Milka Grgurova, heroina jugoslovenskog pozorišta: Čuvajte se da igrate kad vam srce ne igra (1975)



Uspeh je nije promenio. Sačuvala je svoju skromnost, i pristupačnost. Njen svet sačinjavaju uloge, knjige, i kći kojoj često piše i šalje joj poklone i novac za izdržavanje. Milka ne obraća nikakvu pažnju na laskave komplimente i ljupka pisma nametljivih kavaljera. "Kad bih, kao oni vitezovi iz legendi, imala bezbroj života, sve bih ih posvetila radu i pozorištu"

Čuvena tragetkinja Milka Grgurova jedna je iz generacije velikana Narodnog pozorišta u Beogradu, iz vremena njegovog osnivanja 1868. godine: Bilo je to zlatno doba beogradskog teatra, doba velikih kreacija Alekse Bačvanskog, Miloša Cvetića, Toše Jovanovića, Grgurove, koja je, nadživevši gotovo sve, ostala živi spomenik nepovratnog vremena turske kaldrme, fenjera, konjskih tramvaja i - zanosa igre.


*****



Rođena je 14. februara 1840, iste godine kada je u njenom rodnom Somboru osnovano prvo diletantsko društvo. Bila je najstarije dete Save Grgurova, zemljoposednika iz Lalića. Od najranijih dana učila je klavir, francuski i nemački jezik, i pokazivala živo interesovanje za knjigu i pozorište.

"Još u detinjstvu slutila sam da ću biti glumica - pisala je kasnije. - Skupljala sam svoje drugarice, pa sam ih učila deklamovati razne pesme. A najvolela sam pesme doktora Jovana Subotića".

U 12. godini dali su je u ženski zavod za "vospitavanje", gde su devojke učile da igraju, da se lepo ponašaju i "vode konverzaciju". Ali, pri kraju treće godine boravka u zavodu, njen otac je naglo osiromašio, i tek što je Milka zakoračila u šesnaestu godinu života, otac je udao za bogatog trgovca Matića iz Sremskih Karlovaca.

Grgurova je uskoro shvatila da je nemoguć brak s čovekom bez duhovnog života, koji ženu ceni kao robu. Zato se s ćerkom Evicom vratila roditeljima, koji su živeli na salašu u Laliću.

Svet joj je prebacivao što je napustila muža. Međutim, roditelji su joj posvećivali veću pažnju. Otac je pozivao Milkine drugarice, pretplatio se na novine, nabavljao igračke za malu Evicu i knjige za Milku. Ona je često kod strica i tetke u Somboru. Raskošne lepote, vitka, s gustom plavom kosom, nadasve skromna, Milka je prvlačila pažnju mnogih prosilaca, ali je sve ponude odbijala.

Prilikom jednog boravka u Somboru, tetka ju je odvela u nemačko pozorište. Milka je ponovo počela da sanjari. 

Mesni trgovac Vasilije Kolarović zamolio je da učestvuje u predstavi novoosnovanog diletantskog društva. Kad je odbila, on se obratio njenim roditeljima, i oni su pristali. Milka je na predstavi zapažena. I ogovaranja su ponovo uzela maha. Ponosna i inteligentna, ona se trudi da bude iznad sveg vulgarnog i prozaičnog.

Krajem 1863. u Sombor prvi put dolazi trupa Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada "i ja se ponovo oduševim" zapisala je u svojim sećanjima. Gotovo svako veće Milka je provodila u pozorištu.

"I kad dođe pozorišna družina 1863. u Sombor okupiše me sa svih strana da se angažujem. Ali to ne beše lako. Moji roditelji nisu imali volju da budem glumica."

To je trajalo danima. Milka je iz dana u dan očekivala obećani poziv iz Novog Sada. Uprava pozorišta je zaboravila obećanje dato mladoj početnici. Milka je počela da piše i prve pripovetke. Ali iznenada, krajem februara 1864. godine mlada glumica Marija Cvetković saopštila je upravniku Jovanu Đorđeviću da napušta pozortšte.

On se setio Sombra i obratio se Dimitriju Kolaroviću. Oduševljeni trgovac piše mu o Grgurovoj, ali odgovora nije bilo ni posle mesec dana, Nestrpljiva, Milka ga je posećivala svaki dan. Strahujući od novog susreta s pozorištem, roditelji su nerado dopustili Milki da provede Uskrs u Novom Sadu kod tetke i teče, Stevana Branovačkog.

Vanredna pojava mlade plavuše, prijatan lik, zvonak glas, čudesno tople oči, izvanredna inteligencija i retka načitanost, senzibilnost i duhovitost, neposrednost i ljupkost mlade žene ostavili su dubok utisak na Jovana Đorđevića.

Grgurova je pred upravnikom recitovala omiljene Subotićeve stihove.

Krajem maja, pisala je Đorđeviću da ga podseti na obećanje: angažman i uloge. A dan ranije, 30. maja, on joj je pisao, potvrđujući joj angažman. U junu joj je upravnik poslao dve uloge: Vidosavu iz "Herceg Vladislava" i Anu iz "Nemanje", obe od Jovana Subotića. Predlaže joj da održi probe s njom, brine o njenom debiju, i piše svom zameniku Paji Marinkoviću da joj pošalje nove uloge.


Zlobna ogovaranja izazvala su kod mlade glumice želju da uspe



Četvrtog jula uveče stigao je dugo očekivani poziv, da što pre dođe u Novi Sad, odakle će, posle proba, otići u trupu, koja je bila na gostovanju u Vinkovcima. Nekoliko dana kasnije krenula je na put. 

Debitovala je u Vinkovcima, 19. jula 1864. godine ulogom Ljubice u komadu "Mejrema" od Matije Bana, koji je tada smatran srpskim Šekspirom. Svoja početnička strahovanja i prve korake na sceni opisala je Grgurova u članku "Moj prvi debi".

Milka Grgurova

Ona je inteligentno shvatila lik Ljubice, pa je i pored treme reagovala vrlo prirodno. Predstava je potpuno uspela, pa je Paja Marinković sutradan obavestio upravnika Đorđevića da je "G-ca Grgurova predstavljala Ljubicu na zadovoljstvo publike, samo što je malo promukla bila, pa ko malo kroz nos govorila".

Marinković je 21. jula ponovo pisao Đordeviću:

"Gospođica Grgurova je s nama zadovoljna i već se sasvim pripitomila. Ona je dobra duša i mi je svi rado imamo. Predstavljaće u nedelju Nemanjinu Anu. Telečki joj češće pokazuje deklamaciju i ona zdravo rado prima. Kaže mi Telečki da obećava dobra glumica biti".

Tri dana kasnije igrala je Anu u Subotićevoi tragediji "Nemanja". Kasnije Čučuk Stanu u Dragašićevom komadu "Hajduk Veljko". Ansambl je prešao u Slavonski Brod, gde ju je Đorđević prvi put video na sceni. Na trećoj predstavi bila je zbunjena, pa je Marinković, u pismu upravniku izrazio svoje strahovanje da od nje neće postati dobra glumica.

Osećaj promašenosti i zbunjenosti doživela je Grgurova još jedanput, sa ulogom jedne od tri nestašnih sobarica u komadu Aleksandra Fredra "Gospođe i husari".

Zlobna ogovaranja izazvala su kod mlade glumice upornu želju da uspe. I taj priželjkivani uspeh je brzo došao.

"Na moju sreću, posle te nesrećne predstave, dođe na repertoar "Prehvala", opet od Jovana Subotića. U tom komadu dobijem lepu i simpatičnu ulogu Milene, Prehvalinu suparnicu. I tom ulogom popravim ono što sam pokvarila sobaricom".

Ansambl Srpskog narodnog pozorišta nastavljao je svoju turneju po Vojvodini, a Grgurova je nizala uspeh za uspehom. Vremenom je njeno lice dobilo impozantnu ozbiljnost, i inteligentnu smirenost, a oči čudesan plemenit sjaj. 

"Tu odličnu, srpsku glumicu ... gledao sam još kao gimnazista drugoškolac u Novom Sadu u leto 1886. godine - pisao je književnik i teatrolog Jovan Grčić, gotovo punih šezdeset godina kasnije. - Igrala je sve same sentimentalne ljubavnice, a te su uloge bile za njenu pitomu, nežnu narav kao naručene - upravo je ona za njih bila kao stvorena".

Uspeh je nije promenio. Sačuvala je svoju skromnost, i pristupačnost. Njen svet sačinjavaju uloge, knjige, i kći kojoj često piše i šalje joj poklone i novac za izdržavanje. Milka ne obraća nikakvu pažnju na laskave komplimente i ljupka pisma nametljivih kavaljera.

"Kad bih, kao oni vitezovi iz legendi, imala bezbroj života, sve bih ih posvetila radu i pozorištu" - govorila je. Posle predstave, ona bi u svom stanu dugo čitala, pripremala novu ulogu, pisala pripovetke ili nežna pisma ćerki i roditeljima. Kafana je nikad nije privlačila.

Godine 1867. SNP dobija poziv da gostuje u Beograd. Ona nije mogla da deli radost ostalih:

"Sećam se kad je bio govor da dođemo u Beograd kao gosti - zapisala je 1901. u "Crticama iz glumačkog života". - Taman su se vodili razgovori kad stiže vest da mi je mati na umoru. Odmah dobijem odsustvo i odem kući, ali moju dobru mater ne zatekoh živu. Moje očajanje beše užasno. Ali kad posle mesec dana dobih pismo od upravnika, pohitah u Beograd, gde je družina već stigla. Ne imadoh kud, moradoh doći na dužnost i odmah sam igrala u nekom veselom komadu koji je želeo da vidi knjaz Mihailo. On se slatko smejao kao i sva ostala publika. A ja? Ja sam gutala gorke suze, a osmejak mi je lebdio na usnama".

Grgurova je i ovom ulogom osvojila publiku. Nekoliko dana kasnije bila je na repertoaru drama "Lucija Dunđerova" od Bastija i Fija.

"To nam izgleda neprirodno, izmajstorisano - pisao je jedan kritičar - pa stoga i u toliko više imamo da zahvalimo gospođi Grgurovoj (Luciji) što nam onako vešto izvede svoju tešku ulogu".


Završilo se njeno naporno putovanje po Vojvodini



Došla su i nova priznanja: "Tragičan lik Mare, kćeri nesrećnog Đurđa Brankovića iz istoimene tragedije Karla Obernjaka, Grgurova je tako tumačila da se bolje nije moglo poželeti."

Najlepšu pohvalu dobila je za ulogu Meri, devojke bujne mašte i ludo zaljubljene u slavnog glumca Gerika, u komediji ,"Doktor Roben" od Premajera, gde je igrala sa Lazom Telečkim. Ovu ulogu "gđa Grgurova odigrala je tako žarkim čuvstvima i fantastičnim poletom, kakvog još ne videsmo na našoj bini" - pisao je Matija Ban.

Ansambl SNP ostao je u Beogradu više od četiri meseca. I kad je u leto 1868, raspisan stečaj za glumce, Grgurova se među prvima javila, pa je iste godine, sa upravnikom na čelu, sa deset svojih kolega zauvek prešla u beogradsko pozorište.

U Muzeju pozorišne umetnosti Srbije sačuvano je pismo-molba Milke Grgurove od 21. jula 1868, u kome, između ostalog, navodi:

"Izigravala sam stručno role tragične i dramatske, premda se ne klonim ni komičkih; i držim, da role sentimentalno-naivne najviše zasezaju u moju struku."

Prelaskom u Beograd završilo se njeno naporno putovanje po Vojvodini, mukotrpno čergarenje dugo više od hiljadu dana.

Novoosnovani ansambl Narodnog pozorišta u Beogradu bio je skup najboljih glumačkih snaga: oni su uneli nemir u prestonicu i doneli boemstvo, koje će osamdesetih godina postati čuveno. Zvanične primadone bile su Ljubica Kolarović i Marija Jelenska.

U analima štampe zabeležana je žestoka prepirka između jednog dela publike i lista "Vidovdan", koji su veličali Grgurovu, i lista "Jedinstvo", koji su slavili Jelensku. Uprkos iskonstruisanom rivalstvu, njih dve su bile prijateljice. Zbog mnogobrojnih intriga 1871. Jelenska napušta Beograd.

Deset godina kasnije, na samrtnom odru u Barceloni, Jelenska pita: Šta li radi sada Grgurova?

Život Grgurovoj zagorčavale su i druge pakosti, kao aluzije na ljubav sa starim pesnikom Matijom Banom. Ponosna i inteligentna, Grgurova nije obraćala pažnju na zlobna ogovaranja, odbijala je pozive kavaljera, nije se družila ni s kim, niti se ulagivala kritičarima. Između proba i predstava postojale su samo knjige, uloge, rad na novoj priči.

Sa uspesima dolazi i prvo priznanje. Dok je sa ansamblom bila u Šapcu, uprava joj je dodelila novčanu pomoć da ode u Beč i dala joj preporuke da bi imala slobodan pristup u pozorište, gde bi gledala "veštakinje koje spadaju u njenu struku."

Ali nije sve išlo glatko. Godine 1871. kritičar Milan Jovanović oštro je napao njenu ulogu Jelene u Skribovoj drami "Vilinski prsti", kojom će kasnije Grgurova ući u istoriju pozorišta.

Mučili su je i drugi problemi. Trebalo je izdržavati kćer, pomoći brata na studijama, oca koji je još više osiromašio, sestru Maru koja je takođe postala glumica.

Ubrzo je kći došla da živi kod majke, a sestra se udala za trgovca Đorđevića i privremeno napustila pozorište.

Godine 1875. Evica se udala za glumca i sekretara pozorišta Tošu Anastasijevića. Opet je ostala sama. Uspesi nisu popravili njene materijalne prilike, niti su izmenili njen način života. Čita, piše, prevodi i sluša predavanja Alekse Bačvanskog u Glumačkoj školi.

Jedna od najlepših uspeha bila je uloga Adriane Lekuvrer, čija je premijera bila 17. maja 1872. godine. Na njenom licu smenjivao se širok raspon osećanja od lude ljubavi do nagle ljubomore, od uzdržahe radoznalosti do veličanstvenog bola.

U završnoj sceni publika je jecala i istovremeno joj klicala. Bio je to početak velike karijere Milke Grgurove.

Zatim su došli novi uspesi: nedavno napadana uloga Jelene u Skribovim "Vilinskim prstima" donela joj je mnogo radosti, jer je isti kritičar, posle reprize, izdašno hvalio. Zatim: ponosna, odana i zaljubljena Dobrila u Banovoj tragediji "Dobrila i Miljenko", Šilerova Marija Stjuart, gde je, po nekim mišljenjima, čak i prevazišia svoju veliku prethod nicu u toj ulozi, Mariju Jelensku.

Tip odane i skromne žene Grgurova je majstorski dala u šaljivoj igri Skriba i Leguvea "Pripovetke kraljice navarske".

Kao popularna glumica Olimpija, u drami "Život jedne glumice" Buržoa i Barbijea, ona je ostvarila lik velike i skromne umetnice koja žrtvuje umetnost zbog ljubavi. Uporedo s njima, Grgurova opet tumači, ali sada dublje i zrelije, svoje stare uloge: Anu iz "Nemanje", Prehvalu, Kosovku devojku u Subotićevoj drami "Miloš Obilić" i Ljubicu u Banovoj "Mejremi".


Početak tumačenja velikih Šekspirovih likova



Uporedo sa uspesima, rasla je i njena popularnost, ali ona je često bila nesrećna, nezadovoljna sobom i usamljena.

Njena kći Evica imala je osamnaest godina i bila već udata kad je Grgurova, 12. maja 1876, u svojoj trideset sedmoj godini, prvi put igrala kao Julija.

Bio je to veliki događaj za Beograd.

O njenom ostvarenju kritičar Hajim Davičo je napisao:

"... Grgurova je svu moć dara svoga napregla, da svojom veštačkom igrom u ulozi Julije popuni tu prazninu. Da je u tome uspela, svedoči ono burno odobravanje kojim je publika pratila njenu igru od početka pa do kraja. Osobito se odlikovala u pravilnoj deklamaciji, što je jedan od glavnih uslova za uspeh Šekspirovih komada. Stihovi najzamršeniji, najnejasniji, puni pesničkih obrtaja, čime se Šekspir često služio, a prevodnik još češće, izlažahu ih njenih usta s takvom lakoćom, sa takvom tačnošću, da ih je mogao razumeti i najprostiji gledalac. Na kraju četvrtog čina bila je izazvana, a to znači mnogo kod naše publike, koja nije tako izdašna sa izjavama odobravanja, a osobito sa izazivanjem između činova".

Uloga Julije bila je samo početak tumačenja velikih Šekspirovih likova. Pet godina kasnije došlo je njeno ostvarenje Dezdemone kao nežne, eterične i dirljivo odane, razborite, skromne i stidljive, ali i odvažne junakinje.

Krajem 1884. godine došla je Ofelija.

"Gđa Grgurova - nije vajde - ostaje alem dragi kamen među ono malo glumačkih umetnica koje imamo i mi i naša braća preko" - pisao je, povodom te uloge jedan kritičar.

U međuvremenu su se dugovi gomilali. Prvakinja nije imala najveću platu i bila je često zapostavljana. Mada sa skromnim primanjima, bila je uvek besprekorno odevena.

Svoj sledeći uspeh postigla je ulogom Jakvinte u istoimenoj drami Dragutina Ilića, pisana specijalno za nju. Mada joj uloga krvave i osvetoljubive kraljice nije odgovarala, Grgurova ju je neobično volela i isticala. Dok se zavesa dizala i spuštala, posle premijere "Jakvinte", autor je na sceni predao buket cveća glumici i iskreno joj zahvalio:

"Božanskog jednog dana, ko rajski cvet iz krila besnog Okeana Prometej stvori svet.

Ma dušu ko mu dadeko? Mudrost Atene?

Il’ milost sina Urana i Klimene? Ne... Zevs beše to!

O moćni!

I ovom stvoru Talije mlade Ti život dade".

U želji da joj zahvali za lepo ostvarenu ulogu, Dragutin Ilić je štampao ovu pesmu s posvetom "Milki Grgurovoj - Pisac" - zlatnim slovima na prvoj strani prvog izdanja "Jakvinte", 1883. godine. 

Iste, 1883. godine posle gotovo dvadeset godina glumačkog rada, Grgurova je debitovala u književnosti. 

Nemajući hrabrost da objavi neku od svojih priča, Grgurova je prevela dve duže pripovetke francuskog romansijera i političara Edmona Abua i objavila pod naslovom "Pariški brakovi"'.

To su bile zabavne, prilično duhovite pripovetke s blagom moralističkom tezom, a samim izborom Grgurova je pokazala svoj odmeren ukus.

Krajem 1883. godine, na zenitu slave, u svojoj četrdeset trećoj godini, pošto je već imala unuče u osnovnoj školi, Grgurova je našla svoju prvu ljubav. To je bio Konstantin Aleksić, oficir u ruskoj gardi. Uskoro se Grgurova udala za njega. 

Aleksić je bio vrlo obrazovan, a uz to skroman i ljubazan čovek i veliki ljubitelj knjiga i pozorišta.

Ostvarivši svoju intimnu sreću, na vrhuncu slave, Grgurova reda uspeh za uspehom. Ljubavnice, koje je oduvek uspešno igrala, dobile su sada u njenom tumačenju dublji smisao.


25 godina glumačkog rada Milke Grgurove na sceni



Jedno od njenih velikih ostvarenja iz tog doba je Fedora iz istoimene drame Viktorijena Sardua, izvedena 1886, u kojoj je odigrala tragični lik žene koja strasno želi osvetu, a u isto vreme voli.

Zanimljivo je da je Grgurova kao Fedora na sceni nosila haljinu kraljice Natalije. 

Ova tragedija imala je velikog uspeha na svim evropskim scenama. U Francuskoj ju je igrala Sara Bernar, u Nemačkoj Nina Vajse, u Italiji Eleonora Duze, kod nas Marija Stroci i Vela Nigrinova.

Sada je imala za čim je oduvek žudela: svoj dom i mir, ali je ostala skromna i povučena. Na insistiranje muža počela je da objavljuje svoje pripovetke, najpre u časopisu "Domaćica", i kalendaru "Srpkinja", a zatim u "Bosanskoj vili", "Brankovom kolu", "Zori" i drugim časopisima.


Njene pripovetke nemaju neku literarnu vrednost, ali su pisane sa toplinom i nežnošću, a publika ih je dočekala sa simpatijama.

Uspesi u pozorištu nisu promenili odnos uprave prema njoj. U jeku mnogobrojnih gostovanja, Grgurova je u toku cele karijere gostovala samo 1884. godine u Novom Sadu i 1903. u Mostaru.

