Vladimir Smolec i Tahir Durkalić, naši najzaposleniji majstori zvuka: Kako nastaje rock hit u studiju




U rok-muzici uglavnom se sve snima po sekcijama. Prvo se snima ritam-sekcija, znači bubnjevi, bas gitara. Oni snimaju zajedno, mada se sada i to promenilo jer se sve više snimaju ovi digitalni bubnjevi. Ako idemo normalno, onda idemo, kažem, bas, bubanj i gitara. Kad oni završe, dolazi nadsinhronizacija



Vladimir Smolec: Ja ne bih volio govorit na način reklame. Mislim da su rezultati najbolja reklama, kao i uverenja ljudi. Postoje dvojaki rezultati. Jedno je zadovoljstvo ljudi koji rade, a drugo je komercijalni efekat toga što se radi. Ako govorimo o zadovoljstvu muzičara, po meni je jedini pravi kompliment onaj, koji se odnosi na mišljenje ljudi koje oni šire, nakon što izađu iz studija. 

Što se tiče komercijalnog efekta, to se najbolje vidjelo po Mirodromu

Od grupa koje su nastupile, "Film", "Plavi orkestar", "Zabranjeno pušenje" i "Parni valjak" su ovde snimile svoje poslednje ploče. A njihov je nastup bio najznačajniji tamo.

50 tisuća posjetilaca na YU rock koncertu Omladinski mirodrom

Znači, jedan dosta značajan segment jugoslovenske produkcije u poslednjih deset meseci, rađen je ovde. Posebno mi je drago što su svi ti ljudi iz raznih delova zemlje.

Ovo su reči Vladimira Smoleca, vlasnika jednog od trenutno najaktuelnijih muzičkih studija kod nas. Posebno zanimljiva je Smolecova saradnja sa engleskim producentom Nik Van Edijem, koji je radio na poslednjem albumu grupe "Film". Zato, ovaj napis i počinjemo odatle.

- "Film" je jedno fenomenalno iskustvo, koje se nije uspjelo u tolikoj mjeri svidjeti publici, koliko smo mi očekivali. U svakom slučaju, to je jedna prekretnica nama lično u studiju ovdje, a i nešto šire, jer je jedan dio rezultata koji se čuje na snimkama, nastao upravo kao rezultat saradnje sa Nikom. 

To je bio jedan trenutak komparacije metoda rada u Engleskoj, Kanadi i Americi, gde je radio taj producent, i onoga što mi radimo i što su naše potrebe i naše mogućnosti.




- Da li bismo mogli da pojednostavimo sve to i na konkretnim primerima objasnimo te razlike?

- Dosta je teško da bi ja to mogao reći na način koji bi bio jasan čitaocu koji nije u struci. Jednostavno, radi se o pristupu, o tretiranju prve faze snimanja, o načinu na koji se rade aranžmani, o tome kako tonski nešto treba izgledati. 

Dalje, koliko se vremena potroši na sam ton, na obradu tona. On je radio nekim standardima koji su nama dosta daleki. Mnogi muzičari su u zabludi da se tamo radi tako da se troši dosta vremena na tehnički aspekt, da se traže zvukovi, da ovo, da ono, što je jako daleko od istine. 

Vrijeme koje oni "gube" po studijima se odnosi na traženje muzičkih elemenata. A sve što ima veze sa tehnikom Van Edi je riješio u roku od nekoliko sati, čak i najkompleksnije zahvate. Sve ostalo je muzika. To je ono što smo preko njega shvatili. A kada naši ljudi idu radit van možda je situacija drukčija. Jer, većini tih ljudi van je u interesu da je promet veći, da se nabijaju radni sati i tako dalje. 

Međutim, kad njihove grupe same za sebe rade, a to smo posle provjerili u nekim londonskim studijima, u principu na tehničko traženje zvuka ili zvuka bilo kog instrumenta potroše, kao što sam pomenuo - maksimum nekoliko sati. 

Sve ostalo što čini produkciju, u zvuku je muzika, aranžmani, producent, režiser.

- Očigledno da ste i sami krenuli u tom pravcu. Da li ste, međutim, došli i do njihovog nivoa?

- Pa, relativno smo blizu toga došli. U svakom slučaju, želimo tim pravcem ići maksimalno daleko, pa što uspjemo uspjemo. Po mom mišljenju, uspjeh će biti onda kada svaki naš sledeći snimak bude jednake kvalitete kao i prethodni. Onda, kada je svaki sledeći dosta bolji od prethodnog, onda je to dosta loš znak. 

Sad smo blizu negde te krivulje, kad će počete stvari, barem po nekakvom tehnološkom nivou biti podjednake.

- U cilju proširivanja sopstvenog znanja često ideš u inostranstvo. Gde putuješ najčešće?

- Najčešće to je Engleska, pošto tamo imam nekoliko prijatelja, koji su u tom fahu. Tamo sam video neke sjajne studije. Na primer jedan potpuno digitalni studio, sa jednim Solid stejt pultom, a to su stvari koje mi možemo sanjati samo, s obzirom da mnogo koštaju i da nemaju nikakvog opravdanja ekonomskog kod nas, niti ga mogu imati,

- Misliš li da se može nešto bitno izmeniti na tom planu, u doglednoj budućnosti?

- Ne. Jedino, ako se orijentiramo za snimanje za van. Ali to su onda tako veliki problemi financijski da to još nije riješeno na širem društvenom nivou. Tu, čak, ne bi bio problem uvesti njihovu opremu na neko vrijeme. Dakle, nije problem kupovina opreme, ona se može i iznajmit na jedan trogodišnji ugovor. To su oni čak i predlagali.


Dok se ne reše carinski problemi...



- U ovom studiju načinjen je jedan projekat sa stranom grupom. O čemu se radi?

- Mi smo napravili jedno pilot snimanje sa austrijsko-američkom dže-zrok grupom "Jivi Honk". Mi smo prošli kompletan put do dovoza instrumenata i njihovog dolaska ovamo, preko boravka u Interkontiju ovde do naplate i tako dalje. To je bilo samo pilot snimanje, koje je pokazalo da je, barem u manjem opsegu moguće tako nešto realizirat. 

Međutim, za ove maksimalno velike projekte još nismo stasali. To mogu reć vrlo precizno.

- Šta nedostaje?

- Nedostaje jedna fleksibilnost, koju mi nemamo, jedna brzina reakcije. Recimo, mi ne možemo u roku jednog dana promijeniti neki element ako vam to odluče, jer nam je najbliže mjesto gde to možemo obavit Beč ili, eventualno Minhen. 

E, dok se sve to podesi, dok se reše carinski problemi za najam takvog instrumenta, dok se to regulira na zakonskoj osnovi, moglo bi bit tek za nekoliko dana. A to je u Engleskoj rešeno za jedan sat maksimalno.

Sa druge strane, mi nemamo tako veliki kapacitet da možemo predvidjeti sve, da bismo onda reagirali prema onom što oni u taj čas zahtijevaju. Što će reć da jedan studio koji kod njih ima istu opremu i, otprilike, isti nivo znanja ljudi koji rade u njemu, ima mogućnost reakcije znatno bolju nego što je imaju naši najveći studiji. 

Recimo dođe stranac i kaže "neću to, nego me interesira jedan drugi model bubnjeva", koje vi nemate, što onda? 

To je najveći problem. Inače, ako nije zadovoljan snimateljem, uzme drugoga i to je riješeno. Osim toga, producenti koji rade van znaju precizno što žele i imaju unaprijed dogovoreno vrijeme u kome reagiraju na način gdje su oni sigurni da će doći do rezultata. 

Što se tiče same tehničke strane nivoa, boja, monitora, to je sve riješivo. To se pretpostavlja da to mora bit. To je elementarni nivo pismenosti.

- U čemu je onda, nedostatak nekih producenata kod nas obzirom da se neretko žale na njih?

- Žale se često na njih jer se od njih zahtijeva da riješavaju više nego što oni to objektivno mogu. Zato su velike žrtve svog poziva kod nas. Oni i snimatelji, iako su samo jedni od krivaca za rezultate, ako već spominjemo krivce. Jednostavno, riječ je o tome da vani snimanje rade fah profesionalci koji su totalno usmjereni. Znači, postoji jedan basista koji svira trzalicom, jedan koji čupa žice, treći koji svira bluzerski... 

Isto je i sa drugim instrumentima, dakle jedna stroga specijalizacija. 

Tako, pod firmom ostvarenja raznih sastava veoma često su normalni profesionalni studijski muzičari. Ne možemo reć da su oni bolji muzičari nego naši, jer rade samo jedan sektor. Nisu bolji, samo što su za ono što nekog časa treba u studiju uraditi efikasniji. 

To je razlog što je nekada jako teško dobiti isti zvuk kao oni, pošto zvuk proizilazi iz muzike, iz instrumenta. Ne proizilazi iz studija. On ga samo bolje ili lošije obradi. Prema tome, ako vi sa muzičarem ne možete postići ono što tom muzičaru treba tog časa, onda nema zvuka.

To je dosta čest slučaj, pogotovo što se mi stalno povodimo za stranim uzorima, a to su ljudi radili nešto duže od nas, za nešto veće novce, za nešto veći broj sati.

- Znači li to da neke mlade i neiskusne grupe teško mogu imati "pristup" u ovom studiju?

- Neke mlade i neafirmisane i neiskusne grupe su u jako teškom položaju. To je zato što bi morale radit dosta u uvjetima koji odgovaraju otprilike ovim. To znači da slušaju svoj rad kroz rezultat na traci, a ne kroz vježbanje u nekoj prostoriji, a to opet košta. 

A vrlo teško se može nać neko od velikih izdavača koji će bit u stanju investirat u mladu grupu mnogo, mnogo novaca i vremena, zato da bi ta grupa, eventualno, uspijela. Zato su mlade grupe u katastrofalnoj poziciji. To se vidi i po situaciji na tržištu.

Razgovarao: Miroslav Živanović, obrada: Yugopapir (Džuboks, 1985.)


*****



Verovatno da ne postoji ljubitelj muzike koji nije čuo za Studio V, Produkcije gramofonskih ploča Radio-televizije Beograd. Upravo ovaj napis posvećen je čuvenoj "Petici", u kojoj je nastao ogroman broj snimaka najrazličitijih grupa i solista. Ako bismo hteli da ih nabrojimo, bilo bi potrebno mnogo više prostora nego što nam ova rubrika dozvoljava. 

Pomenimo, zato, samo YU rok misiju, gde su na okupu bili gotovo svi koji trenutno nešto znače na našoj oskudnoj rok-sceni. 

Posao u studiju i oko njega obavlja ekipa vrsnih znalaca, majstora svog zanata. O nivou profesionalnosti tih ljudi govori i podatak da smo dva dana utrošili kako bismo našli čoveka voljnog da odvoji deo slobodnog vremena za ovaj razgovor. 

Redove koje čitate napisali smo zahvaljujući ton-majstoru Tahiru Durkaliću.

- Ima nas tri snimatelja ovde, šef smene i inženjer održavanja. Kod nas je posao malo drukčije organizovan, jer radimo svaki dan, pošto je ovo studio Produkcije ploča. Svakodnevno su snimanja u tri smene: od osam ujutro do jedan, od jedan od šest i od šest do jedanaest uveče. 

Po potrebi radi se i posle jedanaest, a ponekad i subotom i nedeljom. Termini su popunjeni do maksimuma, a sve je za potrebe PGP-a. Van toga ne radimo ništa. U poslednje vreme tu je radio Bajaga, YU rok misija, sada su "Laki pingvini"...




- Da li ste podeljeni po vrsti muzike koju snimate?

- Nemamo određeno šta snimamo, već nam šef određuje prema rasporedu snimanja koji priloži programski sektor.

- Za koju si muziku ti lično opredeljeniji?

- Nema tu ličnog opredeljenja. Moraš da radiš kako ti padne. Ne mora da znači da ćeš snimati sve od početka do kraja na jednom albumu. Na primer, počneš ti, a nastavi neko drugi. Zato se i razlikujemo od drugih studija, gde se radi po projektima. 

Šta ti padne, to radiš, bilo da je zabavna muzika, rok ili narodna.

- Opiši nam u kratkim crtama nastanak jedne rok-pesme...

- U rok-muzici uglavnom se sve snima po sekcijama. Prvo se snima ritam-sekcija, znači bubnjevi, bas gitara. Oni snimaju zajedno, mada se sada i to promenilo jer se sve više snimaju ovi digitalni bubnjevi. Zato je i vrlo teško reći nešto o tome, jer je sve različito. 

Ako idemo normalno, onda idemo, kažem, bas, bubanj i gitara. Kad oni završe, dolazi nadsinhronizacija. Svaka je pojedinačna, znači dolaze solo-gitare (jedna, dve, zavisi koliko ih ima), ritam-gitare, perkašn, klavijature i, na kraju, vokal. 

Mogu biti i duvači ili gudači, i oni se rade sekciju po sekciju. Usnimavanje se vrši da bude što separatnije.

Znači, bubanj se snima na sedam-osam kanala, ako je normalni. To znači jedan kanal za bas-bubanj, jedan za doboš, pa za prvi, drugi timpan, pa, recimo, idu dva mikrofona za činele. 

Onda, na kraju, može da se stave dva mikrofona za ambijent, ako hoćeš da hvataš prostor. Sada je to novi trend za snimanje. 

To bi bilo to, onda opet bas ide na svoj, gitara na svoj. Međutim, gitara, recimo, može da bude i direktno snimljena, ili sa tri-četiri mikrofona. Jedan je jako blizu pojačala, jedan je malo dalje, a jedan je skroz u daljini, da bi hvatao prostor u kome se nalazi pojačalo i da bi se dobio što kompaktniji zvuk. 

Kad ste sve to snimili, onda ide miks.

- Opišimo i taj proces ...

- Sad se sve ponovo namešta pojedinačno, kao da je početak snimanja, kada si nameštao boje, kakve misliš da bi trebalo da budu za dobre miks. Dakle, u samom startu snimanja doteruješ boje, a u miksu vršiš finalne korekcije. 

One sada treba da objedine ceo snimak, jer zna se kako treba da zvuči onaj osnovni zvuk da bi to bilo dobro za signal za traku, da tehnički zadovolji uslove. Sad se vrši korekcija boje i svega ostalog, reverb se daje i sve što treba da bi to bilo u funkciji snimka. 

To je sad stvar producenta, odnosno vođe snimanja na čemu će insistirati. 

Svaki taj signal tretira se kao da je početak snimanja i vrše se korekcije u smislu ispravljanja, a i u smislu objedinjavanja za celokupan snimak. 

Kad se sve to sredi i dotera svaki signal pojedinačno, onda se on kompletno prebacuje na dvokanalnu traku i dvokanalna traka je ta koja ide u rezačnicu. 

Od nje se pravi i ploča i kaseta.


 Limiteri, gejtovi, harmonajzeri, flendžeri... 



- U ovoj rubrici često je bilo reći o efektima. Međutim, nismo govorili o redosledu njihovog korišćenja ...

- Efekti, svaki za sebe, su vrlo specifični i svaki za sebe ima neku osnovnu funkciju. Postoje sprave koje služe za proces usnimavanja i koriste se kao olakšice za snimanje. To su kompresori, limiteri, kipeksi, nojsgejtovi.... 

Njih koristiš da bi imao što korektniji signal na traci, jer je veoma važno kod usnimavanja na magnetofonu da dovedeš što korektnije signal na traku. Znači, osim toga što mora da zadovolji muzičke i producentske norme, on mora da zadovolji, pre svega, tehničke norme, da bude kvalitetan na traci, da bi moglo posle da se uradi sve što treba. 

A postoje sad druge sprave koje vrše neke korekcije u boji i obliku. To su, recimo, flendžer, harmonajzer, digital dilej, koji sad taj signal oplemenjuje u muzičkom, ne znam kako bih rekao to ... u producentskom smislu. 

Oni mu menjaju i oblik i boju, ali kad imaš kvalitetan snimak, onda je sve to mnogo lakše. Po nahođenju producenta, snimatelja ili same grupe koja radi, koriste se sve te sprave za korekciju samog oblika zvuka. Njih ima jako puno različitih vrsta.

- Šta od svega toga poseduje ovaj studio?

- Tehnika je ista kao i u ostalim studijima koje je opremao Radio-Beograd. To su studiji Radio-Beograda, Produkcije gramofonskih ploča, TV Beograd, RTV Novi Sad, RTV Priština i RTV Skoplje. 

To je MCI-mikseta i MCI-magnetofoni. Monitori su JBL, a imamo i lokvud-kutije sa tanoi-zvučnicima. Imamo i dolbi 24-kanalni i ovu dodatnu opremu koju moderna shvatanja snimanja zahtevaju. 

Dakle, tu su i limiteri, gejtovi, harmonajzeri, flendžeri, digitalni reverb, normalni reverb ... (leksikon je digitalni, a imamo i AMT-ploču), znači praktično sve što postoji po ovim studijima u svetu.

- Rekao si da su digitalni reverbi najaktuelnija i najnovija roba na tržištu. Hajde da kažemo par reči o njima.

- U toj klasi ima ih nekoliko najboljih. Recimo, leksikon, kantek, AMS, jamaha i, svakako, soni, koga nema kod nas, osim jednog na Televiziji, kako sam čuo. Na primer kantek, koji zovu i "ran-simulator". 

On baš simulira prostor, a leksikon je nazvan digitalni reverb jer on simulira reverberaciju, znači ne samo prostor nego i dešavanje u njemu. Sad postoje parametri koji se na njemu menjaju i on ima nekoliko svojih osnovnih programa.

Ovaj model 224, koji mi imamo, sadrži šest fiksnih programa, koje je fabrika dala. To su, recimo, mala soba, velika soba, eho-ploča, perkašn-ploča, izrada kao ova AMT, onda još jedna velika soba, gde ti oni preporučuju to kao njihove boje. 

Sad, u okviru tih boja možeš da menjaš parametre, u stvari da menjaš vreme reverberacije u bas-opsegu i mid-opsegu. Njegova prednost u odnosu na ostale eho-mašine je u tome što one ne rade u kompletnom frekventnom opsegu do dvadeset hiljada herca, nego su ograničene svojim digitalnim mogućnostima. 

Sad određuješ prvo parametre za bas, pa za visoke. Onda postoji i kros-over, koji će da razdvoji gde će da bude prekid između basa i visokih. Zatim postoji trebl dikej, koji reguliše kakav će na visokima da bude odjek ...

- I sam studijski prostor daje izvesnu reverberaciju ...

- Naš studio je "ogluvljen", jer je izvršena akustička obrada, ali ne skroz, već je proračunato po potrebi. Ovi novi rok-studiji traže potpuno "ogluvljenje", s tim što sad ima novi trend, pa se, na primer, za bubnjeve traži prostor... 

Naš studio je širokonamenski, jer je predviđen za sve vrste snimanja praktično. Zato imamo i boksove i veliku salu, zatim dve "gluve" sobe, jedan boks sa staklom. Ima i ovih paravana, pa se tako sve separiše, odvaja sekcija od sekcije.

- Na kraju, reci nam o sebi. Kako si došao do toga da snimaš muziku?

- Ja sam prvo radio u Radio-Beogradu na emitovanju, pa sam posle toga prešao na snimanje. Najpre u govorna studija, pa sam tamo snimao u dramskim. Dakle, prošao sam sve što se moglo proći od govornih i konačno došao na muziku. Ovim se bavim već deset godina.

- Koja ti je ploča za to vreme bila najdraža?

- Sve su mi drage. Ipak, možda mi je najdraži rad sa grupom "Leb i sol". Njima sam sve radio dok su bili u PGP-u. To su jako simpatični i dragi ljudi. Sem toga, odlično sviraju i snimaju.

Razgovarao: Miroslav Živanović, obrada: Yugopapir (Džuboks, 1985.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate