Drago Basara, sećanja pukovnika JNA: Kako je bombaš "mali Basarica" ratovao protiv fašista (1984)

Najmanji i fizički najslabiji, zaostao sam. Trčim zadnji. Okrenem se i vidim: nemački vučjak brz kao vetar, snažan, dresiran, sa iskeženim čeljustima u kojima se bele preteći zubi - pristiže me. Priberem zadnju snagu, trčim nešto brže, ali evo, već za vratom čujem i osećam pseći dah 

- Hrabrost je individualna mogućnost da se čovek suprotstavi opasnosti, a recept - ako ga uopšte ima - treba da sadrži malo straha, a premnogo patriotizma, svesti, logike i beskrajnu veru u druga pored sebe - smatra drug Drago Basara, rezervni pukovnik JNA, nosilac dva ordena i jedne medalje za hrabrost.

*****

- Nebo je gorelo, a zemlja drhtala. Život ljudski počeo je da poprima nove oblike i smisao, a da gubi sopstvenu vrednost. Bio je rat. A, u ratu se sve gubi: ljudi, sloboda, godine.

Tako danas počinje priču Drago Basara, rezervni pukovnik JNA, nosilac brojnih priznanja, među kojima i dva ordena i jedne medalje za hrabrost.

Drago Basara, "mali Basarica", kako su
ga zvali drugovi, u Travniku 1944. godine
 (foto: Vojni muzej Beograd)

- Odrastao sam u selu Bošnjaci ispod legendarnog Grmeča, u sedmočlanoj, najsiromašnijoj, ali ratničkoj porodici čija je kuća, već te 1942, dva puta gorela. Više puta sam pokušavao da uđem u odred, ali mojih četrnaest godina, koliko sam tada imao, uvek je za nekoga bilo malo, pa me je čak i rođeni otac Đuro uporno vraćao kući. 

No, iskoristim nailazak bataljona "Petar Škundrić" i gotovo.

Već maja 1942. borac sam prekaljeni u mnogo bitaka. Jer, ustaše i Nemci su u to vreme vrlo često izlazili iz svojih utvrđenja i divljali po Krajini.

Jadno je tada izgledala naša Krajina. Kuće popaljene, stoka oterana, a polja neobrađena.

Već treće noći kod sela Kijevci postavili smo zasedu hordi od 400 Nemaca i ustaša koji su pošli na Podgrmeč.

Vraćajući se posle te bitke u logor, ja, obučen i naoružan po sopstvenom ukusu, tankim dečjim glasom vodim:

"Poznaju se braća Krajišnici po pjevanju i po vojevanju!" 

Kad hoćeš: "Basarice! Odelo imaš - pušku daj!" - kaže moj komandir.

Istina, nisam veći od nje, ali:

"Ne dam!" - rekoh, spreman da zaplačem.

Mučnu i dugu raspravu prekinuo je komandant Milan Milančić Miljević, kome sam zahvalan što je sprečio moju sramotu i spasao mi čast.

Zakleo sam se tada da se kao borac neću nikada obrukati i već u jesen te 1942, posle bitke za Sanski Most borci će početi da pričaju o "malom Basarici", bombašu, stalnom dobrovoljcu, specijalisti iz tzv. "udarne grupe" koja ide napred, otvara prolaz jedinicama.

Prvi put sam ranjen

Predahe sam koristio da pročitam "Borbu", "Bilten Vrhovnog štaba " ili da oslušnem od starijih priče o Partiji i Titu. Ono preostalo vreme odlazilo je na ličnu higijenu. Pranje odeće, četkanje. Voleo sam uvek da se lepo i čisto obučem, pa su me drugovi u šali zvali "kicoš".

Slede bitke za Prijedor, Glamoč, Livno, Bihać, Bosanski Novi, Krupu, Bosanski Petrovac, Ključ, Jajce...

Na čelu bataljona išla je moja grupa bombaša i u prvom naletu na prvi bunker ispred Prijedora - prvi put sam ranjen.

Znate, kada se u bataljonu traži 50 dobrovoljaca, a uvek se javi više od 300, stalno se moraš dokazivati da bi uvek bio izabran.

Posebna je čast bila ući u tu "udarnu grupu" momaka, boraca bez mane i straha. 

Bilo je teško, jer - rat je, ali čovek već nekako ogugla na ranjavanje, krv, smrt.

Sve oko tebe gori, sve treperi i nestaje, nema ti dojučerašnjih drugova sa kojima si se šalio, ručao.

Svaka bitka izabere svoje žrtve među nama, ali novi dobrovoljci za "udarnu grupu" uvek pristižu.

Kod Bosanskog Petrovca hrabro smo dočekali 700 Nemaca i ustaša. Oko 400 ubijemo, više od 250 zarobimo, a ostali se razbeže.

U leto 1943. ratujemo po Dalmaciji i već početkom jeseni 4. krajiška divizija ima motorna vozila i 5 tenkova.

Na visoravni sela Dedovače kod Sanskog Mosta, gde sam 1942. išao na bunkere, osmatram sa još dva druga put ka Grmeču. Januar je, hladno, belina zamara oči pa u dugom iščekivanju i pažnja popusti.

"Mislim da se nešto miče", kažem sumnjičavo, a oni, obojica u glas, cupkajući po snegu od zime: "Da, da, to lisica vreba Basaricu".