Prilikom proslave 25-godišnjice Srpskog narodnog pozorišta, odbor je pozvao u Novi Sad mnoge svoje članove, kao Adama Mandrovića iz Zagreba i Tošu Jovanovića iz Beograda, ali nju su jednostavno zaboravili.

U Novi Sad je otišla sasvim slučajno i to punih šesnaest godina posle njenog odlaska iz matičnog pozorišta. Očarani njenom interpretacijom Adrijane Lekuvrer i Marije Stjuart, u kojima je igrala sa Milošem Cvetićem, publika i kritika poželeli su da što pre vidi drage goste. Ali uprava je to zaboravila i čitavih deset godina kasnije Grgurova je podsećala Jovana Grčića na to obećanje.

U pismu od 9. decembra 1893. ona je pisala Grčiću:

"Biće skoro deset godina kako sam poslednji put gostovala u Novom Sadu. Znate li, poštovani gospodine, šta ste mi pri polasku iz Novog Sada kazali? Rekli ste: "Gospođo, obećajte nam, da ćete nam opet skoro doći". I ja Vam odgovorih: "Vrlo rado, samo ako me uprava pozove."

Ali me za celih deset godina niko ne pozva. Ja bih vrlo rado zadatu reč htela održati, a tim više što bih želela još jedanput pred novosadsku publiku izaći, jer je Novi Sad kolevka moje umetnosti. Ove zime, čujem, dolazi pozorište u Novi Sad. To bi taman prilika bila, pa ako i Vama leži na srcu, da Vam održim zadatu reč."

Zauzet oko uređivanja "Stražilova", Grčić je zaboravio da joj odgovori.

Nije se ljutila na njega, jer ju je on, samo nekoliko godina ranije, tako reći zadužio jednim lepim gestom.

Setivši se da se 19. jula 1889. godine navršava punih 25 godina glumačkog rada Milke Grgurove na sceni, Grčić je podsetio javnost na taj jubilej, pa je u "Stražilovu" objavio njenu sliku i u lepom napisu poželeo glumici da srećno proslavi svoju 25-godišnjicu i da "još dugo zadivljava i ushićava srpski svet divnim tvorevinama svoga jedinstvenoga dara i još jedinstvenijeg žara koji joj u grudima bukti za idealom njenim, za obražavanom umetnošću." 

Kada je krajem sezone 1889. godine trebalo da proslavi svoju 25-godišnjicu, Grgurova se ozbiljno razbolela, pa nije mogla ni misliti na svoj jubilej.

Štaviše, zbog nepredviđenih izdataka bila je prinuđena da traži "korisnicu" - predstavu čiji bi prihod bio njoj namenjen. Međutim, njenu molbu, kao ni molbe Toše Jovanovića i Miloša Cvetića, uprava je odbila, pozivajući se na odluku bivšeg pozorišnog odbora, da se "korisnice ne mogu davati članovima koji su pod platom".

Zbog izdataka, Grgurova je bila prinuđena da zaboravi uvredu i da od pozorišta traži pomoć.

Uz molbu za korisnicu, Grgurova je podnela i molbu za penziju, mada je znala da ne može da živi bez pozorišta. Nepažnja i nerazumevanje pozorišne uprave silno su je uvredili. Ona donosi čudnu odluku, da svoju 25-godišnjicu ne proslavi u pozorištu već privatno, u svom stanu.

Želela je da obeleži taj datum najavljen tako skromno, pa je u pismu od 1. decembra 1889. podsetila upravu na svoje uzaludne molbe:

"Ta odluka me nije iznenadila - pisala je ogorčeno Grgurova. - Od Uprave se nisam ni mogla nadati potpori, pošto mi nikad nije bila prijateljski raspoložena. Dokaz je čin da i dosad nisam redovnom platom izravnjena sa prvim članovima muškog osoblja, a po stepenu umetnosti valjda se mogu njima ravnom smatrati. Zato ću 17. ovog meseca proslaviti svoju 25-godišnjicu, ne u pozorištu, no u svome stanu, gde ću primati posete svojih prijatelja, koji budu hteli da me udostoje te pažnje."

U podne 17. decembra 1889. godine bilo je vrlo živo u kući u Dobračinoj ulici u kojoj je stanovala Grgurova s mužem. Brzo se pročulo za neobičnu proslavu. Na njenoj proslavi nije bilo visokoparnih govora, ali na njoj je bilo dragocenih prijatelja i intimnosti koja se ne sreće na zvaničnim proslavama.


Oproštaj sa scenom i publikom



U šezdeset trećoj godini za oproštaj sa scenom i publikom ona je odabrala omiljenu ulogu svoje mladosti, oholu i slavoljubivu Markizu Pompadur iz tragedije "Narcis" od nemačkog pisca Brahfogla.

Na oproštajnoj predstavi 3. aprila 1902. godine sve je bilo u znaku rastanka, svečano, dirljivo i toplo.

Te večeri, u znak priznanja, staroj tragetkinji uručen je orden, ali najlepše priznanje bila je ljubav publike i njena želja da je još viđa na sceni.

Ali to se nije desilo.

Stara tragetkinja živela je još pune dve decenije i sve više tonula u zaborav, dok je u njoj čežnja za pozornicom rasla.

Poslednji put se pojavila na sceni 1912. godine u ulozi kraljice Jakvinte. A zatim je došao period mučne samoće. Živela je u maloj sobici u kući u kojoj je bilo pozorište "Manjež" i Glumačka škola u kojoj su se školovale mlade glumice i balerine.

Prilikom proslave 40-godišnjice rada triju velikana scene Save Todorovića, Čiča Ilije Stanojevića i Milorada Gavrilovića, 8. decembra 1922. godine, u govoru upućenom slavljenicima, Branislav Nušić se setio Grgurove, koja je tada bila u dubokoj starosti i o njoj rekao:

"Okićena belom kosom, pogrbljena, poštapajući se, slazi ona strmom zasutom stazom. Poznajete li tu staricu? Nekada ponos naše scene, pred čijom je pojavom svako mlado srce zatreperelo, čija je reč sa pozornice zvonila kao kristalno zvono, čija je igra izazivala duboko uzbuđenje i čiji je krik potresao dušine dubine. 

U njenoj sobi vise i sada suvi venci sa izbledelim trakama, zidove krase potamnele slike njenih velikih rola, a ona, okićena belom kosom, pogrbljena, poštapajući se, ide i traži nekadanju stazu koju su debeli smetovi zasuli. Prolaze kraj nje mlada i nova pokoljenja i ne pozdravljajući je..."

Usamljena i zaboravljena, provodila je svoje poslednje dane radujući se smehu malih učenika i retkim posetama jedine rođake Sofije Đorđević, koja bi joj donosila izmišljene pozdrave poznanika.

U svom poslednjem intervjuu, koji je dala novinaru "Vremena" Emilu Nadvorniku krajem 1922. godine, ona je govorila:

"Čovek može na dva načina ostariti: telesno i duševno. Ja sam stara, ali još imam potrebu da duhom živim. Telo me slabo služi, i mogu malo kuda da idem. Tim mi je teže što sam sama. Čitam sve, što se tiče pozorišta. Čula sam i o "Glumačkom domu" i obradovala sam se. Vele, da će tamo "starim" stanove dati. Tako će "zaboravljeni" bliže biti životu i više u dodiru među sobom i sa mlađim. Duh će im se razonoditi."

A sećajući se svojih uloga, pričala je sa setom:

"Volela sam svaku, svaku i najmanju kada mi se igralo. A igralo mi se skoro uvek. Ali je bilo i drugih dana. Onda sam bila rđava, jer sam morala igrati i uvek se sećam što mi jednom reče slavna Šarlota Valter u Beču: Čuvajte se da igrate, kad vam srce ne igra".

Početkom marta 1924. godine lakše je obolela od gripa.

I kad je izgledalo da će se oporaviti, iznenada je izdahnula 25. marta ujutru.

Sutradan je svečano sahranjena. Ispratio ju je gotovo ceo Beograd, odajući joj na taj način dirljivo poštovanje.

Smrt je oživela sećanje na njenu ličnost. Tragalo se za podacima, novinari su intervjuisali ljude koji su je poznavali, pisali su o njenim slavnim kreacijama.

To je bila još jedna potvrda tužne i svečane istine: da je smrt značila samo početak novog života, života sećanja i beskrajnog poštovanja.

Napisao: Risto Vitanov, obrada: Yugopapir (Praktična žena, decembar 1975.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate