Sava Mrmak u razgovoru sa Hetrihom: Zajedništvo i saradnja - to mora biti utkano u naš duh (1983)




Strana mi je svaka pomisao na zatvaranje pojedinih centara. Obično kad sam posebno kritičan prema nekim pojavama u našoj svakodnevici, kažem: mi više nismo podeljeni ni po plemenima, mi smo podeljeni po šatorima, što je katastrofa. Mislim da bi trebalo da ti prelasci iz jednog televizijskog centra u drugi ne budu samo sporadične pojave. To mora biti utkano u naš duh. Naša je televizija jugoslovenska televizija

Dvadesetpetogodišnjicu rada na Televiziji Sava Mrmak proslavlja upravo onako kako to žele umetnici i radnici: u punom zamahu na snimanju serije "Dani AVNOJ-a". U ovom razgovoru sa Ivanom Hetrihom, sem podataka o značajnom poduhvatu koji je njemu poverila Televizija Sarajevo, Mrmak govori o svom radu i bogatim iskustvima, dokumentarnoj drami, nepravdi koju doživljavaju televizijski režiseri.


*****



Jajce, "grad vjekova”, tu na ušću Plive u Vrbas, ima oko 11,000 stanovnika. Ali, marta i aprila bilo ih je više zbog sarajevske televizijske ekipe i glumaca koji su ovdje, pod palicom režisera Save Mrmaka, snimali najveći dio četvorosatne televizijske dokumentarne drame "Dani Avnoja".

Nakon pripremnog rada od tri mjeseca, prišlo se snimanju na samom terenu. Pored štaba i tehničke ekipe, ovamo svraća stotinjak glumaca iz svih naših republika i iz velikog broja kazališta Bosne i Hercegovine iz Zenice, Banjaluke, Mostara...

- Jedan mi je pisac jednom rekao - kaže mi Sava Mrmak: - Pratio sam vas na snimanju i video sam da ekipa voli da radi s vama, iako je držite na okupu jednim metodom između osmeha i despotizma.

- Prihvaćaš li to kao pohvalnu ocjenu?

Ja se toga apsolutno ne bih stideo. Mislim da je to ono što je potrebno reditelju. Da je samo despot, bio bi nemoguć, da je samo ljubazan, ne bi bio reditelj - bio bi bivši reditelj. Prema tome, neka linija popuštanja i zatezanja čini mi se da je metod rada na ovako komplikovanom poslu kao što je televizijska režija.

Legendarni režiseri TV Zagreb i TV Beograd okupljeni oko projekta TV Sarajevo:
Ivan Hetrich i Sava Mrmak u Jajcu 1983. godine (foto: Boro Mihajlović)


Četiri stotine ratnih dana u slobodi



Pričamo u štabu ekipe, u prostranoj sobi hotela "Turist". Prilikom izgradnje ovog ugostiteljskog objekta otkriveni su ostaci rimskih stupova, pa se pretpostavlja da je tu nekada bio rimski forum. Ali nama je značajnija novija povijest Jajca koje je vjerojatno dobilo ime po jajolikom sedrenom kršu na kojem je i podignuto. Jajce se ponosi što je bilo svjedok događaja tokom prošlog rata, što je u slobodi proživjelo 400 ratnih dana.

- Imao sam 14 godina kad su se ovde zbili događaji koje rekonstruišemo. Rođen sam u Zemunu 1929. Otac mi je bio trgovački putnik. Već 1941. preselili smo se u Beograd.

Završio si Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju i 1954. diplomirao u Sarajevu kazališnu režiju?

Bila je to komedija Džordža Patrika "Čajdžinica na avgustovskoj mesečini". Počeo sam, dakle, s komedijom. Još sam jednu napravio "Poseta maloj planeti" i posle toga nikada više taj žanr.

Ove godine slaviš 25-godišnjicu rada? Koliko si TV-drama režirao?

Ove godine bi trebalo da dostignem brojku od 50!

Jesi li miljenik kritike ?

U poslednjih desetak godina gotovo da i nisam imao slabu kritiku. Naravno da ima kritičara čiji sud cenim, ali u svoj kriterijum moram najčvršće verovati jer je to osnova za kreativno delovanje...

