Ljubiša Milačić, životna priča (2/2): Ako ja ne smaknem njega, on će smaknit mene ili moje ljude...





Nije da se falim, ali nema rđave sitnice koju sam ja učinio četničkoj majci ili ženi ili đetetu. Čak, kad smo dolazili u kuće četničke, pa vidimo da đeca nemaju što da jedu, ja dadnem istu hranu - i onome đetetu i mojem vojniku. Kad se sjutra pojavi neka druga naša jedinica, ono dijete što sam mu da hranu - prosto trči k njoj i raduje se. Zato mi nije bilo krivo: makar i poginuo, ostaće da se priča da Ljubiša Milačić nikad nije udario ili opsovao neku ženu ili dijete, da ništa nije uzeo iz kuće itd

Nije prošlo dva dana, doša je vojvoda Pavle Đurišić i naredio da se smjesta sprovedem za Kolašin.

Stavili su me na kamion, zakovali me lancima za pod, vezali mi i ruke i noge. Nijesam moga da maknem!

- Kad su ga osudili u Podgorici - rasteže Ančić podmigujući lijevim okom i naduvavajući crvene obraze - kao zašto ga nijesu mogli i ubiti tamo? Gdje to piše, po kome paragrafu i propisu, molim ja vas, da moraju baš svi komunisti da se poubijaju u Kolašinu i nigdje drugo?...

Eto, dovode ih iz Foče, iz Pive, iz Polimlja i iz božje majke, doveli su jednog iz Španije i neke Jevreje, Čifute neke i neke Srbijance i svakoga đavola - sve to razumijem: naši ih zarobe, naši će ih i strijeljati gdje im bude volja i ćef!

Ali ovo - da ih i vi dovodite žive, da kod vas nema junaka koji može ispaliti pušku na vezana čovjeka, to apsolutno ne razumijem!

Dobro: vojska nijeste, to zna svako: od naoružanog komuniste se bojite i bježite kao od đavola - pa vas zato pocmeka toliko koliko ima metaka pri sebi, ali zašto se bar na vezanima ne osvetite? ... Da nijeste vi kao neke zadušne babe otkud?

Jok, nije to, znam da nije! Nego ste lisice, vičete "revolucija" i zavađate narod da vam se jeftinije prođe! Eto to je: neka četnici ubijaju komuniste, neka narod omrzne četnike, nek se kolju, a mi ćemo udešavati stvari! Je li ovako?

*****

Jedan od sprovodnika, riješen da se složi sa svim i svačim, odobri i ovo, dok se onaj drugi oprezno držao na rastojanju i objašnjavao cvileći "ne razumi". Ančić ih prezrivo pogleda, pope se na prste i doviknu čovjeku ispod cerade:

- Ajde silazi ti otud! Ne čekaš valjda kafu ili molbu s propisanom taksom ...

- Ne treba mi kafa, domaćine, nijesam je ni kod kuće pio - mirno odgovori snažan promukao glas nepoznatog čovjeka i nastavi bez žurbe, kao da je kod kuće i kao da ima vremena na pretek. - Znaš ti lijepo da bih ja izašao već odavno, još putem prije Kolašina - nego su me ova paščad prikatančila uz dasku pa ne mogu maći.

Sad nema druge no me odriješi da izađem ili me hapsi ovako zajedno sa kamionom.

Na te riječi Ančić se odjednom uspravi i zateže kao struna. Ima nečeg poznatog - ne u glasu, nego u tonu kojim je to izgovoreno... jedno naglašeno odsustvo poštovanja prema vlasti, jedan drski nehaj prema sili ispunjava svaku riječ i svaku prazninu među riječima tog nepoznatog i još neviđenog čovjeka.

Takvim tonom govorili su samo "okorjeli komunisti" s kojima je žandar "po zloj sudbini" morao da se sreta i bori i prije rata i u ratu, tako da mu je život već godinama neprestani rat s tom neshvatljivom opasnošću koja raste iz naroda kao iz zemlje i zimi i ljeti i s jeseni kad sve sem voda opada. 

(M. Lalić, "Svadba")


Ljubiša Milačić (foto: Zum reporter)


Susret sa Lalićem



- Kolašinski zatvor je zloglasni zatvor. Sigurno te nisu štedeli!

- Kad su mi stavili jedne okove, njima se učinjelo da nijesu dovoljno jaki za mene, pa su mi stavili druge, teže. Ja reko:

- Alal vi vjera, dobro me obukoste! 

A jedan veli:

"Vala, ti se neće razdirat, no su ih nekolicina nosili, pa su se sami razdrli!"

"Bacajući ljutit pogled prema gomili okova, Ančić grubo prekide ovaj poznanički razgovor:

- Da zovnem ja Džogaza kovača?

Pitanje je bilo upućeno šefu zatvora, ali umjesto njega odgovori Čemerkić, koji je brzo i tačno shvatio značenje i vezu tih pogleda i riječi.

- Zovni, kako da ne - potvrdi on sasvim ozbiljno. - Za čelična čovjeka treba tvrda obuća da bude, je l' ovako, Markoviću? Birajte za mene najteži okov, a ja ću ga rasprcati prije nego on mene svede dolje.

- Od te gajde nema vajde! - zajedljivo odvrati Ančić. - Što Džogaz zakuje, samo se pred smrt raskiva: u grob vodi!

*****

- Dupli! - kratko naredi Marković i razmetljivo se obrati Čermerkiću:

- Ada, ovaj, recimo ...

Ne daj bože da se ti dočepaš vlasti, Tadija ... I da tebi, sačuvaj bože, padnem šaka - pravo mi kaži: bi li i ti meni udario dupli okov?

- Ne - kratko odgovori Čemerkić i udarcem potpetice potvrdi riječ. - Ja bih tebi samo jednostruki, i to onaj od konoplje, znaš: onaj lijepi što se veže oko vrata". 

(M. Lalić, "Svadba")


(...) Kad su me doveli u zatvor, tu sam zateka prilično ljudi koji su me poznavali. Četnici su me vezali, jer sam ja jednome trga pušku i posjeka mu ruku.

Onda su mi vezali i ruke i noge. Bačili su me ka džak, nekoliko puta sam se prevrnuo. Vas sam bio iskrvavljen od batina.

No, u toj kauši niko se nije okrenuo na mene, jer su mislili da sam ubačen kao dektetiv itd. Kad je samnulo, pojedini ljudi su me poznali i onda je sasvim drukčije bilo.

- Tad si, u zatvoru, prvi put video i upoznao Mihaila Lalića?

- Jes, tunak. Četeres treće. Prvo veče sam bio u grupnoj sobi, a onda su me prebačili u ćeliju broj jedan. Tu sam naša Mihaila. Tu su bili sve sami komunistički prvaci - Obren Blagojević, Gojko Garčević, Gojko Durutović, Ljubo Vuksanović, Momo Lončarević i neki RakočevićTom čoeku ne znam ime. 

U toj kauši u mirnijem vremenima bilo je mjesta za jednog čoeka, a onda su stavljali deset i više ljudi.

Lalića su Vasojevići uapsili u Berane.

Bio je iznuren, nije ima ni 40 kila, bili su ubili boga u njemu. 

On je samo ćuta, ništa nije htio da zbori. Nešto je pisa na papiru od cimenta, neke tačkice, zapete, poteze. 

Kad bi kome da da to pročita - taj ne bi umio da reče šta je to on pisa. On je to poslije izvuka iz zatvora, ne znam kako, pa je to ubačiva u svoje romane, u "Svadbu". 

On je bio očigledac kad sam ja u onijem okovima od 18 kila uteka iz kamiona.

- Da li si ga sretao posle zatvora, posle rata?

- Kako da nijesam! Masu puta smo sjeđeli. Zašto je on napisa tako kako je napisa, ja sam š njim o tome razgovara kad se on vratio iz Grčke.

Velim, a što ne napisa moje pravo ime, moga si, vala? On kaže:

"To se većinom ne pominje dok je čoek živ, nego to mu se objavi kad umre".

Sve je on napisa.

Kad su mi ubili brata, on je to opisa na svoj način. Svi Crnogorci kažu:

"Pa i da niđe Lalić nije napisa e si to ti, mi znamo e si to ti".

- Dobro, čika Ljubiša, jesi li zadovoljan kako je sve to Lalić opisao?

- Pravo da ti rečem meni je ponekad ža što on nije kaza, bez obzira, moje pravo ime ... Jer, govorio je onaj Maunđić iz Pipera, još prije rata, da bi mene trebalo nazvat Tadija Sindžirlija, znaš zato što su me stavljali i otprije u lance.

Što je moga onog dželata iz Berana, onog Džogaza, da turi u roman pod pravim imenom?

Zato je moga i mene.

A taj Džogaz je više udara po mojim nogama onom macom, nego u one okove. Evo, viđi, i sad mi se poznaju rane od tija okova ...

- Zaista strašno... Četrdeset godina posle robije ...

- Eee... Ovo je sad bog bogova. Kako je to izgledalo u ranija vakta - kad se gođ mrdnem, šikne krv, otvore se vene.

- Preživeli kažnjenici iz Kolašina svedoče da si strašno prkosio zatvorskim vlastima?

- Šta sam moga drugo. Sve bi ih smaka dok si reko "op" da nijesam bio vezan i okovan. Zajebavo sam ih đe sam stiga, no mi nijesu ostajali dužni. I oni bi mene oklapili - đe toljagom, đe kundakom, đe šakom.

No su se fukare i prdilaže strašile da me smaknu, jer su znali kakva bi ih strašna kazna stigla od Milačića ...

- Priča se da su te jednog dana vodili na "audijenciju" kod komandanta mesta?

- Tako je bilo, zaista. Jednog dana pozva me komandant mjesta Bogić Milošević da me vidi. Pet žandara su me sprovodili na lanac, ruke svezane, noge okovane, 18 kila teški okovi.

Uveli su me u kuću Marića.

Tu je bilo oko 30-40 četnika. Viknuli su:

"Uaaa!"

Ja sam reka:

- Da vi jebem oca svijema! 

Komandant ih je oćera, i kaže onome vođi patrole:

"Privedi ga ovamo!"

Bio sam jedno 2-3 koraka od njega. Prema tome, ja sam zamišlja: kad mi skidaju okove, znači da će da me strijeljaju. A komandant kaže:

"Ja sam pozva ovoga čovjeka, ja sam š njim vodio borbu prsa u prsa!

Da je moga sve bi nas pobio jednijem metkom!

A ovđe - pa izvadi jednu rpu papira - ovđe stoji da naše porodice traže da ga ne ubijemo, jer nikome nije ništa pogano učinio. 

Vodite ga! Odvežite mu ruke, a dozvoljavam, ako mu ko donese postelju, da mu se da!"

- Neki fer protivnik! Zašto je to rekao?

- To je ovi komandant reka, evo zašto: preko trista molba od četničkija porodica bilo je da me ne ubiju! Naše porodice se ne smiju javit, a četničke mole da me ostave u životu! To je za mene bila jedna velika moralna snaga, kad njihove porodice mole.

To mi je davalo veliki podstrek. Ja sam u sebe bio kao pobjednik. Znači, priznaju me, poštuju ono što sam činio njihovijema porodicama. 

Jer, nije da se falim, ali nema rđave sitnice koju sam ja učinio četničkoj majci ili ženi ili đetetu. 

Čak, kad smo dolazili u kuće četničke, pa vidimo da đeca nemaju što da jedu, ja dadnem istu hranu - i onome đetetu i mojem vojniku.

Kad se sjutra pojavi neka druga naša jedinica, ono dijete što sam mu da hranu - prosto trči k njoj i raduje se. 

Zato mi nije bilo krivo: makar i poginuo, ostaće da se priča da Ljubiša Milačić nikad nije udario ili opsovao neku ženu ili dijete, da ništa nije uzeo iz kuće itd.

(...) U tome Kolašinu kad sam bio - dabogda sjutra zoru ne čekao! - ide jedno 15 četničkih oficira, svi naoružani, a ja u lancima. Oni prolaze pored nas, a ja:

- Pi, sram ve bilo! Pi, ništa-ljudi, apsite svoj narod i predajete ga neprijatelju! Stid ve bilo, ništa-rodo! 

Jeba svoga oca kosti ako ovo nije istina!

Ali sam mislio ovako: spasa nema, pa da im ne ostanem dužan!

Inače, poznava sam se sa upravnikom kolašinskog zatvora. Prije rata zajedno smo učili patrolnu školu u žandarmeriji.

Marković! 

On je bio krupan, a za vratom je ima ka neku kilu. Drža je stalno jedan štap sa urezanom pasjom glavom. Ja mu kažem: 

- Vala ti je ova glava fino nacrtana - pas si bio i pas si ostao! 

A on kaže: 

"Vala, pričaj što goj oćeš, ti si dolijao!'

A ja kažem: 

- Vala ću se ja i ovđe nekako spasit, a ti se nećeš spasavati! 

Taman tako je i bilo. 

Zarobili smo ga i strijeljali nasred Kolašina!


Bekstvo iz zatvora



- Da li si tada verovao da ćeš uspeti da pobegneš iz tako dobro čuvanog zatvora?

- Vjerova sam i zna ko što znam da su dva i dva četiri. Vjerova sam zato što sam mora uteć ili krepat a nije mi se dalo mrijet u toj četničkoj rupetini!

- Čuveno je to tvoje bekstvo iz kolašinskog zatvora, o kome je Lalić napisao knjigu, a Radomir Šaranović snimio film. Kako se to dogodilo?

- To je bilo kad su nas prebačivali za Trešnjevik. Bilo je oblačno, kiša, grad. Mi u otvorenom kamionu. Ja sam bio okovan, ali sam na jednoj zaokuci skočio i pobjega. Neko je viknuo:

"Pobježe komuno!" ...

- Ti to malo prebrzo pričaš ... Kao da preskačeš neke stvari!

- Pa, što mari neke stvari preskakati ... Evo o čemu se radi. Recimo, kad ovako govorim, ja se više puta dotičem romana "Svadba". E, onda, ako ja pričam jedno, a roman drugo - znači ne slažemo se.

Znaš šta to znači?

To znači: ili lažem ja, ili laže Lalić!

Književnicima i takvim ljudima, njima je dato da se mogu širiti i pričati i ono što je nemoguće! Ka oni film što laže, kad ide brzi voz, a on skoči iz aviona - posred voza!

- Koji film?

- Ne sjećam se više koji. Biće neki ratni.

- Lalić kaže da nisi pobegao iz kamiona, već da je kolona zarobljenika išla pešice?!

- To mu se zove umjetnička sloboda il' teko nekako. On je to napisa a ne ja! Ja ti velim kako je bilo. Uteka sam iz kamiona, to svako zna, a njemu je, biće, trebalo da uteknem pješice, iz kolone, valjda zbog romana.

- Ali svašta su o tome pisali neki ljudi iz novina.

- Ja sam čita jedan članak đe piše:

Tadija Čemerkić bježi uzbrdo! 

A ja kažem: nijedan čovjek koji zna što je borba ne bježi uzbrdo! Naprotiv! Jer je bježanje uzbrdo sporo i nišandžiji si na oko.

Mora se bježat nizbrdo, jer ga je teško potrefit!

Naposljetku, čovjek kad bježi, on je drukčiji no zvjerka.

Zvjerka uzme pravac, a ti mu mijenjaš pravac. Kad čuješ pucanj, ti paneš i praćakneš se. On misli da si gotov. A ti bjež! Je l' istina ovo? ... 

... Kad sam pobjega do blizu rijeke, do jednoga šibuta... Jer, Njemci se boje ako je šuma. Kad je otvoreno onda se manje boje! ... I potrefiše me, baš pred šibut!

Ja bježi, onako ranjen, kad iza druge zaokuke - ono drugi Njemci! 

Onda sam mora da se curiknem, pa niz jedan potok. Pada kiša, glibavo, noge svezane, vas u glib ka prase ... 

Kad sam doša do jednoga mosta, tu ti uzmem neku cepanicu i ubijem njemačkog stražara. Zviz!

I onda nađem jednu kolibu, a na drvljanik sjekira. Izbijem klin iz okova i oslobodim se. 

Evo i danas imam modrice na nogama od tih okova. 

A neka baba viče iz kolibe:

"Aaa, nemo mi tu sjekiru, nemam bez nju!" 

Ona misli da ću ja da joj ukradem sjekiru! Ja skinem okove, bačim sjekiru i - u šumu.

- Posle si se vratio u Brskut i nastavio da se boriš?

- Ja sam bio po šumama, borio se ... Jedanput, dođem na jedan četnički skup. Bila je sahrana, okupilo se preko pet stotina četnika na groblje, sahranjuju trojicu četnika koje su ubili partizani.

Jedan drži govor i veli:

"Braćooo, sestreee!!! Vidite li što su ova kopilad Mošova učinjelaaa! Najbolje heroje su ufatili, pa su im oči izvadili!"

Onda predahne, pa veli "A još više našli smo u manastir morački! Tu su ova kopilad Mošova upotrebila svoje majke kao svoje žene!"

Ja to slušam, krivo mi, ne mogu da izdržim, pa viknem:

- E, lažeš ka pas, oca ti jebem! ...

- Vikneš pred svima?

- A no! Kad bi ti mene reka "jebeš svoju majku", pa ja bi ti reka što goj mi pane na um!

No, što će da se desi? Tu, na isto mjesto, treba da se koplje i jedan partizan koji je poginuo kod Mateševa.

Ali četnici ne daju da se on koplje zajedno s ovijema četnicima.

Na groblju tišina, čuje se osa đe zuji.

Ja imam pored sebe jedno 70 Milačića, svaki drži pušku u ruke ... 

Mene je moga da ubije samo rođeni brat, a drugi da proba - bi ga odma ubili Milačići! ... 

Tada viknu jedan Vuksanović

"Ljudi, ne otvarajte borbu! Ovđe se ne bi povela borba između partizana i četnika, no između bratstava!"

... Kad mi kazaše da je taj vojnik donešen, taj partizan, ja odma: Daj ga ovamo!

Donesoše ga. Ja se popnem na jedan kameni grob, ovako visok - vidim odma da sam pogriješio, ali neću da se skinem da me ubiješ! - htio sam da držim govor mrtvome partizanu.

Prilazi komandant mjesta, kaže:

"Skini se s groba!"

Reko: Majku ti jebem, bježi! ... Pa onda kažem:

- Druže, koji si se borio protiv neprijatelja i domaćih izdajnika, tvoje ime pisaće se zlatnim slovima ... 

Pa to, pa to, pa to, pa to ... Kad sam završio, zakopaše ga.

I kad krenem, jedna grupa ljudi i žena za mnom - odosmo. Četnici ostaše.

- Priča se o nekoj tvojoj trubi koju si oteo od četnika?

- Ja sam lično oteo tu trubu. Zna sam da sviram i "povečerje", i "juriš", i "prekinu paljbu", i "ustajanje" itd.

Ja izađem, onako bez veze, i sviram juriš. A četnici, svi koliko ih goj ima, zauzimaju položaje!

Jedanput, ja na jedno brdo - četnici na drugo. Između nas uvala. Koji dobro gađa, moga bi kamenom bačit s jedne na drugu stranu.

A jedan četnik viče otud:

"Ooo, poserem ti se u tu trubuuu!!!"

A ja odovle:

- A i ja tebe u makarone što primaš od Talijana, oca ti jebeeem!!! 

Eto, tako se mi pregovaramo itd.


Švaba maše rukama



- O tvojim junaštvima u ratu danas se ispredaju mnoge legende. Pobio si nebrojeno, neki kažu više od hiljadu neprijateljskih vojnika i njihovih slugu. Kako si se osećao dok si ubijao te ljude?

- Gledaj kako to ide. Prvoga čoeka sam ubio 1918. godine. Mi smo vodili borbu niz Bratonožiće, pa prema Podgorici.

Onda sam ubio jednoga od tija Švaba.

On je mene gađa nekoliko puta iz puške. Kad je htio da pripuni pušku, ja sam ga prevario i ubio.

On je počeo nešto da maše rukama, da se pravda, ali ja sam ga maka. Njegove kosti i danas se nalaze na Jelin dubu ...

- Kako si se ti osećao?

- Pa, ništa. Bilo mi je baš i drago te sam ga ubio.

- Šta si radio po završetku rata?

- Odma poslije rata bio sam načelnik naoružanja Pete armije u Skoplju. Porodica mi je živjela ovđe, u Ravno Selo, zato bivam premješten u Novi Sad.

Penzionisan sam 51. godine.

Već sam bio u godinama, više puta ranjavan, invalid 90 procenata, a pristizale su i nove snage ... Bilo je prirodno da ja idem u penziju.

- Koliko puta si ranjavan?

- Svega 13 puta. U ruke, u noge, u prsa, u glavu - svuj sam drža metke. Sad sam sto procenata ratni vojni invalid.

- Nisi proglašen za narodnog heroja?

- Nijesam. Jezik mi nije dao. A i bolje je što nijesam narodni heroj.

- ...?

- Pravo da rečem, milije mi je što mi ga nijesu dali, no da su mi ga dali, pa da ne smijem pričat ništa! Jer da su mi ga dali, onda bi mora da pazim što ću da pričam. Onda, znači, ne bi moga da pravim burgije ka što sad pravim!

- Još jedno pitanje, Čika Ljubiša. Je li istina što ljudi kažu da si ti celo vreme rata vodio protiv okupatora privatni rat?

- Da ti rečem pravo: za mene je svaki rat protiv neprijatelja zemlje moj lični rat, najprvo. Tačno je da cijelo vrijeme nijesam bio uvijek organizovan, da sam ubija na svoju ruku. 

Ubija sam đe sam gođ stiga. 

Ako ja ne smaknem njega, on će smaknit mene ili moje ljude. 

A bio sam ja organizovan, ali, ha-ha-ha, na svoj način.


Post skriptum



Kad je Reporterov saradnik razgovarao s Ljubišom Milačićem, iliti Tadijom Čemerkićem lekar beše strogo zabranio 88-godišnjoj starini svako naprezanje i zamor. Međutim, časna starina je gurala po svome: pričali smo popodne, celu noć i sutra do podne. Rekao je da ne bi voleo da umre ležeći, "k'o babetina". 

Posle, u Beogradu, kad je novinar sređivao svoje beleške i pisao tekst, interesovao se za zdravlje "svog" junaka: slabo je, rekli su rođaci, ali on neće to da prizna! Kad je tekst bio pripremljen za štampu, tu nedavno, stigla je vest da je hrabri starac umro. Sahranjen je u zavičaju, u Crnoj Gori. Jedan njegov ratni drug, prof. dr Dragiša Ivanović, narodni heroj, napisao je u telegramu saučešća: 


"Smatram da se u ratu najbolje ispoljavaju i proveravaju glavne ljudske osobine. Kad je tako, nepokolebljivo ću reći da je Ljubiša Milačić bio jedan od najvećih junaka našeg oslobodilačkog rata... "


Razgovarao: Dragan Barjaktarević, obrada: Yugopapir (Zum reporter, april 1984.)





Podržite Yugopapir: FB TW Donate