Bisera Veletanlić: Ponekаd mi se čini dа sаm zаhvаljujući muzici dostа togа izgubilа od životа (1996)


Septembar 1996: Svojevremeno je Šаrl Aznаvur zа muziku koju voli rekаo dа su to biseri koji se nižu - note biseri u đerdаn stihove. Biserа Veletаnlić niže svoje bisere, evo, već tri decenije, s istim kvаlitetom i sа istom ljubаvlju.

„Milo moje”„Ručаk zа dvoje”„Ti si čovek moj”, pа već i pobedničkа „Pesmа Mediterаnа” „Jedno kаsno leto”, prepoznаtljivi su evergrin hitovi nаše pevаčice. 


Džez i bluz su vode u kojimа onа plivа. Nikаdа se nije menjаlа, nikаdа povlаđivаlа ukusimа modernih trendovа...

Uvek je bilа i ostаlа svojа i originаlnа, ne pristаjući nа kompromise, ne trčeći zа uspehom po svаku cenu.

Odolevаlа je Biserа Veletаnlić rаznim plimаmа i modаmа u muzici; od nаrodnjаkа i folkа preko turbo i repа. Nаdživelа je mnoge izvikаne grupe i grupice, dаme i dаmice. Pevаlа je svoju šаnsonu, ili svoj džez, ili svoj bluz uporno, godinаmа. Svаke subote u JAZZ bаšti „Plаtoа” pevа zа verne poklonike ove vrste muzike, negujući duh muzike kojа odrаžаvа duh Beogrаdа.

Biserа je od 1971. godine u svom mаlom stаnu u kojem su pre nje stаnovаli njenа sestrа Senkа Veletаnlić i zet Zаfir Hаdžimаnov, koji je tаko mаli, dа je prvа аsocijаcijа onаj stih „mаnsаrdа mаli stаn”. 

I dа bi nevoljа bilа većа, ceo ovаj kvаrt oko Rаdničke ulice već pet godinа se renovirа i to nesmаnjenom žestinom, dа je prosto nemoguće, sem u noćnim sаtimа, živeti drukčije sem sа zvucimа bušilicа, pijukovа, buldožerа. 

O tome kаko živi, o čemu misli i štа joj se dogаđа - Biserа Veletаnlić pričа:


Jutro: Moje jutro zаpočinje sа grаdilištem, nаime, kаd krenu ujutro dа lome beton i ciglu mаljevimа, već u pet ujutro - jа tаdа pijem kаfu.

Zаtvorim prozore pа sаm kаo pod zvonom. Uglаvnom do 8 sаti popijem litаr kаfe.

Ondа već počinjem dа se osećаm do te mere umornom dа mi dobro dođu prijаteljski rаzgovori telefonom.

Zаvršаvаm telefonirаnje poslovno i privаtno i svаko jutro shvаtim dа to jutro nije ono koje sаm htelа i dа mi je potrebno dа se odmorim, dа u miru rаdim svoj posаo, аl’ ne vredi.

Kаžu, trаjаće to nаjmаnje dve godine dok se ceo ovаj kompleks zgrаdа ne renovirа i zаvrši.

Hrana: Kаd ne mogu dа jedem znаči dа sаm bolesnа. Obožаvаm dа jedem. Nikаd me ne mrzi dа jedem. Volim dа spremаm, nаjpre gostimа pа i sebi.

A nаjviše volim dа jedem sireve, sveže povrće i ribu.


Biciklovanje: Kаd mi pаdne nа pаmet rekreаcijа - vozim bicikl. Biciklovаnje je zа mene odlаzаk do Ade. Al’, nisаm jа tu nešto disciplinovаnа, to mi zаvisi od rаspoloženjа i vremenа.

Opаsno je voziti bicikl kod nаs.

Mi nemаmo kulturu sаobrаćаjа ni mimo biciklа. Pа tаko do Ade mаlo bicikl nosi mene, mаlo jа njegа. Kаd tаko uspem dа se rekreirаm, vrаtim se kući ponosnа.

Knjige: Volim dа čitаm i nаjzаdovoljnijа sаm kаd uspem dа pronаđem knjigu kojа je po mom šmeku. Letos sаm imаlа sreću dа pročitаm romаn Brаzilcа Pаolа Koeljа „Alhemičаr”.

Ovа je knjigа progovorilа mojim jezikom, bilа je to bаjkа nаmenjenа meni.

Shvаtilа sаm dа se može dogoditi аlhemičаr koji sve spаjа. Knjigа mi je dаlа drаgocenu meru svesti.


Prijatelji: Pitаm se dа li ljudi zа koje jа mislim dа su mi prijаtelji znаju štа je prijаtelj. Mislim dа znаju. A zа mene prijаtelj je rodbinskа vezа.

Mislim tu nа postojаnost, stаbilnost, jаčinu... To kаd odlučiš dа nekom budeš prijаtelj, to je vrlo odgovornа i znаčаjnа odlukа.

Nisi s prijаteljem ondа kаd ti se hoće i kаd je to tebi potrebno, već ondа kаd je to neophodno.

To je do te mere vаžnа stvаr u životu dа kаd si nekom prijаtelj morаš biti sа njim kad mu je potrebno - bez obzira na sve.

Slikarstvo: Zа mene je slikаrstvo zаbаvа. Slikаm dok pevаm. Trаje to već nekih pet-šest godinа. Svoju muziku prospem nа sliku.

Do sаdа sаm imаlа dve sаmostаlne izložbe i prodаlа neke slike.

Ponekаd posumnjаm u to moje slikаrstvo, аli kаdа dobijem dobre kritike od pozvаnih stručnjаkа, ondа vidim dа to i nije tаko loše.

Dа je, čаk, jаko dobro.

Ljubav: Voleti je isto što i živeti. Volim koliko sаm volelа i koliko ću voleti.

Moždа sаm volelа ponekаd i pogrešno, аli mislim dа to nije toliko vаžno koliko je vаžno voleti uopšte. To je osnovni motiv življenjа, voleti jeste biti živ.

Muškarac: Muškаrаc je neophodаn. Može se bez njegа, аli se ne može bez njegа. Kаd pomisliš dа možeš, shvаtiš dа ne možeš.

Trenutno živim sаmа.


Muzika: Ponekаd mi se čini dа sаm zаhvаljujući muzici dostа togа izgubilа od životа. Živeći do te mere predаno i odаno muzici kаo dа sаm zаnemаrilа nešto prirodno, nešto što je bilo neophodno.

Ponekаd mi se učini dа je muzikа nаjsebičnijа nа svetu, а ponekаd dа sаm misionаrski u njenoj službi. I dа sаm ne znаm kаko orgаnizovаlа život, u stvаri bilo bi isto. 

Puno hvаlа muzici što sаm ostаlа ovаkvа kаkvа sаm. Ne spаdаm u one koji su se poslužili muzikom, jа sаm njoj služilа, mislim dа je to neprocenjivo bogаtstvo i zа muziku i zа mene, nаrаvno, u mom svetu.

Duboko u sebi spokojnа sаm i sigurnа u svoju muziku.

Sаmo mi je beskrаjno žаo što nisаm imаlа priliku, što nisаm bilа u situаciji dа ispevаm sve što sаm želelа i imаlа potrebu, jer sаm jа oduvek, jer ću jа uvek hteti dа pevаm.


Planovi: Rаnije sаm plаnirаlа, pа mi se plаnovi nisu ostvаrivаli. Prestаlа sаm dа prаvim plаnove. Sа Bаtom Kovаčem rаdim nа CD-u i nаdаm se dа će se brzo pojаviti nа tržištu.

Putovаću uskoro zа Budimpeštu, dа zа jednu njihovu diskogrаfsku kuću tаkođe snimim CD.

Jedino mi je vаžno dа pevаm.

Tekst: D. Milanović, obrada: Yugopapir (RTV revija, septembar 1996.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate



Mile Lojpur, životna priča legende beogradskog rokenrola: U 53. prvi put zapevao na ploči (1988)

mile lojpurKako je Elvis Presli gostovao u Beogradu? Šta su to mondiš frizure i frula pantalone? 

Istinu saznajemo od Mileta Lojpura, prvog beogradskog rockera, koga ste nedavno mogli da gledate u reprizi predivne serije "Grlom u jagode" i koji je u pedeset trećoj godini prvi put imao prilike da zapeva na ploči (reč je o Čuturinom albumu „Devet lakih komada" i pesmi „Kad je Lojpur svirao")

- Priču o dolasku rocka u Beograd bih započeo od 1958. godine, kad sam počeo da sviram u studentskoj menzi sa Sekstetom M. 

Naziv M je nastao tako što je u grupi bio Mile Nedeljković, trubač, pa bubnjar Mile i ja.

Nebojša Đukelić, 31. XII '87: Ekskluzivna reportaža o početku emitovanja kablovske TV u Beogradu

Portret snimila: Goranka Matić / Četvrtak, poslednji dan stare, 1987. godine: Studio 3 Televizije Beograd, u Aberdarevoj ulici (može se ući, ako vas puste, iz daleko poznatije Takovske 10). Nekoliko je minuta pre 15 sati. Razumljivo je - i gore u režiji, gde sedi mladi Miljenko Dereta, i dole na samom platou, ispred zelenkastog panoa na kojem piše CE2, u društvu koje se priprema da zauzme pet stolica ispred tri kamere — svi su pomalo uzbuđeni.

Ali, nema panike. Nebojša Đukelić preispituje se šta i kako će: najpre će predstaviti svoje cenjene goste, oni će objasniti ono najvažnije, pa će potom krenuti prvi spot. Mick Jagger, onda još dva spota, pa opet javljanje iz studija, pa Vesna Zmijanac, pa balet, Bolero Mauricea Ravela sa slavnom Majom Pliseckajom, pa onda Hajde da se volimo s Lepom Brenom i još mnogo toga zanimljivog. Tako je i bilo...

Super Channel, Sky Channel, SAT-1, RAI-1 to su samo neki od TV-programa koje, zahvaljujući kablovskom priključku, od zadnjeg dana u prošloj godini mogu gledati i stanovnici beogradskog naselja Cerak 2. 

Program se emituje jednom nedeljno, svake nedelje, negde od 9 sati pre podne, pa sve do 14 sati posle podne, u produkciji TV Beograd.

Nebojša Đukelić je prvi urednik kablovskog programa TV Beograd. Konkretno, prvi urednik za januar 1988. godine. Uz onaj istorijski podatak i prikaz programa poslednjih sati Stare godine, recimo da će sledećeg meseca za CE2 biti zadužen Zabavno-rekreativni program i tako dalje, sve do kraja juna, kada ističe mandat eksperimentalnoj fazi.

Ističe i licenca za preuzimanje satelitskih programa. Znamo, celokupna je ta problematika, zakonska regulativa, prilično maglovita, po našem običaju mnogo se odugovlači s odlučnijim rešavanjem pitanja koje ne trpi odgađanja. Jer, i tu kaskamo za ostalim razvijenim svetom, tako da ti impulsi sa Ceraka 2, premda gotovo nečujni, zapravo su određeno ohrabrenje. Zašto da ne, kad već ne ide drugačije, neka kablovska televizija bude taj korak, makar i malen, koji će nas približiti Evropi.

Maribor, Ljubljana, Zagreb, Split i još neki jugoslovenski gradovi, ili pojedina nova naselja, znaju šta je kablovska televizija, ali nisu svi osetili sva njena strujanja, sve njene mogućnosti. Kablovska TV nije izmišljena da bi propuštala samo spektakularne satelitske programe.

Kablovska je televizija stariji pogon, uvedena je u SAD još pre četiri decenije, a ideja je sinula nekom trgovcu kome nije baš cvetala prodaja televizora. Ceo kraj oko tog gradića bio je u nekoj dolini, kotlini. Naokolo su se uzdizala brda, a preko njih, ako nisu bili postavljeni repetitori, stizala je slika koja nije vredela ni dva centa. Tako je krenulo...

Cerak 2 je stambeni blok u koji su se stanari uselili prošle jeseni. Neki su znali, pa nisu vukli za sobom sav uobičajeni džumbus koji prati selidbu, a neki, opet, nisu bili obavešteni, pa su poneli i TV-antene. No, one im ovde nisu bile potrebne. Sve ide kroz kabl, o tome je reč!

- Dakako, uvodi se po sličnom sistemu kao i telefon, a ja to volim da uporedim s toplovodom, kaže Đukelić, koji je ovih dana, razumljivo, u velikoj gužvi (dovoljna bi bila samo jedna napomena, pa da sve bude objašnjeno: približava se FEST!). Zapravo, deli sudbinu svih dežurnih, savesnih i postojanih osoba.

- Jasno je da je ovaj naš mali korak - možda i za Beograd nije ništa brojka oko 4000 ljudi, koliko otprilike gleda taj program -  istorijski, najviše zbog programa koji specijalno radimo za ovo naselje, nastavlja Đukelić. - Kablovska televizija može mnogo dati, ako se pravilno slede svi njeni dometi. 

Pre svega, mogućnost međusobnog komuniciranja ovde daje nadu da će se vratiti nekadašnji, odavno zaboravljeni ili potisnuti kontakti među komšijama. Problem je mnogih naših novih naselja, pa i celih gradova, što se ljudi, iako možda s istog sprata, vrata do vrata — jedva poznaju.

Đukelić je u pravu, misli na one hladne, jedva primetne osmehe, često zaleđene ili s mukom izmamljene, uz neko nerazgovetno mrmljanje koje bi trebalo biti: »Dobar dan!«, a zapravo je to daleko od »dobrog dana«.

Sjaj i toplina, srdačnost i pažnja, ćaskanje uz kafu, to kao da je davna prošlost malih, zajedničkih dvorišta sa cvećem naokolo. No, to je druga tema... Teško da će i sada kablovska televizija uspeti da među stanovnike Ceraka 2 donese baš tu aromu starog komšijskog druženja, uz kuvano vino, ali se ovde nadaju da će mnoge druge probleme rešavati efikasnije kablom.

U tom je smislu u toku puno angažovanje Milorada Bojkovića, mladog, agilnog predsednika mesne zajednice, koji se nada da će odsad sastanke (a tu misli, valjda, na razne važne informacije, dogovore oko zajedničkih akcija itd.) »obavljati« slikom preko kabla, a ne u zadimljenoj zajedničkoj prostoriji. Ako je tako, ta bi dvorana mogla poslužiti u neke druge svrhe, a možda će i jednoga dana postati oaza za beskućnike!


Komanda grada investirala je u gradnju Ceraka 2, što će reći da je vojska pomogla i sistem CE2. To je arhitektonski vrlo zanimljiva četvrt, na lepom brežuljku (tu je, verovatno, nekad bila gusta cerova šuma). Ima mnogo travnjaka, ali sada ima najviše blata. Još tu i tamo stoje brežuljci iskopane zemlje koju deca razvlače na sve strane. Radi jedna prodavaonica životnih namirnica, čak i frizerski salon, još nekoliko butika (tzv. mala privreda), ali ko zna koliko toga još treba!

No, Cerak 2, tačnije Vinogradski i Cerski venac, ima kablovski distribucioni sistem. Ekskluzivni program (i samo je naselje dobilo nadimak Beverly Hills, ne bez određene ironije, kao i onaj nešto stariji Cerak vinogradi), premda je tu 1150 porodica, nešto više od polovine iz ešelona oficirskog kadra, i to ne s najvišim činovima; emituje se na kanalu 34.


Kao i naš domaćin, potpukovnik Srpko Đokić, stanovnici toga gradića srdačni su i gostoljubivi. Ali, i dan je bio pomalo otkačen: hvatao se zalet za ispraćaj stare godine, na stolovima izobilje: rakija i sir iz staroga kraja, doneli su ih baba i deda, Cana i Miloš; doneli su i kolače za unuke, Ristivoja i Miloša, poklon i za snaju Ljiljanu.

Dabome, najviše se omastio sin Srpko, potpukovnik. On se najviše uzmuvao, ali se ni u jednom trenutku nije dao zbuniti. Sve je uspeo kako je zamislio, a baš je imao ugledne goste.

Došao mu je u kuću Aleksandar Bakočević, beogradski graonačelnik, sa svojim saradnicima, kako to već ide, pa onda Ratomir Vuco, generalni direktor RTB, zatim Nenad Ristić, direktor Televizije Beograd, programski istraživači, a bili su tu i drugi zvaničnici. I obavezno televizija, i to ona klasična: direktno uključenje u Beogradski TV-program. Od štampe, samo reporteri Studija!

- Da se vratimo na ono najvažnije, insistira Đukelić. - To je naš program, koji mi proizvodimo, a emitujemo ga nedeljom u trajanju od tri - četiri sata. Znači, nije to samo satelitska salata - muzički spotovi, šarene, bogate slike iz dalekog i bogatog sveta. Tu su rubrike o stanovnicima Ceraka 2. To je smisao kablovske televizije. 

Eto, prošle smo nedelje tražili posao za devojke i mladiće koji su završili fakultet ili neku drugu srednju školu, a uzaludno obilaze pragove raznih firmi i pišu molbe. Uzdišu u čekaonicama biroa za zapošljavanje, itd.

Planiramo da u nedelju, 18. januara predstavimo jednu porodicu. Mislim da će to biti ona koja je tako lepo uredila svoj balkon. Ne znam da li ste primetili jednu terasu s mnogo cveća? Dakle, mislimo kako bi bilo najbolje da predstavimo tu domaćicu: ko je ta žena, možda negde radi, možda je domaćica... Videćemo!

* A domaći filmovi? Hoće li njihovo prikazivanje postati praksa?

- Mi se nadamo. Sada je to bila komedija s Lepom Brenom. Prema prvim reakcijama (Prvoslav Plavšić, direktor Istraživačkog centra, sa svojim suradnicima, brižljivo prikuplja sve podatke iz Ceraka op. p.), uprkos atmosferi uoči Nove godine, gledaoci su bili spremni i za neki ozbiljniji film. Ne potcenjujem domete Aleksandra Đorđevića u tom filmu...

Tako da ćemo, verovatno, prikazati i Oficira s ružom. Producenti i distributeri nemaju ništa protiv, a mi želimo da to bude uvek neko delo s aktuelnog repertoara.

* A što se tiče satelitskog izobilja?

- Imam toga u izobilju, pa smo ih častili: u toku novogodišnjih praznika, program je trajao do ranih jutarnjih sati. Sada je to od četiri do pet sati uveče. Sve je besplatno, sve do juna. A onda ćemo videti... Najviše im prikazujemo muzičke emisije, tu je najmanji problem jezička barijera. Zatim, ima mnogo sporta.

Prikazaćemo, recimo, play-off američke košarkaške lige. A već smo prikazivali mali fudbal, neki veliki turnir, mislim u Engleskoj, ne znam baš sve detalje napamet... Zatim, nezaobilazno je uključivanje u internu televiziju FEST-a. Tu su, inače, programi: Super Channel, Sky Channel, SAT-1, RAI-1 itd.

Domaći je monopol opasno doveden u pitanje. Doduše, njegov je autoritet ionako odavno ugrožen.

Napisao: Slobodan Šterić (Studio, 1988.)




Nebojšin mini-esej o MTV-ju

Video Revija (1993): 


Potpisnik ovih redova odlično se seća emisije pred Novu 1980, u kojoj je, zajedno sa rediteljem Stankom Crnobrnjom, izdvojio kao medijski događaj poslednje godine sedamdesetih, pojavu muzičkih video-spotova. Paralelno sa žanrovskim uspostavljanjem „softvera", nove kratke forme pokretnih slika, već se naslućivala i eksplozija novog „hardvera" - video-rikordera i video-kaseta. U Americi je postala realnost opcija kablovskih TV kanala koji su dopirali do gotovo svakog domaćinstva.

Maštanja medijskih utopista kretala su se u pravcu televizije koja će zadovoljiti sve vrste gledalačkih potreba, ma kako one izgledale neobične. Počelo se ozbiljno razmišljati o osnivanju specijalizovanih kanala koji će emitovati samo filmove, sportske prenose ili „muziku u slikama".

Multinacionalni medijski gigant Vorner već početkom 1980. godine odlučuje da uloži veliku količinu „žetona" u ne baš rizičnom klađenju na novi TV format, kablovski kanal u potpunosti posvećen onome što se dugo zvalo „rock videos". Jasno je uočena „ciljna grupa" mladih i dela već sredovečne generacije koja je zadržala ,,duh šezdesetih". Tri magična slova MTV pojavila su se u uglu američkih televizora 1981. godine.

Cele dve godine MTV je gubio novac, ali su ljudi na vrhu Vornera dobro shvatili da su na tragu zlatne medijske žice. Tek 1984. godine ostvaren je profit, a MTV je postao nezavisna kompanija, beležeći tadašnji rekord od 24,2 miliona potencijalnih gledalaca.

Sredina osamdesetih, vreme je kada u celoj Evropi, a posebno Istočnoj, gledanje MTV spotova postaje stvar određenog statusa mladih.

Završni čin globalizacije MTV počinje korišćenjem satelitske televizije i njenom spregom sa kablovskim kanalima. U avgustu 1987. startuje MTV EUROPE, neprekidni 24-časovni program koji će konačno promeniti medijsku kulturu Starog kontinenta. Danas, zahvaljujući emitovanju preko satelita Astra, MTV je dostupan gledaocima u preko 30 zemalja Evrope.

Precizna statistika govori da MTV može da gleda blizu 100 miliona gledalaca u Evropi, od toga 5,3 miliona gleda ovaj program svaki dan, 16,2 miliona jednom nedeljno, a 28,1 milion, bar jednom mesečno.

Od prošle godine kada je osnovan MTV kanal za Aziju, program ove jedinstvene mreže, koja se prostire na pet kontinenata dopire do 211 miliona domaćinstava.

Iza ovog nabrajanja činjenica nalazi se jedinstven kulturni fenomen, televizija koja stvarno ne poznaje granice. Generacije koje odrastaju sa MTV programom usvajaju novi globalni vizuelni jezik. Opažanje pokretnih slika u potpunosti se promenilo. Iako je u osnovi programa takozvani video clip, sve ono što čini programsko okruženje ovog dvočulnog paketa muzike, utisnute u pokretne slike, čini pravu suštinu MTV.


Možda ništa u istoriji televizije ne potvrđuje tako dobro čuvenu izreku medijskog proroka Maršala Makluana: „Medijum je poruka", kao stalno promenljivo variranje istog logotipa MTV. Pored stabilnog znaka Mercedesa, kruga opisanog oko trokrake tvezde, MTV je verovatno najpoznatiji znak neke kompanije, koja je svoju slavu stekla ovog stoleća. On pokazuje prirodu elektronskog medija, a animacija velikog, masivnog M i preko njega ispisanog tv, postala je atrakcija po sebi i poruka koja odražava postmoderni duh MTV kanala. Nije slučajno da jedna od najpopularnijih programskih celina nosi naslov „MTV' s POST MODERN".

MTV je postao prava postmoderna televizija u kojoj su svi vizuelni obrasci moderne kulture u istoj ravni. Idealni susret avangarde i kiča koji relativizuje oba pojma svodeći ih na potrošnu robu u supermarketu nadrealizma.

Neprekinuti niz diskontinuiranih pokretnih slika učinio je da Bunjuelove nadrealističke sekvence, ili Mondrijanovi vizuelni obrasci, izgledaju kao masovna konfekcija nove televizijske kulture. Ovo kupanje u pokretnim slikama uveliko je promenilo ne samo opažanje filma i klasične televizije, već je povratno delovalo na niz oblasti - od mode do političkih kampanja.

Na MTV caruju alternativni svetovi u kojima je imidž suština realnosti. Preistorija MTV počinje sa Endi Vorholom, Nam Džun Pajkom, Filipom Glasom i Tomasom Pinčonom. Duhovni otac MTV umetnosti je i Ričard Lester, reditelj koji je snimio preko 500 reklamnih filmova, pre nego što je postao poznat po filmovima sa Bitlsima („Help", „Noć posle teškog dana"). MTV je ukinuo podelu između avangarde i subkulture uličnih grafita. Transfer slika iz realnosti u snove, i obrnuto, učinio je da MTV postane najbrža mašina za „instant snove".

Ne zna se tačno ko su veće zvezde MTV: Madona, Majkl Džekson, Erik Klepton, U2, Guns N' Roses, Eni Lenoks ili Levi Strauss, Swatch, Beneton, Nike, Stefanel, Blaupunkt, Coca Cola, Reebok, Panasonic... Posebne zvezde su UIP, Columbia, 20th Century Fox, Warner Brothers, koji čine most do stare „fabrike snova" u Holivudu.

Preko 200 oglašivača atakuje na ciljnu grupu između 16. i 34. godine starosti, ali sasvim izvesno pogađaju i mnoge koji pate od sindroma „Petar Pan" (večito mladi).


Programski miks koji deluje prilično neobavezno i bez čvrsto određenih programskih segmenata, poznaje veoma čvrstu satnicu. Od ujutro smenjuju se veće programske celine koje vode izuzetno mudro odabrani „video-džokeji", koji izgledaju kao momci i devojke „iz susedstva" (next door). Nikako preterano lepi ili sofisticirani, idealne ličnosti za masovnu identifikaciju. Njihov izgled, neobavezno oblačenje i ponašanje, pokazuju suštinsku razliku između filmskih zvezda („veće od čoveka") i TV ličnosti („u mojoj ravni"). |

Celodnevno-noćna mešavina videospotova, informacija o muzici i koncertima, intervjua sa ličnostima iz sveta muzike koju slušaju mladi, emisija o filmu i modi, smenjuju se u takvom protoku da svaki i „ovisnik", radi lične mentalne MTV higijene mora bar jednom dnevno da se „okupa" u pokretnim slikama koje su „nosilac zvuka".

Nije slučajno da su način mišljenja i logika koja se stiče ovim treningom veoma bliski duhu poznate serije otkačenog humora, „Subotom uveče uživo", koja se i emituje svake subote na MTV od 21 sat.

Ova audiovizuelna kultura odgaja trkače na „kratke medijske staze" koji se odlično prilagođavaju  estetici reklamnog TV spota od 30 sekundi. Izvesno je da MTV vrši već više od deset godina stalni uticaj i na film, prevashodno na nov način montaže i dizajna igranog filma.

S druge strane, film osamdesetih i prve polovine devedesetih nudi već gotove vizuelne artefakte za obilje "video-klipova". Posebno zanimljiv međuuticaj postoji između video-igara i MTV pokretnih slika. Jedan od atraktivnijih novijih spotova nosi naslov „Tetris" i predstavlja maštovito, ritmičko poigravanje elementima istoimene, popularne video-igre.

Tinejdžeri koji su se rodili na početku MTV ere uskoro će poći u srednju školu. Niko ne zna kakav će uticaj izvršiti na svoje profesore. Nadajmo se da među ovima ima još neki zalutali obožavalac Bitlsa i Stounsa, filmova Ričarda Lestera, „Sezami Strita", „Letećeg cirkusa Montija Pajtona", Endija Vorhola, Makavejeva i Bogdana Tirnanića.

Ali, ne zaboravimo da među njima ima i sledbenika onih vršnjaka Mika Džegera koji će se uvek pitati - "Ko nam kvari omladinu".

Reporter zagrebačkog Studija bio je beogradski dopisnik Slobodan Šterić


FEST 1988: Makavejev jedva obezbedio Kubrickov "Full Metal Jacket", glavni gost Daniel Olbrychski

Dva novinara, dva različita novinarska stila: jedan je beogradski dopisnik Studija, drugi je zaposlen u sarajevskom Venu. Prvi piše o završnim pripremama pred početak 18. Festa i razgovara sa predsednikom Organizacionog odbora, dok drugi iznosi sasvim lične utiske sa i oko projekcija u Sava centru. Obojica će nam svojim zapisima omogućiti da se vratimo u ono šareno, bezbrižno, filmofilsko vreme, kada ni besparica ni nedostatak slavnih gostiju nisu mogli da pokvare još jedan savršen FEST...


Slobodan Novaković, dugogodišnji urednik i voditelj "Hronike FEST-a": Protiv stegnutog TV govora

Dugogodišnji urednik i voditelj "Hronike Festa", početkom osamdesetih i selektor našeg najpopularnijeg filmskog festivala, napisao je za knjigu "TV lica" sjajan mini-esej o umeću televizijskog govorništva. Kao bonus: članak novinarke Studija iz 1985, kada je na festivalu u Dublinu Slobodan Novaković osvojio prestižnu Zlatnu harfu za svoj dokumentarni film "Rodoslov"...


Milutin Čolić, osnivač FEST-a: Jedini direktor koji nema kancelariju, sekretaricu, službena kola...

FEST 75 obeležila je poseta američkog reditelja Frensisa Forda Kopole, koji je u Beogradu nakon planetarnog uspeha "Kuma" promovisao svoj novi film "Prisluškivanje". Nešto pre toga, osnivač i glavni selektor Festa Milutin Čolić razgovarao je sa novinarom Duge: o petogodišnjem iskustvu uređivanja popularne filmske manifestacije, o kritikama koje mu upućuju "pojedine strukture", o načinu na koji bira filmove, te zašto smatra da je film najviše umetnost mladih...


Splitski mozaik sedamdesetih: Hajdukove legende u slikama i anegdotama

Kakve je savete barba Luka Kaliterna davao mladim igračima Hajduka? Zašto je Ante Mladinić cenio Miljana Miljanića? Kako je Ante Jerić iz Starog Kaštela postao "arhiva, istorija, inventar bilih"? Koje sve zgode i nezgode krije tajna beležnica dugogodišnjeg Hajdukovog fizioterapeuta Božidara Solde? Saznaćemo iz nekoliko tekstova koji su se ranih sedamdesetih pojavili u sportskom magazinu Tempo...


Kako je nastala prva Titova fotografija: Uspomena na fabriku u stečaju (1975)


Tragom najstarije Titove fotografije: U Titovoj biografiji stoji zapisano da se 1911. godine zaposlio u fabrici ,,Titan“, u Kamniku. Po svemu sudeći u ovom slovenačkom gradiću snimljena je najstarija fotografija Josipa Broza. Na poleđini originala zapisano je: 4. maj 1911. Fotografiju, kao dragu relikviju, čuva 85-godišnji penzioner Viktor Šubic.

Zvezdina legenda: Dejan Bekić - Divio se Vasoviću i Bekenbaueru (1967)

U proleće 1967. činilo se da je popularna Zvezdina "šestica", jedan od najboljih fudbalera svoje generacije, na dobrom putu da pobedi tešku bolest od koje se bio razboleo. U optimističkom raspoloženju protekao je i intervju za Tempo, koji je Dejan Bekić dao bivšem košarkašu i novopečenom novinaru Milošu Bojoviću. Nažalost, zdravlje mu se posle toga ponovo pogoršalo...

Dejan Bekic

Koreni jugoslovenskog rocka (5/5): Crni biseri, Džentlmeni, Mi, O'Hare, Grupa 220, Bele vrane...

Od njih je sve počelo - davnih šezdesetih, devojke i momci koji su postavili temelje Yugo rocka nisu se čak ni smatrali "rockerima", već "električarima", a drugo ime za muziku koja ih je očarala bilo je - "beat". O tom periodu govori i specijalni prilog koji su sredinom osamdesetih za magazin Rock pripremili Predrag Kovačević i Ljubo Trifunović, a ovom prilikom "Koreni YU rocka" upotpunjeni su dodatnim člancima i fotografijama iz domaće štampe...


Koreni jugoslovenskog rocka (4/5): Prve radio emisije, gitarijade, muzički magazini, šou programi

Od njih je sve počelo - davnih šezdesetih, devojke i momci koji su postavili temelje Yugo rocka nisu se čak ni smatrali "rockerima", već "električarima", a drugo ime za muziku koja ih je očarala bilo je - "beat". O tom periodu govori i specijalni prilog koji su sredinom osamdesetih za magazin Rock pripremili Predrag Kovačević i Ljubo Trifunović, a ovom prilikom "Koreni YU rocka" upotpunjeni su dodatnim člancima i fotografijama iz domaće štampe...

Koreni jugoslovenskog rocka (3/5): Lutke, Sanjalice, Roboti, Indexi, Kameleoni, Zlatni akordi...

Od njih je sve počelo - davnih šezdesetih, devojke i momci koji su postavili temelje Yugo rocka nisu se čak ni smatrali "rockerima", već "električarima", a drugo ime za muziku koja ih je očarala bilo je - "beat". O tom periodu govori i specijalni prilog koji su sredinom osamdesetih za magazin Rock pripremili Predrag Kovačević i Ljubo Trifunović, a ovom prilikom "Koreni YU rocka" upotpunjeni su dodatnim člancima i fotografijama iz domaće štampe...