Ima li u tih 50 drama neka koje bi se odrekao na osnovu vlastitog kriterija?

Verovatno da ima. Međutim, taj period, srećom, nije zabeležen na magnetoskop. To su drame koje smo radili još u vreme "žive" televizije. Svoju prvu dramu "Misteriozni Kamić" režirao sam 1961. po tekstu mog profesora Josipa Kulundžića.

Išla je "uživo", i znam da sam posle desetak minuta aktivne režije u studiju imao strašnu glavobolju. Došao sam bog zna kako "pripremljen" - bio sam relativno mlad (na televiziju sam došao 1958), pre
toga sam imao relativno malo iskustvo sa filma, gde sam napravio nekoliko dokumentarnih filmova, i ko zna kako je to izgledalo?


Devize potrebne i za sopstvena dela



Prije toga si bio na studijama u Engleskoj?

Na školovanju za TV reditelja u Londonu.

Na Bi Bi Siju?

Da! Imaju zanimljivo školovanje. Rade kraće, ali daleko više. U tri meseca rada na Bi Bi Siju anticipirali smo toliko predavanja koliko kod nas za godinu dana. Radili smo svaki dan, za razliku od naših akademija ili fakulteta gde se režija predaje dva puta nedeljno.

Možeš li povjerovati da je već prošlo 25 godina od tvog početka rada na televiziji?

Razmišljao sam o tome ovih dana. Eto, moja matična kuća napravila je jedan veoma lep gest - za Slavoljuba Stefanovića Ravasija i za mene odredila je nekoliko termina za takozvanu retrospektivu. Naravno, izbor drama za tu retrospektivu je bio delimično uslovljen određenim okolnostima.

Izbor se mogao praviti prvenstveno od onog što je sačuvano?

A od toga što je sačuvano biralo se i ono što je pod legalitetom. Na šta mislim, kad to kažem? Radio sam, recimo, ciklus TV-drama stranih autora. Međutim, nijedna od tih drama, bez obzira što su sačuvane, nije došla u obzir zbog deviznih autorskih prava.

Dakle, jedna banalna finansijska situacija, koja nas prati ovih godina, uslovila je da smo se opredelili samo na neke ranije domaće tekstove. Ipak, srećan sam što sam proveo 25 godina u Televiziji Beograd u radnoj atmosferi, koja je bila puna napora, ali i zadovoljstva.

U samom početku rada na televiziji svi smo radili sve, dok se nismo počeli opredjeljivati svaki prema svom žanru. Ti si u početku radio u Zabavnoj redakciji? Sjećam se serije "Šest svečanih pozivnica" s Pericom Slovenskim kao voditeljem.

Evo kako je to počelo: diplomirao sam na Fakultetu za film, pozorište, radio i televiziju, gde su mi bili profesori Josip Kulundžić za pozorišnu režiju i Slavko Vorkapić za filmsku režiju. Onda sam asistirao Slavku Vorkapiću u njegovom filmu "Hanka", i tu sam došao u dodir s praksom na filmu.


Osetio sam: nastupa vreme televizije



Nakon asistiranja u tom filmu, počeo si život slobodnog filmskog radnika?

Za jedan od svojih prvih dokumentarnih filmova dobio sam čak i nagradu u Trentu, u Italiji. To je bio film o meteorološkoj stanici na Bjelašnici. Prateći stranu literaturu, pošto sam znao engleski jezik, osetio sam da je nastupajući medij - televizija. I jednim instinktom počeo sam da koketiram sam sa sobom u ideji da se potpuno posvetim televiziji.

Godine 1958. televizija je tražila nekoliko reditelja. Smetao mi je slobodni status. Nemam taj nerv da čekam da me neko pozove, a nisam ni od onih koji idu da mole posao. I danas mislim da je, u našim uslovima, slobodni status defektno rešenje.

Na televiziji mi se otvorila mogućnost stalnog angažmana, i od tada, od 10. avgusta 1958. do danas zaista sam zadovoljan svojim statusom. Čuo sam da za mene kažu da sam "dete televizije" jer nisam pravio izlete, nisam se vraćao filmu, iako sam stalno u nekoj mentalnoj kondiciji s obzirom da predajem televizijsku režiju sa osvrtom i na filmsku režiju.

