The Boomtown Rats, grupa koja iščekuje "hit broj 1": Mrze nas - jer misle da smo punkeri! (1977)



Ja ne želim da budem kao ti. Želim da imam svoje ja. Mene ne interesuje da li si ti bolji ili lošiji od mene, ja jednostavno želim da budem onakav kakav sam. Ne verujem nikome. Verujem jedino sebi. Ne verujem da će bilo ko uraditi nešto za mene. Ja ću za sebe ipak uraditi ono najbolje. Na kraju, ipak svako više voli sebe nego drugoga 

London, decembra 77.



Svaki svoj odlazak u britansku prestonicu isplaniram do detalja. Obično se radi o tri do četiri dana koje nam naše turističke agencije velikodušno poklanjaju uz napomenu da nam je zagarantovan pristojan provod, pa makar se on na kraju sveo samo na dugotrajna pešačenja jer, kakva slučajnost, hotel nam se nalazi baš u Ričmondu, a on je po rečima vodiča najlepši i najživopisniji kraj Londona.


Boomtown Rats 1977: U iščekivanju mrskog ponedeljka (foto: Smash Hits)

Možda i zbog toga što smo mi trenutno u njemu.

Međutim, "ono" zbog čega obično putujemo u Veliku Britaniju je udaljeno punih 45 minuta vožnje podzemnom željeznicom od mesta prebivališta.

Baš iz tih razloga, ako putujete sa određenim ciljem, morate vreme precizno isplanirati jer u protivnom od nekakvog posla neće biti ništa.

Ovoga puta poučen iskustvom stavio sam sve na papir.

I po tom mom nekakvom rasporedu boravka 11. decembra je bio rezervisan za diskografski koncern "Phonogram" i njegove ogranke "Philips", "Vertigo", "Mercury" i odskora "Ensign".

- Da li ste slobodni večeras oko 7 časova? 

- Da

- Sigurno? 

- Da, sasvim sigurno.

- Onda Vas pozivam na sastanak pacova iz grada Boom. Ugao ulica Oksford strit i Edžvar roud, odmah prekoputa Marbl Arča, prodavnica "Virdžin rekords". Dogovoreno? 

- Da, rekoh ne shvatajući apsolutno u tom trenutku na šta sam ja to u stvari pozvan.

"Virdžin rekords" ima nekoliko prodavnica u Londonu.

Najveća je, svakako, ova na uglu Oksford strita u neposrednoj blizini Hajd parka.

Tog 11. decembra, sada već prošle godine, ova prodavnica je bila mesto promocije prvog albuma grupe "Boomtown Rats".

Članovi grupe čije ime do tog trenutka meni nije značilo gotovo ništa već su bili na okupu.

Vokalni solista Bob Geldof , gitaristi Gerry Cott i Garry Roberts, te bubnjar Simon Crowe, basista Pete Briquette i klavijaturista Johnnie Fingers iz sve snage su se trudili da "podmire potrebe" gomile koja je bez prestanka stizala tražeći autograme i što je najbitnije - kupujući njihove ploče.

Ne uzimajući u obzir singl i LP koji je izašao tog dana, grupa je imala do tada snimljen samo jedan singl i to veoma uspešan. Ploča "Lookin’ After No. 1" odmah po svom izlasku našla se u prvih deset najprodavanijih u Velikoj Britaniji.

Kako danas stvari stoje - sasvim je sigurno da ovoj šestorici Iraca iz Dablina predstoji lepa budućnost.


Nema ništa jače od ideje koja nadolazi



Bob Geldof: Čovek sa idejom
(foto: Smash Hits)
Bob Geldof: Nas šestorica se poznajemo još iz školskih klupa. Radili smo do sada svakakve poslove. Od nečega se, moraš priznati, mora živeti. Jedno vreme smo čak primali i socijalnu pomoć. Prvog novembra smo proslavili svoj drugi rođendan.

Muziku koju smo počeli svirati 1975. godine do tada nismo čuli na radiju a ni na televiziji. Smatrali smo sebe prilično originalnom grupom.

Negde u to vreme u Engleskoj su počeli "Sex Pistols", a u Americi "Ramones".

Postoji jedna izreka kod nas koja kaže: "Nema ništa jače od ideje koja nadolazi", a mi smo 75-te imali ideju.

- I konačno vam se ostvarila.

- Da. U to vreme rock and roll je zapao u krizu. Postojeći muzičari su postali suviše velike zvezde. Više nisu svirali muziku za publiku nego za sebe. Sve manje su obraćali pažnju na nas iz redova (u to vreme sam i ja bio publika).

To više nije bio pravi rock and roll.

Ono što donosi "novi talas", ako ga tako mogu nazvati, je ponovo vraćanje muzičara i muzike publici. Kao pedesetih godina.

- Šta mislite o Beatlesima?

- Volim Beatlese, Stones, Who, Dylana...

- Da li su oni uticali na Vas?

- Da, mnogo. Generacije šezdesetih godina nalazile su svoje idole u Beatlesima. Generacije iz sedamdesetih godina moraju imati nešto novo. Njima su idoli "Pistolsi", "Stranglersi", mi.

Vi ste rasli sa Beatlesima, oni rastu sa nama i nama sličnim.

Između tih dveju generacija komotno možemo povući paralelu.

"Beatlesi" i "Stonesi" su usmeravali rock and roll na svoj način.

Svoju muziku Beatlesi su stvarali slušajući "Everly Brothers" i Buddyja Hollyja, a "Rolling Stones" Chucka Berryja i Muddyja Watersa.

Mi danas slušamo Beatlese i Stonese.

I, tako dve generacije usmeravaju rock and roll na svoj način.

- Moraš priznati da se na Vašu muziku svet teško prilagođava.

- Prvi put kada su ljudi čuli za Beatlese bili su šokirani njihovom muzikom i dugom kosom. Danas su šokirani našom kratkom kosom, brzom i bučnom muzikom. Uglavnom nas mrze. Mrzeli su nas još u Dablinu.

Mi nismo znali da smo pank, uopšte nismo znali da pripadamo toj vrsti nove muzike. 

Mi sebe čak ni danas ne smatramo pravom pank grupom.

Mi sviramo samo svoju muziku - a Vi je zovite kako hoćete.

Uostalom, pank i nije ništa strašno, to je samo logičan nastavak tj. proširenje rock and rolla ili jednostavno rečeno naše viđenje rock and rolla.


Želim da budem onakav kakav sam



"Ne želim da budem kao ti", peva Bob
u pesmi "Looking After Number One"
- Upravo ste se vratili sa turneje, evropske zar ne? Gde ste sve nastupali?

- To je bila samo promocionalna turneja.

- Kakva je bila reakcija publike na Vašu muziku?

- Iznenadili smo se i sami. U Dizeldorfu za svega nedelju dana prodato je 7 000 naših ploča. Bili smo i u skandinavskim zemljama. Izvrsno su nas primili.

- Zašto se, uopšte, bavite ovim poslom?

- Sve ovo radimo zato što to volimo. Kada ne bih uživao u sviranju - prestao bih.

Da kojim slučajem ne želim sa tobom da razgovaram, ja bih odmah izašao napolje.

Nisam počeo da se bavim muzikom da bih postao bogat. Mlad sam i želim da vidim kako je to kada je čovek popularan. Ja nikada ranije to nisam bio.

Meni se sve ovo sviđa i ne vidim razlog zbog koga bih eventualno nešto promenio u budućnosti.

- Vi sebe ne smatrate pank grupom.

- Ne, mi nismo pank, ali smo grupa "novog talasa". Mi ne možemo svirati rok muziku pred 50 000 ljudi kao na primer Peter Frampton koji svira muziku koja meni ne predstavlja ništa.

Ako postoji nekakva muzička linija u ovom novom pravcu onda su na jednoj strani "Sex Pistols", "Jam", "Stranglers" i njima slični, a na drugoj Elvis Costello, "Dr Feelgood" i Graham Parker.

Naša muzika može da bude na obadva ta načina.

- Vaš prvi pravi uspeh i za sada jedini je pesma "Lookin’ After No. 1".

- Ja ne želim da budem kao ti. Želim da imam svoje ja. Mene ne interesuje da li si ti bolji ili lošiji od mene, ja jednostavno želim da budem onakav kakav sam.

Ne verujem nikome. Verujem jedino sebi. Ne verujem da će bilo ko uraditi nešto za mene. Ja ću za sebe ipak uraditi ono najbolje.

Na kraju, ipak svako više voli sebe nego drugoga.

Eto o tome govori pesma "Lookin’ after No. 1". Do sada smo prodali 250 000 kopija ove ploče. Verujem da smo upravo toliko stekli i istomišljenika.

- Što se mene tiče - za sada toliko. Hvala na razgovoru. I na kraju, molim te Bob, zagrizi u ove novine.

- Kako da ne. Samo neka mi se neko od Vas Jugoslovena pridruži. Do sada sam se pokrivao novinama, a sada ću morati izgleda da ih i jedem!

- Prijatno.

- Hvala!

Napisali: Zdenko Bakić i Zak Bošnjak, obrada: Yugopapir (Džuboks, februar 1978.)

Another one bites the Džuboks: 
Zak se pridružio Bobu Geldofu


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)