Uporedni intervju trenera Zvezde i Partizana '86, Nenad Bjeković: Nisam diktator, ali ni mekušac




Sada, kao trener, nisam ni s jednim igračem prijatelj. Doduše, dok sam bio igrač, bio sam veliki prijatelj s mojim trenerom Vlatkom Markovićem, u Nici, ali to prijateljstvo nikad se nije odrazilo na terenu. Nikad to nisam zloupotrebio! Ovde cenim sve svoje igrače i poštujem njihove ličnosti, ali se nisam sprijateljio ni s jednim


- Kako objašnjavate fenomen opstanka i uspeha dva trenera, različitih životnih doba i iskustava: jedan zašao u godine i umoran od ponavljanja, dok je drugi mlad i pun entuzijazma, ali i neiskusan. Pa ipak, postižu identično vrhunske rezultate?

- Ako pravite neku komparaciju između Gojka Zeca i mene, onda bih bio neskroman ako ne bih rekao da je Zec zaista iskusan, istaknut, proveren i potvrđen. Normalno, on je u svojoj karijeri imao i loših perioda, tj. neuspešnih perioda, što ne znači da se i meni to neće desiti... 

Ja sam startovao uspešno, ali šta će dalje biti - e, to zaista ne znam. 

Sećam se da su, kad je trebalo da preuzmem mesto trenera, govorili kako nisam za tako odgovorno mesto: da sam mlad i neiskusan, što sam smatrao (i smatram) vrlo nebitnom primedbom. 

Sad ne mogu da kažem kako sam neki izuzetni talenat, ali, u svakom slučaju, imam tih trenerskih predispozicija i dobro obavljam svoj posao. Jednostavno, spojio sam talenat, toliko koliko ga imam, i rad i - eto uspeha. 

Neko može da se bavi ovim poslom godinama, a da ipak ne postigne nikakve rezultate. 

Svakako, ima i takvih - kao što vi kažete - koji rezultate postižu dok se ne umore, a tada, jasno je, dolazi do ponavljanja i, najverovatnije, stagnacije rezultata.

- Da li ste već umorni (od ponavljanja)?

- Još se nisam umorio!

- Da li smatrate da ste postali baš veliki trener?

- A ne, to bi bilo suviše prepotentno! Evidentno je, čim sam na ovom mestu i u ovom klubu - onda vredim, tj. posedujem neke kvalitete, koji su me i doveli u ovaj vrhunski klub. Rano je da kažem kako sam već postao veliki trener iako sam postigao, dosad, ove rezultate...

- Da li je ovo vaš maksimum?

- Ne! Čovek sam koji se nikad ne zadovoljava postignutim uspehom, i težim da uvek idem napred...

- Kolika je stvarna krivica trenera za neuspeh ekipe? Evidentno je da se fudbaleri materijalno kažnjavaju ako izgube utakmicu: da li se i vi kažnjavate?

- Da se razumemo: kažnjavam igrače samo u izuzetnim slučajevima. A to je ako se igrač nedovoljno angažuje i neprofesionalno odnosi prema igri... Ali, gledajući uopšteno: ne postoji igrač koji bi želeo da izgubi utakmicu, prema tome, ne možeš ga ni kazniti. 

Kad se izgubi utakmica, ne dobija se premija, a to je kazna koju i ja snosim - a ona baš nije mala... 

Sebe nikad nisam kaznio, jer nije ni bila takva situacija. Na kraju svake sezona podnosim izveštaj izvršnom odboru koji ocenjuje moj rad. 

Što se tiče krivice - pa, verovatno, i ja snosim deo odgovornosti...

- Ko i na koji način sankcioniše greške Nenada Bjekovića?

- Mene sankcioniše javnost... Osim javnosti za svoj rad jedino sam odgovoran - sam sebi. Prema tome: ni Moca me ne može kazniti.



Kako naći krivca?



- Ko je kriv što se pojavljuju svi ti slučajevi, afere... ?

- Da vam kažem i ujedno da vas pitam: gde se to ne pojavljuju afere? Fudbal je najveća predstava, pozorište s najviše gledalaca. Tako da je i najviše na udaru javnosti. U svim društvenim oblastima pojavljuju se neke negativnosti, pa samim tim i u fudbalu.

I, svi potenciraju na fudbalske slučajeve.

- A ko je kriv što je obmanut milonski auditorijum da će Nikola Borota, golman evropskog ranga, opet pristupiti "Partizanu"?

- Da vam kažem: to je čista dezinformacija! Ni u jednoj kombinaciji nije se postavljalo pitanje dolaska Borote u "Partizan". Što se mene tiče, ja i ne znam kako Borota brani, jer nikad nisam s njim igrao... 

I, uopšte, s celim događanjem nemam pojma. Uostalom, on se i ne uklapa u koncepciju igre "Partizana"...

- Manipulacija navijačima i, uopšte, stvaranje veštačke atmosfere pred svaku utakmicu, bez obzira na njenu važnost, postalo ja deo politike kluba. Svakako u okviru toga uklapaju se i treneri svojim hamletovskim izjavama (biti ili ne biti) sve u cilju privući što više navijača na stadion: Koliko je to sve slučajno, a koliko namerno ?

- Reč atmosfera je, još uvek, najvažnija u bilo kom klubu ili nekom treneru. Mada, lično, smatram da to nije u redu! Zašto? Zato što još nismo dostigli taj nivo profesionalizma da je eliminišemo.

Pet godina sam igrao po inostranim klubovima i shvatio da, kod njih, reč atmosfera apsolutno ne postoji. 

Mi nikako ne možemo da shvatimo - moramo da radimo krajnje angažovano, profesionalno. Kad budemo shvatili da s istim elanom, i profesionalnom angažovanošću, treba da igramo i protiv Crvene zvezde i protiv 14. oktobra, onda će i kod nas reč atmosfera biti totalno eliminisana. 

Igrači moraju da shvate: kad navijač plati ulaznicu, on hoće da gleda fudbal bez obzira na protivnika. 

Mi još nismo dostigli taj profesionalni nivo i zato smo prinuđeni da stvaramo veštačku atmosferu, kako bi igrače stimulisali na igru.

Kad igrači u Jugoslaviji budu prihvatili totalni profesionalizam, tek onda neće biti potrebno da se po novinama daju - kako ste rekli - hamletovska izjave. 

Normalno, mi tim parolama kao što su: "utakmica odluke" pa to famozno "biti ili ne biti", "tradicionalno jak protivnik"... itd svesno bombardujemo... 

Kad na taj način budemo prestali psihološki da utičemo na igrače, verovatno ćemo biti pravi profesionalci. 

Jedan od osnovnih razloga, što nam fudbal stagnira, jeste taj što nam stalno "mač visi nad glavom". 

Hoću da kažem: stalno, iz utakmice u utakmicu, moramo da se dokazujemo, da "pravimo" neku haotičnu atmosferu da, bukvalno, guramo igrače na igru... 

A svi smo svesni; ono što se mora to je i teško... 

Znači, kad budemo zašli u jedan potpuno profesionalni odnos prema fudbalu, verovatno, nestaće i te veštačke atmosfere...


Nisam ja diktator



- Da li su čvrsta ruka, i autoritet trenera, jedini način da se sprovedu sve ideje i radni zadaci postavljeni igračima?

- Sebe ne smatram nekim posebnim ditaktorom, a ni mekušcem. Svoje igrače, ako kažnjavam, to nikad - kao neki - ne objavljujem na sva zvona. 

Posle svake utakmice imamo sastanak s njima gde sve analiziramo... 

Tad tek saopštavam igraču šta je pogrešio na protekloj utakmici, i na šta treba da obrati pažnju. Hoću da kažem: imam jedan korektan profesionalni odnos s igračima. 

Međutim, ako ocenim da se igrač trudi onda to vrlo poštujem, a ako uvidim da se neko lagodno ponaša onda sam vrlo, vrlo rigorozan. Jer, normalno je držati konce u svojim rukama - da ne bi došlo do javašluka.

Mora da se zna ko preseca, ko je za šta plaćen, ko je za šta... i ovako, iskreno mislim, da sam autoritet svojim igračima. Onog trena kad osetim da to više nisam, odmah odlazim!

- Koliko trener može da utiče na fudbalere da ne bojkotuju pojedine igrače (posebno novajlije) u toku igre?

- Mislim da mogu mnogo da utičem. Mada Partizan tu nema problema. Verujem da je Partizan klub gde svaki novajlija može najpre da se uklopi... 

Hoću da kažem: takva je atmosfera u klubu da bi je poželeo svaki fudbaler - atmosfera velikog drugarstva, iskrenosti, kolegijalnosti i - svega ostalog što krasi mladiće sa zdravim pogledima na svet.

- Mnogi fudbaleri se žale da treneri ne ostvaruju pravi kontakt s njima: tako da im se dešava da iz novina saznaju o svom statusu u ekipi?

- Igrač, koji ne zna da li će igrati na utakmici, onda nije ni malo inteligentan. Ko to ne ukapira preko nedeljnih treninga onda neka slobodno čita novine... 

Dobro, može da dođe do iznenadnih promena... mada to izbegavam, i trudim se da moji igrači uvek budu obavešteni o svom statusu u ekipi. 

Desi se, ponekad, i takva situacija da moram da napravim neku promenu u ekipi, iz razloga što je i protivnik napravio neku izmenu... 

Ali, mojih osamnaest igrača uvek moraju da budu spremni na sve - što se od njih, uostalom, i traži...

- Šta mislite o izjavama nekih naših fudbalera da treneri, od naših najboljih igrača, zahtevaju oštru igru kako bi sačuvali bodove?

- Taman posla! Ja od igrača tako nešto da zahtevam? Nikako! Meni  igrači moraju da odigraju devedeset profesionalnih minuta korektne igre i ništa više.

Takve zahteve nikad od igrača nisam tražio. Uostalom, ni dok sam bio igrač to od mene niko nije tražio.

- Mogu li trener i fudbaler da budu prijatelji i - kako se to odražava na terenu?

- Teško je da trener i igrač budu iskreni prijatelji. Sada, kao trener nisam ni s jednim igračem prijatelj. Doduše, dok sam bio igrač, bio sam veliki prijatelj s mojim trenerom Vlatkom Markovićem, u Nici (Francuska), ali to prijateljstvo nikad se nije odrazilo na terenu. 

Nikad to nisam zloupotrebio! 

Ovde cenim sve svoje igrače i poštujem njihove ličnosti, ali se nisam sprijateljio ni s jednim!

- Trener mora da bude: psiholog, pedagog, majka, maćeha - i šta još?

- Ovde, u Jugoslaviji, mora da bude ama baš sve... Na Zapadu se zna; trener dođe s kravatom, odradi svojih sat vremena, i ode... Njega ne interesuju igrači i njihovi lični problemi.

Tamo igrač mora da zaradi svoje, recimo, mesečno primanje i - trenera ništa drugo ne interesuje osim rada. 

Ovde nije tako. Trener mora da razmišlja čak i o tome da li je fudbaler legao da spava... 

Maltene moraš da se uključiš u njegov intimni život. Naravno, ja to izbegavam.


Portret modernog trenera



- Koliko ima istine u tome da samo "dobar igrač" može da postane i "dobar trener"?

- Nema tu neke istine. Ne mora da znači. Mada, lično mislim, dobar igrač je u maloj prednosti.

- Koliko se, zaista, teorijom može naučiti da neko bude "trener na glasu"?

- Pa, može. Što ne bi moglo. Još ako ima i dobre ideje...

- Kako po vama, izgleda moderna koncepcija igre?

- Koncepciju igre moraš da gradiš na osnovu igrača koje imaš... Kako to izgleda: hmm, hm...

- Kakve predispozicije treba da ima igrač modernog fudbala?

- Kakve predispozicije? Mora da je totalni profesionalac. Zatim da: hmm, hm... 

Ajaks je, svojevremeno, igrao totalni fudbal; svi u napad i svi u odbranu i koliko su izdržali? Izdržali su dve godine i propali. 

To je, jedno vreme, bila holandska moderna koncepcija igre.

Prema tome; nema te moderne koncepcije! 

Ja donosim, možda, nešto novo, ali ne tako korenito i na brzinu, već polako i temeljito - ono što će da traje. 

Mi ovde, u Jugoslaviji, igramo sistem 4-4-2 s dva špica.

Sad, problem je tu što mi nemamo igrače po sredini koji će da prate taj sistem igre.

Ja sam otišao malo dalje. Partizan igra 4-3-3, jer ima takve igrače koji mogu da sprovedu taj sistem. 

Naravno, svaki tim ima svoj sistem. Partizan je i pre dvadeset godina igrao, otprilike, sistem koji se sad kod nas igra... Mi se držimo našeg sistema igre i to ne možemo tako brzo menjati.

- Čiju školu fudbala naročito cenite?

- Najbolje su one škole koje postižu najbolje rezultate. Mi smo se smejali Italijanskoj školi fudbala, a oni su je do te mere usavršili da njihovu odbranu niko ne može probiti... 

Pomenuo bih i Francusku školu, koja je toliko superiorna da je to prosto neviđeno...

- Ukratko, o našim posleratnim trenerima?

- Naši treneri su, u svetu, svuda izuzetno cenjeni. Jedino nisu cenjeni kod nas... 

A to kažem zato što su naša tri vrhunska trenera bili na čelu Dinama i sva trojica su bukvano, išutirani. 

Niko me ne može ubediti da ne vredi jedan Vlatko Marković, Branko Zebec i Tomislav Ivić, koji su evropske klase. I, garantovano bi predvodili svaki evropski tim.

Razgovarao: Dragan Popović, obrada: Yugopapir (Blitz, maj 1986.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)