Međutim, ja sam televiziju zavoleo. Ona je, izgleda, medij koji odgovara mom bioritmu, mom temperamentu i mogu reći da je u vezi s tvojim pitanjem tih 25 godina izuzetno brzo prošlo. I ne osećam se zamoren. Mislim da sam sada u punoj snazi i u punoj kreativnosti, ali, naravno, nije samo moje da ocenjujem. To je pitanje i gledališta, to je pitanje i javne reči.

Nalazimo se u nesrećnom zanimanju što se tiče kontakta s publikom. Osim onih koji nam se dnevno obraćaju direktno, a kojima ne moramo vjerovati, jer su to obično naši znanci ili prijatelji, mi zapravo direktni kontakt s gledalištem nemamo!?

Čini mi se da je važno u poslu stvaraoca da veruje prevashodno sebi. Naravno da se može upasti u grešku, u grešku nekog samozadovoljstva, nekakvog poremećenog kriterijuma - to je opasnost koja nas prati, ali posle 25 godina rada na televiziji imam utisak da sam ostao na zemlji, da nisam popularnost ili "poznatost", da ne kažem slavu koju mi s televizije usput ipak nekako prikupljamo, mislim da to nisam loše podneo.

Mislim da sam bio dovoljno zdrav da to nosim i podnosim, da sam u tom smislu ostao zreo, nepromenjen. Ne pripadam zvezdanoj prašini televizije, niti sam se ikada osećao rediteljskim starom. Naprotiv, osećao sam se ozbiljnim, teškim radnikom.

Sava Mrmak: Važno je u poslu stvaraoca verovati sebi
(foto: Boro Mihajlović)


Nepravde prema režiserima s televizije



Čini se da se svi razumiju u tri stvari - u nogomet, u televiziju i u postupke naše vlade. I uvijek su skloni davati savjete. Zbog čega, po tvom mišljenju nemamo prave kritike koja bi nam konkretnim savjetima mogla pomoći?

Često čujemo kritike iz krugova koji kažu da je televizija a priori jedna osrednjost, a priori nešto ispod filma, ispod pozorišta, ispod literature...

Rekao si da si kao reditelj stekao neku popularnost za tih 25 godina i 50 drama. Međutim, da si napravio, recimo, 12 igranih filmova, stekao bi najmanje jednaku popularnost, s tim što bi kritike sigurno rekle daleko opširniji i važniji sud, i sigurno je da bi tih 12 filmova prošli svijet, vjerojatno i s tobom zajedno?

Postoji izvestan stepen mistifikacije naše kinematografije. Mi se obično vrlo sebično, čak provincijalno, vezujemo za najbolje rezultate svetske kinematografije, i tu se čak bezobrazno identifikujemo. Mi male, početničke, osrednje filmove, koji u najboljem slučaju pokazuju da je njihov autor talentovan za budući rad, mi takve filmove proglašavamo kinematografijom, jer je izgleda našem egu potrebno da kažemo da imamo svetsku kinematografiju.

Mi nemamo svetsku kinematografiju, s tim treba da se pomirimo.

Mi nismo, osim u retkim prilikama, dosegli tu prvu ligu ili prvu kategoriju svetskog filma. A s druge strane, ako bismo uzeli 25 godina televizije u svim našim republikama, mi smo pojedinačno imali prodore na koje smo mogli da budemo veoma ponosni.

Nas smo dvojica bili u nekoliko navrata na festivalima u Monte Karlu gde smo videli da su naše drame ili neke druge emisije dobijale izuzetno dobre kritike u konkurenciji s mnogim vrednim svetskim televizijama, a to je uspeh vredan priznanja.

Nije samo kritika ta koja se ponaša nonšalantno prema televizijskim ostvarenjima i - njihovim stvaraocima. Uzmimo bilo koji naš leksikon izdanja ili enciklopediju i pokušajmo naći bilo koje ime TV-stvaralaca, koji su u ovih 25 godina djelovali u tom mediju. Nijedan, ili bolje reći, nitko nije naveden ni spomenut!


Režija je posao samo za jednog čoveka



Da sam drugačije bio orijentisan - govori Sava Mrmak - ne bih radio na televiziji, već davno bih pokušao da nađem svoje mesto u kinematografiji. Međutim, iskreno tvrdim, ljubav prema televiziji kao mediju i osećanje da sam usklađen s potencijalima tog medija, čini me zadovoljnim, čak i u tom okrnjenom statusu.

Najzad, uz to možemo odmah da vežemo i problem nagrada. Koliko se sećam, malo je televizijskih stvaralaca koji bi se mogli podičiti većim brojem nagrada. Odmah da kažem, moje lično iskustvo u tom smislu nije naročito srećno - dobio sam dve nagrade, ali dve nagrade koje zaista cenim.

Jedna je bila nagrada Udruženja televizijskih reditelja Jugoslavije, a druga za dugogodišnji doprinos razvoja Televizije Beograd, dakle naša unutrašnja, kućna nagrada, koju ponekad figurativno zovu "nagrada za životno delo".

Međutim, obe nagrade nisu iznuđene, nisu izmanipulisane, nisu bile rezultat ključa, niti su bile rezultat festivalskih nagodbi.

Što je za tebe televizijska dramska režija?

Mene prati određen komentar, koji je često i dobronameran, čak ga i shvatam kao kompliment. Kažu za mene da sam vrlo čvrst, da sam strog, da sam okrenut prema sopstvenom autoritetu, i da ne dopuštam mešanje sa strane. U velikoj meri to je tačno, ali to je, po mom mišljenju, izrazito vezano za ličnost i funkciju reditelja.

Ako bih mogao da kažem nešto što zvuči kao formula - iako formule nisu nikada srećne, kad se govori o umetnosti - režija je posao za jednog čoveka.

To je koncept jednog čoveka koji se ostvaruje uz pomoć drugih! Svako od onih koji ostvaruju moj koncept, ima časno mesto u tom poslu, ali ne zaboravimo da je to koncept jednog čoveka. Čim postaje koncept više ljudi, tu režije više nema.


Televizijske ekipe ne vole haos



Kako to postići kad se zna da nam je svojstveno da svatko hoće pomalo izmigoljiti od kolektivnog rada i da želi ponešto napraviti na svoju ruku?

Ne praviti ustupke, ne koketirati, ne skupljati lažne poene, ne misliti da treba da prođemo kroz život deleći blagoslove. Mi se moramo konfrontirati u interesu sopstvenog autoriteta i umetničkog rezultata.

Ako ljudi koji nas prate osete da znamo dovoljno, da dajemo lični primer, ljudi će nas slediti. Tvrdim da televizijske ekipe ne vole haos, ne vole pometnju, konfuziju, pratiće čoveka ukoliko mu poveruju. Moja su iskustva, da ne zazvuči neskromno, upravo takva.

Eto, sarađujem treći put sa sarajevskom televizijom. Mogao sam da radim samo jednom i nikada više, a radim treći put, s perspektivom da će se saradnja nastaviti na obostrano zadovoljstvo. Ovde sam se susreo s mnogo novih ljudi i stručnjaka, i mogu da kažem da je najveći deo profesionalno potkovan, da imam dobre stručnjake, i da imam tim koji je spreman da me sledi.

Dotakli smo zanimljivo pitanje - svojedobno su se izmenjivali pojedini TV-režiseri, pa je bilo čestih gostovanja u TV-centrima diljem naše zemlje. Osim tvojih gostovanja u sarajevskom studiju, ta se praksa jednostavno ugasila. Smatraš li da su gostovanja korisna?

Ne samo da su korisna, nego neophodna. Ta bi saradnja trebalo da bude utkana u svakodnevicu televizijskog stvaranja, iz mnogo razloga. Potrebno je radi izmene iskustava, da se bolje upoznamo, najzad, potrebno je da budemo u takvim tokovima zbog opšteg jugoslovenskog kohezionog elementa, koji mora da bude prisutan i u umetnosti.

Meni je apsolutno van pameti, strana mi je svaka pomisao na zatvaranje pojedinih centara.

Obično kad sam posebno kritičan prema nekim pojavama u našoj svakodnevici, kažem: mi više nismo podeljeni ni po plemenima, mi smo podeljeni po šatorima, što je katastrofa.

Mislim da bi trebalo da ti prelasci iz jednog televizijskog centra u drugi ne budu samo sporadične pojave. To mora biti utkano u naš duh. Naša je televizija jugoslovenska televizija.

"Dani AVNOJ-a": Sava Mrmak usmerava glumce na setu
(foto: Boro Mihajlović)


Prvi izlazak kamere van studija



Postao si pravi stručnjak za dokumentarnu dramu. Kako je došlo do toga? Slučajno?

Uglavnom, slučajno.

I sada te taj žanr privlači?

Urednik dramske redakcije Filip David je na neki način zaslužan za pojavu tog žanra kod nas. On je prvi osetio vrednost dokumentarne drame.

U svijetu se veoma njeguje, pogotovo u SAD i u Engleskoj.

Jer je ne neguje nijedan drugi medij. Ona je na neki način postala deo televizijskog stvaralaštva. Na filmu se pojavljuje naravno istorijski film, a pojavljuje se i u pozorištu tu i tamo neka istorijska drama. Mislim da smo imali sreću da se na vreme uključimo u taj žanr.

Zato naglašavam ulogu koju je imao u beogradskom studiju Filip David. Sa mnom je u redakciji razgovarao o tom žanru i pitao me: Da li biste vi to hteli da radite? Počeli smo s ne baš čistom dokumentarnom dramom.

Bila je to "Milojeva smrt" po pripovijesti Jare Ribnikar?

A pripovetka je pravljena na osnovu nekog sudskog slučaja, i to je bio prvi, ako mogu da kažem, hit toga vremena u beogradskoj televiziji. Tada smo izašli s kamerama van studija i počeli smo takozvanom pokretnom elektronikom.

Nakon toga si radio dokumentarno-političku dramu koja tretira događaje iz naše nedavne povijesti?

Da, to je bio ciklus "Vreme zločina", sastavljen od četiri epizode. To je odjeknulo u gledalištu i u javnoj kritici, i dalo nam podstrek da nastavimo i ustrajemo.


Premijera tačno posle četrdeset godina



Koliko si režirao takvih drama?

Mislim, 17 ili 18. U studiju Beograd obradili smo period od 1920. od Zakona o zaštiti države, Obznane, pa sve do posleratnih događaja - hvatanje Draže Mihajlovića.

Sada se s "Danima Avnoja" vraćaš na 1943?

Povodom četrdesete godišnjice AVNOJ!

Kako je došlo do ove suradnje?

Tekst je napisao Milenko Vučetić, koji je to ponudio sarajevskoj televiziji...

...koja je onda tebi ponudila režiju?

Tada sam se uključio u poslednju verziju rada na scenariju, onoliko koliko se reditelj obično uključuje, i evo nas sada u realizaciji.

Jesu li to četiri priče ili jedna?

To su četiri epizode od po jednog sata jedne jedinstvene priče, koja pokriva period između septembra i kraja novembra 1943, i to u nekoliko pravaca dejstava. U dramaturškom smislu imamo paralelnu radnju - jedan je pravac događaj u Jajcu, znači pripreme istorijskih dokumenata i život u Jajcu, zatim odjeke ovih priprema u emigrantskim krugovima u Londonu, odjeke u izvesnim krugovima u Moskvi i u Americi. Žanrovski, to je umetničko viđenje istorijskog zbivanja.

Emitiranje je predviđeno za novembar ove godine?

Za sada, čujem, da bi prve dve storije bile emitovane jednom nedeljno u prvoj polovini novembra,dok bi poslednje dve bile emitovane 29. i 30. novembra, u dane kad se sve to i zbivalo pre 40 godina.


Kako je to doživeo Vidmar



Snimanja su na lokacijama gdje su se stvarni događaji i zbivali, osim scena izvan naše zemlje?

Počeli smo u okolini Sarajeva radi nekih eksterijernih situacija, i na kraju ćemo neke enterijerne objekte snimati opet u Sarajevu. Međutim, prevashodno snima se u Jajcu, na njegovim ulicama i u autentičnim zgradama.

Kao što je, recimo, kuća Burićeva gde je Tito živeo neko vreme, pa bivši Sokolski dom koji je danas Muzej AVNOJ-a. To je zgrada u kojoj je održano zasedanje AVNOJ-a i mi ćemo u dvorani koja je ostala takvom kakva je bila, na umetnički način da oživimo te dane.


*****



Sjedimo u prostoriji štaba ekipe.Večeras, kad padne sumrak, bit će živo, jer je predviđeno noćno snimanje. Sada, osim nas dvojice i foto-reportera nigdje nikoga.

Kroz stakleni zid prozora gledam preko puta u zgradu gdje je 1943. održano II zasjedanje AVNOJ-a. Sjećam se nedavnog razgovora s Josipom Vidmarom koji mi je pričao, vidno uzbuđen, kako je to tada izgledalo kad je on u ime slovenske delegacije, negdje u 2 sata noću 30. XI predložio da se drug Tito proglasi maršalom:

"Nije mi bilo lako - pričao je Vidmar - pošto se radilo o državnom aktu, a ja o formuliranju državnih akata nisam imao pojma. Po svojoj sam pameti prosudio da treba otprilike reći da zbog velikih zasluga koje ima naša vojska, a kojoj komandira drug Tito, predlažem da se u vojsci i u našoj državi uvede čin maršala. I da se ta titula dodijeli drugu Titu.
To je dakako bila eksplozija zadovoljstva. Borci su puškama mahali i udarali o pod. Uopće , to je bio zanimljiv parlament. Toga još nije bilo, mi smo s puškama sjedili i vijećali. Skupljeni iz svih krajeva, a došli kroz sve teškoće... I stvaramo novu državu, jer tamo u Jajcu, to je bio temelj!"


Prepoznavaće se samo četiri lika



Miruje zgrada preko puta, povremeno obasjana aprilskim suncem.

A ovdje Sava Mrmak nastavlja:

- Prepoznajemo četiri istorijska lica: druga Tita, Edvarda Kardelja i Mošu Pijade i doktora Ribara, dok su sva ostala istorijska lica neimenovana. Morali smo da uhvatimo neki koncept. Naravno, tu je najviše učinio pisac već u startu i naš konsultant-istoričar.

Ipak, bilo je i dileme?

Da li ući u taj veliki broj istorijskih ličnosti i pod imenom ih ponovo dovesti pred široki broj ljudi. Videli smo da postoji velika opasnost u tom identifikovanju, jer tu nikad nema kraja. Ogroman je bio broj većnika, delegata. Svi su oni doprinosili toj atmosferi.

Ali kad pratimo istorijske dokumente, onda vidimo da su dokumenti s tog zasedanja, dakle ono što je temelj današnje Jugoslavije, rađeni u nešto užem krugu glavnih aktera.

Naravno, to ne znači da je to delo trojice-četvorice ljudi, to je sve bilo daieko šire, ali za naše potrebe - mi ipak pravimo umetničku verziju istorijskog događaja - to je, čini mi se, bila najbolja formula. Neminovno je da će ljudi tražiti ili sebe ili svoje poznanike.

Tražit će faktografiju - gdje je tko sjedio u dvorani, recimo?

Tu pokušavamo da budemo najverniji. Neke scene gotovo rekonstruišemo u vizuelnom smislu, posebno kad se radi o samom činu Zasedanja. Mislim da nećemo razočarati. Prevashodno je tu napor pisca, koji je proučio velik broj dokumenata i radio na njihovoj selekciji da bi došao do određenih dramaturških rešenja, sekvenci.

Svi mi koji radimo ovaj posao naoružani smo odgovornošću. E sad, koliko ćemo uspeti, to uvek treba drugi da kažu.


Nepravde prema ženama-borcima



Marko Todorović igra i ovog puta lik predsjednika Tita. A tko nastupa u ulozi Edvarda Kardelja i Moše Pijade?

Peter Ternovšek, glumac iz Maribora, igra Kardelja, a Mihajlo Viktorović Mošu Pijade. Podela je u našem poslu važan čin. Uvek kažem da je to studija i nikada se ne plašim da eventualni uspeh podelim sa glumačkom ekipom, upravo zato što je sam čin podele kreativan čin.

Od trenutka kad odaberemo jednog glumca a ne drugoga, znači da smo već počeli da režiramo, već smo usmerili našu kreativnu pažnju na pojavu jednog čoveka.

Kardelja igra vjerojatno zato slovenski glumac da bi govoreći srpskohrvatski imao slovenački akcent?

Sigurno! I u podeli ostalih uloga pratili smo isti kriterijum, tako da smo za članove delegacije uzimali glumce iz pojedinih republika, upravo da bismo dobili tu jugoslovensku boju, melodiju, dijalekt, tu nijansu koja će samo pomoći uverljivosti i koja će biti potvrda zajedništva.

Jasno je da je to tipična dokumentarna drama, ali vjerojatno postoji jedna uža priča?! O čemu se radi? Je li to prava muška serija?

Kao i obično! Na žalost!

Nema ženskih uloga?

Malo je ženskih uloga. To je nešto što prati našu ratnu dramu. Čak mislim da je to nepravda prema velikom broju žena-heroja, žena-boraca. To je hendikep naše filmske i televizijske produkcije. Imamo zanemarijiv broj ženskih uloga koje nose priču.

Ipak, mogu da kažem, moj sledeći projekat, koji treba da radim za Televiziju Beograd ove jeseni upravo je suprotan. Radiću po scenariju Siniše Pavića dve priče o logorašima na Banjici u poslednjim danima okupacije Beograda, gde će se drama baviti u svom dobrom delu i sudbinom sestara Bukumirović.

Tako će biti posle dugog vremena, barem delimično otplaćen dug tom našem velikom broju žena-heroja i boraca...


Pojelo me "Crno pile"



I tako, eto, radno proslavljaš svoj jubilej?

Zadovoljan sam što sam aktivan, što radim, što u kući u kojoj sam 25 godina imam i to najviše priznanje, tu godišnju nagradu. Imam osećaj zadovoljstva, i ne smatram da sam na kraju karijere. Još imam 11 aktivnih godina do formalne penzije, ukoliko, naravno, izdržim, prema tome taj odnos kuće prema meni i moj prema njoj uskladio se u jednom zaista međusobnom poštovanju.

Nas nekoliko reditelja više ne radimo mnogo, ali se očekuje da radimo dobro!

Ta takozvana "nagrada za životno delo" je ipak nagrada tvoje kuće. A nagrade grada, Republike, što je s njima?

To je velika nepravda. I to treba reći. Ne verujem u festivalske nagrade, kažem opet, ali verujem u društvena priznanja. Ima i tu jedna anegdota - pre nekoliko godina sam kandidovan za Oktobarsku nagradu za seriju "Vreme zločina". Ali je na kraju nagradu dobio autor kratkometražnog filma "Crno pile".

Tih dana su se šalili moji poznanici na moj račun. Rekli su: Pojelo te "Crno pile!"

Dakle, u konkurenciji između četiri drame istorijskog ciklusa pojelo me "Crno pile", film od 15 minuta.

Koliko je to bilo pravo, ne znam. Eh, da, tada su mi rekli "da na žalost, nisam mogao da uđem čak ni u izbor zbog toga što su mi emisije snimljene na elektronskoj traci! Da su snimljene na filmskoj traci, bio bih kandidat!"

Prema tome, oni nagrađuju materijal. Isto kao kad bi pesnika tretirali po vrsti hartije na kojoj je pisao pesmu.

Ili da je Tuluz Lotrek i dalje crtao po kafanskim čaršavima nikada ne bi ušao u Luvr.

A pre dve godine sam bio kandidat za Sedmojulsku nagradu, dakle za nagradu koju zaista cenim. To je visoko društveno priznanje. Nisam je dobio. Kasnije sam čuo komentar da sam još isuviše mlad! 

Zabeležio: Ivan Hetrich, obrada: Yugopapir (Intervju, maj 1983.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate