Desanka Maksimović: Pesme koje govore o prolaznosti izraz su mojih najčešćih raspoloženja (1983)




Milo mi je da sam bliska svome narodu, pa i drugim narodima. I samo odobravanje čitalaca i kritike daje piscu volje, podržava ga u želji da nastavi rad, mada svaki umetnik strepi i nikada nije potpuno zadovoljan svojim delom


"Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim tvoja oka dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da."

Ko makar jednom nije izgovorio ili samo čuo ove lepe stihove Desanke Maksimović iz popularne pesme "Strepnja". Ko nije, makar jednu od pedesetak objavljenih knjiga ili zbirki poezije Desanke Maksimović, poklonio nekom dragom ili je imao u časovima kad duša želi da predahne, da se susretne sa nečim lepim, poetičnim.

Sada posle toliko napisanih pesama, pisanih slobodnim, muzikalnim stihom, ljubavnih, dečjih, refleksivnih i etičkih, rodoljubivih, socijalnih, pesama raspoloženja i o prirodi. Posle zbirki, prve "Pesme" (1924), "S novim pesmama" (1936), "Miris zemlje" (1955), "Govori tiho" (1962), "Tražim pomilovanje" (1964), "Nemam više vremena" (1973)... možemo slobodno reći da je Desanka Maksimović najveća srpska pesnikinja.

Živi u Beogradu. Voli ovaj grad, ali se često seti svog Valjeva, svoje rodne Brankovine. Radi puno, dosta i putuje. Ali, nerado daje intervjue, veli da se umorila. 

Brani se da nema više o čemu sa novinarima da razgovara, da se pitanja ponavljaju, njeni odgovori isto. 

Pravda se da je već sve rekla.

Međutim, nismo mogli da se složimo s tim da je umetnik, Desanka Maksimović rekla sve.


Nisam sva "od ovog sveta"



- Pesnik živi svoje detinjstvo čitavog života. Koliko Brankovina živi u vašoj poeziji i šta vam ona danas znači?

- Brankovina živi u mojoj poeziji i kada to čitalac ne primećuje. I kad je ne pominjem, moji stihovi crpe inspiraciju iz sećanja na njenu lepotu, na njenu starinu, na ljude koji žive u njoj. Riznica moga pesničkog jezika je u govoru ljudi moga rodnog kraja. Moj odnos prema otadžbini, moralu, životu i smrti, religiji i politici, sličan je odnosu brankovinskog kraja prema tome.

- Vi ste, pesnik "slutnji i strepnji" kaže se za Vas. Kako Vi to tumačite?

- Ne znam kako bih to tumačila. Nisam o tome mislila. Možda takva raspoloženja nailaze na mene zato što nisam sva "od ovog sveta".

- Od 1924. do danas objavili ste pedesetak knjiga; od prve knjige ste postali poznat pesnik. Vaša popularnost nesmanjeno traje do danas. Šta je to za vas značilo nekad, a šta danas?

- Milo mi je što sam bliska svome narodu, pa i drugim narodima, što svedoče prevodi mojih pesama u brojnim zemljama sveta. A to što moja popularnost traje, znači valjda da ono što pišem danas nije gore od onog što sam u mladosti pisala.

I samo odobravanje čitalaca i kritike daje piscu volje, podržava ga u želji da nastavi rad,  mada svaki umetnik strepi i nikad nije potpuno zadovoljan svojim delom.


Imam i polemičkih pesama



- Da li ste i koje ste pesme pisali iz takozvanog duga prema društvu, koliko su vam te pesme kasnije značile, i kakav odnos imate prema njima ?

- Pesnik je društveno biće, njega, kako reče Šantić, "sve rane svoga roda bole", pa sam se i ja rodoljubivim pesmama oduživala teškom i slavnom vremenu kad sam ih stvarala.

Samo i one su nastajale spontano, iz bola, iz nacionalnog ponosa, a ne voljno, ne zato što sam znala da pesnik mora podržati svoj narod u borbenom zanosu, mora zabeležiti njegove podvige. 

Imam i nekoliko polemičkih pesama, ali mi nije žao što sam ih napisala, kao što se i ne ponosim naročito njima. Svi pesnici mislim imaju pesama takve vrste, ali one jedino kod revolucionarnih dostižu umetničku visinu.

- Vi ste nam približili bugarsku poeziju, koju ste prevodili posle rata, takođe i rusku. Slovenački pejsaži su vas inspirisali da prevodite sa slovenačkog. Koliko su vam u životu značili pesnici i poezija koju ste prevodili. Prevodite li i danas i šta?

- Doista volim da prevodim. Prevodeći duboko zaranjam u dušu stranih pesnika, koji su mi ponekad prijatelji ili poznanici, a čija poezija mi je po nečemu bliska. Ta duhovna i osećajna bliskost je zaloga da će prevod uspeti. 

Niti se usuđujem, niti želim da prevodim pesnike koji su potpuno drukčiji od mene. 

Sloveni su mi najbliži, ali sam prevodila i Francuze. Nedavno sam prevela po dvadesetak pesama čuvenih sovjetskih pesnikinja neruskog porekla, ali, naravno s ruskog jezika koji svima nama malim narodima pomaže da iziđemo u svet. 

Nisam ih prevodila iz ženske solidarnosti, nego što su visoko obdarene. To su pesnikinje iz Gruzije, Jermenije, Letonije, Uzbekistana, Estonije - iz svake te zemlje po jedna.


Deca su najbolji kritičari



- Gotovo polovina vašeg stvaralaštva namenjena je deci. Kakva su deca kao kritičari i čitaoci?

- Deca su najbolji čitaoci i kritičari poezije koja se njima namenjuje. 

- Ni u jednom veku evropske istorije nije se toliko radilo i stradalo za izmenu životnih uslova koliko je to učinjeno u dvadesetom veku. Čitavi narodi su postali aktivni heroji istorije. Kako se u ovakvoj istoriji i sadašnjosti "snašla" književnost?

- Revolucionarniji deo književnih dela događaje je donekle usmeravao. Ali i na piscima posmatračima zbivanja, sklonim sećanju, vraćanju u prošlost dvadeseti vek je ostavio traga. Izmenjeni uslovi života menjaju i sadržaje i načine pisanja.

To uzajamno ide: pisci utiču pomalo na događaje, a i oni na pisce.

- Da li je istina da savremena književnost nije u ljubavi sa svojom društvenom svakidašnjicom, da ovoj civilizaciji ona najčešće odgovara - ne?

- Ne znam kako je sa proznim piscima, a mnogih pesnika se doista danas tiču najviše pitanja stila i jezika i zbivanja u sopstvenom biću, naročito u takozvanoj podsvesti.

- Ovim poricanjem savremena književnost afirmiše individualne slobode. Poezija se često sklanja u tamnije kutove intelekta i predaje uzbuđenjima i neizvesnostima svog jezika i stiha, kako ste napomenuli. Da li se pobuna pesnika protiv stvarnosti izvršava sa proglašenjem sebe za svemir, odricanjem svoje uloge u svetu?

- Ne bih mogla na ovo pitanje iscrpno odgovoriti. Reklo bi se na prvi pogled da ima pisaca koji se ne odriču svoje uloge u svetu i da zbog toga često dođu u sukob sa društvenom stvarnošću.


Izdvajam pesme, a ne pesnike



- Svakodnevno se u književnom životu javljaju nova imena mladih autora, izdvajate li iz toga mnoštva neka?

- U svakom pravom pesniku nađem pesama koje izdvojim, koje se same svojom lepotom izdvoje. Znači izdvajam pesme, a ne pesnike. A po sebi se razume da su mi najbliži oni koje boli ono što i mene, koji se zanose onim čime i ja, koji imaju isti pogled na književnost. 

Ali i kod pesnika nesličnih meni ima pesama koje izdvajam i koje volim, kojima se čak i divim.

- Pesnici i kritičari. Smisao kritike u tumačenju vanvremenskog i univerzalnog karaktera poezije. Kako je taj smisao kod nas ostvarivan i kakva su vaša iskustva?

- Imamo nekoliko kritičara tačnog suda, s težnjom da budu pravedni, da prodru u najdublje zakutke pesnikovih raspoloženja, tamo gde pesma nastaje, obaveštenih o književnosti celoga sveta; ali ih ima i pristrasnih koji kroz svoje kritike raspravljaju o nečem drugom, a ne o delu koje prikazuju.

- Svako ima "svoju knjigu" kojoj se uporno i uporno vraća, čita je, citira. Imate li vi takvu knjigu, i zašto baš nju?

- Ja nisam isključiva. Ne mogu na jednom mestu da nađem sve što očekujem od nekog dela. Čak kad bih imala neko delo koje izdvajam, to bi bila neka moja tajna. Čovek ne treba sve što misli i oseća da obelodani.


Postoji pesma koja se rađa u meni



- Da li ste posebno vezani za neki od svojih stihova ili za pesmu celu?

- Vezana sam za pesme i stihove koji govore o prolaznosti. Takvih pesama ima najviše zbirka "Nemam više vremena", a čini mi se svaka moja treća, četvrta pesma o tome govori, počev još od mladih stihova. To, razume se, ne znači da te pesme smatram za najbolje, ali su one izraz mojih najčešćih raspoloženja.

- Imate li misao o pesmi koju još niste napisali, a osećate potrebu za njom?

- Postoji jedna takva pesma koja se rađa u meni. Takve pesme su pesniku najdraže, veruju da će u njima izraziti, najzad bar ponešto od onoga što u ranijim nisu mogli.

- Mnogo su vas pitali. Verovatno vas je davanje odgovora već i zamorilo. Da li je postojalo pitanje koje ste želeli da vam postave, na koje biste rado odgovorili, a nije vam upućeno?

- Zbilja sam se mnogima mnogo naodgovarala. Ne bih želela ni jedno više pitanje. Ako još nešto želim da kažem, bez ičijeg pitanja ću valjda negde reći, ili napisati.

Razgovarala: Dušica Milanović, foto: Milan Đurica, obrada: Yugopapir (Intervju, maj 1983.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate