Pink Floyd, "The Wall", ekskluzivni izveštaj sa londonskih koncerata 1980: Videli smo i to čudo!

Septembar 1980: Album koji se nestrpljivo iščekuje pripada grupi Prljavo kazalište, a oni koji su ga čuli ubeđeni su da će "Crno-bijeli svijet" obeležiti ne samo ovaj mesec, već i godine koje dolaze... Hourini idoli Rolingstonsi žare i pale top-listama: "Emotional Rescue" donosi novi imidž i novi zvuk kojim će najveća rokenrol grupa svih vremena bezbedno uploviti u osamdesete... baš kao što su to već uradili David Bowie ("Scary Monsters"), Queen ("The Game"), AC/DC ("Back In Black"), opskrbivši top-liste klasičnim rock albumima... Dobro se prodaje i kompilacija najvećih hitova Deep Purple ("Deepest Purple"), pa su sve glasnija nagađanja da će bend da se ponovo okupi. Uprkos tome što bivši članovi sasvim uspešno deluju u grupama Rainbow i Whitesnake? Baš tu situaciju komentariše nekadašnji Deep Purple producent Martin Birch: "Ko bi pametan menjao dva vredna konja za jednu ragu?!"... Vruća "licencna" jesen u domaćim prodavnicama ploča: pored novih albuma Done Samer, Majka Oldfilda, grupa PIL i The Knack, već pomenutih Kvinovaca i Stonsa, eto i nove Kejt Buš, samo mesec i po dana nakon objavljivanja u Velikoj Britaniji... Još se svode utisci sa senzacionalnih avgustovskih koncerata grupe Pink Floyd, koja je na scenu londonske Earl's Court dvorane uspela da "sazida" neverovatan doživljaj za sve ljubitelje njihovog poslednjeg albuma "The Wall". Jednom od koncerata su prisustvovali i za Džuboks ovekovečili atmosferu "Zida" - Branislav Rašić i Momčilo Rajin. Ili, kako je već glasila originalna najava:

"Otvaraju se četiri cigle sa leve strane zida i omogućuju pogled u savremeno namešten apartman sa foteljom-ljuljaškom iz koje Waters, držeći u jednoj ruci daljinski upravljač za televizor u pozadini menja kanale, a u drugoj mikrofon i peva o nezadovoljstvu i neispunjenim željama - kada eto najzad imaš sve što ti omogućuje veštačko zadovoljstvo, a ne možeš dobiti voljenu osobu" 

"Boy you're gonna carry that weight, Carry that weight a long time... "

Taj stari refren Beatlesa često mi se vrzmao po glavi prethodnih meseci. Zašto?! Pa bilo je obilje razloga. Da ste vi primili toliko protesta i uvreda zbog jednog teksta, samo jedne kritike, možda biste pevali i nešto drugo. Zbog recenzije albuma "The Wall" imao sam i žučnijih usmenih rasprava, a u svakom slučaju često sam se vraćao na tu temu.

Ceo taj slučaj imao je i nekoliko pozitivnih strana. Možda najvažnija bila je ta da sam konačno shvatio: Imaš li ijednu zamerku na rad Floyda ne iznosi je pred zadrtim obožavaocima -  osuđen si na ismejavanje i vređanje. 

Pred takvom vrstom ljudi bogohulno je dovoditi u pitanje ma i delić, jedan jedini segment njihovog delovanja. 

Kada vam neko u drugoj ili trećoj rečenici kaže da drugi možda i mogu grešiti, ali da su Floydi to davno zaboravili... prolaz za normalan razgovor je zatvoren. (Naravno ovo važi i za ljute ljubitelje još nekih grupa - i tu se nema šta puno dodati).

U svakom slučaju, sve ovo stavilo me je u blago frustrirajuću poziciju kada sam baš ja dobio zadatak da budem izvestitelj sa ovih događaja. Sva ta pozitivna nervoza naterala me je da još pažljivije nego obično pratim sve šta se oko mene događa. 

Uostalom, i ja sam po prvi put prisustvovao koncertu Pink Floyda

Izveštaj sledi. Nadam se da će vas zadovoljiti. 

Vernim obožavaocima još jedno izvinjenje što u svaku rečenicu nisam ubacio neki od poznatih epiteta ili se raspamećivao od pohvala. Po prirodi sam malo suzdržaniji...


I deo: Podizanje zida



Kao što je od proleća u muzičkoj štampi pisano i reklamirano, Pink Floyd su odlučili da jedini ovogodišnji evropski nastupi budu baš ovih šest u Londonskoj Earl's Court dvorani. Ogromna dvorana (po dimenzijama skoro tri puta veća od našeg Pionira) je posle nameštanja bine i opreme bila sposobna da primi oko 18 000 posetilaca svake večeri. 

Pored stalnih, učvršćenih sedišta na tribinama i galerijama do kojih se stiže velikim liftovima, montirana su i sedišta sa obe strane bine u parteru i na samom parketu. Zbog takvog rasporeda ostalo je još po oko 1 000 karata koje su prodavane na sam dan koncerata.

Inače sam Earl's Court stadion (bivša izložbena palata) kao da je određen za samo velike spektakle. Još 1973. godine tu je prvi nastupio David Bowie i izgubio bitku u ogromnom prostoru, da bi samo nekoliko dana kasnije upravo Floydi sa dva uzastopna koncerta opovrgli tvrdnje kako je ta sala definitivno izgubljena za rock. 

Svojom muzikom, ozvučenjem i efektima (kvadro zvučni sistem, besprekorno osvetljenje, avioni itd.) oni su izveli »Perfektan let na mesec, besprekoran u svakom detalju« kako su tada naglašavali u Melody Makeru

Nekoliko godina kasnije, tu su nezaboravne nastupe održali Led Zeppelin, Rolling Stones i Bob Dylan koji je 1977. sa šest uzastopnih koncerata ispunio ovu palatu do poslednjeg mesta baš kao i Floydi ove godine.

Koliko je publika raznovrsna (i po izgledu i po godinama) najbolje se videlo u redu na ulazu u dvoranu. 

Očigledno na isto mesto dolazili su - i Floyd obožavaoci sa jeans zakrpama i bedževima, i to od onih vrlo mladih, kojima je ovo verovatno prvi susret sa omiljenim sastavom, do onih koji ih očigledno dobro pamte još iz šezdesetih. 

Tu su i predstavnici svih drugih kategorija (i u muzičkim i u modnim terminima) koji su stigli da pogledaju stvar koja je toliko uzburkala muzičku javnost u proteklih osam meseci. 

Mnogo je i onih koji su došli da vide "i to čudo"

Ali, jedna stvar je još uvek prisutna, kao i u opisima ranijih Floyd predstavljanja. 

Publika je izuzetno mirna, pribrana i poslušna. 

Kako neko pored mene reče »Pa to je Pink Floyd koncert!« 

Bez ikakve gužve ili nervoze, svi se polako krećemo ka ulazu, gde nas čekaju čuvari koji brzo, ali pažljivo pipkaju i pregledaju torbe u potrazi za aparaturom - bilo magnetofonima, bilo foto-aparatima. 

Na kartama kao i plakatima nedvosmisleno je rečeno da je na koncertima striktno zabranjeno svako snimanje i slikanje, te da će prekršiocima biti oduzeti svi aparati. 

Nadam se da će vam jednom naš Branislav Rašić potanko ispričati kako je prošao sve ove prepreke.

To je još jednom nešto kasnije potvrdio i zvanični konferansije u uvodnom govoru za početak koncerta. Ipak, do tog trenutka je još trebalo čekati i proći kroz štandove sa pločama grupe (svim oficijelnim i mnogim bootleg izdanjima) majicama, bedževima, plakatima, specijalnim programom i mnoštvom proizvoda sa oznakom "Zida"... 

Ljudi se tek tu pomalo guraju - svako želi da ponese suvenir sa ove večeri.

Pred ulazom u koncertni prostor izloženo je desetak originala Geralda Scarfea, (dizajn omota) i poslednja provera karte i upućivanje na tačno mesto. 

Pogled na ogromnu binu otkriva zametak zida napravljenog od belih kartonskih cigala hipertrofiranih dimenzija s obe strane scene potpuno simetričnog izgleda - sa kompletom bubnjeva, parom pojačala sa obe strane i klavijaturama. 

Nešto iznad bubnjeva visi ogromno okruglo platno. 

S obzirom na priče o instrumentariju grupe - ne naročito impresivna slika. Priznajem, očekivao sam barem nešto veće "brdašce" opreme od onoga što se nalazilo tu, predamnom. 

Kakva varljiva slika - ubrzo sam shvatio. 

Zvučnici su postavljeni na futuristički način. Vise iznad scene i zida na kablovima i sajlama pričvršćenim za tavanicu i to da bi omogućili celoj sali istu kvalitetnu zvučnu sliku kao i nesmetanu izgradnju zida.

Početak je najavljen za 20 časova, ali zbog velike gužve i suviše sporog ulaska publike kasni petnaestak minuta. 

Očigledno sve je toliko u znaku "Zida" da nema nikakvog predjela - bilo kakvog zagrevanja, predgrupe... 

I kao što rekoh, posle uobičajenog dozivanja publike (zviždanjem, tapšanjem i urlanjem) koje stvara pozitivnu nervozu i pokazuje dobro raspoloženje prisutnih, izlazi onaj gore pomenuti konferansije u svečanom večernjem odelu i našminkan, koji još jednom upozorava na sve one zabrane, kao i na to da se u programu koriste raznorazne stvari, tako da može doći do nezgoda i povreda, zašta organizator neće moći da odgovara itd... 

Publika shvata da je stigao trenutak pravog početka i njegove poslednje reči... 

»Nadam se da je grupa spremna« 

... zaglušene su frenetičnim aplauzom... Svetla pucaju uz uvodne taktove "In The Flesh" i toplo dočekani Floydi su pred nama.

Waters počinje da peva o tome kako smo možda došli da vidimo i prisustvujemo predstavi, da možda to baš nije ono što smo očekivali da vidimo i ako želimo da shvatimo šta se nalazi iza tih hladnih očiju moraćemo "provaliti" u taj maskirani put... 

Stvar se završava i svuda oko sale čuje se zvuk aviona koji poleće (sa ploče). Skrećem pogled sa scene koja tone u mrak na suprotnu stranu sa koje obešen o žicu poleće model aviona priličnih dimenzija i započinje svoj let kroz salu, da bi preleteo iznad zida sa desne strane scene. 

Njegov zaglušujući tresak umiksovan je sa plačom deteta i vraća nas na scenu, gde se dešava neverovatna promena

Prednji deo scene, tamo gde su stajali Floydi i svirali sada je prazan - a iza njih četvorica muzičara sa duplim instrumentarijem započinju "The Thin Ice", stvar koja stvarno otvara "The Wall"

Sasvim neočekivan obrt. 

Tek tada mi je postalo jasno ono što sam letimice pročitao u zvaničnom programu - pored Pink Floyda u programu učestvuju još četvorica poznatih muzičara -  gitarista Snowy White, koji sada svira u Thin Lizzy, ali već duže vreme sarađuje sa Floydima u njihovim živim nastupima - na poslednje dve turneje nastupa kao drugi gitarista, a sarađivao je i sa Rick Wrightom na njegovom solo albumu Wet Dreams.

Zatim, bubnjar Willie Wilson, stari Gilmourov poznanik i sudionik na Gilmourovom solo projektu, Andy Bown na basu - čovek koji je još u šezdesetim bio član popularnih Herd (sastav u kojem je ponikao i Peter Frampton) i Peter Wood za klavijaturama. 

Pored njih, tu je i stalni vokalni kvartet koji se ponaša na sceni kao nekada naši 4M - ako to još pamtite - i veliki hor u pojedinim partijama. 

Očigledno, dok su sve oči bile upravljene na famoznu letelicu, pokretna bina je učinila svoje.

Prednji deo je samo potonuo i ispraznio prostor za pozadinu. 

Waters nastavlja sa pevanjem bez basa, dok se ostala trojica Floyda polako pridružuju kolegama na sceni. 

Već na "Another Brick in The Wall, part V" sva četvorica precizno tutnje kroz muzički materijal dok se na okruglom platnu pojavljuje prvi crtani film - okean sa brodom i pticom koja leti po plavom nebu.

Program se nastavlja sa "The Happiest Days of our Lives" u kojoj se odmah u početku pojavljuju ogromne lutke "profesorčića" sa desne strane i "debele keve" sa leve. 

U toku ove i sledeće "Another Brick ih The Wall, part II" lutke se kreću iznad gledališta sa pretećim pokretima (strah i trepet od nastavnika, u ruci drži i štap kojim prateći maše nad glavama prisutnih, dok se debela i neosetljiva keva ceri razjapljenih usta) a iz očiju im sikću tanki zraci svetla. 

Istovremeno, na platnu teče film sa parafrazom savremenog školovanja. U učionicu ulazi isti onaj »decepazitelj« i dok se đaci sabijaju u klupe on ih propisno šaketa štapom, da bi ih već u sledećoj sceni ubacio u mašinu za mlevenje mesa itd. 

Već po obilju senzacija očigledno je da Another Brick... predstavlja jednu od ključnih stvari u programu. 

Pomoćno osoblje počinje sa nameštanjem cigli u zidu, i polako ali sigurno - zid postaje sve veći i jasniji. 

Takođe, tek u ovoj stvari primećuje se prvo odstupanje od muzičkog predloška kakav je ponuđen na albumu. Instrumentalni početak je puno duži, a na kraju, posle poznatog Gilmourovog sola i Snowy White dobija prostor za iskazivanje, što i on koristi na najbolji način. 

Očigledno, Floydi su svesni da je ovo jedna od najupečatljivijih stvari (pa ako hoćete i najpoznatijih) i ne žele da je previše brzo završe.

Posle vizuelnog bombardovanja, pogled na scenu pokazuje nam da Mason i Wilson potpuno istim pokretima (što su oni u nekoliko navrata koristili) udaraju po svojim kompletima. Ako ste gledali film "Koncert za Bangladeš" sećate se scene u kojoj Ringo i Keltner to isto rade. Vrlo efektno na živim nastupima!

Sledi "Mother" i posle polaganja prve cigle u životu - "školovanja", sledi i druga - "vaspitanje", kada često dobijamo lažnu sigurnost i varljive predstave o okolini. 

Surovi Gerald Scarfe nasuprot idiličnoj muzici suprotstavlja jezovitu sliku. Ovo je akustični deo koji se nastavlja patetičnom "Goodbye Blue Sky" u kojoj Waters i Scarfe svaki na svojoj strani pokušavaju da ilustruju ono što se naziva gubitkom iluzija

Uz zvuke akustične gitare, na platnu pratimo pomalo usplahiren let golubova i njihovo udaljavanje.

Sledi ulazak u prve mladićke godine i prva paranoična iskustva - "Empty Spaces/What Shall We Do Now?" kada se glavni akter pita kako će završiti "zid" (dok radnici dole marljivo rade i polako zagrađuju muzičare pred nama.

Verovatno će neko opet reći kako sam nepopravljivi cinik, ali nisam mogao da izdržim, a da se ne nasmejem trenucima kada Waters patetično peva o problemima i podižanju zida u figurativnom smislu, a radnici gore na pokretnim skelama muku muče, jer ne mogu da uglave baš precizno svaku ciglu). 

Izvrsna "Young Lust" propraćena je fenomenalnim crtićem u kojoj pratimo ljubavnu igru biljaka koje se pretvaraju u ljudska, životinjska itd. stvorenja i još jednim produženim instrumentalom koji izmenjuju Gilmour i White. 

U "One Of My Turns" pratimo jedan od bezuspešnih pokušaja glavne ličnosti da se trgne i raskine okove koji ga (sve očiglednije, jer zid je skoro gotov, ostavljene su samo tri rupe kroz koje vidimo muzičare) stišću, pa se čak simbolično na vrhuncu stvari i ruši gornji sloj cigala u zidu sa desne strane.

"Don't Leave Me Now" i "Another Brick In The Wall, part III" služe za kompletiranje zida i Waters završava prvi deo programa sa "Goodbye Cruel World" pevajući kroz jedini ostavljeni otvor koji je odmah na završetku stvari ispunjen poslednjom ciglom.

Pogled na sat pokazuje da je prvi deo trajao nešto preko pedeset minuta, dakle desetak minuta duže nego što je predstavljen na ploči. 

Izlazak u hol dokumentuje da su ljudi tek sada orni za kupovinu. Omađijani perfektnošću zvučne i vizuelne prezentacije, jednostavno ne mogu da odole kupovnoj groznici. 

Promet je ogroman - stvari jednostavno nestaju sa rafova. Je li to taj "surovi svet" od kojeg se Roger Waters malopre opraštao, ili to samo ja večito posmatram nekakvim cinično-ispitivačkim očima. 

U stvari Waters i drugovi su se na vreme ogradili (i bukvalno) od svega toga. Par dana kasnije sretao sam često na ulici ljude sa "zidom" na majici. 

Skoro nisam video da ljudi tako ponosno i zadovoljno nose svoj teret.


II deo: Rušenje zida



Pronašao sam program (moj jedini suvenir) i vratio se na mesto. Petnaestominutna pauza je završena i uskoro osvetljen ogromnim reflektorom ispred zida stupa usporenim koracima i isto takvim govorom poznati nam konferansije i čita istu onu najavu sa početka. 

Njegov usporeni govor (kao kad ploču sa 45 prebacite na 33 obrtaja) izaziva buru smeha. Inače propustio sam reći da su u toku prvog dela, kao i u nastavku, neprekidno sevale blic kamere uprkos svim zabranama i upozorenjima. Očigledno, u salu je prokrijumčareno mnogo malih džepnih foto-aparata sa blicevima.

I ponovo, posle usporenog "Nadam se da je grupa spremna", Floydi ovog puta iza zida započinju "Hey You"

Waters kao da nam dokazuje da je to neizbežan put kojem ni on sam nije mogao izbeći ("Zid je isuviše visok kao što vidite") da bi odmah zatim paranoično-uplašenim glasom zapitao "Ima li nekog tamo napolju" ("Is There Anybody Out There")

Ne verujem da ste i da ćete prisustvovati koncertu u kojem vam omiljena grupa svira čitavih desetak minuta iza zida. Ipak, Waters je to tako zamislio i mora biti ubedljiv.

"Nobody Home", sledeća stvar čini i vizuelni vrhunac predstave.

Otvaraju se četiri cigle sa leve strane zida i omogućuju pogled u savremeno namešten apartman sa foteljom-ljuljaškom iz koje Waters, držeći u jednoj ruci daljinski upravljač za televizor, u pozadini menja kanale.

U drugoj ruci drži mikrofon i peva o nezadovoljstvu i neispunjenim željama - kada eto najzad imaš sve što ti omogućuje veštačko zadovoljstvo, a ne možeš dobiti voljenu osobu. 

Precizno postavljene stvari u malom prostoru sa izvrsnim neonskim osvetljenjem i bleštećom reklamom iza prozora pravi su pop-artistički kolaž. 

Za sledeću stvar "Vera" Waters prelazi na suprotnu stranu zida, dok se na njegovoj velikoj površini projektuju fotografije i filmovi iz II svetskog rata

I dok na filmu ratni vihor prosto kosi mlade ljude, Floydi uz hor gromko pevaju "Vratite momke kući" ("Bring The Boys Back Home").

"Comfortably Numb" izvode u dijalogu Waters ispred zida u belom mantilu kao doktor i Gilmour na vrhu zida kao isfrustrirani pacijent. 

Ako je ovo zbog teksta i gestova suzdržana scena, Gilmour svojim završnim solom ruši sve probleme, frustracije i zidove. (Mora da su cigle dobro pričvršćene kad od ovakve muzike nisu počele da se ruše). 

Još jedno smirenje uz "The Show must go on" koji se izvodi iza zida, dok tehničari nameštaju opremu sa ove naše strane. 

Posle, na Waters način postavljenog pitanja "Biti il' ne biti" svi muzičari (njih osam) i vokalni kvartet započinju sa "In The Flesh" pozivom na šou u drugom delu života, gde se Waters podsmehuje i na sopstveni račun ("Pink se ne oseća dobro, ostao je u hotelu, i poslao je nas kao zamenu") možda asocirajući i na već zaboravljenu Syd Barrett legendu. 

Uz sva ta pitanja i nagađanja, s leve strane pojavljuje se ona poznata svinja (sa "Animals" omota) i letucka iznad publike sa farovima umesto očiju.

"Run Like Hell" omogućuje još jedan produžetak, koji instrumentalisti efektno koriste - duel gitara i bubnjeva. Ovde naročito dolazi do izražaja izvanredno promišljena upotreba reflektora. Dok se konzole sa bezbrojnim sijalicama spuštaju i dižu sa tavanice, dvojica tehničara se spuštaju u nekakvim kabinama iznad samih gledalaca u parteru i upravljaju svoje topove u aktere na sceni.

Tek kada se vidi ovako osvetljenje, postaje jasno šta u pravom smislu znači "Pink Floyd".

Završetak je sve dramatičniji i neizbežniji. 

"Waiting for the Worms", "Stop" i "The Trial" su bombardovanje senzacijama. 

Pokušaj izbavljenja od ludila i haotični tok misli predstavljeni su crtanim filmovima sinhronizovanim na neverovatan način. 

Kako zid nosi ulogu platna, prostora na kome se sve reflektuje ili projektuje ili ako sam na pravi način shvatio Watersa - zid više ne dopušta prolaz ni mislima ni slikama, on ih samo odbija i to uvek na istu stranu - a kako je to sad ona druga strana zida kojom su Floydi i Waters bili ograđeni - on nam sada omogućuje da sve to vidimo.

Prilično komplikovano, zar ne!?

U svakom slučaju ova konfuzija je efektno prikazana i bez ikakve greške u sinhronizaciji. Preko engleske zastave lete scene svih učesnika čas u odvojenim (u tri dela) u sekvencama čas potpuno spojeno. 

Scene mučenja sa rekom nadirućih čekića prethode konačnom zaustavljanju u životnoj bujici ("Stop") i da bi se sve predstave ponovile u haotičnom ubrzanju ("The Trial") kako bi se sve završilo scenom rušenja zida na filmu - a zatim i bukvalno.

Iz ruševina naravno izlaze Floydi i u pratnji ostalih muzičara i šetajući pored ostataka na "play back" izvode "Outside The Wall", pokazujući nam kako može izgledati mogući kraj. 

Kraj koji je kao celo kazivanje smislio Roger Waters, u kojem nam poručuje kako samo neki mogu preživeti sav taj haos. 

I to oni koji nas (vas) vole. 

Verujemo ti Roger, verujemo. Ali...

Posle završetka cele predstave i sabiranja misli, stvari oko "Zida" postaju još malo jasnije. Pre svega neke od stvari koje nisu mogle biti poznate u vreme izdavanja albuma.

1) Sada je tek jasno da je "The Wall" zamišljen kao multimedijsko događanje, predstava.

2) Da je album "The Wall" samo deo zamišljenog projekta.

3) Da je prvo nastala ideja o projektu, pa je napisana muzika.

Jer tek kada se ovo shvati, postaje jasno zašto su stvari na ploči tako postavljene, koju funkciju imaju svi oni šumovi i efekti, da je crtani film završen pa su delovi stavljeni na omot i plakate itd.

Gledajući izvođenje ove predstave (jer ovo je daleko od klasičnog rock koncerta, čak veoma daleko od rocka), moguće je stavljati primedbe samo na osnovnu ideju - realizacija je besprekorna.



Kako sam ono što mislim o muzici i libretu davno rekao, na to se više ne želim vraćati. Izvođenje, kao što rekoh, bez greške. A da bi to ostvarili Floydi su morali angažovati ogromnu ekipu. I upravo je neverovatno kako tolika ekipa ljudi radi simultano. 

Tonski inženjeri su ostvarili besprekoran zvuk, kako na sceni, tako u celoj sali, nepogrešivo miksujući živu svirku grupe sa zvučnim efektima sa trake i sjajno šetali po celoj sali. 

Kvadro-zvuk u najboljoj primeni. 

Zvuk i svetla su oduvek bila najjače Pink Floyd oružje. Topovi, konzole sa reflektorima, efekti, lutke i filmovi stvarali su upravo odgovarajuću atmosferu za oslikavanje pojedinih scena i događaja.

Sve u svemu, u celom tom vatrometu, mnoštvu tehničara, pomoćnih radnika, muzičara, neizbežno se zapitate. Pa, dobro, gde su Floydi u svemu tome.

"The Wall" je multimedijalna ekstravaganca koja sama po sebi ima snagu, koja ima sopstveni život i koja će biti zapamćena po tome što su je zamislili i izveli Pink Floyd. 

To nije klasičan Floyd koncert, ili još manje rock koncert. Međutim, gledano unazad to je logičan nastavak puta kojim su Floydi krenuli od "Atom Heart Mother" na ovamo. 

Logičan nastavak, jer u sebi sadrži svu veličinu i pompeznost koju su Floydi oduvek želeli i kojoj su neprestano težili (balet, horovi, specijalni efekti, avioni itd.) i "socijalno relevantni" tekstovi kojima je Waters okupiran od "Dark Side Of The Moon".

Čini mi se da ne treba da naglašavam kako je to put koji su Floydi otvorili i koji jedino oni sami mogu dalje produbljavati. 

Ovakvu ekstravaganciju, ili bolje predstavu ove vrste mogu zamisliti i ostvariti samo Pink Floyd. 

Nema grupa ili ličnosti koji se kreću tim smerom. 

Možda i bolje. 

Jer, jedino na taj način Floydi ostaju jedinstveni i neprikosnoveni u onome što rade.

Ali...

Ono što ostaje kao ključna primedba čak i ovako savršenoj prezentaciji nalazi se u samoj postavci čitave stvari. "The Wall" jasno ima potpunu snagu i postaje razumljiv tek u živom izvođenju. Ali, tu postoje nejasnoće u rakursu posmatranja stvari. 

Ako je zamišljen i napravljen kao autobiografija najnesretnije rock zvezde Rogera Watersa, onda ostaju pitanja da li je taj zid prepreka koju je on (kao i svaki čovek) postepeno gradio, odvajajući se od spoljnog sveta, ili ga samo oseća, ili taj zid ljudi grade oko njega -  pa na kraju, da li su se Floydi vremenom odvojili, ili se publika odvajala od njih.

Kako je taj famozni zid na kraju srušen (zadnje večeri je čak bukvalno eksplodirao u paramparčad, baš zato što je to bio poslednji živi nastup sa ovakvom prezentacijom) ne moramo se previše brinuti oko tih pitanja.

Kako istorija pokazuje, Waters će u naredne tri godine imati dovoljno vremena da razmišlja i kuka nad ljudskim i sopstvenim grehovima i da smisli još nešto veće i grandioznije.

Kako sam završetak "Outside The Wall" treba na neki način da označi konačno prečišćenje, mislim da Waters nije predaleko od upadanja u religiozna osećanja. 

Uostalom jedan deo hipi tradicije je uveliko otišao na tu stranu i ne treba previše da iznenadi ako Waters sa "socijaine kritike" pređe na Dylanov put. Ako se to stvarno desi, moći ćemo reći: "Sve u svemu, samo još jedna rupa u zidu!"

Napisao: Momčilo Rajin, slikao: Branislav Rašić (Džuboks, septembar 1980.)



Podržite Yugopapir na Fejsbuku :-)