mogu da nosim dve.


Tanja: Ja baš nisam imala tu ideju o ženskom bendu. Vesnu sam slučajno znala od ranije, a u Boye sam došla pošto me je Kebra iz Obojenog programa upoznao sa njima.


• Kako vas dve kao mlađe gledate na taj nekadašnji ženski krug iz kog su nastale Boye?


Tanja: Divim se, stvarno. Znam gomilu priča o tome, a imam i stariju sestru Biljinog i Jasninog godišta pa mi je očigledno koliko je puno uloženo u Boye. Ja sam tu u povlašćenom položaju, došla sam na gotovo.


Bilja: Mi radimo na neki fin ženski način, pričajući o svemu. Bitan je bend i to različito generacijsko iskustvo isto je potrebno. Vesna ima žestinu koju mi nemamo, Tanja ima fazon iz svoje generacije i to je dobro.


• U međuvremenu se promenio i status žena koje se bave nečim sličnim, sada je to bar za njjansu slobodnije.


Bilja: Da, ima više žena koje rade nešto svoje...


• I ne samo to - konkretno, u Novom Sadu je verovatno bila velika stvar to što se par vas devojaka ošišalo. Sad je sa te strane mnogo slobodnija atmosfera, bar što se ispoljavanja tiče.


Bilja: Ali je ono vreme bilo bolje zato što su se onda dešavale nove stvari i što si ti mogao biti taj koji je osetio te nove stvari, pre ostalih. Danas klinci i nemaju šta da vide - samo surogate. 

Ne znam uopšte na šta će za dve-tri godine ličiti klinci koji sad slušaju ta sranja kao što su New Kids On The Block. Tu se vidi koliko je bitno da imaš neko starije društvo - mi smo dobile od starijih, a dajemo nešto mlađima od sebe.


Na tragu novih žena



Bilja: Bila je neka ideja da se zaposlimo sve, da trebamo da radimo, da odemo od roditelja. Više me fakultet nije interesovao, niti da se posle negde zaposlim kao profesor, htela sam samo da radim sa Boyama.

Ostavila sam četiri ispita, i našla posao u socijalnom, gde radim sa papirima i pečatima, baš prava papirologija. 

Sad sam prešla na bolje mesto na koje dolazim u kožnoj jakni i na kome mogu da držim svoj radio, svoj kaktus, da zalepim nalepnice Discipline kičme. 

Mračno mesto, ali ne bih pričala o tome koliko je to teško. Zarađujem pare, živim sa Robertom (bubnjar Obojenog programa - prim.aut.), odvojili smo se od roditelja. 

Vrlo brzo su i druge iz banda našle posao.


• A šta je sa decom?


Bilja: S čim? Aha. Stvarno ne znam... ja čekam taj materinski instinkt, ali nikako se ne budi. U principu mislim da žene rađaju decu kad prestane nešto da im se događa - onda dolazi faza odumiranja i prepuštanja života nekom drugom stvorenju.

One prestaju da žive, a počinje neko drugi. To je malo tužno. 

S druge strane, možda postoji i neki prirodan ciklus kad žena oseti da treba da rađa decu.


Jasna: Deca su OK, ali ja još najviše volim da pišem i da pevam. Ako ne bi bila nezavisna onda ne bi možda zagrizla do kraja, ne bi se bavila time kako treba. Inače radim kao lektor u jednoj redakciji, nemam baš striktno radno vreme.


Bilja: Nama je jedini način da nastavimo da to radimo pošteno, onako kako mi mislimo da treba, bio da se zaposlimo i da se držimo dve stvari istovremeno. Međutim, i na tom poslu na kome radimo, ljudi su svesni da smo nekako drugačije i imaju respekt prema tome. 

Ginemo na poslu da bi mogle da idemo sa njega kad imamo koncert. Dosta je karakteristično za Novi Sad da ljudi iz grupa imaju zaposlenje, stalno su umorni, izmoždeni, ali im baš to daje neku snagu da izdrže do kraja. 

Nama je jako teško bilo prvih nekoliko godina, već i zbog toga što nas niko nije ozbiljno shavatao kao rock’n’roll grupu. 

Ljudi su dolazili na koncerte, ali više iz neke znatiželje, o našoj muzici su uglavnom pričali kako je bez muda, a nisu kapirali ništa od onoga što smo mi mislile da je bitno. 

Stalno smo nailazili na pogrešne ljude - Koja je prvi koji je oduševljeno prihvatio da radi sa nama. Već sama činjenica da nas je on ozbiljno shvatio, nama je bila veliki pomak. 

I sada moramo stalno nešto iznova da dokazujemo. Da smo u pet različitih bandova, među muškarcima, više bi nas uvažavali nego ovako. 

Obrati pažnju da kad god se govori o ženama u rocku kod nas, ispada da su značajnije Magi iz Ekatarine, Anja iz Videosexa i Slađana Milošević, nego mi koje smo cela grupa. 

Suprotno onome što bi se reklo na prvi pogled, ženski band je užasno nekomercijalan. Ženama niko ne veruje, i to ne samo nama, nego ženama u principu. 

Postoji ta predrasuda da su žene pametne samo ako su uz nekog muškarca. Bez obzira koliko izbegavala da pričam o tome uopšte - o muškom šovinizmu - on postoji. 

Srećom, svi pravi tipovi, svi pravi muškarci, imaju nešto žensko u sebi. Kao Iggy Pop.


*****



U ovom trenutku koncert Iggy Popa je još trajao u stomacima prisutnih i sa time je malo društvo krenulo na put. Evo šta su rekli usput:


Kebra: O koncertu Iggy Popa? Očekivao sam 50 % - dobio sam 150 %. Najbolji koncert koji sam ikad video.


Zerkman: Najbolji koncert koji sam gledao u životu. Trista puta bolje nego pre 4 godine u Londonu.


Koja: To je čovek kome moraš da pokloniš planetu da je nosi kući.


Dve nedelje kasnije, Boye su na promociji svog drugog albuma "78" u SKC-u, postigle isto što i Iggy - dobile su svoju planetu. 

Razgovarao: Dragan Arnbrozić, obrada: Yugopapir (Ritam, mart 1991.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate