Ljubiša Milačić, životna priča (1/2): Od četnika koji mi ubiše braću, nijednoga nijesam ostavio živoga

Kad sam uljega, viknem: "Smrt fašizmu!" Svi su skočili na noge. Pitam: "Što se tu čini!" "Mi smo došli da sjedimo, da se razgovaramo... " Htio sam da sve njih pozatvaram u jednu izbu đe leže prasad, no mi neki ne dadoše. Jer, po mojem mišljenju, morali smo odma da tražimo rješenje za okupatore, a ne da se sjedi i raspravlja po cio dan 

April 1984: Junak ove priče je Ljubiša Milačić - Tadija Čemerkić iz proslavljenog romana "Svadba" Mihaila Lalića. Za njega je rat bio jedino normalno stanje, a mir nešto nepoznato i neprihvatljivo. U miru se ničim osobitim nije proslavio i zato živi samo legenda o njemu od pre rata i iz rata. Neki kažu da je okupaciju shvatio kao prevashodno lični problem...

*****

Cela Bačka vonja na utovljene, debele svinje. 

A Ravno selo, u srcu Vojvodine, tek!

Muzika koja se ovde čuje je groktanje tih svinja, kukurikanje pevaca, gakanje gusana, a predveče, iz krčmi i gostionica, zabrunda rastegnuti paorski glas, kao zejtinom podmazan žutom kajsijovačom i mutnom dudovačom, od kojih oteža jezik, muti se pamet i šire noge.

Seljaci voze bicikle popločanim stazama, muču velike, debele krave koje idu na pašnjake, iz kapija vire zrele Bačvanke, koje čekaju da ih neko ubere, u nozdrve se uvlači prašina iz šorova i gricka plućnu maramicu.

Krakati gorštaci-kolonisti još nisu naučili da hodaju ravnicom. Predeo i ljudi kao na slikama primitivnih slikara.

U to i takvo Ravno selo došao sam da razgovaram sa najvećim crnogorskim i, verovatno, najvećim jugoslovenskim junakom iz II svetskog rata, s Ljubišom Milačićem, Tadijom Čemerkićem iz proslavljenog Lalićevog romana "Svadba".

Zar je moguće da je u tim šorovima, u toj beskonačnoj ravnici, međ debelim svinjama, guskama, patkama, znojavim Bačvankama i u mutnoj rakiji dudovači, završio Tadija Tađo Čemerkić, taj neviđeni junak, koji se oženio puškom, Brđanin od žila i kostiju? ...

Svi koji su mi govorili o Ljubiši-Tadiji, a zna ga cela Crna Gora i stari Generalštab, misle kako je to što je Mihailo Lalić napisao samo bleda senka velikog, ludog junaštva tog čoveka.

Ali, pisac ima pravo da piše kako misli: otimajući iz Ljubiše Milačića svog Tadiju Čemerkića, pisac je štošta dodavao i štošta oduzimao.

Možda život i piše romane, ali je "Svadbu" napisao Mihailo Lalić.

Junak ove priče je, dakle, veći i bolji junak od junaka iz romana!

Neki kažu da je Ljubiša-Tadija nanizao u ratu preko hiljadu ljudi. Ubiti neprijatelja, bilo mu je isto što i zaklat’ pile!

Za njega je rat bio jedino normalno stanje, a mir nešto nepoznato i neprihvatljivo. Zato se u miru ničim osobitim nije proslavio i zato živi samo legenda o njemu od pre rata i iz rata.

Pošto je danas mir, povukao se iz Crne Gore, jer u Crnoj Gori bi on ratovao i u miru.

Neki kažu da su to ratni rukovodioci i komandanti na vreme uočili i da su ga zato neposredno posle rata, 1951. godine, penzionisali, uručivši mu gomilu medalja za hrabrost i visoku penziju.

Sećam se jedne kratke rečenice pokojnog Blaže Jovanovića o Ljubiši-Tadiji.

"To majka više ne rađa!" 

I ništa više, tačka.

Razne priče kolaju o Ljubiši-Tadiji.

Po jednima, on bi bio najveći gangster Amerike da je živeo tamo. 

Kako to? Pa lepo, bio je čovek neviđene snage, nemilosradan, nepokoran, hrabar, a i nije voleo kapitalizam. 

Kažu da bi, sto posto, vodio neki svoj rat, jer taj nije umeo drukčije, osim da popu kaže, pop, a bobu bob. 

Razume se da je ova priča preterivanje: Ljubiša-Tadija jeste bio nepokoran, nemilosrdan i hrabar, ali je njegova energija bila usmerena prema neprijatelju, a ne prema ljudima.

Želeo sam da vidim tog čoveka koji je poznatom piscu poslužio kao glavna inspiracija za stvaranje jednog od najlepših likova naše ratne književnosti.

Kao dečak sam, poput ostale dece u Jugoslaviji, pisao pismene zadatke o Čemerkiću, zamišljao ga, čudio mu se, divio, i kako to već dalje sledi prema junacima školske lektire.

Onda sam gledao film "Svadba" i čitao kako je režiser konsultovao živog Čemerkića o literarnom Čemerkiću.

Mislio sam da je reč o novinskoj patki: zar je moguće da Čemerkić živi?!

Zatim je i Lalić o tome negde nešto rekao, ne sećam se tačno šta, ali je bilo lepo o Tadiji-Ljubiši.

Kad je dolazio u Crnu Goru, obično se to saznavalo kad bi on otišao.

"Bio je Čemerkić", govorili su. Uvek mi je bilo žao što nisam upoznao svog junaka iz lektire.

I sad, u Ravnom selu, međ mirisom debelih svinja, susrećem Čemerkića-Milačića. Starac pun puščanih rana. Ruke kao mengele. Hitar ko čigra. Bezobrazan na jeziku. Pravi Čemerkić! 

Pokazuje mi revolvere i puške kojima se oženio.

Nema "vi"!

Nisam ja, kaže mi, ni gospodin, ni kralj, no Crnogorac!

Nemir u krvi

- Čika-Ljubiša, koliko ti je godina?

- Ja mislim da imam osamdeset i osam, a ova moja baba tvrdi da imam osamdeset i pet!

- Dokle dopire tvoje pamćenje? Sećaš li se ranog detinjstva?

- Odma da rečem: kao dijete ja sam u pojedinim stvarima bio prilično nemirnog duha. Kao momčić od svojih petnaest godina, ja sam reagovao na pojedine momente, pa mi je to ostalo u krvi i kasnije.

I dandanji, kad neko govori nešto, a ja mislim da to nije tačno - u taj čas reagujem! Bez obzira koja osoba sa mnom govori i koji su ljudi tunak!

- Jesi li išao u školu?

- U mojem selu Brskutu završio sam četiri razreda osnovne škole. Ta škola i danas radi. Ne znam koliko đakova ima, ali radi. To je, mislim, treća ili četvrta škola u Crnoj Gori uopšte.

- Ti si učesnik prvog svetskog rata?

- Jeste. U ratu sam branio Crnu Goru od onija prvija Švaba. Svaki dan su se vodile borbe. Jedan priličan broj crnogorskih boraca bio je po šumama. To su tzv. komiti. Jedno vrijeme sam i ja bio komita.

- A posle rata?

- E, poslije rata stupio sam u vojsku stare Jugoslavije. Tu sam osta skoro pet godina. Onda sam, zbog više plate, preša u žandarmeriju. Početna plata bila mi je 1.495. dinara. U ono vrijeme moga si za te pare da kupiš 15 najboljih ovnova na pijaci nikšićkoj!

(...) Ja sam se stalno svađa sa svojim pretpostavljenijema u žandarmeriji. Oni su mahom bili oficiri i podoficiri bivše austrougarske vojske.

A moga su oca takvi ubili, pa mi je bilo krivo!

Još su me optuživali da držim vezu sa Špirom Milačićem, koji je bio komita i prkosio im. Zato sam bio otpušćen iz žandarmerije. Naravna stvar, ja sam se žalio. Ali, ništa od moje žalbe, đavo pozobao!

Tada su bila neka ubistva po Crnoj Gori, tako da su mene nabjeđivali ...

Đe se goj što trefilo, sve su me tužili da sam ja! Što će da bude? Ja sam morao da ostanem kući, da držim svoje imanje, da radim itd.

Neuspelo ubistvo Stojadinovića

- Da li je istina da si četrdeset prve hteo da ubiješ Milana Stojadinovića?

- Godine 1941. ja se uputim za Beograd da ubijem predsjednika vlade Milana Stojadinovića. To je trebalo da učinim po zadatku nekih crnogorskih poslanika, međ kojima je bio i Miloš Rašović. No, saradnici Stojadinovića našli su Rašovića, udarili ga i ošamutili, uzeli mu iz torbe neke dokumente.

Ja sam doša da bi raščistio tu stvar, ali pošto je bio kratak rok nijesam moga ništa učinjet. Već je skoro izbio rat.

Poslije su me neki tražili u Beogradu da me ubiju, pa sam se sklonio u kuću senatora Pavla Čubrovića.

- Gde si bio i kako si dočekao aprilski rat? Priča se da si već tad samoinicijativno likvidirao neke ljude?

- Ja sam 27. marta bio na demonstracije, a 6. aprila bila je objava rata i bombardovanje, tako da sam, taput, bio malo ranjen od bombe. Od jednoga Njemca oteo sam kola sa dva konja. Kad sam doša u Gornji Milanovac, to sam dao Srbijancima i uputio se u Sarajevo.

Kad sam tamo doša, uklonio sam nekoliko trgovaca muslimana, tako da je svako moga da uzima šta oće iz radnji ... Jer, svi su mislili da sam oficir, pošto je naređenje postojalo da se izvjesni oficiri ne obukuju u uniforme, nego da budu mješovito, da vide što se čini s narodom.

Prema tome, ja sam imao odijelo oficirsko, dva pištolja kod sebe, kapa crnogorska ... I tu sam ti... No, ova moja baba se ljuti kad to pričam ...

Ubio sam ti dva ustaša koji su tu ubili jednog žandarma. Ja sam ih odma strijelja!

Kasnije sam se uputio za Trebinje, ali nijesam naša svoju jedinicu, jer je ona otišla za Crnu Goru. Naša sam ih u Nikšiću.

Komandant osmog divizijskog puka, neki Lalić, poznava me, kaže:

"Milačiću, evo ti puk, idi pred njim i daji naređenja!"

To je opšte rasulo bilo! ...

17. aprila, sluša sam svojim ušima, kad je komandant divizije govorio sa komandantom Ljubom Novakovićem koji se nalazio kod Đakovice.

Lično sam čuo đe kaže:

"Naredi onome konju da prekine vatru, jer je primirje i kapitulacija!"

Tu sam vidio - nema posla! Vraćam se za Podgoricu.

Nađem jedna prazna kola sa dva konja. Upućujem se u vojne magacine i bačam u kola: 53 bojne puške, 3 puškomitraljeza i 18 sanduka metaka i bombi. Sve to poćeram.

Kasnije sam vidio da drugi ljudi tovare brašno, slaninu, mast, makarone, pasulj, pirinač i druge stvari.

Kad su, ti isti, došli u partizane, nijesu u džepu imali ni britvicu! Mene je to bilo krivo! Ja sam mojim oružjem naoruža preko 60 vojnika, svakome dao po pušku, a dvojici mojih rođaka po puškomitraljez, a jedan sam ostavio za sebe ...

"Borio sam se koliko sam moga"

- Ti si bio jedan od organizatora ustanka u svom kraju?

- To kupljenje i formiranje ustanka u Brskutu bilo je vrlo čudno. Ja sam bio najasno: pošto su mi Švabe ubile oca u provome ratu - ja moram da ga svećam! No, ta pregovaranja oko ustanka su se otezala. Jedan dan odlučimo da se bijemo, drugi dan neki vele: mi njima ništa ne možemo!

U naše mjesto bilo je jedno 30-40 oficira i podoficira.

Jednoga dana dogovore se oficiri da se sastanu u kuću Milorada Dedića, u selo Grudica.

Izvjesni oficir mi je saopštio, pošto sam u to vrijeme bio komandir čete, da se kupe u toj i toj kući. Ja sam otiša tamo. Pred kućom sam naša jednu đevojku. Ona mi kaže:

"Milačiću, ti ne možeš tamo, reka mi je ujak da ne ulazi niko!" 

Ja sam na nju nešto viknuo, ona se sklonila, i ja sam uljega.

Nijesam čak ni kucnuo.

Kad sam uljega, viknem:

"Smrt fašizmu!" 

Svi su skočili na noge. Pitam:

"Što se tu čini!"

"Mi smo došli da sjedimo, da se razgovaramo... "

Htio sam da sve njih pozatvaram u jednu izbu đe leže prasad, no mi neki ne dadoše.

Jer, po mojem mišljenju, morali smo odma da tražimo rješenje za okupatore, a ne da se sjedi i raspravlja po cio dan! ... 

Od tija oficira neki su se predomišljali, odlagali akcije itd, tako da smo jednu trećinu morali kasnije da likvidiramo itd.

(...) Poslije su četnici uzeli vlast.

Ja sam se borio š njima koliko sam moga, ubijao neke itd. Jednom prilikom sam, zajedno s jednim drugom, Rajkom Sekulovićem, razoružao 29 četnika.

Ja sam predlaga da ih napanemo, a on kaže:

"Jesi se pomamio, vidiš da ih ima 29!" 

Prebrojim - tačno 29.

Ja njemu naredim da izađe na jedan brijeg, tu je prilično šumovito i kršovito, pa sam izaša pred četnike i zaustavio ih.

Viknuo sam "stoj", a komandir koji je bio pred njima, sad neću da ga imentujem, mogli bi ovo Brskućani da čitaju, on se bio prepa.

Ja viknem onome mome Sekuloviću:

"Naredi drugovima da niko ne opali metak ili da ne bači bombu!" 

Tobože, ka da smo ih opkolili.

I naredim četnicima da pobačaju oružje. Pošto su odložili oružje, viknem:

"Bjež'te!" 

Svi su pobjegli, kud koji!

No, kad su čuli da sam ih tako prevario, oni su mi ubili - a to je bilo dugoga dana poslije Trojičina dne - ubili su mi brata rođenoga i brata od strica.

Ja sam uspio, zajedno sa mojim Milačićima, da ufatim vođu tija četnika.

Ufatim ga istoga dana, živoga. Kako mu ga bilo, to je druga stvar. Ja sam ga živoga odra i ispeka! Mora je da mi prizna sve kako je bilo.

Tako da od svih četnika koji su u tome učestvovali nijednoga nijesam ostavio živoga. Čak sam neke pofatao i na Zidani Most!

"Ime Tadije Čemerkića podsjeti zatvorenike u sedmici na sve to odjedanput. Gledali su ga s malo zabune i mnogo više nevjerice. Ovakav, stvaran, s komadinom ječmenog hljeba u ruci, s punim i zaposlenim ustima - čini im se i mnogo manji i mnogo grublji nego što po njihovom treba da bude. Nedić, koji nije volio čvorove, sumnje i zagonetke, nije umio ni da zaobilazi nego ga odmah zapita buljeći mu u lice i ne čekajući da svrši s jelom:

- A dobro, Čemerkiću ... jesi l' ti onaj što osveti brata u Brdima?

- Ja! - Tadija klimnu glavom, proguta zalogaj i opet napuni usta.

- I još si živ - osmjehnu se Nedić.

- Kao što se vidi po ječmenici - dopuni onaj i očima pokaza ostatak hljeba u ruci, pa i to proguta. Ponudiše mu još, ali on odbi.

- Ima li sada malo vode da popinem - zapita.

Dadoše mu čuturicu i on "popinu" ne baš malo, a zatim, brišući rukom u jednom pokretu usta, brkove i bradu, dopuni dužni odgovor:

- Jeste, osvetio sam brata da bolje ni biti ne može. I znaš - obrati se Nediću - da ga nijesam živa u ruke uhvatio, onog podoficira, ne bi mi bilo dosta. Onako, kad sam ga stegnuo - i tu s ljubavlju i nekom vrstom zahvalnosti pogleda svoje tupaste, snažne i okretne ruke - kao u mengele, pa kad sam počeo da ga saslušavam i mečim, da mu izbijam kralja Petra i Engleze i svaki drugi bezobrazluk iz glave, pa kad je počeo da drhti i da moli - e, ja sam svoje srce nasladio... A ostavio sam, naći će se neko da mene osveti ako bude trebalo.

- A bogami, trebaće - zaletje se Dragušić.

- A bogami, možda i neće trebati - zajedljivo odbi Tadija ovu mladićku sklonost prema zlosutnim zaključcima. - Još se ja ne dam, iako sam dovde stigao - nastavi i zveknu okovima da pokaže dokle. - Gvoždarija, sindžiri, voltovi - sve to ljudska ruka napravila, sve to znači, moja ruka može da razvali." 

(M. Lalić, "Svadba")

Pregovori s četnicima

- Nije te bio strah od četničke osvete?

- Inače, kad su ubijena ta moja braća, mnogi četnici su mi došli u kuću. To je, ja mislim, rijetki slučaj ne samo u Crnu Goru, no u Jugoslaviju ... Prema tome, ja se od četnika nijesam boja koliko od male đece. Jer je naše bratstvo jako, pa bogami, svako će da se zamisli prije no što digne ruku na Milačića. Bez obzira je li četnik ili partizan!

- Ti si bio strah i trepet za četnike?

- Ja sam od njih otima ljude koje su oni sprovodili i otima sam četničku poštu. Uzima sam pisma da vidim kakva su i što piše, pa sam na njima pisa:

"Kontrolu izvršio Ljubiša Milačić". 

Potpišem se i udarim svoj štambilj.

- Kakav štambilj?

- Štambilj, moj lično, koji sam ima! Pisalo je na njemu: "Smrt fašizmu - sloboda narodu" i moje ime i prezime.

Tako, kad vidim četničku patrolu, ja izađem na put, onaj seljački put u šumu, pa kažem onome što nosi torbu:

"Daj torbu ovamo!" 

On mi dadne torbu, ja otvorim, pročitam, i pošto obično nema ništa važno, ja se potpišem i udarim moj štambilj.

Tako da četnici znaju da sam ja to pregleda.

(...) No, sad da pređem na jednu drugu stvar.

Ja, Mirko Vešović, Šćepan Đukić, Blažo Jovanović, Đoko Mirašević i jedan Simović - došli na pregovore, da se pregovaramo s četnicima, da se više ne bijemo.

To je bilo tačno 18. decembra 41.

Otišli smo u kuću kapetana Mira Dujovića.

Okupilo se 10-15 oficira. Među njima, kao najstariji četnik, Đorđije Lašić. Govorio je Blažo s njim, pregovarali se o raznim slučajevima.

Đorđije veli da mi ne možemo da se bijemo s Talijanima, to je država jaka, vojska jaka, imaju naoružanje.

A Blažo njemu kaže: Mi imamo narod!

A Đorđije pita: okle nama hrana?

Hranu ima narod, veli Blažo.

Tako da su se oni tu pregovarali ... No, što će da se desi!

Ja sam Blažu predlaga - ža mi je što nije živ da ovo sluša - da se zovne Veljko Čobeljić, koji je bio komandant bataljona.

Da ojdemo neki da mu javimo, da i on dođe? Blažo mi veli:

"Neće nas četnici napadat".

Dobro, Blažo, u redu. A snijeg dubok, može bit, pola metra.

Četnici se prikupili iz desetak sela, tako da ih je bilo blizu 150. Malo se bješe razdanilo, toliko da bi čoek moga gađat zeca.

Ovi četnici pred kućom, sve viču:

"Napolje kopiladi!"

Čak je Đorđije reka neku vrlo gadnu riječ Blažu. Ja sam onda spodbio jedan puškomitraljez, Blažo je izaša, drža je pušku trometku, francusku, kratku ...

U jednu ruku je drža pušku, u drugu pištolj...

Aleksa Dujović spodbio Blaža ispod obije ruke, i kaže ovako:

"Slušajte Vasojevići, ko mi gađa Blaža preko mene živoga - jeba sam mu oca!" 

To su bili kuražni ljudi, ovi Dujovići.

Tako on progna Blaža između četnika na drugu stranu, za njim je otiša Đoko Mirašević, i Simović...

Ja sam osta.

Kad mi dadoše znak, ja sam odio nazadačke, držim onu obaraču na puškomitraljez.

Pa ga sve okrećem onamo đe ima najviše četnika.

Vala, mislim se, ako pukne, u padu ću opalit rafal!

Otišli smo.

Pred četničkim sudom

- Posle su te četnici zarobili i osudili?

- U decembru 42. sagnaju četnici sedamdeset ljudi i žena ka Podgorici. Neke pušte da se vrate kućama, a nas dvanaest poćeraju u zatvor.

Kad smo odili prema Lijevoj Rijeci, četnički major Boljević jaše nekakvu kobilu, a ja kažem:

"Vala, ovo je prvi put da vidim đe kobila jaše kobilu!"

Pa, kad smo došli u grad, nijesu nas proveli direktno, no oko aerodruma.

Tamo Talijani jašu one državne konje, a ja velim četnicima:

"E, vi ste sad taman ka oni konji!"

Kad smo stigli, bačiše me u neki podrum, nema ništa bez gola zemlja, zidovi od cementa, unutra mrak, pišaća ...

" - Ovako... - Čemerkić tužnim glasom cijedi riječ po riječ: - Ostaviše me partizani bez zbogom i do viđenja, odoše prekonoć nekud u neznan. Četnici, s druge strane, napravili se, bože moj, kavaljeri. "Ubio si nam čovjeka", vele, "nek ti je prosto, morao si. Upiši se u našu stranku, izabraćemo te za komandira čete". A znali su da meni nije stalo do njihovog komandirstva nego da zasijem i poorem one njivice kao svake godine. Volovi mi dobro izimljeni, orni, šteta da ih onako ostavim... 

I tako, završih ja ugar nekako na brzinu i na obećanja, e, ali sad treba zasijati, a makaronci ne daju. "Kad nećeš da budeš komandir", vele, "kad ti našu stranku prezireš, predaj pušku". Mislim ja ovako: "Tadija moj, sad ti je lako zametnuti boj, ali ti je teško ne bacit sjeme u zemlju". A imao sam tri puške ... Dvije belgijanke, moja i bratova, vitke i lijepe da od njih oka ne mož' odvojiti ...

Ah, iskopaću ih ako se ikad dočepam slobode!

I treću, prekraćenu manliherku sam imao: desila se u kući, dobra za plašenje vukova i za na blizinu.

E, kažem, bolje da im dam manliherku, ona i onako ne valja: dako ih zalažem da me puste još desetak dana, a poslije ćemo lakolakice: znam ja i drugi jezik kad gora ozeleni i noć otopli!

... I dadoh im: posiliše se oni, dobro, taman sam zasijao okućnicu, kad evol' ti ih opet. Ne vele da sam ih prevario za pušku, nego traže revolver, nagan moj...

E, ne dam - kažem ja kratko i jasno.

- Daš, čoče! - Ne dam! - Daš! - Ne dam, nako svakom metak u glavu!...

I tako ih otjeram otkud su došli.

Daklem, vide oni da sa mnom nasiljem ne mogu, ne isplati im se, nema ni među njima ludih ... Počeli na lukavsku, donijeli mi pismo komandanta bataljona, vještoga lažova (a prije nije bio baš takav).

Što se ne bih od njega nadao: laže me taj u bojama šarenim i svakojakim, besu daje i trista božjih vjera da mi se ništa zlo neće desiti, da samo dođem u štab i izjavim da nemam revolvera.

... Prevarih se: varali su oni i pametnije od mene. .. Siđoh, kako sam lud, bez oružja - tobože treba da im dokažem da ga nemam. Onaj me bajagi pita, onaj drugi zapisuje, okupili se opet neki kao da gledaju.

- Nemaš? - Nemam. - A da ti nije u džepu? - Ne! - I pipnuh se da im dokažem. Pipnuše i oni da se uvjere, pa, kad navališe: deset na jednoga!... Ovu su mi ruku bili u rvanju iščašili: ništa, prezdravila je. Vezaše budalu, pa onda: voz-zi Drino - pravo u ruke Talijanima". 

(M. Lalić, "Svadba")

Izvedoše me pred sud. Za desnu ruku bio mi je svezan Branko Milačić, za lijevu Blažo Milačić. Mene su bile okovane i noge i ruke.

Tužilac je tada reka:

"Gospodo sudije, pred vama se nalazi najveći zlikovac Crne Gore! Prije rata ubijao je oficire i žandarme, i dosta civila, a sad u ovome ratu ubio je nekoliko desetina naših najboljih četnika!" 

Ja sam skočio sa stolice i rekao:

- Ja nijesam ubijao četnike no samo izdajnike, i ti si izdajnik! 

A on je onda pročita:

"Ne treba toga zlikovca ubiti iz puške, no da se objesi nasred Podgorice, da ostane da visi osam dana i osam noći!"

Dok, jedan iz mase diže dva prsta, sad neću da ga imentujem, pa veli:

"Gospodo sudije, ovo nije ubica, ovo je Kasap - kolje sve što stigne!"

A predsjednik suda, neki iz Zete, zaboravio sam mu ime, kaže: 

"Što si dosad učinio - to na tvoju dušu; a posad što učiniš - to na našu dušu!" 

A ja reko: 

- Grdno se varate, poslije ovih vijesti sa fronta, što tako pričate! Ovo što sam vas ubijao, to je samo početak! Posad ću tek da vas ubijam! 

Premda sam mislio, u sebi: bogami neću, omastiću konopac, ali da im prkosim!

Kraj 1. dela intervjua - 2. deo je OVDE

Podržite Yugopapir: FB TW Donate