Lavež psa potvrdi moju pretpostavku.

Grupe nemačkih izviđača, obučenih u bela zimska odela, primakle nam se puzeći i neopaženo na stotinjak metara.

Dresirani nemački vučjak je prvi "izgubio živce". Verovatno se istrgao iz ruku vodiča i evo ga, juri ka nama.

Bacimo po 2-3 bombe, opalimo nekoliko metaka i prtinom kojom smo došli - trk ka našima. 

Najmanji i fizički najslabiji, zaostao sam. Trčim zadnji.

Okrenem se i vidim: nemački vučjak brz kao vetar, snažan, dresiran, sa iskeženim čeljustima u kojima se bele preteći zubi - pristiže me.

Priberem zadnju snagu, trčim nešto brže, ali evo, već za vratom čujem i osećam pseći dah.

Mahinalno se opet okrenem, vidim da je u skoku i - opalim. Bio sam odličan streiac, ali i danas mislim da sam ga slučajno oborio tim jednim metkom.

Naši bace nekoliko bombi preko mene i - zna se, već pristigli Krajišnici odmah prihvate borbu.

Lukavstvo

Pošli smo na Kupres, na kojem je u ranijoj bici ostao opevani Simeon Šolaja, sa mnogo stotina crnogorskih i krajiških proletera. Razvijenu ustašku zastavu, zarobljenu u ranijoj bici na Livnu, postavimo na prvi tenk, a iza ostalih tenkova ide maskirana divizija u koloni.

Toliko dobro maskirana da se na Kupreškom polju potučemo sa 9. brigadom naše 10. divizije koja je već držala položaje prema Kupresu.

Ustaše su ovo gledale, pa otvore utvrđeni Kupres i sa razvijenom zastavom, veselo mašući rukama, krenu ka nama.

Tada je sve bilo brzo gotovo.

Noću, uoči prvog dana nove 1944. 6. krajiška brigada, na čelu sa našom udarnom grupom od pedesetak bombaša dobrovoljaca krenula je na Banjaluku.

U zatvoru, zvanom "Crna kuća", osam stotina patriota, skoro čitava nova brigada za naš 5. korpus, od kojih je 200 bilo članova Partije, čekalo je podne i - zakazano streljanje.

Noć je. Na čelu kolone korača Milan Rodić, za njim Lazo Medić koji će te noći hrabro poginuti.

Idem treći, a iza mene nečujno korača mali Kukolj - naš Boško Buha, inače moj drug iz osnovne škole, komšija iz susednog sela.

Uzor hrabrosti za svojih 15,5 godina.

Uhvati me za rukav i šapnu:

- Basarice, ako noćas poginem, uzmi moj puškomitraljez.

Opsujem ga tiho, ali sočno, jer nije naš običaj da se u bitku ide sa pretpostavkama.

"Crnu kuću" naša 6. krajiška brigada napada sa jugozapadne strane, a 3. proleterska sa jugoistočne strane iz pravca reke Vrbas.

To je trebalo videti. Pravi pakao.

Posle 2-3 sata borbe oslobađamo naše, a oni golim rukama jurišaju. Mnogi su, na žalost, u tom jurišu ostali večni taoci slobode.

Oko 11 časova iznenadi nas pojačanje Nemaca i oni nas, evo, vraćaju na poziciju iza parka hotela "Bosna".

Dok pucamo povlačeći se, neko od nas glasno povika:

"Mali Kukolj je pao!" 

Tajac potraja sekundu, dve, a onda opet neko od nas komandova:

"Juriš!"

Četrdeset bombaša preora sve ispred sebe. Uspravno smo jurišali, trčeći da ga što pre iznesemo ne bi li prezdravio.

Plamen do neba, čini mi se da se zemlja razmiče da prođemo.

Razrovana zemlja leti u vazduh. Dim i jauci. Borna kola uništismo i neprijatelj se odmah povlači.

Kukolj leži oslonjen licem na puškomitraljez. U ruci bomba. U tom jurišu - za mrtvog druga, Kukolja, poginulo je sedam bombaša - skojevaca.

Nije bomba za generala

Neprijatelj ponovo nasrće, a mi lagano uzmičemo posle pogibije Kukolja i ostalih drugova. Ležim pored zida, pucam i odjednom čujem:

"Basarice, daj mi dve bombe". 

Vidim, Slavko Rodić glavom i bradom, 21-godišnji general, Drvarčanin, komandant našeg 5. korpusa.

E, izgleda da ja ovaj naš način ratovanja nikada neću shvatiti - kažem sebi. General, pa pored mene, bombaša, na prvoj vatrenoj liniji.

Pa on komanduje sa šest divizija, sa šezdeset hiljada boraca. Šta on ovde, u ovom paklu traži? Zar svi generali nisu u štabu, u pozadini sa ratnim kartama, kompasima, oficirima. Znači, juriše ne komanduju svi generali telefonom.

Umori me razgovor sa samim sobom, okrenem se i velim mu:

- Bombe imam, ali one su za bombaše. Bolje idi iza toga zida!

Tog momenta je ranjen u rame i u ruku. 

Zabeležio: B. Kešeljević, obrada: Yugopapir (Front, 1984.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate